ponekad je kišilo dok si u Novom Sadu čekala prigradski autobus broj dvadeset i četiri da te odvede u rodno i, ispostaviće se, smrtno mesto tvoje voljene babe
ponekad je kišilo, i ti bi se sklonila pod nadstrešnicu ne razmišljajući o toni armiranog betona što vibrira iznad tvog krhkog tela
Stari Sloveni užasavali su se pomisli da bi zvezde mogle pasti u svojim kosmogonijskim vizijama prikucavali su ih ekserima za kupastu kupolu tako su mogli da koračaju uspravno i bez straha ispod modrog svoda u kome su obitavali njihovi voljeni bogovi
mi smo razlabavili eksere razljutili smo bogove i nebo nam se gle čuda sručilo na glavu ono što nismo znali jeste da je nebo iznad nas napravljeno od tone armiranog betona
u Tiranu da se družiš sa pesnicima i slikarima da probaš neobična jela osetiš nove mirise
na koncerte promocije knjiga na tribine da čuješ kako sam pametna i unapred me zavoliš najviše
u Beograd da ti se pre rođenja svidi postane naš grad da ti se ureže u gene svaka njegova siva ulica
puštala sam ti muziku smišljala imena odevne kombinacije pravila raspored igračaka u tvojoj budućoj sobi
jedna je zloslutna misao uporno sletala na moje rame jedna zloslutna misao nije htela da ode rasla je i porasla natkrilila sve lepe stvari
na koncu te je odnela sa sobom i ostavila me praznih ruku krvavih butina i sa jednim samo jednim srcem u grudima
***
TRIZOMIJA
doktor u plavom rekao je: trizomija ta reč te je vratila u drvenu stolicu svetlog srednjoškolskog kabineta biologije kako si bila ohola tada na časovima genetike kako si mislila da ćeš daleko stići dalje od tog kreveta sa metalnim okvirom dalje od te bolnice koja se raspada dalje od tog raspolućenog grada
doktora u plavom ne zanimaju tvoje suze on kaže: to se dešava on kaže: svaka peta žena
on ne zna da brojke nikada nisu bile na tvojoj strani on ne zna da su i reči u tebi prestale da kucaju
***
SOFIJA
zovem se Sofija i nikada se nisam rodila moja je nesuđena majka svakog meseca tužno gledala u tamne mrlje na gaćicama i proklinjala seme pleme i ovaj svet na koji nisam uspela da dođem
ja sam maglovita misao u glavi setne žene jedna od mnogih rastrzanih misli koja nije uspela da se otelotvori a koja ima ime ruke oči kosu i glas prodoran glas što podriva nemirne snove
***
ANKSIOZNOST
milion damara prođe telom nad glavom se nadvija mrak gust kao zimska magla taman kao unutrašnjost groba
udahni duboko kroz nos izdahni na usta zamisli da ti je u stomaku balon uzmi kockice leda prebacuj ih iz ruke u ruku da skreneš misli da zaboraviš demone dok ti se lede prsti
tako mi kažu
led se topi mrak se zgušnjava sanjam da padam pa se probudim
u grudima nešto lupa hoće napolje to duša traži svetlo
***
S VEČERI
„…to kćer moju nerođenu nebo čelom miluje…“ Dara Sekulić
s večeri u praznoj kolevci ljuljam svoju nerođenu decu i pričam im bajke iz svih zemalja sveta.
svuda oko sebe vidim plodne žene koje se razbacuju korisnim matericama i vode za ruku svoje potomke žaleći se kako nemaju vremena kako je porođaj bio težak
iz njihovih nabreklih grudi preliva se mleko i ostavlja tamne fleke na odeći muževi im po pravilu ne pomažu oni bi u ribolov oni bi da se ništa ne promeni.
ćutim i sanjam svoju nerođenu decu njihove plave lokne, njihove bistre oči prve reči i korake kolevka se njiše prazna
kao i moje ruke kao i moje ruke.
