Tag: Aleksandra Đorđević

Dragi nepoznati mladiću,

Naši roditelji nam kumuju. Čula sam da ste očajni i u tom očajanju ne prepoznajete ni njih, a kamoli grad u kom su rođeni. Moja majka se sažalila pa mi je prosledila Vašu adresu, a ja kao emancipovana i saosećajna (iako ne ide jedno sa drugim) mlada žena nudim Vam svoju ruku (kô božepomozi kakvom slepcu), koja će Vas provesti kroz grad i pokazati Vam mesta od interesa. Eto, toliko od mene kad već Vaša mnogobrojna rodbina ne odaje znake života. Nadam se da (ni)sam zakasnila.

Ne sasvim srdačan pozdrav jer ne ide tako,

Tanja

Ćao, Tanja,

Procitao sam mejl i svideo mi se. Volim sto si luda i sto nisi besna, valjda moze tako da se kaze. Ja slabo izlazim u grad, moja jedina relacija je biblioteka – kuca. Ovde nema zurke, samo rad i poso. Kad sam bija u Srbija, svidelo mi se mnogo. Moji roditelji nisu mene slali jer ovde ima 100 ugostiteljskih raznih ponuda od diskoteka, pizerija, kafana i sve to u blizini Reine. Evo i nekoliko slika od mog grada od juče kad se vratio iz Beograd. Ako malo kasnim sa mojim odgovorima nemoj da mi zameras ti mozes pisate volim da citam ovako zabavno. Pisi to mene stvarno opusta ja nemam mnogi kontakt sa nasim ljudima. Pisi nemoj da se ustrucavas bas sada kada te znam.

Puno pozdrava,

Zvonimir

Evo,

Naterao si i ti mene da se oglasim. Ako ti je problem, piši pola na srpskom, pola na nemačkom – razumeću. Ipak nisam toliko samouverena da ti pišem mejlove na tvom maternjem jeziku. A što se žurke tiče, moja je na radnom mestu. Prevodim i vodim Cash Flow za jednu francusku fabriku koja se bavi proizvodnjom armaturnih greda, ako ti to išta znači. Možemo da se dogovorimo da izađemo, ti tamo, ja ovde, pa da vidimo ko će se bolje provesti, kad si zeznuo i roditelje i mene, pa odleteo pre nego što je mejl sleteo. Tschus. Nadam se da nisam nešto omašila i nemam nemačku tastaturu, jebiga, ide šef.

Draga Tanja,

Izvini moje nejavljanje, ja bas malo vremena imam u ovaj svet. Završio sam business studije, ne znam kako se to kaze i sad hocu doktor titlu da dobijem. Sivo mi mnogo, isao sam kod dede na Dunav da pecamo. Otkad je umro, slabo sam bija u Srbija, samo neki osamnaesti rodžendan, pratim u vojska i tako. Sad vise nema vojska. Valjda cu ovo da zavrsim pa da pijemo kuvano vino nekad zajedno.

Vidim te,

Z.

Eh, Zvonimire,

Ovo mi liči na neko online zaljubljivanje, a upravo sam to htela da izbegnem. Ja sam analogna žena sa analognim srcem i analognim telom, tako da… Hoću reći da je lepo što si se javio. Već sam pomislila da te roditelji pritiskaju da se dopisuješ. Ko zna šta misliš o meni… Spremam se za period slava; da si tu , jeo bi kolača, ali ne brini, ja ću se najesti i napiti za tebe. Valjda si okusio nešto na tim rođendanima i ispraćajima. Idem sad u svoju sobu. Možeš da doletiš kadgod i da me izbaviš, ako želiš. Šaljem ti jednu pahulju. Zamrzni je, teško bi podnela put.

…

Poštovani Zvonimire,

Ne znam šta da kažem, nije mi ovo trebalo, a ti si navodno neki preduzimljiv dečko. Tako su navodno govorili Zaratustra i tvoj otac. Ja nemam više šta da kažem.

Zbogom,

Tatjana

Draga Tanja, Tatjana,

Ja zivim sam u kuca u kojoj nema internet. Moram da izadjem kad hocu nesta da napisem. Stvarno mi je zao da si pomislila da ja tebi necu da pisem. Mnogo sam morao da citam i hvala Bogu dobija sam diploma. Ajde Tanja da slavimo.

Jedno srce od Zvonimir

Dragi Zvonimire,

Znaš šta? Ima sad sve da prospem, ti si ionako 2000 kilometara daleko, a mene inspirišu daljine. Kažu mi da sam luda i da mnogo maštam, šalju me u kojekakve kvizove i rijalitije, ali nije to za mene. Ko piše sve ovo? Da li si i ti malodušan, čvrsto vezan za zemlju? Da li su ti grudi tesne? Najgore je ne priznati sebi da nešto želiš. Opet sam dala sebe u vezi koja je od samog starta bila osuđena na propast. Ne znam zašto to radim. Rekao mi je da ne želi decu, da ne ulaže u nekretnine i da se sere na sva ta okupljanja u januaru, a ja sam ostala… Ne znam zašto ti sve ovo pišem. Pada sneg.

