Raspalio ga je pesnicom u zube i krv se razletela po ringu, prašnjavom i ravnodušnom.
Protivnik mu je u svlačionici ispričao vic („Kako se zove Indijanac koji roni? Zaronimo.“) i pitao ga da li je gledao sinoćnu utakmicu (nije). Onda je uzeo da se igra upaljačem, što mu je dalo povod za novi monolog, „Znaš, nikad nisam pomišljao da reklame deluju na ljude. Jer, kao, imam više od pola mozga i znam kako to funkcioniše. I vidi šta mi se desi. Ima šest meseci kako sam ostavio cigare i, večeras, nešto mi ne dâ mira, stanem kod trafike. Tamo me dočeka promoterka sa anketom i pokloni mi upaljač. Ovaj, česterfild. I sad ti verovatno misliš da sam odmah kupio te cigare. Jok. Mada nisam znao koje ću.
„U tom trenutku neki matorac iza mene pokaže na upaljač i kaže, ‘U moje vreme su muškarci pušili česterfild, a žene ostalo’. I bam! Prodavačica me pita šta ću i ja, ni pet ni šest, ‘Daj mi česterfild’. I negde u podsvesti znam da je to reklama koja je ko zna koliko čekala da se aktivira i pronađe žrtvu, ali to ne doživljavam na taj način. Deluje mi OK, razumeš? ‘Muškarci puše česterfild!’.“
Ali on, dečak kojeg su gurnuli pred Andreja, nije bio muškarac. Videlo se da je sate i sate proveo pred kruškom i džakom, i u regularnoj borbi bi možda i mogao da pruži kratkoročni otpor. Samo što publika nije htela pobedu na poene, kao ni munjeviti nokaut. Htela je bol i patnju. I bila je spremna da velikodušno plati za to.
Vrebajući svog protivnika pri prvom plesu, Andrej je zaboravio na očekivanja s tribina. Čim se klinac otkrio podigavši levu ruku, kod Andreja je proradio refleks. Zakucao je mladića desnicom u pleksus, te levicom pravo u grimizno lice. Nije znao koliko je borba trajala i tek kad je protivnik završio na tlu, Andrej se zapitao da nije zbrzao. Tupa lica publike nisu se mogla pročitati.
Andrej je bio svestan šta je uradio. Ne samo što su mu grešni zglobovi pulsirali nego nije bilo gonga ni sudije da mu digne ruku. Bila je to tuča za koju ne dolaze lovorike. Samo novac kao podsetnik da nije izgubio.
Provukao se kroz mlitave konopce i pošao dobro znanom stazom ka svlačionici. Radnik je nekada bio otvoreni teren za košarku, kasnije su udarili železne stubove i natkrili ga, a potom podigli i zidove. Veliki deo tribina je bio od betona i tek se na pojedinim mestima, bliže ogradi, moglo naći pokoje plastično, skuplje sedište.
S vrata je video kako malog odnose i ponadao se da ga nije trajno ozledio. Andreja bi adrenalin često zavarao, te bi tek naknadno ustanovio čitav niz uboja i pritajenih fraktura, no sad se činilo da je svako oštećenje zanemarljivo.
Kada je prvi put stupio u ovu halu, osetio je paperjasti miris znoja, strunjača i neprovetrenih prostorija. Ali i potpuni mir. Trening je izbrisao sve što ga je godinama sistematično gušilo, i napokon od njega načinio čoveka. No on je sad bio potpuno druga osoba, a razlozi zbog kojih se vratio među konopce bili su posve druge prirode.
2.
Klupska kafana Brek nalazila se uz asfaltiranu stazu, na tridesetak metara od sale. Kad se kroči unutra, najpre se primete fotografije na zidovima, sa svakog prvenstva decenijama unazad. Bile su toliko izbledele i požutele da bi se, verovatno, i uslikani teško prepoznali na njima, no svako ko je zalazio u ovaj kafić znao je njihova imena.
Andrej je stupio u Brek u trenutku kad je crnac na TV-u kazao sledeće, „Istrčim iz slupanih kola i odmah zbrišem. Video sam da je u drugom autu trudnica, ali nisam smeo da se zadržavam jer su mi džepovi bili puni narkotika.“ Tirade o preporodu slavnog MMA borca, delimično je, nadvikujući se s njim, slušalo tri-četiri stalna gosta kluba. Za njih bi neko neupućen pomislio da su pripiti ili naduvani, jer su im osmesi široki i na pogrešnim mestima, a pokreti nesuvisli i prepuni tikova. Međutim, oni su naprosto glavom zaustavili prevelik broj pesnica. Svako koga je makar jednom lopta potrefila posred lica zna taj osećaj, ali ovi ljudi su večito živeli u tom trenu. Jedan od njih je svoje učestale crne rupe (bio je u stanju da se odveze do susednog grada ne sećajući se puta) pripisivao otmicama vanzemaljaca, a niko nije imao srca da ga razuverava.
Andrej je prišao šanku za kojim je Krivi rešavao sudoku. Ljudi bi za ovog Andrejevog prijatelja pomislili da ga tako zovu zbog konstitucije, pošto je bio krakat i pogrbljen. Nadimak je, u stvari, zaradio u ringu, gde je umeo da iznenadi žestokim krošeima koji su dolazili niotkud i probijali se kroz gard kao stršljen kroz paučinu. Ti udarci mu nisu pomogli na duže staze jer je bio prespor, a kilažu nije uspevao da uveća ni uz najrazličitije režime ishrane.
