probudio sam se sa osećajem da se zovem Tadeuš ja Simeon Sima mora da me svađa u komšiluku pobrkala bila je velika buka ne podnosim viku sa svetlošću je drugačije pojača mi prirodni mir isto je sa oblacima i kišom oči svetle na mnogo načina nije važno i Tadeuši imaju misli i osećanja ustao sam i izašao na ulicu prožela me snaga dana sreću me izdužene senke kao putokazi lep sunčan dan nije slučajno da na taj način nevina deca započinju svoje školske sastave lepo je bilo biti dete čudno nije bilo čudno nijedan osećaj nijedno ime spotičem se o kratke skoro neprimetne senke Tadeuše pomozi
***
UNUTRA
nauka mi je predala znanje o spletu svih creva i ostalih organa za varenje
znam kako taj sistem odradi poslove ali
uvek nakon obilnog obroka među svim maglovitim sećanjima iz najranijih godina života
izdvajaju se u jasnoći
slike
kako mi nakon jela uz majčin osmeh u stomaku plivaju korice hleba sa ostalom hranom koju sam progutao
tu su kolutići šargarepe zrnca graška kriške krompira i ribice koje plivaju u tamnom okeanu moje utrobe gde se smestila
sva jestiva flora i fauna
i sve što više sazreva moje znanje o anatomiji i biološkim procesima koji
tinjaju unutra u nama
to mi prve slike ostaju najjasnije i najverovatnije
***
U PROLAZU
dotakao sam na ulici laktom u hodu ivicu sive zgrade nisam na sebi primetio tragove povrede ali vratio sam se da pogledam to mesto kad tamo dva zida u zagrljaju krvarila su mojom krvlju
***
ŽIVOT BEZ BUDUĆNOSTI
u kaputu mi je dobro sakrijem se do grla
ispod čuvam tišinu štitim se od škripe krila uznemirenih ptica
sedim na klupi u parku da osetim kako je starcima kada gledaju u daljine i
slušam čoveka u pocepanoj jakni koji na susednoj klupi priča sam sa sobom i
viče mi da se raduje dolazećoj starosti
veseo je kao da se igra dečije igre uhvati babarogu ali
oči mu ozbiljno svetle
umesto dalekog horizonta ugledam pred sobom travnjak sa nekoliko razbacanih cvetova
posle dužeg vremena ne osećam bol pod rebrima
čovek sa susedne klupe se utišao ali
tu je prisutan u širokom osmehu razdvojenih usana među kojima ne krije bezubost
SIMEON CEROVINA rođen je 2001. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Apsolvent je Filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše sa osam godina. Njegovi tekstovi izašli su u 42. broju Fanzina Zeleni konj, u Vertikalama 33/34, kao i u Šrafu 2025. br. 15. Pesme su mu objavili i regionalni internet portali, Čovjek–časopis i Strane. Pet njegovih pesama našlo je mesto i u zborniku Panorama nove srpske poezije (Euromedik, Beograd, 2024.). U maju 2024. godine prevedeno je na italijanski jezik i objavljeno nekoliko njegovih pesama u italijanskom časopisu Le Muse, a zatim i u internet časopisima Alessandria Today i Artes Tv Giornale, kao i u belgijskom Atunis Galacy Poetry. Finalista je Konkursa Timočka lira 2024, Timočka lira 2025, 39. Festivala mladih pesnika u Zaječaru 2025, ušao je u uži krug od desetoro za Nagradu Mak Dizdar 2025. i tako pozvan na Festival Slovo Gorčina, a dobitnik je i treće nagrade na 57. Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Jedna njegova pesma izabrana je i za pančevačke Rukopise 48. Živi, studira i piše poeziju u mestu svoga rođenja.
Istrpi stid što u kafani vidiš šumu i boju bukve dok gledaš utakmicu i ljude sram je tvoja verzija stvarnosti u kojoj nema mesta za metalnu cev.
***
MISLIO SAM DA JE HIDŽAB NEKA STRAŠNA REČ
Na vodu novosadskog keja Kliznula je marama Posuta semenom maka
Po njoj hodaju deca Umornim suncem gule Istopljen vosak
Mudrost pamuka Šapuće pesmu ničega: Nek im je zemlja laka
***
NAJNIŽI MUŠKARAC U KRAJU
Posle celodnevnih sastanaka i par viskija bez leda postalo mi je strašno muka.
Povraćao sam prigradske ulice bez kanalizacije odlivene misli lišene cenzure.
Povratio sam tačno četrdeset sentimetera za koliko sam digao potkrovlje, odvaljeni čelik od šahta i predrasudu ko bi to mogao očiniti.
Povraćao sam čitava naselja infrastrukturu nepropisno parkirana kola, svoju želju da pomognem pretovarenoj ženi na kasi.
Povraćao sam radno vreme, terminologiju sprintova i dedlajna, Netflix i glavobolju sa kojom sam povratio krupne komade nasleđenog srama.
Povraćao sam sve starosti i mladost koju ne mogu da povratim, poslednje tri Nove godine od kako je tata umro, svoje odlaske i neodlaske na prosteste protiv njihovih.
Povraćao sam obroke sa mesom, inat radovao se banderama umesto drveća povraćao sam pravdu nesažvakane posteljine sopstveni narcizam, postao sam najniži muškarac u kraju koji se uspravio.
Zatim sam povratio i ostatke armaturu podzemne bunare nerazgrađene kosti korenje i poneku bubu.
Kada sam izbacio sve što mi je palo na pamet obrisao sam usta rukavom osetio tugu naslonio desnu stranu glave na travu i slušao puls zemlje.
______________________________________________
SRĐAN ŠPANOVIĆ rođen je 08.08.1988.godine u Sarajevu. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Beogradu. Kao pobednik konkursa Prvenac 2023. u izdanju SKC-a izdao je svoju prvu zbirku poezije Najniži muškarac u kraju. Ušao je među pobednike konkursa udruženja Oksimoron čije priče su postale deo zbornika Stranci. Takođe je sa kratkom pričom ušao među 10 finalista konkursa Lapis Histrae. Pesme je objavljivao na nekoliko online portala i zbornika (Bludni stih, Ulaznica…). Učestvovao u zborniku pesama Tajni grad u izdanju PPM Enklava. Masterirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, smer programiranje.