______________________________________________
ALEKSANDRA JOVIČIĆ ĐINOVIĆ rođena je u Prištini, odrasla u Orahovcu. Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku. (Stolac, 2017). Na literarnom konkursu u čast Rada Drainca 2018. godine dobila je prvu nagradu sa esej. Dobitnica je druge nagrade na konkursu “Ulaznica 2020”. Druga zbirka pesama „Naše male smrti“ objavljena je u martu 2020.godine u izdanju Književne radionice Rašić. Dobitnica nagrade „Milutin Bojić“ za 2021. godinu, za neobjavljeni rukopis. Treća zbirka pesama “tridesete nisu ono što smo zamišljali” objavljena je 2022. u izdanju Biblioteke “Milutin Bojić”. Dobitnica nagrade “Miodrag Borisavljević” za najbolju kratku priču za 2022. godinu. Uređuje elektronski časopis Libartes.
Kada je počeo rat u Ukrajini, listovi kalendara na zidu njene sobe počeli su da divljaju, da se prevrću i savijaju. Brojevi su se vrteli unazad i napokon stali. Godina je 1999, sirene za vazdušnu opasnost zavijaju, ptice su se sakrile, avioni paraju nebo. Svaki rat je njen rat i ona ponovo ima jedanaest godina, gledajući unezverena lica izbeglica na ekranu svog televizora. Pod se razmiče pod nogama, oseća da pada, oči joj se sklapaju i kad ih otvori, isprva ne prepoznaje predeo oko sebe. Onda se iznenada seti. To je prostor koji je često proganja u snovima. Stoji, preplašena, kao i dvadeset jednu godinu pre, na autobuskoj stanici u Prizrenu. Bezbrojni nepoznati ljudi tiskaju se na tom uskom kolodvoru, grleći čvrsto svoj neveliki prtljag. Drže se za prtljag kao da je život sam, možda pomalo i jeste, jer je u njega morao stati ceo bivši život. Osoba koja je hvata za ruku je njena majka, mlađa i uplašenija nego što je se seća. Grubo je cima i odvlači do najbližeg autobusa, žustro razgovara sa šoferom, prvo se svađa, zatim moli i plače. „Puno je, nemamo mesta“, govori joj sažaljivo. Majka ne odustaje. „Stajaćemo“, kaže. „Ne možete da stojite do Prištine“, odbrusi vozač i zatvori vrata. Svako se bori za opstanak, nema mesta empatiji. Devojčica je to naučila pre ovog rata, čitajući krišom od roditelja o zloglasnim nacističkim logorima u kojima su ubijali ljude i ljudskost. Opstaju samo najjači, najspretniji, najspremniji da se bore. Nije sigurna da spada među njih. Njena majka, s druge strane, definitivno pripada toj grupi. Ova žena ogromne snage gleda napred i nikad ne odustaje. Vuku se pola sata od autobusa do autobusa, svuda ista lica, svudi isti nervozni ljudi, guraju se, viču, neki plaču. I svuda isti odgovor: „Puni smo“. Majka je uporna, nezaustavljivo gazi preko ljudi vukući devojčicu za sobom kao kofer. Devojčica se priseća priče o Alisi koju je nedavno čitala i oseća se kao Kerolova junakinja, čini joj se da će se svakog časa njene ruke izdužiti kao da su od gume. Krhko detinje telo odbija se o zidove, o bokove drugih ljudi. Majka ne obraća puno pažnje na nju, samo je i dalje grčevito drži za ruku. Devojčica čuje u glavi još jedan književni dijalog koji je nekad pročitala: „Ideš li, rode?“ „Idem, idem“. Poput dečaka iz priče, i njen glas je sve tiši, sve udaljeniji, a ljudi se pretvaraju u preteću zimsku mećavu. Usudi se da postavi pitanje: „Zašto je ovakva gužva, zašto nema mesta?“ Majka, u maniru junaka Beninjijevog filma, pokušava da sačuva kćer od užasa koji ih okružuje i govori: „Penzije, dele se plate i penzije“. Zatim ućuti i ponovo hrli napred. Devojčica više ništa ne pita, naizgled zadovoljna odgovorom, iako ima dovoljno godina da zna da se penzije i plate sigurno ne dele na autobuskoj stanici. Naposletku, nalaze jedan poluprazni autobus, iskra nade se pojavi u majčinim očima i ona se poput gladne životinje ustremi na plen. Vozač je u zelenoj uniformi, iz unutrašnjosti autobusa posmatraju ih lica mladića, skoro dečaka, i oni su uplašeni, prerano odrasli, prerano pogledali smrti u oči. „Molim vas, imam samo ovo jedno dete. Nećemo vam smetati, sakrićemo se. Nećete ni primetiti da smo tu“, govori vozaču, sada već gotovo plačnim glasom. Nekim čudom, namrgođeni, nervozni čovek se sažali i otvori vrata, puštajući ih da uđu. Vrata za spas. „Idem samo do Prištine“, kaže, „za dalje ćete morati da se snađete.