Bernard Hopkins je, recimo, svoje mladalačke greške platio boravkom u zatvoru, gde je i naučio da boksuje na starovremeni način, što ga je na kraju odvelo do titule šampiona. Tito Ortiz, koji je odrastao s roditeljima ovisnicima o kreku, svoja iskustva iz uličnih borbi s lokalnim bandama unovčio je u uspešnoj MMA karijeri. Kod većine momaka koje je Andrej poznavao bilo je obratno: svoju neustrašivost i umeće stavljali su u službu aktivnosti znatno unosnijih od bilo kojeg borilačkog sporta u Srbiji. Kada se okanuo boksa, Krivi se zaposlio u Breku, a usput je muljao gde stigne.
„Nismo te skinuli, ako to gledaš.“ Krivi je klimnuo glavom ka Andrejevoj slici na kojoj mu je sudija držao podignutu ruku, a on od krvi u očima nije video ni sudiju, ni Krivog, ni poraženog, kamoli publiku.
„Da se ja pitam, ne bih ni bio tu.“
Krivi je poturio čašu pod točilicu. „To je mesto za šampione.“
Andrej je seo za šank i prihvatio pruženu kriglu. „U ovom slučaju nije.“
„Andreje“, poče Krivi. „Nećemo ponovo o tome. Dehidratacija usled nagle seče kilaže. Tačka. Ti si bio samo…“
„Okidač. Znam.“
Iako se u međuvremenu istuširao i presvukao, Andrej je još bio u mentalnom ringu. Naizmenično je oslanjao bolne zglobove o hladnu površinu čaše, pogleda usmerenog ka žućkastoj tečnosti u kojoj su mehurići izvodili složenu koreografiju.
Krivi je podigao kažiprst i nestao ispod šanka, a nakon što se ispravio, gurnuo je koverat po staklenoj površini išaranoj otiscima čaša. „Prebroj.“
Andrej je osmotrio duguljasti koverat. „Znaš da to nisam uradio zbog para.“
„Znam“, reče Krivi. „Zato i kažem. Pare su od opklada, ali ubacio sam ti tu još nešto.“
Kada je Andrej razmakao kruti papir, pored novca je ugledao i posetnicu. S prednje strane finog parčeta kartona bilo je odštampano ime firme Goranac, sa brojem telefona, a na poleđini naškrabano hemijskom, „Za pobednika. Javi se ako te interesuju ozbiljne borbe i ozbiljne pare.“
„Je l’ to taj tip što vrbuje?“
Krivi je mahinalno obrisao šank iako ga uopšte nije očistio. „Izgleda da jeste.“
Andrej je ukucao broj u mobilni i iscepao posetnicu.
3.
„Ko ti je dao vizitku?“, upita Andrej osmotrivši klijentelu lokala.
„Niko. Dok sam menjao burić, ostavio ju je na šanku.“ Krivi je klimnuo glavom ka mušterijama kao da su svi jedna bezlična osoba. „Ovi kažu da su videli nekog kosookog sedog tipa…“
„Barem nisam džabe prebio klinca. Valjda će me ovo odvesti do Koloseuma.“
„Znaš kako to ide. Ti tipovi svrate i bace pogled. Ako im se neko dopadne, ostave kontakt.“
„Je l’ ti znači šta ovo Goranac?“
„Znam za tu poslastičarnicu. Ali ništa u vezi onoga što nas zanima.“ Andrej je pošao da ustane, kad ga je Krivi uhvatio za ruku. „Tražio si da ti pomognem i pomažem ti. Nisi mali, ali, iskreno, ne znam koliko ti je ovo pametno. Šta ako provale za tebe i Štefa?“
„Šta onda? Je l’ me to sprečava da se borim?“
„Nisam siguran da bi oni tako gledali na to.“
„I koliko ljudî uopšte zna da mi je Stefan bio brat? Poslednjih nekoliko godina sam više proveo na putu nego u Begeu, a i pre toga… nije baš da smo bili nerazdvojni. Niti su nas brkali na ulici.“
„Bez obzira, Andreju…“
Andrej mu je uputio pogled koji mu je sve rekao. „Moram da idem.“
„Važi. Čućemo se ovih dana, imam poslić, ako te…“
„Naravno da me zanima.“
„Nisi ni čuo o čemu je reč.“
Andrej je uprtio na rame sportsku torbu i krenuo ka vratima. „Ne mora da me zanima o čemu se radi da bi me zanimalo. Čujemo se.“
Sa desne strane Breka nalazio se omanji parking na kojem je uvek bilo slobodnih mesta. Pet-šest odeljaka prekrivenih pločama u obliku osmice čije su šupljine zasute modroplavim šljunkom. Između je trava uporno izbijala, a još uporniji vozači su je iznova osujećivali.
Andrej je otključao fiestu, bacio torbu na zadnje sedište i upalio motor. Auto je kupio od žene koja je osvojila drugo mesto u jednom od popularnih TV-kvizova, ali mu on nije doneo ni približno toliko sreće, koliko je, s vremenom, ironično, sve više počeo da liči na njega. Mada je spolja bio iščukan sa svih strana, a polovina žmigavaca i svetala pričvršćena braon izolirom, tek unutra je bio rusvaj: na sve strane su se nalazili ostaci svakog obroka koji je naizgled pojeo u njegovoj unutrašnjosti.
Dok je vozio ka Vukovom spomeniku, Andrej je pozvao svoju snahu. Telefon je nekoliko puta pozvonio, a javila se pospanim šapatom.
„Jeste kod kuće, da svratim?“
„Hej, izvini“, reče Vesna prigušeno. „Taca je zaspao. Trese ga groznica. Znaš kakav je za praznike i…“
Rođendane.
„Znam. Ništa, neguj ga. Svratiću sutra.“
„Obavezno. Moramo da popričamo o nečemu.“
„Dobro?“
„Može da sačeka.“
Prethodne dve noći prespavao je u kolima i nadao se da se to neće ponoviti i večeras. Parkirao se na Bulevaru i prišao staroj zgradi. Teška braon vrata bila su otvorena i zaglavljena drvenim klipom. Popeo se stepenicama do vrha i osmotrio svaki ulaz u stan, pa se vratio natrag. Ušao je u zgradu pored i ponovio isto. Na jednim vratima je i dalje visio reklamni flajer koji je Andrej tri dana ranije odštampao u obližnjoj fotokopirnici i nakačio na sve kvake.