iza kapije parka učinio mi se neki drugi svet vazduh je prijatno mirisao na lišće i sveže košenu travu bilo je i cvetnih leja i jedan vodoskok po svemu sudeći pejzažni arhitekta pravio je maketu raja u tom vrtu dece nije bilo čudno usporen ljudski korak i ćutanje koje se pod senkom visokog drveća ni po čemu nije razlikovalo od onog na groblju nešto me je mučilo miris bilja postao mi je nepodnošljiv otužan u travi su se pojavile gliste i crvi pozlilo mi je na očigled ljudi koji su prolazili ravnodušno pored mene valjalo je požuriti pre nego što se zatvori kapija rekao sam u sebi biću Rambo koji beži iz herbarijuma postao sam svestan mirisa posteljine nisam mogao da shvatim šta mi je bilo toliko strašno ponovio sam naglas biću Rambo koji beži iz herbarijuma biću Rambo
***
MEĐU REBRIMA
cvrči u tek uključenom uljanom radijatoru kao da se prži kajgana osećam glad ali nešto mi se drugo jede između rebara na grejnom telu i ovih u mojim grudima nema nikakve sličnosti kod mene struji hladan vazduh šupljina u svirali cvili kroz udisanje i izdisanje neću piti sirupe za kašalj neka me tuga ugreje na rebrima radijatora neka odspava
***
BLATO POSLE KIŠE
neka sila je prošle noći od prašine i kišnice umesila blato na ulici ga je od jutros u izobilju kao snega nekih godina u januaru beli golubovi dok hodaju pretvaraju se u kokoške ukopavaju se tokom metamorfoze kao lepkom pričvršćeni za šetalište pikavci bačeni prethodnih dana raspadaju se i postaju deo teksture trotoara kojim koračam svi putevi su crni i gnjecavi pod đonom pokušavam da požurim ali me zaslepljuje odsjaj svetlosti u barici koja se kao jezerce ugnezdila u blatu podsetilo me na pustinjsku oazu zbog ovoga je vredelo izaći iz kuće
***
UDOMLJAVANJE
ako si dobar čovek misle ljudi progoniš iz sebe vukove
ne spavaš noćima dok ih ne isteraš ili uništiš za sva vremena
nikada neću postići taj standard
jedino mogu svoga vuka da izvedem polako i nežno iz mraka
da ga osunčam napojim mlekom dam mu čvrstu hranu iz svoje ruke i sigurno sklonište
da pokušam da ga pomilujem po glavi
ako uspem udomio sam psa
_________________________________________________
SIMEON CEROVINA rođen je 2001. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Apsolvent je Filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše sa osam godina. Njegovi tekstovi izašli su u 42. broju Fanzina Zeleni konj, u Vertikalama 33/34, kao i u Šrafu 2025. br. 15. Pesme su mu objavili i regionalni internet portali, Čovjek–časopis i Strane. Pet njegovih pesama našlo je mesto i u zborniku Panorama nove srpske poezije (Euromedik, Beograd, 2024.). U maju 2024. godine prevedeno je na italijanski jezik i objavljeno nekoliko njegovih pesama u italijanskom časopisu Le Muse, a zatim i u internet časopisima Alessandria Today i Artes Tv Giornale, kao i u belgijskom Atunis Galacy Poetry. Finalista je Konkursa Timočka lira 2024, Timočka lira 2025, 39. Festivala mladih pesnika u Zaječaru 2025, ušao je u uži krug od desetoro za Nagradu Mak Dizdar 2025. i tako pozvan na Festival Slovo Gorčina, a dobitnik je i treće nagrade na 57. Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Jedna njegova pesma izabrana je i za pančevačke Rukopise 48. Živi, studira i piše poeziju u mestu svoga rođenja.
Sjećam se kad sam uzeo lsd S nekim mađarima Samo jedna kapljica bila Je dovoljna da talent Koji pripada svim ljudima Pripadne nama
Policija se ubrzo pojavila Ali smo je odmah razorili notama Pokušavali smo razgovarati Ali smo se stalno Vraćali muzici
U muzici je sve točno
Drogirani nismo više Znali za moral pa smo Slobodno slijedili instinkte A instinkti su pratili note Koje su se pojavljivale Nad našim glavama kao Da izlaze iz anđeoskog šupčića
Policajci su čitavo vrijeme Slušali i čudili se kao i mi Kako to da ruke mogu prestići Strah
Oni su pušili, a mi smo svirali Duboko zaglavljeni u misterij
Svi smo bili šokirani svijetom U kojem je pištolj rekvizit A cigareta dimnjak
I njima je iza uha šaputala ista zmija I oni su vidjeli delirij zvijezda Apsurd poretka Sramotu čovjeka
Prstima sam stvarao maslačke Mali debeli mađar je gudalom krivio Prostor, ali nijedan ton nas nije napuštao Već je putovao kupolom dočekujući Novi roj života
Zajedno smo se pitali Što će čovjeku sva ta energija Što će nam ovi talenti ako ih ne razumijemo Zašto živimo ovako bijedno Pored moći koja nam je dana
ANTEJ JELENIĆ (Split, 1983.), iz rukopisne zbirke radnog naslova “LIFT”
Proklet bio dan kad sam odlučio ići u Napulj s turističkom agencijom! Po cijele dane sam u busu, samo se vozimo od lokacije do lokacije – izađi – slikaj – kupi suvenir – vrati se u bus. A zamisli samo da sam išao u svom aranžmanu, koliko bi to autentičniji put bio!
*
Na primjer, da sam samo uzeo neku sobicu u Vomeru, ništa fensi, babe s prozora u susjedstvu dovikuju Giorgio, come stai?, djedice ispred mesnice zovu na espresso i grappu, a jedre i udate Talijanke sramežljivo se smješkaju dok vješaju veš.
*
Ali ne, evo mene u autobusu agencije Transtours, buljim u promet kroz zamagljen prozor, kiša ne staje, a vodič glasom i dikcijom profesora povijesti nakon obilnog ručka nas educira Napuljske božićne jaslice, tradicija poznata kao presepi, pripisuje se Franji Asiškom, koji je 1223. godine prvi put uprizorio žive jaslice…
*
Možda bih upoznao dečke iz kvarta, navijače Napolija, pa skupa na tekmu, protiv nekih omraženih sjevernjaka npr. Juventusa, pa malo pjesme, baklji, malo tuče, u kojoj npr. ja pobijedim vođu protivničkih navijača dok spašavam neke bespomoćne klince koje su oni napali (iako je on imao nož i veći je od mene), pa me nose na ramenima po ulicama, viču Giorgio, uno di noi… Dođemo do onog glavnog Maradoninog murala, pa se onda svi žele slikati sa mnom, a ja skromno, kakav i jesam – Joj, ma dajte, zašto, svatko bi tako postupio, pa dečki su bili u problemu, djeca su to, nemojte…
*
Jedino što imam sreće je da nitko ne sjedi pored mene u busu, iznad mene je kockasti televizor, zadnji film koji je na njemu pušten je nešto od Van Dammea.
*
Pa onda se već treći dan u gradu toliko infiltriram u tu lokalnu zajednicu, da me susjedna obitelj zove na sprovod svog pradjeda, lokalne legende Giuseppea. Iako je pušio 2 kutije dnevno, živio je do 92., upoznao ga preksinoć, ispričao mi svoju životnu priču, navodno smo i nešto bili u rodu, moji su s Korčule, drugi svjetski rat, ovo-ono, pusti sad to… Traže me da kažem par riječi za posljednji ispraćaj, ma ne, sigurno ima onih koji su ga bolje znali, ni slučajno, ajde, dobro; Giuseppe bi htio da ovo bude slavlje njegovog života, a ne tugovanje radi smrti, pljesak, pa na sprovodima je pljesak praktički neviđena stvar.