U čijem danu postojiš, Zvonimire?

P. S. Nadala sam se da nisi lep. Da li si to uopšte ti na slikama?

Draga Tanja,

Ja sam grub covek. Ja bih tebi lepe stvari reko, ali ne znam na srpski. Mogu samo jedna izreka jer ti imaš tačkice na lice. „Eine Frau ohne Sommersprossen ist wie ein Himmel ohne Sterne.“ To znači da je devojka bez tackice kao nebo bez zvezde, valjda se to razume. Ja sam tebe u srce primijo i voleo bi da te vidim. Moj stan je prazan. Ti ako hoces da dodjes, mozes uvek.

Sanjao sam te,

Zvonimir

Au, Zvonimire,

Mnogo je bila lepa ova praznična atmosfera. I mi smo se uklopili.

Počela sam da ronim, i to sve sa opremom (boca, tegići). Bilo je zanimljivo, ali kad su skinuli sve to sa mene, shvatila sam koliko ja, u stvari, volim onaj osećaj slobode u vodi. Sinoć sam svratila kod kume na faks, ona sad tamo radi, pa posle muzičko-poetsko veče, kesten, vino. Jutros sam otišla u Dom za nezbrinutu decu i naučila jednog malog Petra da igra karte. Ajde, pojavi se malo. Ako to uskoro ne učiniš, moraću da te ubijem.

Kako si? Odgovori, piši, ne pitam tek onako.

Tanjice moja,

Mnogo lepe slike. I ja bi na klizanje s tobom. Sta volis ti u kuca? Hocu da ti bude lepo kad dodjes. Vidim da volis filozofija i da ti glava brzo misli. Moji drugovi su otisli u Amerika, ja sam ovde sam sa roditelji. Nema snega, ali hladno mi. Pitala si kako sam.

Dragi Zvonimire,

Da si ovde, odvela bih te na neka meni draga mesta. Da znaš samo kako si privilegovan. Mogli bismo u šetnju na Kališ, u biblioteku, na Kolarac… Otvori receptore za prijem mojih poruka, onih drugih. Šaljem ti nove slike, ove su približnije istini, bez šminke i šljokica. Volela bih da otpočnemo druženje uživo. Ne želim da išta od ovoga bude izgubljeno, već da iskoristimo da se sredimo. Volela bih da budeš ponosan na mene, da samo nastavimo kad se vidimo.

Tanjice moja,

Pritisak raste. Ja uvek imam vreme da te volim. Sve prolazi i poso i prijatelji i zivot, ali kad ja sam nasa tebe i pustam te u svoja kuca.

Dragi Z.,

Ne raste ti valjda pritisak od mene? Ošišala sam se. Nisi mi još rekao kada ti je rođendan, a nisi mi ni adresu poslao. Izgleda da ću pre ja za tu hladnu Nemačku. Prošlo je 15 dana i ne olakšavaš mi ni malo. Kada ćemo se čuti, da pređemo bar na glas? Čovek se po delima poznaje. Ništa ne moraš, primiću koliko si spreman da daš. Imam broj tvojih roditelja, ali ružno bi bilo da njih zovem. A možda ne želiš da se čujemo?

Eto, život prolazi, a mi nismo u njemu. Moraću nekad opet ta počnem da živim, ali stvarno.

Duso moja,

Ja ti spremam kuca. Adresa je Steinstraße bez broj trenutno. Ovde se nesta gradi, pa menjaju. Uradio sam kako se kaze spanski zid mislim tako. Ima jos poso. Koja boja volis da budu zidovi tako? Imam neke DVD za tebe, mislim da ti volis ljubavna drama i tako. Stare sam uzo Sjaj u trava i Orkanske visove da nam bude kao staro vece. Imam jedno cebe sto greje za tebe i mirisno ulje kaze druk da to zene vole.

Dragi Zvonimire,

U utorak idem u ambasadu. Imam gomilu formulara, ali mi uvek fali jedan. Ne znam što ti to govorim, srpsku birokratiju razume samo onaj koji ju je doživeo. Ne znam šta će biti. Ako ne postoji ništa veliko što te sprečava da dođeš, dođi. Ja 3 dana razmišljam, pretražujem, okrećem brojeve i iskreno ne znam šta još da uradim. Trudim se, a ništa nije dovoljno. Jebiga, radimo oboje, slobodni smo, mene drkaju za ovu vizu… Ako znaš šta još mogu da uradim, kaži. Glava mi puca, nemoj i srce da mi središ.

Kuss

P. S. Zvali me u Novi Sad za neki posao i ne znam šta da radim. Posao je super. Bezobrazniče, sinoć sam plesala sama.

Andjele,

Sta radis? Tvoi glas je meni muzika i sad ne mogu da prestanem da mislim. Uvek bi te zvao. Nisam puno reko samo tebe da slusam ali sad znam.  Ja sam danas tebe zvala, nema da se javis. Mi cemo svaki dan da tanzamo. Dolazim sledeca nedelja ako treba. Nemoj sama i nemoj sa drugi.