Neko vreme je počekao u mestu, osluškujući korake i zvuke iz obližnjih stanova. Ništa nije upozoravalo na mogućeg svedoka. Brava je, na sreću, bila od onih jednostavnih, te je hitro presavio ukosnicu, koja će mu poslužiti kao poluga, ugurao je u donji deo proreza i blago povukao ulevo. Zatim je raščepio drugu i jedan kraj savio poput udice kako bi pecao iglice sa gornje strane mehanizma. Drugi kraj je obmotao oko prsta napravivši dršku. Jedna po jedna iglice su se podizale i sklanjale s puta, sve dok se improvizovani ključ nije probio do kraja. Andrej je pojačao pritisak nalevo i brava je smireno škljocnula. Još jednom se obazreo i kročio unutra.
Zidovi obojeni u tamne tonove, s nekoliko okačenih slika na kojima su bile samo namalane boje. I nepojmivo jak vonj terpentina. Tepiha nije bilo. Na policama su se pedantno gurale ukoričene knjige, mahom monografije slikara, na raznim jezicima. Na zidu je visio kalendar za tekuću 2015. godinu. Nekoliko uramljenih fotografija nagoveštavalo je da stan pripada sredovečnom paru bez dece. Kad je detaljnije pronjuškao, na frižideru je, uz nekoliko koverata s računima, našao i pozivnicu za stručni seminar na likovnoj akademiji San Fernando u Madridu. Datumi su imali smisla, ali nije bilo izgleda da to proveri, pa nije nameravao da se opušta.
Rajsferšlus na svilenoj dukserici je odavno zaribao, tako da ju je svukao preko glave, a pertle na univerzalkama je toliko puta nastavljao da se više nisu dale razmrsiti od silnih čvorova, već je iz njih izletao kao iz kabriolet cipela. Taman kad se ispružio na kauču što ga je zaklanjao od ulaznih vrata, oglasio se mobilni. Šrafciger.
„Hej, znam da imaš slobodan dan.“
„Ali imate frku?“
„Ma da, svira neki Ključ, biće puno nadrogirane stoke. A Zija je bolestan. Je l’ možeš da uletiš?“
Andrej je sklopio oči, otvorio ih i ustao s troseda. Od svega čime se bavio, jedino je izbacivačka tezga bila pouzdana.
ŽELJKO OBRENOVIĆ rođen je 1982. godine u Valjevu. Diplomirao je na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je romane Srpski psiho (Laguna, 2007), Talog (Booking, 2012) i Kameno jezero (Kontrast, 2016), kao i strip Karton siti (na srpskom i na engleskom (Modesty stripovi, 2016)). Napisao je veliki broj filmskih i književnih prikaza (Gradina, Ona magazine, Polja, Playboy, Pressing, Frenzy Spark, UPPS, Fresh McCann, City Magazine); dobitnik je nagrade Akademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom, a Talog se našao u najužem izboru za nagradu Proza na putu. Roman Srpski psiho, priča Ko je ubio ljubav i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas prevedeni su na poljski jezik. Priče su mu publikovane u Trećem trgu, Buktinji, Emitoru, Trashu, Ubiqu, Zborniku radionice za pisanje poezije i proze, Art-Animi, Ona magazinu, Helly Cherryju, antologijama Haarp i druge priče o teorijama zavere, Anomalija #2 i Čista slika Srbije, Najbolja kratka priča Pirota 2018, Čuvari zlatnog runa #2, Krik #2, Dostojno jest, a stripovi u antologijama Balkan Twilight i Linije fronta #2.
STEFAN SIMIĆ rođen je 1988. godine u Prištini, a od 1999. godine živi u Beogradu. Studirao je molekularnu biologiju preko dana, pisao je noću. „Algoritam za merenje kapaciteta javnog prostora“ (2018.) prva mu je zbirka poezije.
Dobitnica međunarodne novinarske nagrade INTERFER za tekst „Prvi Hrvat u mom selu“.
Početkom naredne godine očekuje se njena nova knjiga „Ženo, pokrij tu dušu“ zbirka tvitova i tvitlongera koji su Fridu svojevremeno učinili poznatom široj internet javnosti, zahvaljujući njenom iskrenom i poetičnom odnosu prema društvenim mrežama, kao i nova zbirka poezije pod radnim nazivom „Udaljena jednu stvarnost odavde“ gde će se naći i njena najčitanija pesma „Jebo vas jezik“ koja je 2019. godine objavljena u časopisima, zbornicima i na portalima širom Balkana, te učinila Fridu jednom od protagonistkinja međunarodnog dokumentarnog serijala Free Spirits u realizaciji Hrvatske radio televizije.
I tako je jedno od naše dece krenulo na dopunsku nastavu koja bi trebalo da ga učini manje smotanim. Ovde to zovu psihomotorika, a šta tamo rade, ne znam baš da vam kažem. Kaže, ubacila me u bazen s pasuljem. Pa šta si radila u pasulju? Disala, duboko, pa plitko, i gledala kako se zrnevlje pomera. Aj dobro, prećutim svoju asocijaciju na njena rebarca, da mi se žensko dete ne traumira, no otac ne mogaše da prećuti svoju vizualizaciju Švajcaraca kako se slatko u zbornici smeju tome kako imigrante ubace u pasulj pa ih teraju da dišu. Baka je, međutim, ohrabrila dete, rekavši da je tako i Tesla do najvećih otkrića dolazio nakon što se, jelte, dobro nadisao.