*
Gospođa na sjedalu ispred mene fotografira neke lijepe zgrade kroz zamagljen prozor, s upaljenim flešom.
*
Ali kako je život neprestan ciklus smrti i rađanja, odmah dan poslije me zovu na krštenje malog Giovannija, naravno za kuma. Na krštenju držim malog, priča se među crkvenim klupama da sam mu ja možda čak otac – dajte ljudi, Francesca je udana žena, muž je član cosa nostre, ne pričajte gluposti.
*
Uz Napoli (mi odavde ga tako zovemo, ne Napulj) agencija je na plakatima u izlogu nudila i putovanja nazvana Partyslava i Budimfešta. Možda bi bilo bolje da sam odabrao nešto od toga.
*
Tuku me u nekom podrumu, stoji mafijaš do mafijaša, oni su braća svi. Francescin muž, Francesco, predvodi moje mučenje. Ja im grgljajući krv kažem – Sono tutte bugie, non sono il padre del piccolo Giovanni!. Na kraju shvate cijeli nesporazum, prime me u cosa nostru, prođem cijelu ceremoniju, zapale Gospinu sliku u mojim rukama, puste malo krvi iz dlanova, šuška se da bih baš ja mogao biti novi capo, don Paolo je već star, a usred smo rata s protivničkim klanom (inače, taj klan vodi lik koji mi je na prvoj godini faksa ukrao curu), treba nam netko jak – poput mene!
*
I šta ja napravim, uzmem turističku agenciju. A tako bih se dobro uklopio tu, ne bi nitko ni posumnjao da sam turist – jako malo fotografiram na putovanjima (pa sve te zgrade, spomenike i slike iz muzeja mogu vidjeti na internetu kad mi dođe), crn sam, imam smisla za modu.
*
Ali meni ti bude dosta svega toga, tog mafijanja (ali tek nakon što pobijedimo taj suparnički klan) pa pobjegnem s Francescom i malim Giovannijem na selo, na Siciliju, mali je već talentiran za nogomet, a super je i u školi, preskače razrede. Francesca i ja uzgajamo pomidore.
*
Bus staje, kroz krčeći razglas čujem – Piazza Italia, pauza, slobodno 10 minuta.
*
Stiže mi telegram sadržaja: Ne možemo izabrati novog papu, pomozi!
– priča je pohvaljena na natječaju/konkursu “Ulaznica 2025” i u užem je izboru za nagrade natječaja za kratku priču/satiru “Slavko Kolar” Gradske knjižnice u Čazmi –
_______________________________
JURICA ĆORLUKA je po obrazovanju diplomirani politolog, a po zvanju dugogodišnji kreativni direktor i copywriter u reklamnoj agenciji. Prve korake u pisanju kratke priče čini na radionici CeKaPe-a 2025., čiji produkt je i ova priča.
Rat rađa poglede bez povjerenja — sitne, škiljave oči koje iz tame proviruju, vagnaju, pa se sklanjaju. Ulice su opustile, kao da ih je strah vlastitog odjeka. I zvon zvona se sad čuje drukčije — praznije. Svakodnevnica je postala jedva podnošljiva napetost; ljudi se zatvaraju u svoje kamene kuće, izbjegavaju i poglede i riči. Do jučer obične ćakule, sad su rizik.
A mene je napustija moj čovik.
On je otiša — i to ne sam. Otiša je s Katarinom. U Ploče. U ljubav, kažu.
Cili grad šapuće, a ja se pravin da ne čujen. Da ne znan. Ispod kužine držin taj nered, glumim red, a sve se raspada.
– Postala si teška. Čangrizava. Uvik si u brigama, nikad više smija… Di je nestala ona stara Aida?
To mi je reka prije nego je zalupija vrata. Nisan progovorila. Ni tada, ni sad.
Ni dicu nije poljubija. Ni osvrnija se. Samo je izaša, ka tica šta je naćerala sve iz svog gnizda. Kufer mu je bija spreman danima. Ja san znala. Al šutnja je moj zadnji štit.
U tom trenutku nisan ositila ni ljubomoru, ni srdžbu. Samo prazninu, onu šuplju, bešćutnu, šta se uvlači u kosti. Sidila san kraj dice. Mila od deset miseci, još s mirison mlika u kosi. Zlatan, četri lita, uvik u snu mrmlja “mama”.
Sidila san dugo na teraci. Udisala miris bosiljka. Ka da me on jedini još voli.
Ujutro su se opet vratile iste brige. Al sad je to postalo drugo — potpuna odgovornost. Muž nije donija plaću misecima. Sad više neće ni nadu.
Straj me stiskao ispod kože. U tišini san prala tilo — ka obred. Hladna voda niz leđa, pa molitva. Da me Stvoritelj pogleda. Da mi da forcu.
Anka, stara susida, jedina koja nije poklekla u ovom vrimenu, pomagala mi je oko dice.
– Ajde, Ido, goni se vanka, odi po to smilje tvoje, ja ću čuvat dicu. Al nemoj kasnit, ne volin kad mrak pada po duši, govorila bi.
***
Po cili dan bi se penjala uz brda. Pod baštunom bi brala smilje, žalfiju, vrisak… Suve ruke, tvrde pete, al pogled na dno dna. Nekad bi nešto i prodala, al nije bilo dosta. Nikako nije bilo dosta.
Ove godine ništa nije niklo. Ka da je zemlja stala disat. Ka da je i njoj svega dosta.
Noći su najteže. Dječji plač se odbija od stina, pa mi se vraća ka odjek neuspjeha. Čajevima pokušavan zavarat njihovu glad. Mliko mi presušilo. Grudi tvrde, prazne. Milina glavica modra od plača.
Ne spavan. Ne sanjan. Samo virin kroz škure, dok se svit raspada.
Zaboravila san da je rat svud oko mene. Da puca. Da ljudi nestaju. I da niko više ne zna zašto. I kad pokušan nać posal, dočeka me ludilo. I mržnja. I zatvorena vrata. Svak traži nekog svog. Ja više nemam nikog.
Sinoć je nebo bilo krvavo. Brda su gorila. Vatra i dim se penjali ka ruke prema Bogu.
Anka je ostala kod nas. S dicom. Držala je Milu, ja Zlatana.
U tišini, oko ponoći, neko je kucnija. Jedanput. Lagano.
Zaleđene smo bile. Nisan disala. U hodniku smo sidile ka kvočke na jajima, u straju.
Pred zoru san se usudila pogledat. Teški koraci, lagano spuštanje ruke na šteku. Srce mi je tuklo ka bubanj u doba gladi.