…

Tanjice,

Kuca je moja spremna za tebe. Ja cu dodjem i tebe povedem. Javi se kad zovem.

Srce

…

Tanjuska,

Daj mi samo adresa da dodjem.

Ljubav

…

Tanjice,

Diploma sam uzo i dolazim da te trazim po ceo Beograd. Otac mi kaze gde da te nadjem.

Volim te!

…

Tanjo,

Ja sam bija u Beograd i sva mesta obiso i vidim jedna karta i tvoja slika na tvoju zgradu stoji. I onda sam poceo da se okrecem i sve u meni isto tako. A ja znam ta slika. Isao sam gore dole i zaustavljo ljude, pa se vratijo. Mislim dobra neka sala. I sve mi pod ispod noge nestaje. Ozalosceni pise tvoji roditeli i sestra. A ja? Popeo sam se gore i video tvoja sestra mnogo kao ti i hteo da je zagrlim kao malo tebe da grlim. Zalupi mi vrata pred lice. A ja cvilim ispred vrata i pitam sta je bilo. I tako seo tu ko bez kuce i grebem kad mi jedna komsika kaze idi bolje tesko je svima, nesreca, pogazili je. Mene mnogo zao Tanja sto te nisam vido a u meni si i ova kuca. Sve je ovde tvoje ja sam kao led i ostacu Tanja. Nije dobro nije smesno. Izradio sam tvoje slike i sve mi stoje u kuhinja i spavaca soba a tebe vise nema. Druk mi kaze ona hoce pare a ja sam sve u kuca dao i nije me zao, mene pare ne trebaju. Ti mi trebas.

Verdammt, Tanja… kome sad da pisem?

______________________________________________________

ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ nestaje u pričama, kojim je opčinjena. Iznutra je pesnik, spolja prozni pisac, a međ svetom kreće se inkognito, najčešće u kostimu majke i profesorke stranih jezika. Za svojih četrdeset godina uspela je da živi u tri zemlje i dva kontinenta, a da ne izgubi svoj jezik. Voli rečnike, gramatike, da prevodi, slika, pleše, peva i pliva. Autor je romana: Devet godišnjih doba (2018), Trans: Mi u česticama vremena (2020), Život posle smrti (2021) i zbirke poezije Dom (2023). Aleksandra nastaje u pričama, kojima je opčinjena. A za vreme tog procesa ponešto i skuva svojoj deci i gladnom mužu.