“ Majka zahvalno klima glavom, šćućuruju se na sredini autobusa i vozač kreće. Devojčica je odahnula za tren, nakon buke i gužve, boravak u polupraznom autobusu u kome se ne čuje ništa sem brektanja motora, liči na odmor. S vremenom tišina postaje sve bremenitija strahom, možete ga seći na komade. Šofer vozi oprezno, ne gleda samo napred, već i levo i desno, kao da opasnost vreba odasvuda. On zna da opasnost zaista može doći sa svake strane, čak i sa neba koje više nije prostor slobode i kojim se umesto ptica baškare avioni. Na prištinskoj autobuskoj stanici se lakše diše, veća je, manje je ljudi, a više autobusa. Traže onaj na kome piše Priština – Kosovska Mitrovica. U daljini odjekuju detonacije, nebo je sivo od dima, iako je vedar prolećni dan. Proleće je te godine bilo sivo, kao i misli ljudi, kao njihove duše. Majka zaverenički ćuti, kao da time čuva snagu za dalju borbu, kao da će je reči istrošiti. Čini joj se, ako progovori, slomiće se poput trske i neće moći da napravi nijedan korak. Ćuti i devojčica, tako je vaspitana. Retko progovara ako je neko nešto ne pita, a tih dana decu niko ništa nije ni pitao. Deca su se pretvorila u dodatni prtljag, koji živi i diše, ali ga, kao i svaki teret, morate vući za sobom gde god krenete. Na putu ka Mitrovici autobus iznenada staje, vrata se otvaraju i grupa muškaraca bahato uleće u uski prostor između sedišta. „Dokumenta“, procede zlobno. Ljudi poslušno prebiraju po svojim torbama vadeći papire sa imenima i prezimenima. Muškarci u plavom nemaju nikakve oznake na uniformama. Ne znamo koja su imena podobna, a koja ne. U ratu se, kao u nagradnoj igri, imena izvlače nasumično. „Čestitamo, Vaše ime je izvučeno“. I onda sledi: putujete dalje ili idete u šumu sa kundakom puške uperenim u leđa. Nakon što im je srce gotovo zastalo u grudima, devojčica i njena mjka shvataju da su njihova imena, ovoga puta podobna. Za tren odahnu, a onda gledaju kako nekolicinu putnika grubo izvlače iz autobusa. Neki ljudi se usude da podignu glas, devojčica počinje da plače. Majka je grubo cimne i preteći joj prošapuće: „Umukni!“ Devojčica i dalje plače, ovoga puta bez glasa, skrenuvši svoj pogled u stranu. Putnici sve glasnije negoduju dok jedan od muškaraca ne zamaše pištoljem i uzvikne: „Šta je, bagro?! Žao vam je? Hoćete i vi sa njima?“ Mrva hrabrosti u ljudima topi se kao kockica leda i više se ne čuje ništa sem ubrzanog daha nesretnih ljudi čija su imena izvučena u ovoj sumanutoj lutriji. Devojčica se usudi da pogleda kroz prozor, u grupici izabranih uoči dečaka, ne mnogo starijeg od nje. U drugačijim okolnostima mogli su biti prijatelji. Dečak uhvati njen pogled, učini joj se da je očima pita: „Šta se događa?“ Ona mu tužno odmahne glavom i prošapuće sebi u bradu: „Nikada te neću zaboraviti“. Zatim zatvara oči i kada ih ponovo otvori više nije u autobusu. Ponovo je u svojoj sobi, listovi kalendara su se u nekom obrnutom procesu vratili na svoje mesto, a da nije ni primetila. Nebo u prozoru je vedro, bez oblaka. Njime opet caruju ptice. Preteći avioni i reski zvuk sirena negde su daleko od nje. Glas sa ekrana i dalje izveštava o ratu u Ukrajini, ponovo vidi pred sobom uplakana dečja lica. Devojčica, sada mlada žena, zna svaku njihovu misao, svaki strah. Može da nasluti sadržaj njihovih dečjih prtljaga. Niz lice joj se slivaju iste dečje suze kao pre dvadesetak godina, pesnice se nekontrolisano stiskaju, odražavajući istu nemoć. Nema pomoći, negde je uvek rat, dečija srca u svakom trenutku negde na ovoj zemaljskoj kugli krvare i lome se u paramparčad. Devojčica, sada već mlada žena, nikada nije zaboravila strah u očima svog vršnjaka pogrešnog imena. Nije zaboravila kako su mu se zenice širile, moleći za pomoć. Uzima daljinski i demonstrativno gasi televizor, kao da će time prekinuti patnju, kao da će time ublažiti sećanja koja je progone i kune svoje čarne oči, čarne oči što su samo gledale.