Otvorila san. Ispred kuće — dvi velike kese. Jedna puna potrepština za bebu: pelene, mliko, puder, bademova krema. Druga: cukar, brašno, sol, maslinovo uje, i kruv. Onaj pravi — od pšenice i lavande. Umotan u pekarski papir.
Donila san sve unutra.
Anka, probudi se. Jema nade. Pogledaj šta nan je neko donija.
Anka me pogledala, oči joj zasuzile.
– Sveto je ovo. Ne znan ko je, al osin svetosti, niko ovako ne daje.
***
Od toga dana, svaku noć je kruv dolazija.
Na nekima je bija urezan križ. Na nekima oslikano bilje. Sinoć, na korici, pisalo je: “Iv 12,45”.
Bako, šta to znači?
– To ti je iz evanđelja po Ivanu, dušo moja. ‘Ja — Svitlo — dođoh na svit da nijedan koji u mene viruje u tami ne ostane.’
Ko god da ovo čini, neka mu nikad mrak ne padne na dušu.
– Amen, Aida moja. Amen, ćeri moja.
Dani su se počeli lagano pretvarat u nešto podnošljivije. Ne u sreću — jer nje više nema — nego u mir sa samon sobon.
Dicu više ne bude grčevi i glad, a ni mene više ne budi srce šta skače ka da će van iz prsiju. Anka izmišlja slatkiše od cukra i Lera, pravi lizalice u obliku sunca i srca. Zlatan se smije, a kad se on smije, meni se duša pomakne iz mrtvila.
Počela san imat vrimena i za se. Pravim uje od smilja. Mažen ga po rukama, po vratu, po obrazima. Koža mi se vraća, oči se opet zacakle kad ih pogledan u špigetu. Prije spavanja oblačin staru spavaćicu od bavele i gledan svoje tilo.
Gledan bilige od poroda, od rada, od jada. I govorin tiho:
Aida, ti si živa. I još si lipa.
To jutro doša je Mirko. Pokuca lagano, ka i oni koji nose poštovanje u dlanovima. U ruci je drža kesicu mješavine kave. Miris se odma razlija kroz kuću.
– Mogu li ti pravit društvo uz kavu?
Uđi, Mirko. Uvik si dobrodoša.
Skuvala san kavu i donila na teracu. On je sidija tako mirno, al u njemu je bila neka sila — ona muška, tiha snaga, šta se ne mora dokazivat jer se vidi.
Visok, ramenat, kosa crna, oči tamne ka jesenja noć. I te ruke… Krupne, izbrazdane žilama. Ka korijenje šta nosi stabla.
– Znaš, reče, oprosti ako zvuči napasno, al imaš ruke… ruke koje su izdržale svit. I još su nježne.
Fala ti – odgovorila san tiho, skrivajući ih pod stolnjak, nesvjesna kako i to može bolit.
– Fra Perica me posla. On je bija vaš tihi čuvar. Sad je bolestan. Pa san ja preuzeja. Ako mi dopustiš.
Anka i ja nismo znale… Fra Perica… O, dobri moj Bože…
– Ništa ne tražin zauzvrat. Samo da znaš da si viđena. I da ne moraš sve sama.
Donija je i nešto novaca, diskretno. Ostavija ih na stolu ka da ostavlja kruv.
– Nać ću ti i posal, kad za to budeš spremna. Da imaš svoje. A kad rat stane — a stat će — onda ćeš znat da si prošla kroz pakao, i ostala svoja.
Nisan znala što više reć. U meni se nešto pomaklo. Ka da su se godine tuge u trenu raspukle, i ispod njih se pokazala žena.
Mirko je dolazija svaki dan. Prvo ka pomoć. Pa ka prijatelj. Onda više nije tribo ni ime, ni titulu. On je bija — tu.
Odveja nas je jednog dana do rike. Nas, dicu, Anku. Rika je bila zaklonjena, divlja, mistična. Ka tilo žene — hladna i snažna ujutro, topla i pitoma u suton.
Zlatan je puštao listove niz vodu, vičući: “Odlazi, brigo!”
A ja san u tom trenutku prvi put poželjela disat. Za sebe. Ne za preživljavanje, nego za život.
Mirko me gleda kroz granje, a ja se ne mičen. Njegov pogled me ne proždire — on me moli. On ne traži ništa, samo nudi — sigurnost, prostor, muško rame bez prijetnje.
Te večeri, kad su dica zaspala, kad je Anka tiho disala u drugoj sobi, Mirko je doša. Nisan ga zvala. Al san znala da će doć.
Staja je na vratima. Nisan rekla ništa. Samo san otvorila. On je uša, zatvorija vrata za sobom, tiho.
Zraka svitla pala je na njegove ruke. Vene su mu bile istaknute, ka crte karte koja vodi do nečega što san godinama zaboravila. Njegove ruke su bile radničke, grube, al kad su me dotakle — bilo je to ka kad vitar prođe kroz polje lavande. Usporeno. Duboko. Živo.
Dotakla san mu prste. Ka da mu ih je Gospodin sam crtao.
– Mogu li? — pita, glasom nižim od šapata.
Možeš, odgovorila san. Samo, nemoj brzo. U meni se još sve lomi.
Povuka me k sebi, stavija ruke na moju lumbalnu kost, ka da drži staru ikonu.
Poljupci nisu bili gladni. Bili su ozdravljenje. Kad mi je usnama dotaka ključnu kost, ja san se prvi put — prepustila. Bez grižnje. Bez misli. Samo tilo. I ja u njemu.
Njegove ruke su se kretale po meni ka maslinovo uje — klizile, grijale, hranile. Nisan imala šta sakrit, jer san već sve izgubila. Sad san samo bila — žena. Živa. Mokra. Mekana. Topla.
I dok su naši dahovi ispunjavali sobu, u meni se nije rađalo samo zadovoljstvo, nego — pripadnost.
U toj noći, punoj svitaca i mirisa bilja, na kamenu, pod tilom neba — ja san se vratila sebi.
Nebo je bilo nisko, zvizde su visile ka grozdovi. Ja san ih prstima brala, dok je Mirko sidija za mojin leđima, oslonjen na lakte, a dlanom mi je drža bok. Čvrsto. Ka obećanje.
– Nisi ti žena od ostataka,Aida, šapne mi. Ti si žena od kamena i mirisa. I sve šta ti je puklo — sad opet cvita.
I ja san znala — u tim rukama, šta znaju nosit i čuvat, ja san — doma.
– prvonagrađena priča na konkursu Bugojanska vaza 2025. –
________________________________________
AZEMINA KREHIĆ rođena je 1992. u Metkoviću. Pravnica. Dobitnica nekoliko međunarodnih priznanja za poeziju, od kojih su i:
– Nagrada sveučilišnih profesora u Trstu, 2019.
– Nagrada “Mak Dizdar” 2020. u sklopu manifestacije “Slovo Gorčina” u Stocu.
– Nagrada Fondacije za izdavaštvo FBiH, 2021.