Kad smo se vratili kući, u Srbiju, imala sam sedam godina i nije mi bilo jasno zašto moram da ponavljam prvi razred kad sam ga završila tamo sa najboljim ocenama i pohvalom. Mala Kanađanka, tako su me zvali dečaci četiri godine stariji od mene dok su mi izbijali olovku iz ruke na časovima engleskog. Isti ti dečaci su se sada rasuli po svetu; poneki je (za)ostao i veli jutros u prodavnici – Kanađanka!? – ruka mu poskače – Pa zar nismo mi bre zajedno išli na jezik, izrode mali? Sada sam Nemica – odgovara moj balkanski šarm. Napuštam radnju, a prati me miris vrelog hleba i pogled dečaka na čijim prednjim zubima podrhtava: th…th…th…
Sećam se porodice ježeva koje smo noći pred odlazak sestra i ja posmatrale uokvirene maminim laktovima. Nosila nam je glave na kukovima kô dve lubenice, a mi upalile noćni vid ne bismo li prebrojale mlade. Brzo ćemo se vratiti, jelda? – ispada glava moje sestre iz rama dok traži oči naše majke. Majka je zagledana u ježeve i klima negde u mrak dok joj niz obraze klize suze. U pozadini je naša kuća, upaljena zajedno sa televizorom i glasnim srcima babe i dede, koji će nas pred sam polazak okititi peškirima, ćebadima i stolnjacima. Lice će nam prekriti vlažnom čežnjom, a u uši ubaciti slova da nikad ne zaboravimo odakle smo.
Tata nas je čekao na aerodromu i poklonio nam dve Kanađanke proizvedene u Kini. Oči su mu bile pune bombona pa nije mogao da govori – T…da…kako…moje princezice… Poslednju je zagrlio mamu. Dugo je mirisao njenu kosu dok smo mi tražile sličnosti i razlike sa našim dvojnicama, plavušom i brinetom, još uvek ošamućene od ružičastog neba u koje se utopilo sunce ko jagoda u puding od vanile.
Sećam se i kad nas je mama odvela kod Mrs Baker, čije su se devojčice ljuljale u šarenom pop-up dvorištu iz slikovnica, u kom su deca imala kuće na drvetu i velike kudrave pse koji su ih zimi vukli na sankama. Smesta su se zaustavile i fiksirale naša izdrljena kolena. Zemlja se zatresla kad su skočile obema nogama na tlo i progrgoljale nekoliko fraza. Sestra i ja smo se ukopale u mestu držeći Elizabeth i Chelsey (plavuša i brineta su sad već imale imena) ispred naćih noseva ne bi li nas zastupale. Devojčice su počele da se kikoću i upiru prstom u nas, pa u njih. Elizabeth i Chelsey su klonule. Ništa nam nije vredelo vežbanje ispred vesterna u kom je tata ubijao Indijance, kad smo prevrtale ‘r’ po ustima dodajući još nekoliko konsonanata, a zatim ga ispljuvavale: ja zajedno sa mlečnim zubima, sestra sa cuclom.
Tri godine kasnije, kad je rat zapretio da će ubiti Srbina u mom ujaku i Hrvaticu u mojoj majci, Zagreb i moj grad na Savi započeli su hladni rat. Pisala su se pisma i prenosili pozdravi dok i oni nisu otežali od suza i psovki. Sestri i meni su falile reči. Šta je to rajf? – pitala bih – a zatim nastavljala igru. Tvoj deda je Hrvat – reklo bi poneko dete iz sporedne ulice – a mame i tate su dodavale – Da, al’ on je dobar Hrvat. A zašto je on dobar Hrvat? – pitale bismo sestra i ja – Je l’ ima i loših Hrvata? Zato što je iz Bosne – dokotrljao bi se nekad kliker nekog dečaka u naše devojačko društvo.
Nedostaje mi deda. Čekao je svoju ‘ponavljačicu’ ispred škole objašnjavajući komšiji da se u Kanadi u školu kreće sa šest godina, a ja sam upravo napunila sedam tako da sam sasvim ravnopravno pošla u prvi razred. Srknula bih sok od višnje na slamčicu klateći nogama na klupi ispod breze dok bi komšija pitao – Govori li engleski? – ko da nisam tu. Zatim bi gledao kako pijem sok kô da sam kakav eksponat, a dedi bi se tresao stomak dok bi suzbijao smeh i šlajm istovremeno. Kad je umro, sestra i ja smo se pitale kako to da rat ubija dobre Hrvate bez puške i noža. Mama, je l’ deda bio poslednji dobri Hrvat? – insistirale smo. Kad je umrla i naša srpska baba, od posledica (hladnog) rata, koji joj je zaledio sina, ostao je sok od višnje. I hrvatski i srpski bili su podjednako slatko-kiseli.
Mnogo godina kasnije zaljubila sam se u nemačke manire jednog Srbina. Na fakultetu sam na trapezu prevrtala glasove engleskog alfabeta žonglirajući sa nemačkim vokalima i diftonzima. Odakle si, pitali bi, nakon što bi shvatili da mi i pored dvadeset šest glasova nedostaju reči. – Iz Hrvatske? – Ne, iz Srbije. Izgledalo je da većina nije savladala razlike između Hrvata i Srbina, ponajmanje mi, katapultirani iz balkanskih topova. Dovoljno daleko od žarišta bombi, grlili smo se u strahu i zvali našima. Bodlje su bile opasne samo za one oko nas, koji nisu poznavali trideset glasova naše azbuke.
Idem Šorom srećna što se nije promenio kao moja ulica platana. Fasade se i dalje krune kô kora hleba, trava izbija iz polupanog betona, platnene patike dečaka dižu prašinu. Ne znam šta me više plaši kad se vraćam kući – da se ništa nije promenilo ili da se sve menjalo, bez mene, i da su se potomci porodice ježeva iz mog detinjstva razbežali na sve strane. Želim dobar dan apotekarki od koje sam sinoć podigla lek za uvo. Dopada mi se moj kraj kad isključim glasove.
Sinoć je u hitnoj pomoći noć bila lakša nego u ostatku sveta. Retkost. Hladni oblak zaseo je na kafi iznad Save. Dva tehničara razgovaraju na ulazu.
– Ma koji, bre, Marjanović! On je igrao za Divoš. Ovaj ti je Piksi, kad ti kažem.
– Izvinite, je l’ treba da se javim na recepciji?
Ruke su im u vazduhu, jedno koleno u kombiju.
– Ma uđi samo, sa’će te pozvati unutra.“
Gazim meko svojim papučama za plažu preko šljunkovitog poda zelenog hodnika. Isti je kao kad sam bila mala, možda nešo više istačkan, sa redom vrata koja su prefarbana po deseti put. Kao da se i ona preznojavaju, požutela od dima, koji je sad zabranjen, a ostao je u nama.
Kad sam bila dete ovde je bio zubarski dispanzer i tu su nam vadili korenje bez anestezije. Tek kasnije Amerikanci i Nemci su nas anestezirali, ali svako leto kad se vratim kući, ono se ponovo primi.
Proviruju jedne naočare. „Ajde“. Pokoravam se onako kako sam naučila u školi i preko šljunkovitog poda prelazim razdaljine od školskih dana do danas. Dva dečaka i devojčica vrte se na svojim stolicama i igraju lekara i medicinskih tehničara.
– Izvinite, ja nemam knjižicu. Platiću pregled – istrčavam pred njih.
– Ma pusti to, nego daj nam nešto. Imaš ličnu kartu?
Lekarka kucka olovkom o zeleni sto koji je isti kao školska klupa iz moje osnovne škole.
– Trebaju nam podaci, samo to.
– Muž će doneti, evo otišao je već. Je l’ možete samo da mi pomognete, a ja neću nigde dok on ne dođe.
Reči su na srpskom, al’ osećam kako iz meni cvili mala Kanađanka. Ime – ćutljivi maršmelou tehničar zapisuje, pita, zapisuje ne obazirući se na moja objašnjenja. Lekarkini prsti već igraju kolo po mom vratu, Naočare nestaju, pa se pojavljuju u trenutku dok moje uši svetle na pozornici. – Ništa ne brinite, šumi kroz kosu do ušiju – spoljna je upala.
Jeleke su zamenili crveni prsluci oivičeni neon žutom.
– Jeste bili na Savi? Hoće to od vode…ako ste kvasili glavu.
Prihvatam recept i opet pitam – A pregled, koliko košta? Naočare ustaju, napuštaju lice koje kaže – Kuća časti – i razvlači se u red dečaka u belim dresovima iz Ulice platana koji se gurkaju i istiskuju jedan drugog. Kuća mi odzvanja u ušima. Nisam sigurna da sam dobro čula. Pružam ruku, utrnula, bodlje se opuštaju. – Zar nismo mi…? Svetle smeđe-žuti klikeri dečaka moje ulice, isti oni koji su se kotrljali niz moj radni list na časovima engleskog. Svetle kao mesec iza putujućih sivih oblaka.
– Aleksandra, je l’ tako? Na usnama podrhtava Kanađanka, buni se Nemica, Srpkinja pušta suzu. – Pa ti si naša, odmah sam te prepoznao.
Sava mi je u ušima i plašim se da je izbacim. Na jednom sasvim malom ostrvu u unuštrašnjosti moga uha, prepiru se Kanađanka i Nemica, dok ih Srpkinja posmatra iz svog čamca, gluva za ostatak sveta.