– Nagrada „Miodrag Borisavljević” za najbolju kratku priču 2022. –
ALEKSANDRA JOVIČIĆ ĐINOVIĆ rođena je u Prištini, odrasla u Orahovcu. Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku. (Stolac, 2017). Na literarnom konkursu u čast Rada Drainca 2018. godine dobila je prvu nagradu sa esej. Dobitnica je druge nagrade na konkursu “Ulaznica 2020”. Druga zbirka pesama „Naše male smrti“ objavljena je u martu 2020. godine u izdanju Književne radionice Rašić. Dobitnica nagrade „Milutin Bojić“ za 2021. godinu, za neobjavljeni rukopis. Treća zbirka pesama “tridesete nisu ono što smo zamišljali” objavljena je 2022. u izdanju Biblioteke “Milutin Bojić”. Uređuje elektronski časopis Libartes.
u vreme pre prostornog planiranja rađale su se kuće gde su htele i raznobojne kapije pozdravljale su zalutale prolaznike iz neobičnih ćoškova zidići i stepenice, bez reda i smisla pravili su prostor za ples nemirnim malim stopalima što su rasla u lavirintima od kamena, gubeći strah, a nalazeći igru
kuće su skrivale svoje oči čipkanim uštirkanim zavesama iza kojih su se gnezdile saksije ljubičica raznih boja šarene kapije čuvale su strma dvorišta u dvorištima su dozrevale trešnje i grožđe i mladi luk i deca
zmije su im bile prijatelji, lenji smukovi i opasne šarke, a zelenkastosivi gušteri otkrivali su im tajne pukotine u kojima se možeš sakriti, ako prigusti
kuće su nicale gde im se prohte priljubljene jedna uz drugu nizale su se duž cele ulice ne mareći za red sve dok se nisu, kao domine, porušile bez ikakvog reda
zmije su pobegle pod zemlju, gušteri su nestali u svojim pukotinama, a deca su kasno shvatila da su preuske gušterske pukotine za njihova vižljava drhtava tela
***
PLUSKVAMPERFEKAT
crveno-žuta drvena ljuljaška nosi me u nebo nebo je moja bela suknja sa crvenim tufnama kosa mi je duga, uredno očešljana, uši probušene, jer devojčice nose minđuše
moja tetka kaže: koža ti je od šećera i ja verujem u to moja baba kaže: nema pametnije od tebe i ja verujem u to
***
SNOVI
ti sanjaš talase kako lupaju o stene ćutiš u slušalicu i slušaš moje ćutanje
ti veruješ u svaku reč koju izgovoriš i misliš da se može ostvariti baš svaki san
ti sanjaš fudbalsku loptu sveže pokošenu travu nemirne prste i čelo čoveka što stoji kraj gol-linije i navija
šaljem ti beli maslačak pismo izdaleka iskradeš se iz jave i završiš u mom snu
***
SLOBODA
slutim iza šume je more sloboda me čeka na pučini da li je sloboda moguća imamo li pravo na svetlost ako negde još vlada mrak
moje misli stanuju na kamenim plažama nažuljane belucima besomučno pletu mreže u mrežama zapletena je moja svest i dani od paučine u kojima nema ni sreće, ni slobode
***
BURA
Prospero je rasprodao knjige i zametnuo tragove ovaj svet u kom nas je ostavio nema vrline i nije nov
Prospero je odvezao čamce i pustio ih da besciljno plove po uzburkanoj vodi, tamnom prostranstvu bez dna