(U sklopu ove nagrade je objavljena njena prva knjiga poezije “Zrcalo od Mjedi”)
– Nagrada “Fra Martin Nedić” 2022. za zbirku poezije “Zrcalo od Mjedi”
Studentica je Odsjeka za bosanski, hrvatski, srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Zenici.
Jesen, moja susetka, tu je. Možda zlatnija nego obično. I podmuklija.
Vetrovi je prate lagano. Taman te obmanu da živimo Miholjsko leto, ili bar Taj jedan dan, Miholjdan.
Zavarava nas ona jer preže vetrove u vatrene kočije Da razore mirno staklo neba I spletene krošnje,
U dosluhu s Ilijom i Marijom I vatru bljuje, ova jesen.
Stišavaju se glasovi mojih dragih, Čas krešte, čas tonu u bezdan. Ova jesen.
***
NASLAGE
Sunce i magla ovog zimskog podneva u neprirodnom zagrljaju,
Dani se vuku ko prebijeno pseto, Svaki je isti, blede njuške.
Dok užarena šipka Probija mozak,
I ti se budiš Kao nekad mlada devojka
Pomilovana zrakom svetlosti Umesto krvavom šakom.
Samo buđenje razara san, Sve ostalo je odavno Na ivici provalije
Čija se dubina Ne može izmeriti Metrima ni koracima,
Već naslagama Natrulih dronjaka zaborava.
***
LJUBAVNA
Ujutru se san obavezno prekida kada je bešika puna Tokom noći kolena žare i trnu kao da su zacementirana i ostaću tako večno večno, znam da počinješ da govoriš negde između šest i osam ujutru i na to se sada svodi moj život, samo ne znam da li se još držimo za ruke, igramo u pesku, spuštamo niz zavejanu padinu, ljubimo crvenih noseva i stiskamo u kakvom ćošku, ne znam da li si stariji ti ili ja,koliko stvarno imamo godina : tri, deset ili sto deset, uvek je bilo tako, ali se možda nešto promenilo, možda se moje već bolesno telo uvuklo u viteški oklop da te štiti , možda se ti odavno koprcaš među nevidljivim ranjenicima i šapućeš, dozivaš da te samo ja čujem, da samo ja poverujem da si to stvarno ti.
***
TELEFONSKI POZIV
Iz one treće sobe koja nekad beše moja već noćima čujem kako zvoni telefon i zvuk se očitava na mom: začuje se glas moje majke, nema razgovora, nema odgovora, samo znam da je to ona. Ne kažem ni „Halo”, ni „Ko je to”, iako očekujem nekog drugog, ali kao da je u tom zvuku telefona sadržan sav moj sadašnji život, bivši i budući, bez ikakvih metafora, sav taj užas: kreveti međusobno ne razgovaraju, knjige su jedna drugoj okrenule leđa, niko više ne prazni pepeljare, ne pritiska zvono na vratima, ne peku se kolači u velikim plehovima, jedino mačiji rep pomazi moje odlutalo telo.
***
MOJE KRZNENO DETE
Nekoliko godina gledala sam kako ti krzno postaje sve gušće, sjajnije. kako se lepi za svaki deo mog tela i upija njegov miris.
Moje krzneno dete čekalo me je u hodniku osluškujući pažljivo korake kad se odnekud vraćam.
Ne znam da li je on bio kuća Il je kuća bio on. U svakom slučaju, prisustvo je bilo neprestano, treperavo, čak i onda kad mi nije pred očima.
A onda je zlatnobela dlaka dobila čudan miris, pogled je bio mutan i tužan – mjaukanje mučno, reči zagrcnute, zlato je prešlo u zlokobno žutilo.
Dok nije zauvek otišlo moje krzneno dete.
***
KOLOSEUM
Moraš ući u Koloseum, Osetiti hiljadugodišnji pesak pod stopalima, Onaj po kom je posle padao Isus Dok su ga šibali po bedrima, Prašinu natopljenu krvlju, pljuvačkom i znojem, Nežne pokrete mačijih tela I prastare tragove njihovih šapa.
Tamo caruju vestalke Poput uspavanih devica, U prozračnim hitonima i zlatnim sandalama Izvijaju svoja čempresova tela.
I šapuću pretužnu istoriju Komadanja mesa, smrskanih lobanja – Na znak uzdignutog prsta i obmanutih duša, Dok slika Arene ne počne da stari.
______________________________________
BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ (Beograd, 1960) je redovna profesorka na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše komparativističke tekstove i književnu kritiku, esjistiku, poeziju i prevodi sa slovenačkog i engleskog jezika. Objavila je četrnaest knjiga, među kojima: Srpski ekspresionizam (1998), Nasleđe sumatraizma (1998), Morfologija ekspresionističke proze (2003), Pobuna protiv središta (2006), Rasponi modernizma (2011), Pesma u prozi ili prozaida (2012). Urednica i koautorka Preglednog rečnika komparatističke terminologije u književnosti i kulturi (2011). Pesničke zbirke: Beskrajna (2005); Zaručnici vatre (prozaide, 2008); Isijavanje (2009); Lekcije o smrti (2013); U obruču (2017); Povreda beline (2021) i Niz kičmu godina (izabrane i nove pesme, 2022). Dobitnica je više književnih nagrada: „Milan Bogdanović“ (2000), „Isidorijana“ (2000), „Gordana Todorović“ (2005), Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (2006), „Hadži Dragan Todorović“ (2011), „Đura Jakšić” (2018), „Vasko Popa” (2018), „Kondir Kosovke devojke” (2020) „Čedomir Mirković” (2021). Živi u Beogradu.
Ona je imala, po njemu, užasnu naviku koju je on stoički trpeo. Naime, stalno je za sobom ostavljala otvorena vrata od ormana, kredenca, frižidera, čak je i fioke ostavljala izvučene nakon što bi nešto uzela, viljušku na primer. Bilo je dana kada se probijao između otvorenih visećih elemenata u kuhinji ili sudarao sa suprostavljenim vratima kupatila i tuš kabine. Više puta je razvalio kuk od izvučenih fioka. Ponekad je morao da zatvori bar dvoja vrata od ormana samo da bi stigao do kreveta. Nije joj prigovarao. Posle onoga što su prošli nije imao srca bilo šta da joj kaže. Jednostavno je išao za njom i činio ono što je trebalo da se uradi nakon što se otvore vrata. Moraju biti zatvorena, inače ne bi ni postojala, mislio je dok je vreme prolazilo u ritmičnom ponavljanju.
Nekada bi ona otišla u dečiju sobu i jedino tada zatvarala vrata za sobom. Dešavalo se da u sobi bude danima. Nije znao šta da radi dok je bila unutra. Vrata su već bila zatvorena. Probao je da namerno ostavlja otvorena vrata od ormana u spavaćoj sobi ili izvučenu fioku nakon što bi uzeo kašičicu za čaj, ali nije bilo uspeha, refleksno je zatvarao za sobom. Nikako nije bilo isto kao kad bi ona prošla stanom i pootvarala sva vrata na ormanima ili kredencu. Žudeo je da ponovo zatvara za njom.