______________________________________________

ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ rođena je 2.8.1984. u Sremskoj Mitrovici, rano detinjstvo provela u Kanadi, završila prvi razred u Torontu, gimnaziju u Sr. Mitrovici. Diplomirala na italijanistici 2008, završila master studije sa fokusom na lingvistici 2009. Naredne godine upisala engleski jezik i književnost u Kelnu (odsek za predavača) i diplomirala 2014. Objavila romane Devet godišnjih doba (2018), Trans: Mi u česticama vremena (2020), Život posle smrti (2021) i zbirku poezije Dom (2022). Sarađivala i sarađuje sa časopisom Avlija, izdavačkom kućom Asoglas, Književnom radionicom Kordun, Fanzinom Šraf, magazinom P.U.L.S.E i časopisom Tvoj magazin. Na svojoj Fb stranici objavljuje poeziju: @djordjevicpisac, a na Instagramu promoviše likovno stvaralaštvo: sanja_sorriso.

– Budimirović!
Digla se odmah i krenula meko ka vratima broj sedam. Nosila je baletanke. Svaka druga obuća bila bi neprimerena. Ova je bila neprimetna. Bez zvuka i traga, baš kao što je želela.
– Devedeset pet.
– Molim!? – poskočila je blago sa stolice.
– To je sasvim prirodno. Uzbuđeni ste. Pritisak je u redu: sto trideset sa sedamdeset pet. Može isti prst, malo će bocnuti.
Aparat ju je podsećao na skakavca: zeleni, izvijen, sa dva talasića sa strane. Došla su moderna vremena. Sve se meri aparatima. Krv je kapnula na test traku i počela da se širi kao noć nad gradom. Zašla je u sve uglove.
Ali jutro je i još se nije razdanilo. Hladno je za baletanke. Ona je još zarobljena u onoj noći; premotava je i smeška se. A onda se seti da je svanulo. Sa zorom je svanula i misao, teška kao babin jorgan. Onog jutra, ovog jutra, probudila se drugačija i taj jorgan ponela na leđima.
– Upoznati ste sa procedurom.
Pognula je glavu.
Sestra je pričekala, pa se nakašljala.
– Možete i da se predomislite.
Odmahnula je rukom i skupila pljuvačku u ustima, odveć namrštena.
– U redu je, ponoviću. Uzmete ove četiri tablete, dve s jedne strane ispod gornje usne, između desni i obraza, a druge dve sa druge. Treba otprilike dvadeset minuta do pola sata da se apsorbuju. Doći ću i doneti vam čašu vode kad bude vreme.
Gledala je za sestrom: kako joj guzovi poskakuju gore-dole, obilni kô nadošlo testo, a repić maše kao poruga. Kako bi bilo da ih sad ispljune? I šta onda? Uvek je šta onda. Kao da ima izbora.
Da bar nije prenela pola svog života kod njega. I to posle tri meseca. Ili se vreme stislo? Teško je reći. Nekako su srasli. Popunili su jedno drugome praznine kao što je ona njegovu jedinu policu u stanu, knjigama. Razmišljala je da kupi jednu i njemu… Mnogo je razmišljala.
Stan sad liči na nešto. Na dom? Na nju? Kad ju je prvi put pozvao kod sebe, tamo nije bilo tragova života; samo ogrizaka, napuštenih puteva, priča ostavljenih napola. Tamo nije bilo nje i zavarava se ako misli da je sada ima. A izgledalo je da ima sve. Imao je… Ima auto, bivšu ženu, dete. Stan u kom ima mesta samo za jednu osobu, prozor koji nudi samo jedan pogled na svet. Šta joj je falilo? Da samo nije… Uvek taj početak rečenice koji joj poništi pola života. Da nije zvocala? Da nije pobacala starudiju, preslagala mu odeću i sortirala sve po bojama, da nije raščistila one ormariće (i preuredila mu prošlost). Sad zna gde su začini, gde konzerve i gde ima još mesta. Za šta? Samo ne zna gde je on. Možda je trebalo da ga pita… Ali nikad ništa nije rekao.
Ah, taj prvi put sklanjao je za sobom na putu do kreveta tobože izvinjavajući se, a jedino mu je bilo važno da skine taj crveni brus koji se otkopčava spreda. Da nije popila martini možda mu ne bi ni otkrila taj detalj, možda se ne bi popela s njim gore, pa na njega… Iako ju je već koža pekla. Nije verovala u seks bez emocija, u emocije bez seksa, u život bez duše i tela. Ali možda bi joj bilo svejedno. Štaviše, nasmejala bi se na posteljinu sa motivima iz Ratova zvezda da je videla taj stan u treznom stanju. I jeste se nasmejala, i to glasno, a on nije znao o čemu je reč. Još ga je i nadražila, pa je krenuo zubima ka njenoj majici. Kad ju je bacio na krevet, klizila je još sekundu po razbacanim stripovima. Pa nije više tinejdžer. I nije ih bacila. Odnela ih je u podrum nakon što je on mesec dana ostavljao šolje po njima. Odjednom su postali svetinja.
– I? Sve u redu?
Klimnula je glavom.
– Vidimo se za dve nedelje.