Tom detetu, poznato je, ne treba mnogo da se istripuje da je iznimno u nekom pogledu, te je tako posle kraćeg boravka u mislima, došlo kod mene sa tri pitanja:
1. Ako je voda bezukusna, kako onda menja ukus soku koji se sipa u nju?
2. Ako muva leti u autobusu koji se kreće, da li je ona brža od tog autobusa?
3. Ako je jedna osoba blizu druge osobe, koja je blizu treće osobe, da li je onda prva osoba blizu treće osobe?
Idi sad lepo kod te što te metala u pasulj pa nju pitaj.
***
KAKO ĆEMO?
Jezik uvek nađe put, stalno to ponavljam ovih meseci svojoj deci, očajnoj što ništa ne razumeju, a i ako razumeju, ne znaju da kažu. U tom probijanju jezika važno je otarasiti se svake sujete i razgibati ruke i noge, prosto. Lupaj, nešto će te razumeti. Pročitaj pločicu s imenom, možda je naš. Nasmeši se i kaži ,,ja, genau”. Opusti se, jezik nađe put, kao voda. To koliko sam ja prestravljena pred rečeničnom konstrukcijom u kojoj je smisao u poslednjoj reči, do koje često ne stignem, ne pominjem. To da u tom jeziku postoje i proklete pridevske deklinacije koje ću zapamtiti kad i bifurkaciju Nerodimke, takođe držim u tajnosti.
I tako, jednog dana, ode moj muž da se ošiša. Frizer, Turčin, šiša ko lenjirom i šestarom. U nedostatku reči, uz nekoliko pokreta, dogovore se o frizuri, i moj muž stavi svoju glavu u turske ruke. Kroz par minuta, susedni frizer izvadi telefon, okrene broj, kaže dve rečenice, i pruži mobilni ovom našem Obiliću. Iz slušalice se začuje: ,,Zemljače, de mi reci kako ćeš da se šišaš, nemoj da te ovaj unakazi.” Kažem vam, kao voda.
***
HAJDI ZA POČETNIKE
U maloj školi jednog još manjeg švajcarskog sela došlo je danas pre podne do ivice fizičkog obračuna koji bi se mogao opisati i kao međunarodni incident. Učenik prvog razreda, Angelovski, ne preterano vičan nemačkom jeziku, ali što se kaže, jak kao bik, razvio je specifičan pristup devojčicama koje su mu interesantne. Njegov sistem isključuje jezičke kompetencije, jerbo su nepostojeće, a uključuje snagu koja klade valja, ili u ovom slučaju, nosi devojčice na leđima. Zna da kaže: hoćeš na moja leđa, što je otprilike i dovoljno za celu akciju, u kojoj posebno uživa izvesna učenica prvog razreda, švajcarskog porekla. Ona je danas izostala sa nastave, što učenika Angelovskog nije omelo u svakodnevnom performansu izigravanja magareta, pošto učenica ima, hvala nebesima, sestru bliznakinju. I sve bi bilo idilično ko kod Johane Špiri, da ova druga bliznakinja nema svog zabavljača, da ne kažem nosača. Reč je opet o učeniku prvog razreda, takođe slabijih jezičkih kompetencija, koga ćemo za potrebe izveštaja zvati učenik Šaćiri. Zamislite srećne roditelje bliznakinja.
***
ŠTA NOVINE PIŠU
Prelistavamo za vas, ,,20 minuta” , besplatne dnevne novine koje se u Švajcarskoj čitaju po prevozu.
Idemo redom, udarna vest s naslovne strane. Čovek koji je pre četiri godine na aukciji za 1 franak kupio ogroman sef i od tada mašta o tome šta se u njemu nalazi. Baksuz se, međutim, tako zapekao da ni tim varilaca nije uspeo da ga otvori. Uspeli su, ipak, da probuše rupicu i proguraju kamericu koja je utvrdila da je prokletinja prazna. Vest na sledećoj strani donosi nešto srećniji rasplet. Dve prijateljice kupile su, opet na nekoj onlajn aukciji, dva jastučeta za sedenje na terasi. Otvorivši ih kod kuće, utvrdile su da se u njima krije 20 000 franaka ušteđevine mrtve babe. Prijateljice su ovaj slučaj odmah prijavile policiji, koja je našla babinu ćerku, te je ova odlučila da ih nagradi s par hiljada da im se nađe. Redakcija zatim uveliko raspreda slučaj, uz anketu čitalaštva, koje zdušno utvrđuje da su prijateljice koje uređuju terasu pomalo mentalno ometene.
Idemo dalje, biznis teme. Sviskom razmatra novi poslovni potez. Da li da u svoje poslovnice uvede mirisnu notu sandalovine, sa nagoveštajem mošusa i limunovog drveta. Menadžment namerava da time razonodi mušterije dok čekaju. Opet analiza. Čitaoci kukaju da im je muka od veštačkih mirisa, da ih boli glava i suze im oči, zaštitnik prava potrošača u opsežnom intervjuu razmatra medicinsku bezbednost takvih supstanci, a jedan kralj predlaže Sviskomu da da mušterijama da kuvaju kafu, em će da se zabave, em će da miriše, em će da popiju kafu.
Mora ipak malo i crne hronike. Jedan Hrvat izbo je jednu staricu jer mu je glas u glavi rekao da to učini. Jedan Albanac sa Kosova drži svoju nevenčanu suprugu u nekoj vrsti kućnog pritvora. Osim toga odakle su, kao i da im je omiljeni brend gucci, o ovim ljudima dalje ne znamo ništa.
Za kraj, rubrika ljubav i seks. Žale se čitaoci da im partneri glume orgazam. Nema vam druge, rođaci, nego da potražite neko jastuče na aukciji, šta da vam kažem.