Jednom je pokucao na vrata dečije sobe dok je bila unutra. „Mogu li da zatvorim vrata kada izađeš?“, tiho ju je upitao dok je stajao ispred.
Ona je otvorila vrata i rasplakala se.
– treća nagrada za prozu na konkursu “Ulaznica 2025” –
_________________________________________
LARA PETROVIĆ rođena je 1978. godine. Pesme su joj objavljivane u značajnim regionalnim časopisima kao i na internet portalima posvećenim književnosti. Njene pesme su ušle u izbor za “Panorama nove srpske poezije” u 2025.godini. Dobitnik je prve nagrade na „Devetnaestim pesničkim stazama“ u Kikindi. Objavila je dve zbirke pesama : „Oblak na tavanici“ (2006) i „Ona, ponovo“ (2023). U pripremi je knjiga kratkih priča. Živi i radi u Beogradu.
Jednog dana, preko Radio Sarajeva bio je upućen poziv studentima završnih godina Stomatološkog i Medicinskog fakulteta da se jave u Klinički centar Univerziteta u Sarajevu kako bi pomogli u zbrinjavanju ranjenih, tamo već i fizički i psihički istrošenom zdravstvenom kadru. Iako sam znao da se Klinički centar, kao i sve druge bolnice, a pogotovo porodilište, više tukao snajperima i granatama i bio „legitimnija“ meta od vojnih objekata i borbenih rovova, ja se već sutradan javih na Traumatološku kliniku Kliničkog centra i tako, preko noći, izgubih status podrumaša. Vonj krvi i smrti me zateče u mračnim hodnicima Klinike za traumatologiju. Kakvi bi to bili pisci da sa sobom ne nose neki mali notes, tefter u koji upisuju sitnice, nešto u hodu, nabrzinu, što im se čini da im možda nešto znači ili i ne znači, iz kojih kasnije crpe građu za neku novu knjigu. Međutim, nakon onoga što sam za tih mjesec dana proživio na Traumatološkoj klinici, krivo mi bi što tada nisam i ja imao neki notes da u njega sve zapisujem, ali ne da bih se kasnije toga prisjetio nego da sve zaboravim. Budući da nisam imao notes, još u glavi imam obrise lica one mrtve trogodišnje djevojčice kojoj je snajperski metak ušao u glavu iza uha. Sjećam se i starije žene, kojoj je granata otkinula obje noge do kuka. Pa onog mladog momka mirnog, pepeljastog lica sa kojeg su medicinske sestre makazama parale, trgale zavoje, i bez ikakve nježnosti, čupale i izvlačile gaze iz njegovog gelerima razrovanog tijela, a ja mu iz ruku vadio plastične braunile koje su bile prikopčane za infuzije. Tada shvatih, jer to nije pisalo ni u jednoj medicinskoj knjizi, da se ljudi, zapravo, ne sahranjuju u zavojima. Sve bih ja to, i još štošta, uredno zapisao u taj svoj notes da bih iz svoje glave izbacio sve te slike. Samo da sam ga imao.
***
Znao sam da se majka brine. Danima nisam mogao kući jer se grad danonoćno granatirao, a smjena nije dolazila. Gladna je, pomislih. Prvi konvoj humanitarne pomoći još nije ni krenuo odakle je već trebao da krene. Gladan sam i slomljen na svaki način. U WC-u na sebi brišem nečijom krvi pošpricanu svoju zelenu bolničku uniformu. Neće fleke od krvi lako da se isperu. Hodam mračnim hodnicima izbjegavajući prozore koji gledaju na okolna brda.
Peti dan dežura, dođe smjena pa mi se malo popravi raspoloženje. Idem kući. Brinem se za majku. Nosim joj malo hrane u kesi. Frtalj hljeba i juhu u kojoj pliva šaka graha. – Nemoj, brate mili… – negoduje majka kad me je vidjela na vratima. – Ne dolazi ovdje. Poginut ćeš. Za mene se ne brini. Ja sam dobro i komšije mi pomažu. Tražim čistu kašiku po kuhinju da prespem grah u tanjir. – Hajde, sada jedi. -rekoh. – Vidi, u njemu ima i komadića isjeckane ovčetine.
***
Tih dana stojeći na ulici pored velike cisterne u redu za vodu sretnem prijatelja. Nisam ga dugo vidio pa bi o svemu preko reda da pričamo.
Dok stojimo držeći plastične kanistere i osluškujemo detonacije po gradu, rekoh mu da mi je ostalo još nekoliko završnih ispita na medicinskom fakultetu i da mi je sada prioritet da što prije diplomiram, ali da ni sam ne znam kako usljed nedostatka slobodnog vremena.
– A zašto ti ne provjeriš na psihijatriji? – upita me. – Sigurno i njima treba osoblja. A tamo nema ranjenika, i još uvijek nema puno ludih pa je dosta mirnije. Ludi će tek kasnije. Kad se rat završi. Pa akobogda, i ako možda budemo imali sreće i preživimo ovaj rat, svi ćemo, sigurno, da prolupamo. Pa evo ti samo primjer Vijetnamskog rata. Ne treba ti ništa više. Bitno je sad izvući živu glavu. Razumiješ.
Jedan ćelavi brko stojeći u redu iza nas počne da se dere na nas.
– Daj ba više, ne palamudi tamo, nego sipaj tu vodu da ti je ja ne bih sipao! Jes’ čuo! – onda se okrenu i svima što su stajali u redu, kao da se nekome pravda: – Joj, što ne mogu ove pametnjakoviće…
***
Juli 1992.
Psihijatrijska bolnica, Jagomir u mirnodopsko je vrijeme bila smještena izvan grada, u Nahorevu. Igrom slučaja početak rata je zadesi na pogrešnoj, srpskoj strani. Kažu da je jedan dan srpska vojska ušla u bolnicu, izbacila sve pacijente i medicinsko osoblje napolje, te njih pedesetak postrojila u krugu bolnice. – Neka vas sad Alija liječi. Jeb’o vam on majku! – reče spodoba u crnoj šubari sa okačenom kokardom pa dugim rafalom iz šmajsera zapara nebo. I pametnom i ludom nije trebala jasnija poruka od ove pa se pacijenti predvođeni doktorima i medicinarima trčećim korakom zaputiše u grad koji je kontrolisala Armija Republike BiH, gdje će kasnije na Bjelavama, padinskom dijelu grada, ovi nesretni ljudi dobiti kakvo-takvo utočište u ratu u nekadašnjem vrtiću, „Veseli cvjetovi“ – maloj montažnoj kući na dva sprata. Pacijenti su u „Veselim cvjetovima“ bili smješteni u tri nekadašnja dječja dnevna boravka. Jedan veći, pretvoren u sobu za ženske pacijente, a druga dva za muške. Vrtić je još imao veliku trpezariju sa kuhinjom dok je recepcija, mala soba smještena pored glavnih ulaznih vrata, bila pretvorena u ambulantu gdje se nalazio ormar sa lijekovima. Doktori i medicinari su u njoj provodili vrijeme kad su bili u 24 satnim turnusima. Kompletan interijer zgrade, vrtića, bio je namjenski napravljen za djecu. Minijaturne stolice na koje je odrasla osoba mogla da sjedne na samo pola stražnjice, male WC školjke, a po zidovima još uvijek dječji crteži koji su oslikavali proslavu Prvog maja, Praznika rada. Vrijeme kao da je stalo u ovom vrtiću. Bila je to nestvarna slika za jednu psihijatrijsku bolnicu, Dom „za sa uma sišavše“, koju ni najmaštovitiji filmski režiser horor filma, ni da je na teškim drogama, ne bi mogao da zamisli.
