– izabrala i prevela sa španjolskog JELENA VUKANOVIĆ –
Moja beda nije potpuna: falim ja.
Čovek, kada se ne žali, skoro da i ne postoji.
Bol nas ne prati: korača ispred.
Kada je sve završeno, jutra su tužna.
Vidiš me kada me dodiruješ: kada ne bi trebalo da me vidiš.
Dete pokazuje svoju igračku, čovek je skriva.
Volim te takvu kakva jesi, ali mi nemoj reći kakva si.
Ima takvih snova koji zahtevaju odmor.
Kada se ne želi nemoguće, i ne želi se.
Čovek bi želeo biti bog, bez krsta.
Išao bih u raj, ali sa svojim paklom; sam, ne.
Svaka igračka ima pravo da se razbije.
Ljudski rod više ne zna gde ide, jer ga niko ne iščekuje: ni Bog.
Onaj koji je učinio milion stvari i onaj koji nije učinio niti jednu, imaju iste želje: da učine jednu stvar.
Kada se približim jednoj duši, nemam želju da je upoznam; kada se udaljim, da.
Kada nisam u oblacima, hodam kao izgubljen.
Ko raj napravi od svoga hleba, od gladi svoje pravi pakao.
Da, sve sam već čuo. Sada mi samo nedostaje da zaćutim.
Znati umreti košta života.
Čovek ne ide nigde. Sve dolazi čoveku, kao sutrašnjica.
Učiniše me stogodišnjakom određeni minuti koji su ostali uz mene, ne stotinu godina.
Zlo ne čine svi, ali svi su optuženi.
Ostrva, mostovi i krila: moja tri života odvojena. Moje tri smrti ujedinjene.
Samo jer znaju ime onoga što tražim, veruju da znaju šta tražim!
Kada mi ti i istina govorite, ne slušam istinu. Slušam tebe.
Daljine ne učiniše ništa. Sve je ovde.
Zašto se vraćaš životu? Razumem. Čovek se umori od svega. Takođe i od smrtovanja.
I ako bi abnormalno zaista bilo abnormalno, ne bi postojalo.
Sve je ništa, ali nakon. Nakon što je pretrpelo sve.
Želeo bi ići tamo gde nisi. A gde nisi?
Ono za šta živim nije ono za šta umirem. Bilo bi me stid da umrem za ono za šta živim.
Ne verujem ni u šta u šta ti veruješ. A verujem tebi!
Kada me ne vidiš izgubljenog, želeo bi me videti izgubljenog, da bi me spasio. Isti si kao tvoj Bog.
Život počinje da umire onda gde je najviše života.
Ono izvan mene loša je imiticija onoga u meni.
Verovao si da uništavanjem onoga što razdvaja ujedinjuješ. Uništio si ono što razdvaja. I sve si uništio. Jer nema ničega bez onoga što razdvaja.
Plaši te praznina, a otvaraš širom oči!
Senke: jedne skrivaju, druge otkrivaju.
Tvoja bol je toliko velika da ne bi trebalo da te boli.
Onaj koji govori istinu, ne govori gotovo ništa.
Ti misliš da me ubijaš. Ja mislim da se samoubijaš.
Bože moj, jedva da sam ikada verovao u tebe, ali uvek sam te voleo.
***
ANTONIO PORCHIA (1886 – 1968), argentinski pisac rođen u Italiji. Napisao je knjigu aforizama na španskom jeziku, ,,Glasovi’’ (Voces), prvi put objavljenu 1943. Prevedena je na italijanski, engleski, francuski i nemački. Uticao je na mnoge autore, poput Bretona, Borhesa, Huaroza, a neki kritičari nalaze veze između ,,Glasova’’ i japanskog haikua zbog maestralne umnosti i složene jednostavnosti.
***
BILJEŠKA O PREVODITELJICI:
JELENA VUKANOVIĆ (Madeline Sandvik) rođena je 1995. godine u Peći.
Živi u Mladenovcu, piše poeziju i prozu. Prevodi sa španskog i italijanskog.
Objavila je dve zbirke pesama: ,,Logor” i ,,Čađavi vlak u smehu”.
čovjek-časopis 