***
NEDELJNI ZABAVNIK
Ponedeljag: sin dolazi veseo iz škole. Šta ima novo, ništa posebno. Zvoni telefon. Ovde učiteljica. Vaš sin je imao malu prepirku sa Paolom, malo su se verovatno i potukli. Uglavnom, čujte se sa roditeljima malog drugara, poslaće vam račun za naočare. Molto bene.
Utorag: Ćerka dolazi sa krosa. Kaži dragička, saznala sam da to što sam osamnaesta ne znači da sam poslednja. Devetnaesti je onaj što je polomio nogu. Malo sam se izgubila dok smo trčali, ali neka žena me je srela i odvela do škole. Wunderbar.
Četvrtag: Obucite dete za šumu i spakujte mu nož i šibice. Ej, bilo je super, seckala sam luk za sos, jela sam ga sa vatre, morali su da me zaustavljaju. Posle su dečaci piškili u vatru da je ugase. Onda smo se igrali kao da smo mi deca čiji su roditelji umrli i mi preživljavamo, pravili smo i grobove za roditelje. Ljubi te majka, kako si mi se lepo socijalizovala.
Petag: Spakuj mi ručak i kacigu, idemo sa školom na sajam video igara. Šta će ti kaciga, to je u gradu. Pa da. Idemo biciklima. 18 km. Jawoll.
P. S. Na slici je sir u crvenom vinu. Nema blage veze s pričom, ali na mene deluje umirujuće, pa će možda i na vas.
P. P. S. Moji đaci ovako pišu dane. Jer Montag.
***
COSA NOSTRA
Kad birate multikulturalni komšiluk, gledajte obavezno da su to neke nacije koje dobro jedu. Mi nismo ništa gledali, ali eto završismo opkoljeni Italijanima. Pritom, to nisu italijanski Italijani koji svoje blagoutrobije prirodno dovode u balans podnebljem, plivanjem, veranjem uz stepenice ili već nečim, nego ovi pošvajcareni, koji se dave u mocareli od punomasnog alpskog mleka, pa završe okruglasti kao gorepomenute loptice sira.
Da se vratim na mudar izbor komšiluka, juče je u okviru završne vrtićke svečanosti organizovan švedski sto multikulti đakonija, gde su moju pitu od mesa i dva sunarodnička bureka potukli do nogu ovi ludaci sa svojim picama, pastama, predjelima, a sirotinjski žuti kolač s višnjama nije imao šanse protiv raskalašnih tiramisua i profiterola. Najžalosnije je što sam mislila kako će Švajcarci koji, kad odluče da se bahate, umoče presnu šargarepu u majonez, biti fascinirani pitom i kolačem. Ubiše me Italijani.
Ali zato, tu je vendeta. Kad moj sin istrči na poljanče da igra fudbal sa Vićencom i Đulijanom, a oni ko dva debela Nemca ufću i pufću od gola do gola. Leave the gun, take the canoli.
***
SMUČENJE
Pogledajte sliku. Žena na pragu četrdesete razdragano vozi slalom niz pitoreskne padine švajcarskih Alpa. Ma milina. Ali, braćo i sestre, trnovit je taj put. Trnovit, pa još preko posut užarenim ugljevljem i mestimično prošaran ekserima. Zarđalim, razume se.
Moje skijaško detinjstvo obeleženo je sećanjima na tvrde pancerice, sneg u rukavicama i za vratom, mokru potkošulju ispod dva džempera i skafandera, kricima mog oca levooo, levooo, pa je l’ sam rekao levoooo, po kojima smo posetiocima Karaman Grebena sigurno ostali urezani kao istureno odeljenje neke psihijatrijske bolnice gde se ski obuka preporučuje kao terapija izbora odmah posle elektrošokova. Međutim, naći će se među čitaocima ovih redova ne jedna osoba koja je u toj školi mog oca proskijala, i skija i danas.
Hoću da kažem, znam ja da je skijanje, dok ga ne naučiš, krv znoj i suze u koncentratu. Ali kad si roditelj onoga koji uči, to je onda jedna sasvim nova dimenzija horora. Tinejdžerka je ljuta tri dana unapred, preventivno. Mali su puni entuzijazma dok ne dođe do montiranja opreme. Žuljaju me cipele, svrbi me kaciga, gde mi je druga rukavica, curi mi nos, jedna skija mi je ostala tamo 500m niže, zašto ja ne mogu da imam štapove, magle mi se naočare, vrućina mi je, žedna sam, kad ćemo kući, i vrhunac svih vrhunaca: piški mi se. Kada se proces montiranja opreme na troje dece završi, i Apolo 13 bude konačno spreman za lansiranje, onda sledi snalaženje na snegu. Paralelno, pa ra lel no, je l’ sam rekla paralelno! Ne leđa padini, ne le đa pa di ni, je l’ sam rekla! Plug, plug, pluuuuug, je l’ sam rekla plug! U sledećih deset minuta počeo je čas u školi skijanja i to je jedini razlog zašto vam ovo ne pišem iz koronarne jedinice.
Škola traje dva sata. To su dva sata pripreme roditelja za razmontiravanje opreme, pakovanje i povratak kući. Oni ih koriste skijajući se ili opijajući se na suncu. Ili oba.
Pogledajte sad opet sliku. Liči malo taj osmeh na Džokerov, oder?