***
– Može kafa? – sipnu iz džezve u fildžan tek napravljenu kafu doktor Omer, psihijatar, gorostasne konstitucije i razbarušene crne kose pa me, kako to samo psihijatri znaju, zagonetno pogleda kroz zatamnjena stakla svojih naočala kao da hoće da dijagnosticira moje mentalno zdravlje. A onda se malo pomjeri i nakrivi na stolici i prdnu ono što se kaže „ko konj“, a meni postade malo neugodno, ali dobro, pravim se da nisam čuo. To je bio moj prvi dan na poslu. – Ja nešto tebe upitah. – ne spušta sa mene pogled doktor Omer povisujući ton svog glasa, pa ponovi. – Je li može kafa? – Hvala, ne pijem kafu. – pomislih da bih radije širom otvorio prozor ne bi li u ambulantu ušlo barem malo svježeg zraka. – A ne piješ kafu. Dooobro. – zaključi doktor Omer, a zatim iz svog barem tri broja manjeg doktorskoga mantila – rukavi su dopirali jedva do ispod laktova, pa je meni tako tijesan više ličio na ronilačko odijelo – izvadi kutiju cigara upakovanu u novinski papir. U „Fabrici duhana Sarajevo“ vladala je nestašica originalnih omota za cigarete, pa je pakovala cigarete u stari novinski papir. Kasnije, kada ih ispušiš, mogao si da čitaš stare vijesti. – Cigara? – nudi mi doktor Omer iz otvorene kutije. – Ne pušim, hvala. – rekoh. – AJS, tebe! -namršti se doktor Omer. Izgledao je „debelo“ razočaran pa stade povišenog glasa da analizira naš dosadašnji razgovor, nabrajajući činjenice na prste. – Dakle, pod jedan, ne piješ kafu. Pod dva, ne pušiš… – pa se zaustavi držeći se za srednji prst. – A boga ti, je li išta onda guziš?
***
Veseli cvjetovi su bili moj prvi stalni posao u životu. Dva dana slobodan, dežurni dvadeset i četiri sata u turnusu. Uzimao sam anamnezu, fizikalni, neurološki i mentalni status pacijenta, čitao psihijatrijske kartone, ispunjavao temperaturne liste, davao depo/injekcije pod svijećama, slušao nevjerovatne priče od pacijenata, kao recimo one o slonovima na Mjesecu. Sve osoblje Veselih cvjetova je bilo blisko i bili smo kao jedna porodica. Osim sa doktorom Omerom, često sam bio u smjeni i sa doktoricom Melihom koja mi je bila kao majka, a medicinski tehničari Ibro i Milivoj, kao očevi. Ibro je pri tom bio veliki zajebant. Pametan zajebant. Ali nekako sam se ipak najviše zbližio sa doktorom Omerom. I dok mi je doktor Omo, kako sam ga zvao od milja, prenosio svoja iskustva iz psihijatrije, ja sam njega učio igrati šah u dobro uprđenoj ambulanti. Tada mi se otvorila i mogućnost da učim i polažem završne ispite na Medicinskom fakultetu. I situacija sa hranom je bila mnogo bolja od one u Kliničkom centru. Majci sam iz smjene donosio i ručak i večeru, a onda se pred mrak vraćao opet u vrtić da završim smjenu do sljedećeg jutra. Tako je bilo cijele prve godine rata. A onda mi je radna obaveza istekla i više nisam mogao da je obnovim. Ustvari, možda i jesam, ali mi je već bilo dosadilo moljakati okolo veze u Ministarstvu odbrane.
***
Jednog jutra dolazim u dežuru i čujem od kolega da je naša doktorica Milica, sa kojom sam samo nekoliko dana ranije radio u smjeni u Veselim cvjetovima, ubijena snajperom prilikom pokušaja prelaska preko rijeke Miljacke na Grbavicu, naselje koje je bilo pod kontrolom srpske vojske. Mada smo dugo razgovarali taj dan, ja ničim nisam mogao da naslutim da je planirala nešto takvo.
***
Raditi u vrtiću, u montažnoj zgradi u kojoj su glavni građevinski materijali bili staklo i šperploča, bila je već dovoljna ludost sama po sebi. Na Bjelavama, zgrada je stršala na ledini koju su sa srpskih položaja imali kao na dlanu. Snajperisti su nas mogli vidjeti kad su htjeli kako sa pacijentima šetamo okolo po dvorištu vrtića. Čini mi se da bi i ona novogodišnja petarda da je baciš na zgradu, sa lakoćom mogla odvaliti zid, srušiti krov, a kamoli jedna minobacačka granata. Osoblje koje je prije rata radilo u Jagomiru, govorilo mi je da je Radovan Karadžić, psihijatar, bio njihov kolega i da on vjerovatno zna da smo mi, njegove kolege, tu i kako vjerovatno neće da nas gađa. Nisam nikad ozbiljno shvatao tu priču, ali činjenica je da je samo jednom, i to za moj rođendan, devetog decembra 1993. godine, pala granata. Pitam se da li je Karadžić znao da mi je rođendan pa mi uputio čestitku u predvečernjim satima, u vrijeme kada su grad potresale teške detonacije. Minobacačka granata je pala i u dvorište našeg vrtića, a njeni geleri se raspršiše na sve strane i probiše „zidove“ Veselih cvjetova kao da su od papira. U tom trenutku smo doktor Omer i ja sjedili u ambulanti i igrali šah. Kad je granata tresnula o beton, nas dvojica smo pali sa stolice i bacili se na pod. Čujem vrisku i zapomaganje koje je dolazilo iz trpezarije. Trčim sa doktorom Omerom i zatičemo pacijenta romske nacionalnosti kako leži na podu u lokvi krvi. Desna mu je butina bila napola prepolovljena. Iz rane šiklja krv i viri vrh bijele kosti. – Pomagaj, doktore, ljubim te strasno u čelo krasno! -u šoku, plačnim glasom širi pacijent ruke prema nama. Doktor Omer nađe na podu u ćošku neku upišanu plahtu, pa od nje začas napravi Esmarhovu povesku te je čvrsto sveza pacijentu iznad rane u namjeri da zaustavi krvarenje, a meni reče da brzo negdje nađem neku dasku pa da imobiliziramo pacijentovu nogu. Trčim na sprat, sjetih se nekih lamela na gomili. Nakon što smo zbrinuli pacijenta, naš šofer bolnice je odvezao pacijenta kombijem do bolnice Koševo na daljni tretman. Odjednom sve utihnu. Vratismo se doktor Omer i ja u ambulantu, krvavih bijelih mantila. Doktor Omer se sagnu i pažljivo prikupi razbacane šahovske figure sa poda, pa ih uredno složi na šahovsku ploču. Onda pripali cigaru, otpuha kolutić dima u plafon, otpi srk kafe iz fildžana, zagleda se u šahovsku ploču pa reče. – Ko je na potezu?