ALEKSANDRA JOVIČIĆ ĐINOVIĆ rođena je u Prištini, odrasla u Orahovcu. Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku. (Stolac, 2017). Na literarnom konkursu u čast Rada Drainca 2018. godine dobila je prvu nagradu sa esej. Dobitnica je druge nagrade na konkursu “Ulaznica 2020”. Druga zbirka pesama „Naše male smrti“ objavljena je u martu 2020. godine u izdanju Književne radionice Rašić. Dobitnica nagrade „Milutin Bojić“ za 2021. godinu, za neobjavljeni rukopis. Treća zbirka pesama “tridesete nisu ono što smo zamišljali” objavljena je 2022. u izdanju Biblioteke “Milutin Bojić”. Uređuje elektronski časopis Libartes.
ALEKSANDRA JOVIČIĆ ĐINOVIĆ rođena je 13.5.1986. godine u Prištini, odrasla u Orahovcu. Dobitnica nagrade “Mak Dizdar mladom pjesniku” za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017) i druge nagrade za poeziju na ovogodišnjem književnom konkursu “Ulaznica”. Objavila je zbirke pesama Lutanja (2018) i Naše male smrti (2020, Književna radionica Rašić). Uređuje elektronski časopis Libartes.
U čekaonici poratne zgrade sa čijih se zidova ljušti masna boja nastaju pesme. Sa tvoje desne strane su vrata, kvaka je dotrajala, drvo izjedeno, a na pohabanom papiru piše otpust beba.
Ti nemaš bebu i to nisu tvoja vrata. Ti si došla onako, na redovan pregled o kome bruje mediji i zdravstvene organizacije. Tridesete sazrevaju u čekaonicama, dok se lažno osmehuješ nadrndanim sestrama namalanih lica koje ne zanima što si objavila dve knjige i pročitala stotine njih. Tridesete sazrevaju u čekaonicama, dok se pitaš gde si pogrešila i zašto ne čekaš pred vratima na kojima piše otpust beba.
***
PLAŽE
Istresem svoje misli u Jadran, pučina je širokogruda, pohrani ih na dno i ja bez tereta prepustim stopala oštrom kamenju.
Na plaži sve nestaje: posao, prijatelji, nestrpljivost, netrpeljivost, nepotizam, korupcija, čak i bol.
I moje telo nestaje, ispari kao peščana prašina, dok mi se pogled lupa o sprud. Moje telo je ljuštura, a duša galeb leti nad pučinom.
Zagrlim talas i rastočim se u vodu. Morski beluci jedini su pravi prijatelji. Okolo podvriskuju deca, nijedno od njih nije moje. Talas mi miluje trbuh i šapuće: ti nisi jalova, ti ćeš roditi pesmu.
***
PLANOVI ZA BUDUĆNOST
ispod bračnog kreveta naše vanbračne zajednice u mraku leže veridbeni pokloni peškiri, posteljine i kuhinjski sudovi koje verovatno nikada neću upotrebiti, jer ne umem da kuvam
na uzglavlju pohranjeni su naši snovi o budućnosti planovi o kreditima spratovima polovnim automobilima i jedan sasvim luksuzan san o kući s pogledom na more. na uzglavlju je pohranjena i prazna kolevka koja se ljulja, škripi i remeti nam misli
pod se ugiba pod našim stopalima kada noću bauljamo do kupatila, jer su nam bešike oslabile od godina podove bi trebalo promeniti, parket je propao još jedan san smešten na uzglavlje
pod prozorom se množe dani u kosi se množe sede dok naši snovi sa uzglavlja hvataju miris vlage
ALEKSANDRA JOVIČIĆ rođena je 13.5.1986. godine u Prištini, odrasla u Orahovcu. Dobitnica nagrade “Mak Dizdar mladom pjesniku” za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017) i druge nagrade za poeziju na ovogodišnjem književnom konkursu “Ulaznica”. Objavila je zbirke pesama Lutanja (2018) i Naše male smrti (2020, Književna radionica Rašić). Uređuje elektronski časopis Libartes.