***
APRILILILILI
Prvi april zatekao nas je bunovne. Prednosti kućnog školovanja mogu otkriti samo roditelji koji su u stanju da nakon što u osam priključe decu na video konferencije i ubodu im slušalice u uši, mogu lepo da se vrate da spavaju jer su sinoć morali da završe sezonu. Naravno da nismo znali koji je sat u svemiru i druge kalendarske informacije i naravno da su naša deca to znala. Sin nam je doneo kolače. Otvorili smo samo usta, blaženi zbog ovog toplog porodičnog iskustva, da bismo sekund kasnije shvatili da je kolač bio premazan pastom. No dobro, taman smo i oprali zube i doručkovali. Od spavanja više nije bilo ništa, te krenuh put toaleta. Moja skoro pa dvocifrena dioptrija ujutru bez sočiva dozvoljava mi da potrefim vrata i wc šolju, što je normalnim danima dovoljno. Ali ne i prvog aprila. Braon gomilica na dasci, ispostaviće se prazna kartonska rolnica wc papira natopljena vodom i formirana u karakterističan oblik delovala je mojim ćoravim očima i bunovnom mozgu dovoljno realistično da mi se smuči onaj fini kolač s pastom.
U nastavku dana ispostaviće se da su naša deca ovog prvog aprila imala neku fiksaciju na wc, wc šolju i wc papir, u potpunoj suprotnosti sa sanitarnom krizom. No, roditelji su prethodnog dana došli u posed pretposlednjeg pakovanja papira u lokalnoj prodavnici, te su deca mogla da se raspištolje. Da ne idem u detalje, imali smo: ,,Mama, iskakio sam gumenu patkicu”, jednu strašnu odštampanu sliku zalepljenu preko daske (podsetite me posle ukidanja vanrednog stanja da vam kažem ko je bio na njoj) i, kao vrhunac, dekoraciju celokupne zalihe papira od strane najstarijeg deteta. Polepila je likove iz neke predstave, kojom nas davi za vreme svakog obroka kao prilike za interaktivnu razmenu mimova koje su članovi porodice u međuobročnom periodu videli na internetu. Što kažu psiholozi, deca osećaju atmosferu u porodici, strahove i teskobu. Izgleda da su ova naša nekim svojim finim dečjim instinktom shvatila da smo u prilično velikom sranju.
***
ASIMPTOMATSKI
Nego da vas pitam, kašljucate ovih dana? Malo vas stegne u plućima katkad? Nekad vas podilazi kao nekakva jeza? Ako ništa, grebucka vas barem grlo? Znam, i mene. Već mesec dana. Ali ima rešenja.
Ustanem jutros, jedna sinja kukavica zakukava iz dnevne, jedna iz dečje sobe. Ne radi daljinski. Ne radi kompjuter. Glavni kompjuter za školski rad u kući. Crklo napajanje, mrtav. Konferencija u toku, kačimo se preko laptopa, tražimo lozinke. Dok to radimo, dete se drapa li drapa. Pogledam, vaške. Mašala, krupne, pažljivo gajene tokom dve nedelje karantina. Istretiramo se, uradimo domaći, ajmo malo u dvorište da provetrimo mozak. Dete sedne na ljuljašku. Dete izvodi ničim izazvanu akrobaciju, pada, ljuljaška se vraća i zalepi dete u potiljak. Čvoruga raste, vaške navlače cipele za planinarenje. Ajmo nazad u kuću. Čas klavira, skajp ne prepoznaje lozinku. Malo, veliko, razmak, to je lozinka za školsku platformu. Ne, za video konferenciju. Otvori novi skajp. Evo stiže i muž iz spoljnjeg sveta. Umačem jednu ruku u varikinu, drugu u alkohol ne bih li ga zagrlila, a onda veštim pokretom nindže strgnula jaknu s leđa. Da je iznesem da se luftira, šta ste mislili. Onda ulazim u mod Horejšio Kejn CSI Majami, te pratim mesta u stanu koja je muž dodirnuo pre pranja ruku i obavljam sanitarnu inspekciju. Najzad, šaljem svojim đacima video poruku. Traje neočekivano dugo, možda zato što sam zalepila dva puta jedno isto. Nema veze, ko da to neko sluša.
Šta hoću da vam kažem? Nijedan simptom danas nisam imala. Malo mi nešto oda po glavi, ali nebitno.
***
MASNA LAŽ
Deca ne smeju da se lažu, to je jedno od svetih roditeljskih pravila koje sam naučila da ne kršim još onda kad sam mesec dana stavljala crni luk u svako jelo, bezočno pritom tvrdeći da ga nema, eda bih svojoj ćerki dokazala eteričnu prirodu crnog luka, kao i njegovu sklonost ka dezintegraciji. No, to što decu ne lažem, nikako ne znači da ne lažem njihove učiteljice, doduše samo kad to same traže i zasluže.
Stigne tako juče tabela iz škole. Treba u nju da upišemo šta radi dete kad u toku dana i koliko vremena ta aktivnost traje. Učiteljica je popunila prvu rubriku da nam pokaže. Fruštuk. Firtel nah zibn. 7.15! Ja sam stvarno osoba širokih shvatanja i verujem da neko i u ovoj situaciji u 7.15 već doručkuje, ali gospođo, brate, pa da li ste vi čitavi? Ispod nepregledni niz redova, do večernje lektire u osam uri. I čime sad ja to da popunim, kojim aktivnostima svoje ćerke? Gledanje jutjub tutorijala o trikovima s akvarijumskim ribicama? Crtanje po čipsu? Brojanje koliko najviše žvaka može da stavi u usta? Ok, to mi je do osam. A šta do uveče? Ništa. Ako hoće takvu igru, dobiće je. Izbacim dete iz sobe da ne gleda, zatvorim vrata, zasučem rukave i prionem. Pola osam — gimnastika kraj otvorenog prozora. Osam — tuširanje i zatezanje kreveta. Pa učenje, pa aploudovanje domaćeg, pa klavir, udri tuci. Negde kad sam stigla do srede, shvatim da učiteljica zna kad mi aploudujemo domaće i da je to u 11 uveče, pa malo nafriziram tabelu. Kod četvrtka shvatim da ponedeljak nije bio peti, nego šesti april, i da sam sve domaće pogrešno izmislila. Setila sam se i da ona vidi moju ćerku svako jutro u 10, da joj je prilično očigledno da nije radila aerobne vežbe pre toga i da joj se krevet vidi na kameri. Sad, dva su moguća scenarija. Ili iduće nedelje idem u socijalnu službu na razgovor, ili će shvatiti da je ono dete još i odlično ako imaju u vidu ko ga vaspitava. Odruči!