Dve nedelje ranije…

Trčala je kroz stan preskačući prepreke, s ključevima u zubima, telefonom u jednoj ruci i šoljom kafe u drugoj. Samo što pronađe jednu stvar, nestane druga. Konačno je sela za montažni sto u kuhinji, koji joj je on kupio, odložila sve tri stvari i počela da lupka prstima po površini. Da doručkuju zajedno, navodno. Bio je dva puta kod nje.
Zakasniće danas na posao. Ima dobar razlog. Otpila je gutljaj kafe i uzela telefon u ruke. Toliko je čeznula za danima kad je umela da ga zaboravi. Nisam kod kuće značilo je nisam dostupna. Imam život. Otvorila je Viber i zastala kod njegovog imena. Otvorila je chat i skrolovala gore-dole. Otvorila je Whatsapp, otvorila Facebook. Otvorila je sve i otišla do slavine da natoči sebi čašu vode. Ostavila ju je da teče, dugo. Počela je da se širi telom, bezimena neman njegovog lika, kroz jecaj. U tom trenutku zavribirao je telefon. Spotakla se i prosula vodu po sebi. Konačno je na koži osetila istu hladnoću koja joj se širila kostima. Ispružila je ruku koliko je mogla i pogledala na displej. Sanja: Gde si ti? Udahnula je duboko, a lice nabreknuto, gotovo plastično. Nos ju je peckao, u grudima je žigalo. Otišla je do kupatila, presvukla majicu i umila se. Odstranila je šminku i opet je nanela, a onda je primetila da joj nedostaje minđuša, i to baš ona koju je dobila od njega za Novu godinu, u obliku pahulje. Prečešljala je ceo stan. Skenirala je podove, uvukla glavu u razbacanu odeću i čaršave, ali bezuspešno. Zalupila je vratima za sobom po izlasku.
Sanja je već uveliko vrbovala ljude kad je ona stigla u kancelariju. Kažiprstom je pomerila mikrofon sa usta i prošaptala nešto, obrve izdignute, zenice u uglovima očiju.
– Znam, znam…
Sela je, stavila slušalice i mikrofon i okrenula prvi broj sa liste za taj dan.
– Dobar dan. Da li bih mogla oduzmem deset minuta vašeg vremena i pretvorim ih u deset najboljih minuta u vašem životu? Zapravo, oduzmem je pogrešna reč. Investirajte danas i…
Tekst je već znala napamet, kao i reakcije. Znala je da veće šanse ima kod žena umilnog glasa, onih koje nisu naučile da kažu ne, potovo kod samohranih majki, koje ionako nemaju vremena, ali uvek ga pronađu kad ih čovek lepo zamoli; i kod usamljenih muškaraca, razvedenih ili onih koji se polako gase. Tako je njega upoznala. Rekao joj je da ga njen glas pali. Ne tim rečima, naravno, i ne preko telefona. Počela je da se smeje.
– Izvinjavam se. Ne, naravno da niste vi smešni…
Da joj je to rekao, ne bi nikad pristala da se vidi s njim, pa makar izgubila i posao.
Prodala mu je taj usisivač i još štošta…
Opet je ubola šesticu na lutriji. Ova ništa neće kupiti, ali će joj nanizati svoj rodoslov u pet minuta. Svi su je zaboravili, a kad je imala i donosila, bila je dobra svima… Neka je, nek priča…
Trljala je resicu levog uha…
– Da, naravno, možemo obaviti promociju kod vas…