______________________________________________
VANJA DIJAK je pisac iz sarajevskog svijeta, prvenstveno haustorske, gradske proze i humora, ironije, parodije i satire, a ponekad i malo i šire perspektive. Rođen 1967. godine i odrastao u Sarajevu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu. Menadžer u kanadskom mentalnom zdravlju i certificirani edukator klasične gitare i teorije muzike na Royal Conservatory of Music u Kanadi. Kada nema puno vremena, putuje po svim kontinentima svijeta po kojima neselektivno degustira čudne, lokalne, gastronomske specijalitete, obilazeći pri tom nepoznate turističke atrakcije. Objavio knjige: Komšinica Bera, 2017., Kako smo kalili Zelen ban, 2023., Potpuni bauk kruži polusarajevom, 2025.
“Kaži sebi: Moje je srce mirna površina jezera” Govori Jo Dok me uči meditirati. Moje je srce vulkan pred erupcijom. Podivljala ptica koja udara o žice kaveza. Vlak izletio iz tračnica. “Prevest ću tibetanske sutre” govori Jo “ali ne danas”. “Danas ću slikati maslačke.” “Imaš li koga?” pitam je. “U vezi sam s jednim oženjenim Kinezom” Ujutro Jo plače nad mrtvim kanarincem. “Bože, zašto se to događa?” Zaranja lice u ruke. Njeno je srce poplavljeno polje riže Otpuhani maslačak. “Dobro sam ga hranila” kaže kao da to ima veze s ičim. Idući dan Jo odlazi. Moje je srce Nepospremljena soba. Dopola ispijena kava. Neprevedena tibetanska sutra.
***
BOLJI ŽIVOT
Svaki dan radim Kartonske favele. U njih nastanjujem Figurice iz Kinder jaja. Pa slušam kako se žale. Nema vode, nema struje. Vjetar im odnosi krov. Smradovi mali Nikad zadovoljni. Bacit ću ih na bunjište pokraj nogostupa. Neka ih klinci kad idu iz škole Nose u bolji život.
***
ČIŠĆENJE TAVANA
Cijeli jedan život U stvarima koje čekaju Vlasnika, reinkarnaciju Reciklažu. Je li sve to trebalo? Hoće li zatrebati Koga sam vidjela u zagrljaju U toj haljini Sada je krpa za čišćenje. Idi, pitaj Alice što je vidjela u tim Knjigama, oblucima, naplavinama Mislim da će znati “Želja nije potreba” kaže crvena kraljica u meni Dok razvrstava uspomene na: Papir Plastiku Staro željezo Stakleni pogled.
***
MILKY WAY
Jučer sam našla zlatnu ribicu Rekoh: želim ti more bez nafte. Jučer sam našla peace of mind Mislim. Valjda. Jučer sam našla novog ljubavnika iako ništa nije falilo starom. Jučer sam… nije bitno. Pišam u teglu s pejotlom dok razmišljam o tome. Ja želim piti mlijeko s LSD-jem ali uglavnom samo gledam filmove.
***
NASLJEĐE
Smiren je udar instalacijske umjetnosti kroz rasplinute krajeve majeutike. Klimam glavom: da, dobro, ali tko i zašto pokušava uklesati u biljku klijanje u stijenu penjanje Na mojoj vjetrometini nikakva mimikrija ne polazi za rukom i ništa ne podnosi stajanje. Za rukom zarukom polaze i plaze tek glinene zmije gmizave vizije strujom nakratko oživljene (bojom na platnu impregnirane.) I onda mislim još i ovo: mala je razlika između umjetnika i skarabeja. Danas ne podnosim praštanje. Suhi pijesak oporosti curi iz oka u cipele. Kroz visoke mreže poslije hrđave vode nakon močvare kroz talog truleži vrijeme raste unazad u imperfekt. Moja suknja danas ne podnosi ni krevete ni klevete. Klimam, ma dovraga danas mi za rukom ne polazi ništa osim mjesečine. Svije(s)t se konstantno mrvi poput Glembajevih vaza u koje više ne sipa vibhuti tek raspuknuta srž čovjekovine.
***
LORCA
Na terasi kafića razgovaramo (opet) o poeziji. Vlasnik nas časti rakijom od mandarina. Kažem da volim Lorcu, no mogu se sjetiti samo nekoliko stihova “Grada bez sna”. Kasnije, na trećem dokumentarac o Andaluziji. Puno konja. Očekivala sam Lorcu. Magijsko mišljenje, uviđam. Zašto bi svi morali znati “Grad bez sna”. Mogla bih nabrojati dosta razloga, ali stvorovi mjeseca njuše i kruže oko koliba. A na nebu ne spava nitko, nitko. Postajem ljuta, na sebe. Morala bih prestati očekivati previše od sebe i ljudi. Moje “zašto” stvorit će mi nepotrebne neprijatelje. To mislim dok gledam kako suđe pada po podu jer ga prethodni dan nisam pažljivo složila. Čudom ništa se nije razbilo. “Imaš jaku auru” protumači mi prijatelj taj događaj. Ožiljke imam zapravo, ali postali su mi dragocjeni. Predviđaju vrijeme, prorokuju izdaje, navješćuju nove rane Za koje sada znam da će zacijeliti jer priroda tako hoće. Nije to sreća već fizika. Trebala sam ga pažljivije složiti, svejedno mislim dok paralelno čitam ponovo Lorcu. I ponovo. I ponovo.
***
NAIVNA
On je bio na mjestu gdje ljudi slušaju poeziju. Dvjesto, tristo ljudi i on za mikrofonom. To se valjda događa kada ljudima sve uzmu. Čula sam da u Južnoj Americi tako vole poeziju. Ovdje još nismo došli do spasonosnog dna. Do toga da se opet volimo gladni magije.
_____________________________________
IVANA KRANŽELIĆ rođena je 4.11.1977. u Koprivnici. Inače slika i objavljuje dječju poeziju. Sad je odlučila napisati nešto drugačije.
čovjek-časopis 