***
VESELA BRAĆA, ŽALOSNA IM…
Prva nedelja posle raspusta, u narodu poznatija kao gladna godina, a u stvarnosti sporija nego tri gorepomenute, tek je prevalila sredu.
Prvog dana, sin je, valjda da bi osigurao svoju nemuštu upečatljivost kad krenu doživljaji s ferija u Davosu, u školu poneo frulu. Ne onu blokflautu, nego drvenu frulu, bora dugić frulu. Završi se škola, prođe 20 minuta, ponosna majka zamišlja kako joj sin ko onaj bremenski muzikant vabi drugare ulicama našeg zaseoka. Kad je prošlo 45 minuta, majka se malo zamisli i shvati da je za to vreme mogao da odsvira jedno 800 puta Na kraj sela žuta kuća i da je krajnje vreme da odškrine vrata anksioznosti, najboljoj družbenici svake majke. Učiteljica se ne javlja, ulice puste, krene majka put škole, sve osluškujući zvuk frule. Kad eno ga, u dvorištu. Traži frulu, izgubio je negde. Pa sat vremena je tražiš? Pa nisam znao.
Drugi dan. Doručak. Ej, znaš da sam juče jeo cveće na odmoru? Ajde, ono s drveta? Ne, iz trave. Aha. A što? Rekla mi je drugarica. Pa je l’ jela i ona? Jeste, zajedno smo.
Za sve zainteresovane, moj sin će voditi kratak kurs integracije, prijave su otvorene, mesta ograničena. Šifra: mozga bez.
***
RASKISELIŠE LI VAM SE OPANCI?
Deca u ovim krajevima provode u školi čitav dan, te je sve podešeno da im tamo bude što udobnije. Imaju svoje papuče, čašu, sve stvari im stoje u školi, knjige koje čitaju tih dana, u učionici je kutak sa društvenim igrama, kauč ili lejzi beg. E sad, kad ste to zamislili, zamislite moju ćerku, osobu koja ležerno shvata ceo život, a naročito je spremna da prigrli situacije u kojima se od nje očekuje da bude opuštena. Kao recimo u školi. Danas smo imali razgovor sa učiteljicama, nešto kao otvorena vrata. Sede tri učiteljice preko puta nas, sedimo nas dvoje i naša ležerna ćerka s druge strane stola. Razgovor traje oko sat vremena, ali ćerka se ne buni jerbo je u glavnoj ulozi. No, stolica je ne naročito udobna, te ona zauzima svoju omiljenu žaba pozu, dakle diže noge u papučama na sedište. Muž mi je pod maskom, ne vidim mu lice, ali osećam sleva rastuću frapiranost. Učiteljice ne konstatuju bilo šta čudno. Dete je i dalje opušteno, masira stopala dok žvaće pertlu od kapuljače i pri tom aktivno učestvuje u ovom serioznom pedagoškom razgovoru. Nas dvoje menjamo farbe, malo kao signaliziramo ali sasvim uzalud. Dete ide korak dalje, razgovor se odužio, valja se razgibati. Zbacuje papuče. Kreće da krcka prste. Na nogama. Bogo moj. Izlaze mi pred oči seni predaka koje nisu svoje učitelje smeli u oči pogledati, ova žvaće pertlu i krcka prste. Učiteljice istinski ne vide da se išta čudno dešava, nas dvoje smo se pomirili sa činjenicom da smo odgojili Petka. Gotov razgovor, izlazimo, ja zinem da kažem reč-dve o masaži stopala, ali utom začujem: “Znači, htela sam da umrem od sramote od tebe i tvog nemačkog”. I šta sad čovek da radi nego da sedne, izuje se i slatko iskrcka sve prste.
JELENA ANGELOVSKI (1980, Pančevo) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za srpsku književnost. Magistrirala je 2009. godine, sa tezom ,,Modeli pripovedanja u tetralogiji Utopija Pavla Ugrinova”. Doktorsku disertaciju ,,Prozni opus Aleksandra Tišme” odbranila je 2014. godine na istom fakultetu.
Radila je kao bibliotekar u Gradskoj biblioteci u Pančevu, a od 2006. do 2018. kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi ,,Jovan Jovanović Zmaj” u Pančevu. Bila je mentor je i nastavnik u Grupi za kreativno pisanje i srpski jezik Regionalnog centra za talente ,,Mihajlo Pupin” u Pančevu od 2008. do 2018. godine. Objavila je dve zajedničke knjige u okviru grupe za Kreativno pisanje Centra za stvaralaštvo mladih, Zadaci iz marljivosti (2000) i Dnevnik 2000 (2001). Učestvovala je u priređivanju Sabranih pesama Dušana Vukajlovića. Više godina uređivala je Zbornik poezije i proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije ,,Rukopisi”. Učestvovala je u izradi tri udžbenika za srpski jezik u izdanju ,,Eduke” iz Beograda. Pisala je pogovor za zbornik Restart: panorama nove poezije u Srbiji. Objavljivala je eseje, prikaze i kritike u književnim časopisima. Od 2018. godine živi u Švajcarskoj, u blizini Ciriha, gde predaje maternji jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće prozne beleške o svojim imigrantskim iskustvima objavljuje na blogu stelovanjeglave.com
JELENA SAVIĆ (1981, Beograd), s autoričinog bloga (https://usernamekaspoetry.wordpress.com , 8/2016.) i iz knjige “Diskurzivna tela poezije”, Asocijacija za žensku inicijativu, Beograd, 2004.