***

– Zašto je ne pozoveš?
Držao je minđušu između palca i kažiprsta i gledao prema prozoru stisnutih usana. Ona je vetrila stan, on ga nije otvorio otkako je otišla. Da živi u smradu? U pičku materinu. Odjednom je ustao iz fotelje, prišao komodi i otvorio prvu fioku. Nekoliko sekundi gledao je u sadržaj unutra: gomila računa i na njima kraljevski dve karte za pozorište. Crna scena, crvena zavesa i bela slova: mrak, krv i duhovi. Minđušu je položio na njih. Malo je falilo da je baci kroz prozor; misao je poskočila, odbila se o srce i završila u istoj ladici. Zalupio ju je i vratio se u fotelju.
– Bre, čoveče?…
Uhvatio se za glavu i počeo da trlja slepoočnice.
– Ej, a što si pio to veče? Znaš da si ujutru…
Pogledao ga je i „neprijatelj“ je prestao da govori u momentu.
– Pio jesam, ali…
Zastao je, protrljao bradu, pogledao po stanu kao da traži nešto.
– Ma šta će mi to. Ako je ovako nešto moglo da se desi za tri meseca, sutra bi se uselila, počela da mi diriguje šta da nosim, kako da govorim, kad smem da izađem, a završilo bi se tako što bih ja izašao iz sopstvene kože ili stana ili bi je najurio da ceo komšiluk likuje. Ma ne! Imao sam, probao, video… i to sa mnogo boljom ribom.
Odmahnuo je i odmorio šaku iznad usana klimajući glavom. Povio se napred, pa opet uvalio. Noge nikako da se smire. Naslonjen, položio je ruke na rukohvat i nastavio da drmusa glavom kao da vodi razgovor ili prati predavanje. Ah, taj gospodin Ego. Da ga nije pritegnuo za gušu ne bi je nikada pogledao u te nezajažljive oči. Potpuno se uneo. Lice oživljeno, na momente je negodovalo, ali se hipnotišući hvatalo za nit, tu nit koja je imala smisla u njegovoj glavi. Usne je povukao nagore, bradu uvukao i blago namršten davao sebi za pravo. Zatim je pogledao u druga, pa po sobi, sve ukrug, i uzdahnuo. I jednom fragmentu sekunde osetio je istinsko zadovoljstvo. U tom fragmentu opustio je pesnice.