Nedeljom uveče često poželim da se ubijem jer ujutru moram u školu, a više nisam đak jer ne repriziraju “Srećne ljude” na RTS-u jer je baba umrla, pa moram da se očešljam sama jer se setim kako me je tata ispitivao tablicu množenja jer još uvek ne znam tablicu množenja, a i zbog toga što je i on mrtav.
Nedeljom uveče često poželim da se ubijem jer moram da zaspim u deset da bih ustala u šest, a san neće na oči jer sam ostala bez pilula za spavanje jer komšije započinju dnevne aktivnosti u ponoć jer ti spavaš u svom krevetu, kilometrima daleko od mene i hladno mi je, a mrzi me da ustanem po jorgan.
Često poželim da se ubijem i drugim danima, ali najviše nedeljom jer nedeljom najviše patim zbog toga što niko više nije srećan.
sećanje je varljiva slagalica od izmišljenih delova od fragmenata koji vaskrsavaju u zatravljenim mapama uma mozaik od stakla u kome bljesne tvoj pogled tvoj pokret komadi odeće koju si nosio
pišem po sećanju da bi i dalje postojao moji su stihovi tvoj hologram grozničavo te kradem od mraka u kome nestaju delovi onoga što si nekada bio kradem te sa starih fotografija iz tuđih priča iz očiju tvojih kćeri
izmišljam reči koje bi govorio i uzaludno pokušavam da se setim boje tvoga glasa sakupljam tvoje razbacane korake sa pločnika
tvoje misli od mastila rasute po papirima tvoja pisma i odgovore na njih nekih davno zaboravljenih gotovo nestvarnih ruskih drugova i drugarica živih još samo u tim gusto ispisanim redovima u kojima se mešaju dva srodna jezika
razmišljam o hipnozi u mojoj podsvesti sigurno postoji deo tebe koji sam zaboravila da li se snovi računaju? i oni su izraz podsvesti mogu li moji snovi biti deo tvoje priče? nikada ti ništa nisam poklonila sve se desilo tako brzo zato sakupljam deliće tebe i pravim kolaž za večnost
***
JEZERO
u bezbrižnim danima trčali smo poljanom ispod ujakove kuće strepeći od strašne priče da je tu nekada bilo jezero i u jezeru troglava ala
jezera odavno nema nema ni ale koja proždirala device i seoske životinje iz rastresitog tla izviri ponekad zaboravljena kost da potvrdi priču
na mestu gde je nekada bilo jezero leti se skupljalo seno u senu su se krili prestravljeni smukovi dok su vile ratovale u vazduhu.
nigde nema toliko zvezda kao na nebu iznad bivšeg jezera i sve se vidi Veliki i Mali medved i Severnjača koja se brine da ne zalutaš
tamo sam poslednji put srela svice, krivudale su oko nas te male noćne varnice dok smo glasovima lomili mrak zaklinjući se da smo hrabri i da se ničega ne bojimo.
***
PRECI
moj otac je skrivao svoje prezime došao je odnekud sa severa ponekad u snu buncao o vodenici i zelenoj livadi kraj reke dao mi je tursko ime da me sačuva od uroka i umro je odnoseći sa sobom svoju tajnu
moji sinovi bili su odvažni ljudi preki i ljubomorni tukli su nadničare i svoje lepe stasite žene koje su se s godinama smanjivale pod njihovim pogledima dok ne bi sasvim iskopnele
moji unuci nisu nosili oružje išli su pognute glave čuvali goli život krili se u kućama opasanim visokim zidovima brojali godine i umirali od straha
moji praunuci sahranjivali su ih u dvorištu tiho i krišom bez krstače bez kuknjave moji čukununuci su se drznuli da uzmu oružje da podignu glave glave su im otkinute njihovi sinovi krenuli su sa zavežljajem u beli svet tamo se rasuli i nestali od njih nije ostalo drugog traga sem ovih stihova
ALEKSANDRA JOVIČIĆ rođena je 13.5.1986. godine u Prištini, odrasla u Orahovcu. Dobitnica nagrade “Mak Dizdar mladom pjesniku” za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017). Objavila je zbirke pesama Lutanja (2018) i Naše male smrti (2020, Književna radionica Rašić). Uređuje elektronski časopis Libartes.