PETRA ČEČ (1990.), djevojčica iz Varaždina, psihologinja u Zagrebu. Trenutno u procesu završavanja edukacije iz Gestalt psihoterapije. U srednjoj školi je sudjelovala u Literarni grupi i državnom Lidranu. Pjesme iz te faze su joj objavljene u raznim zbornicima. Od tada nije pisala 10 godina te se sada vraća poeziji.
FERIDA DURAKOVIĆ (1957, Olovo; Sarajevo), pjesnikinja, autorica kratkih priča, kolumnistica, spisateljica za djecu. Diplomirala književnost i srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Sarajevu, davno. Objavila 15 knjiga poezije, proze, prevoda s engleskog i književnosti za djecu. Između ostaloga, objavila Srce tame (poezija), Vjetrov prijatelj (bajka), Putnici kroz (ne)vrijeme – 50 godina Sarajevskih dana poezije (koautorstvo), Pokret otpora (kolumne i eseji). Između ostalih, nagrađena nagradom Hellman-Hammet Fund for Free Expression 1992. godine, a za pjesničku knjigu Heart of Darkness (White Pine Press, Fredonia, New York, 1999) dobila nagradu Vasyl Stus Freedom-to-Write-Award, koju dodjeljuje PEN New England, SAD. Nagrađivana za poeziju i dramske tekstove. Knjige pjesama objavljene u SAD, Bugarskoj i Italiji. Poezija prevođena na dvadesetak jezika. Do 2013. godine radila kao izvršna direktorica PEN Centra u BIH.
Prošle godine sam otišla na izložbu sprava za mučenje koja se nalazila na Kalemegdanu. Posjetioci izložbe su, sa samo nama svojstvenom morbidnom slašću i užitkom, posmatrali naprave čija je svrha bila da se njima čovjek ponizi, unakazi, namuči i ubije. Oni su sve vrijeme fotografisali izloške kao da se radi o fikciji, a ne o stvarnosti.
Možda sam se ogriješila o posmatrače. Možda čak i u trenutku fotografisanja neki od njih osjećali isti tupi užas koji mene obuzima na samu pomisao da je neko (potencijalno Ja) provodio sate i sate svojih radnih dana promišljajući o alatkama koje treba da razore sve ljudsko u drugome (tako je ,,Nirnberška djevica“ kovčeg-sarkofag u kom se nalaze metalni šiljci koji žrtvu treba da probadaju ne dodirujući njene vitalne organe). Ta morbidna slast se na njemačkom jeziku iskazuje riječju koja označava zadovoljstvo koje u nama budi tuđa patnja – schadenfreude.
Hladni i mračni hodnici kalemegdanske tvrđave, ispunjeni jezivom muzikom, budili su u meni veliku želju da zatvorim oči, začepim uši i pobjegnem što dalje s tog mjesta – žive rane moje svijesti, ali sam ostala, kao prikovana nekom mazohističkom mađijom. Imala sam osjećaj da bih u tom slučaju pobjegla od života samog.
Podzemni zidovi razdvajali su kao ponor spoljni svijet od htonskih predjela u kojima ne postoje granice ljudskog zla. Kad izađem, gledaću u prolaznike prepune prividne sreće i potisnutog jada, sramote i stida. Tako mirne u sebi i sa sobom, opijene vjerom o nebeskim predjelima, o čojstvenim odlikama svojih malih grešaka i zala; prestravljeni od ogledala i svega šta im pokazuje bar djelić istinskog odraza.
Nataložena iskustva imaginarnih likova o kojima sam čitala razbuktala su mi maštu. Postala sam žrtva na trenutak u svojoj svijesti (o, najlakše je poistovjetiti se sa žrtvom, jer je svaka žrtva velika). Činilo mi se da osjećam oštricu šiljka koji probada moju ustajalu misao i da su zidine oko mene zapravo utroba nekog velikog čudovišta koje halapljivo usisava i isisava hladni vazduh od kog se moja koža ježi i postaje tanka i prhka. Obuzeo me osjećaj slabosti u venama i u propadljivoj krvi. Misli su mi pomodrele od ogoljenosti pred sobom i pred mišlju o tome šta bih ja učinila da sam se kojim slučajem našla u okolnostima koje bi pokazale šta mogu da postanem.
Vjerujem da ja ne bih mogla učiniti isto šta i oni koji su gušili, davili, polivali krečom, pravili abažure od lijepo istetovirane ljudske kože, a od kostiju dugmad i sapun; još juče – u osvit mog rođenja – u mojim zavičajima otvarali žive rane zemlji i u nju bacali bezimene komade mesa. I znam, čim sam u to povjerovala – bih. Samo nisam dobila priliku da se naviknem na opojnu oporost mirisa krvi, na gnjecavost mesa pod šakama; na tuđi jad i slabost (o, kako je lijepo i opojno imati moć nad drugim).
Kada sam izašla iz podzemlja, posmatrala sam ljude – tako srećne i radosne s grobnicama svojih savjesti, neosjetljive na bol, svemoćne bogove nemislećeg prisustva, i zavidjela sam im, jer sam u paralelnim lavirintima svoje svijesti osjetila krvničku žudnju. Nisam se vratila u stvarnost s olakšanjem, ali jesam odahnula.
MILANA GAJOVIĆ je osnovne studije završila na Odsjeku za srpski jezik i južnoslovenske književnosti u Nikšiću, a magistarske na Filološkom fakultetu u Beogradu, gdje je trenutno doktorand. Stipendista je Matice srpske – Društvo članova u Crnoj Gori. Poezija joj je objavljena u Vesni, časopisu Filološkog fakulteta u Beogradu.
Piše i objavljuje naučne radove iz književnosti.
– priča je objavljena u zborniku “Biber 03”, Centar za nenasilnu akciju Sarajevo-Beograd, 2020.
čovjek-časopis 