Petnaest dana ranije

Prevrtali su se i ljubili po svim zamislivim mestima tražeći jedno u drugome nešto što su nekada imali i jedno od drugoga nešto što nikada nisu. Vodili su ljubav i želje na povocu. Voleli su se, činilo se, i u toj promenljivoj ljubavi dan se prelio u noć.
Trljala je svoje stopalo o njegovo. Smeškao se gledajući u plafon. Cigareta je landarala iznad piksle, ispod lampe, a on je ispuštao dim.
– Šta je, nije ti dosta? Uštinuo ju je za guz.
Opkoračila ga je i zagledala mu se u oči.
– Karte? – sevnula je. Nisi valjda zaboravio karte?
– Molim?
– Rekla sam ti da hoću da idemo na onu… Prizore u mraku.
– Rekla si – nakašljao se i pridigao – pa?
Zid je bio oznojen, prozori nisu dihtovali.
– Pa jesi kupio?
Uhvatio ju je za zglobove i zbacio sa sebe. Gledala ga je, na kolenima.
– I? Zatresla je kosom.
– Čekaj. Da razjasnimo. Pitaš me, a očigledno si ubeđena da to nisam uradio.
– Ne mogu da verujem.
Skočila je na noge. Perspektiva se promenila. Omlitavljena volja otelotvorena među zgužvanim čaršavima. Stresla se. Podsetilo ju je na nekoga ko nikada nije znao šta želi.
– Možda sam i kupio. Pogledao je u plafon i latio se paklice. Bila je prazna. Zgužvao ju je i zafrljačio u kantu kraj noćnog stočića. – A ako nisam, velika stvar.
Tišina ih je obavila, gole. Razbila ju je huka vetra. Prozori su se tresli. Povukao ju je za ruku, ovaj put blaže, mekše. Oslobodila se žustro.
– Nedeljama ti pričam o tome.
– Ako ti je toliko važno, što ih nisi sama kupila?
– Rekla sam ti…
Na prozoru su oživela svetla velikog grada. Život se pretvarao u repove na putevima. Klatila se, grickala nokte i prste i vreme…
– Nećeš se ti promeniti.
– Koji ti je sad?
Sela je na ivicu kreveta okrenuvši mu leđa.
– Šta je sad? PMS?
Pogledala ga je preko ramena, u oku razliveni putevi.
– Znaš šta? Možda najbolje da odeš malo u svoj stan.
Posegnuo je za ključevima od kola.
– A, ne! Izbacuješ me, pa kao treseš prašinu sa ruku. To ne može.
– Znaš šta? Uzurpirala si ovde sve i očekuješ da se ja uvučem u mišju rupu. TO ne može. Ej bre, nismo ni počeli da se upoznajemo, a ti me većprepravljaš.
– …
– Ajoj, nemoj sad da me hvataš na suze. To mi stvarno…
– Šta!? Ne treba? Ajde reci. Hoćeš i mene da se oslobodiš kô i sopstvenog kuma. Naravno da ti ne treba. Nije ti trebala bivša, ni sin…
– Nemoj sina da mi uzimaš u usta… – prosiktao je, ustao i počeo da se oblači – A što se kuma tiče, ni tu nisi umela da držiš jezik za zubima.
– Ako sam ti išta rekla, to je zato što mi je stalo do tebe i do toga kako si se ti pokazao, a on…
– Jebote, poznajem čoveka dvadeset godina, a ti posle dvadeset dana misliš da možeš da sudiš o našem odnosu.
– Shvatila, ni to ti nije trebalo. Pa što si nastavio? Što si me pustio u kuću… da ti ribam, kuvam, peglam?
– Nisam ti to tražio.
– Naravno. Ti nikada nikome ništa ne tražiš, ljudi ti se bacaju pred noge.
– Ej, a ovo ti je sad stvarno…
– Detinjasto? Znaš šta… – zagledala se i podigla kažiprst – U pravi si, potpuno sam detinjasta. To bi najbolje znao ti koji ćeš učiniti sve da zadovoljiš svaki prohtev tog deteta koje je naviklo da ceo život dobija sve što poželi i da niko ne sme da mu stane na put.
– Sklonila si sliku – zarežao je i uhvatio je za mišicu.
Svetlo je zaigralo, zažmirili su oboje.
– Koju sliku? Ovu? Krenula je ka drugom kraju sobe. – Pa ti nisi normalan. Ovu sliku sam sklonila iz hodnika da ne kupi mirise iz kuhinje i stavila je ovde. A da ne pričam o slikama tvoje bivše koje držiš tamo u fioci.
– Znači preturala si mi po fiokama?
– Nisam ti preturala po fiokama – vrisnula je bolno i nastavila iscrpljeno – Razdvojila sam ti prljav veš od čistog, budalo jedna.
Budalo jedna se pretvorilo u kišu.
Padala je i po njoj i po njemu.
Navukla je rolku. U tom trenutku spala joj minđuša, a da nije primetila, i zabola se u njegovo oko.
– Šta sve sad neće ispasti trulo – jadikovala je nad oboma. – Pozvaću taksi. Nadam se da ti ne smeta da ga sačekam ovde; napolju pljušti.
Okrenula se ka njemu očekujući. Gledao je u zid i slegnuo ramenima. Kad je krenula ka vratima, oči su mu se zalepile za njen kaput. Podsetila ga je na nekoga, baš kao i prvi put kad ju je video. Pritisnuo je vrata za njom i vratio sliku svog sina na mesto.

Dva dana ranije

– I šta kaže test? – glas hoće da iskoči iz telefona.
Ona sedi na ivici kade i čeka liniju ili dve na testu koji je položila na mašinu za veš.
– Sanja, bojim se.
– Što bre, čoveče? Pa to je nabolje što može da ti se desi.
– Gde bre sama? Ne mogu ja to.
– Trideset devet godina… Ja ne bih razmišljala.
– Jebote, dve linije.
– Ok… Čekaj… Šta to znači?
– Znači da je sve što sam u životu ikad želela bilo pogrešno… Ili sam ja u ovom životu pogrešna. Pahulja… Zamisli, prvi sneg.
Krupne pahulje padale su po prozoru u krovu, iznad njene glave. Posmatrala je kako se otapaju i klize niz staklo.
– Zamisli želju, lujko.
– Nema više želja. Moja poslednja vredela je kô jedna srebrna minđuša.

______________________________________________________

ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ rođena je 2.8.1984. u Sremskoj Mitrovici, rano detinjstvo provela u Kanadi, završila prvi razred u Torontu, gimnaziju u Sr. Mitrovici. Diplomirala na italijanistici 2008, završila master studije sa fokusom na lingvistici 2009. Naredne godine upisala engleski jezik i književnost u Kelnu (odsek za predavača) i diplomirala 2014. Objavila romane Devet godišnjih doba (2018), Trans: Mi u česticama vremena (2020), Život posle smrti (2021) i zbirku poezije Dom (2022). Sarađivala i sarađuje sa časopisom Avlija, izdavačkom kućom Asoglas, Književnom radionicom Kordun, Fanzinom Šraf, magazinom P.U.L.S.E i časopisom Tvoj magazin. Na svojoj Fb stranici objavljuje poeziju: @djordjevicpisac, a na Instagramu promoviše likovno stvaralaštvo: sanja_sorriso.