Pokošeni životom jedan kraj drugog trule dobri duhovi mog detinjstva. Njihove su se duše raspršile u etru i sada lutaju kud im je volja.
U rakama bez dna pohranjeni su komadići onoga što je činilo naš čitav svet i samo nekad izranjaju iz podsvesti ostaci bivše sreće:
štampana slova ćirilice tiskana na pravougaonim kartonskim karticama žute pločice od kuvane plastike sa slikama divljih i domaćih životinja naše edukativne igre: prodavci i kupci, zanimljiva geografija, potapanje brodova i jedan zec kome je deda napravio kućicu pa ga zamenio novim, kad je uginuo, da se ne rastužim
Sva patnja od koje su me štedeli odjednom se sručila na moja pleća onda kad više nije bilo zagrljaja u koji bih mogla da se sakrijem.
***
OSNOVNI MOTIV
Svaka je tuga drukčija i šta sad vredi da ti pričam kako tupo odjekne šaka zemlje kad padne na lakirano drvo. Ta zemlja pomešana sa sitnim novčićima, balast je paganskih običaja: da se ima za duvan na onom svetu i pride za kafu i rakiju.
Kažu, nakon smrti još uvek rastu nokti ne kažu čemu služe: to naši nedosanjani snovi njima grebu unutrašnjost sanduka pokušavajući da nam se vrate.
Na koncu istrule krstače i kao gnjile kruške sruče se sa njih jeftina plastična slova osuši se i onaj jorgovan što ga je neko posadio na uzglavlju od trave, a pas lutalica se opruži preko humke i cvili oponašajući ljudski jecaj.
***
PONAVLJANJE ISTOG
Neće doći proleće I ova zemlja spržena mrazom Ostaće doveka jalova
Guši te sivilo I sa trideset i kusur Opet spavaš u iznajmljenoj sobi
A proleće ne dolazi I uzalud ukrašavaš Ivice svojih beležnica laticama cveća.
ALEKSANDRA JOVIČIĆ rođena je 13.5.1986. godine u Prištini, odrasla u Orahovcu. Dobitnica nagrade “Mak Dizdar mladom pjesniku” za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017). Zbirka pesama “Lutanja” objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala “Slovo Gorčina”. Zbirka “Naše male smrti” biće objavljena ove godine u izdanju Književne radionice Rašić. Uređuje elektronski časopis Libartes.
Čovek bez domovine krenuo je na put.
U ruksaku nosi nekoliko knjiga
u broširanom povezu,
par zlatnih drangulija,
fotografije i beležnicu.
Na prvoj strani beležnice
U kurzivu piše Diary
i ona je jedini dokaz da je nikada živeo život dostojan ljudskog stvora.
Čovek bez domovine korača po tuđinskom kamenju.
Kamenje ga odbacuje
kao i ljudi na koje nailazi,
i najmanji kamenčić gadi se same pomisli
da uskoči u strančevu cipelu
i napravi mu žulj.
Kamenje prezire tuđina koji po njemu gazi.
Drveće sklanja svoje krošnje
i ne pruža mu hlad.
Inače nežni izdanci trava,
oštre svoje zelene vlati
i ostavljaju krvave tragove na nogama.
Rečni pesak diže se sa dna
u znak bunta prema žednom strancu
i muti inače bistru zelenu vodu.
Samo je nebo isto za sve
i ovo sunce neštedimice greje,
ne pitajući za ime i veru,
ali čovek bez domovine nije ptica
i ne može se vinuti u zrak.
On je osuđen na podozrive ljude,
sebične krošnje,
zlurade travke,
kamenje okovano prezirom
i mutnu rečnu vodu.
čovjek-časopis 