Napisao sam deset knjiga, objavio deset i još pišem.
Majka kaže batali: Da su knjige crepovi, ne bi sad pisao pod tuđim krovom.
***
Lipa se okitila cvijetom, u hladu klupa u plavo obojena.
Na klupi tonem u san, u svijet plavlji, ali me prolaznici otud vraćaju.
Ovdje se od ljudi ne može ni umrijeti.
***
Svakog radnog dana putujem vozom.
Oče, veli mi kćerka, danas nemoj ići vozom.
Danas je 27. februar, isti onaj iz Štrbaca.
Izostao sam s posla i listao historiju otmica.
Nijedan dan u godini nije bio naklonjen putniku.
A ni za kuće ne bješe sretnog dana u kalendaru.
***
Nakon treće kahve pjesmar i ja svratismo u magazu bijelog smoka.
Pjesmar uze posan sir a ja kajmak žut
Sad znam zašto pjesma njegova više snage od moje pjesme ima.
***
Prije sabaha treba založiti vatru, istjerati zimu iz kuće, ispeći hljeb i otopiti inje s trepavica moga oca.
***
Oče, dok sam bio mali, strepeo sam od dolaska tvog.
Oprosti mi, oče, što sam se radovao kada si od kuće odlazio.
I dugo sam mislio da se cio svijet tebe boji.
Sada, kada te nije, znam da su te strahovi ubili.
***
Na stolici su kaput pantalone i košulja.
Odijelo moje do jutra se od mene odmara.
______________________________________________
ZEHNIJA BULIĆ rođen je 1970. godine u Paljevu kod Tutina. Diplomirao je srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Prištini. U Novom Pazaru piše i predaje književnost. Predsjednik je Bošnjačkog udruženja književnika Sandžaka (BUKS), član Upravnog odbora Bošnjačkog društva pisaca, a važi za jednog od prvoboraca u afirmaciji bosanskog jezika u Novom Pazaru i Sandžaku uopće.
juče je komšinici preko kurirske službe stigao paket alveola
kako smo se smejali kako smo se samo siti ismejali kada je kašljala sirota žena nadživela je tako živahna svog sina dvadeset dve orhideje četiri klematise (to su one kao puzavice) i čak dve države
eno je i dalje kašlje troši penziju na jeftine delove respiratornog sistema
a mi se i dalje cerekamo u parohijskom dvorištu crkli dabogda
***
ANTINVESTITORSKA
ovog puta moram da se preselim u stan bez sna gde se nebo dere visoke zgrade još niko ne ruši
dve moje kuće više ne postoje – prah humus u tuđim dvorištima zidovi za plastične radijatore malter od nepoverenja
treća kuća čeka pijane lovokradice s punim puškama pase ovo malo gradske trave
***
POSLEDNJA GRADSKA PESNIČKA SCENA
gledali smo je kako gori srkali đus-votku imenovali planine pljuvali po hajkerima odvojili smo dva dela grada ignorišući reku mostove smo njihove prebacili na kopno more smo šleperima dovukli u park
meduze su plivale ulicama mi smo skidali gaće i piškili na urbane ujede po trotoaru reli vozačima bušili smo gume nismo nosili kondome naoružani poluatomatski trčali po mesecu rastali se sporazumno tek tako zaćutali ugovorili prekid vatre
***
PLAC MAJKE BOŽJE
dok razmišljaš gde muve spavaju vijori se državna zastava od pocepanih komarnika
vrištiš na mrave da nisu platili putarinu na magistrali creva kojim polivaš žutu travu
vodu samo ti plaćaš ovo je tvoja kraljevina
leptiri se plaše da umru unutar tvojih kapija da ne bi trulili pored trulih trešanja
balegari na radnom mestu za nadnicu valjaju tuđa govna sanjareći o tvojim
med kupuješ od preprodavca neće tebi pčele u kori šupljeg drveta praviti delikates i pičvajz i žurke u košnici
jedini si trut ne treba ti matica
***
MOMENTI SLADOSTRAŠĆA KOJI SE MOGU ČUTI U MUZICI BENDA FISH IN OIL
ona gleda šakama greje pivo etiketa spada ja stežem led vadim kalauz nije joj jasno da ja moram da baš sada da baš ovde otključam svoju bravu
dok se motam u sporogoreću rizlu ona ispravlja krive na licu postaje dosadno jer predugo se pitam kako je moguće da baš ovde da baš sada ima tako idealnu ključnu kost
________________________________
BRANISLAV BAKI SARIĆ (Beograd, 1995), diplomirani sociolog, pesnik i muzičar. Osnivač je i član umetničkog kolektiva Beton Kunst, organizator večeri poezije Buncanje, trenutno radi kao producent i voditelj emisije Sceniranje na Radio Aparatu. Pesme su mu objavljene u više zbornika, književnih časopisa i na književnim portalima. Rukopis njegove prve pesničke zbirke Kad sam već tu ušao je u najuži izbor za nagradu Mak Dizdar i nagrađen je kao najbolji rukopis poezije na konkursu Raštan izdavaštva.
Ponovo me došao moliti za novac, moj brat pjesnik, umišljeni brodolomac. I trebao sam odmah znati što se krije iza poziva nakon godinu il’ čak dvije. Prozirno, najprozirnije. E Bože, taj moj brat. Još je golobrad, a ipak prestar da bi ovako život tratio. Taj njegov žar za dangubljenjem nikad nisam shvatio jer za razliku od njega, ja barem nešto radim u ovome životu. Ali ajde ti objasni zanesenom idiotu da za život u ovome svijetu, u ovome gladnom tijelu, treba jagodice potrošiti puneći ćelije u excelu. I najradije bih mu ponovo sve sasuo u lice: oduvijek si bježao od nas, prema jugu kao ptice, i mislio da si bolji, pametniji, uzvišen. A pogledaj se… Ne! Ostat ću smiren. Neću istu grešku ponoviti. Ne osmi puta. Ne, brate ukleti. Šutnja. Šutnja je jezik dominacije. Moćni se ne moraju se pravdati riječima. Riječi, riječi su svačije i što ih više koristiš to te sudbina brže s pozicije zbacuje. Šutnja. Bez reakcije, tišina. To je način zadržavanja kontrole nad sobom i drugima. I grizem jezik dok on očekuje reprizu, stari igrokaz, njegova opravdanja se nižu prema očekivanom kraju na kojem opet popustim. Daje mi stichwort i čeka da to izustim, da se u ritmu izložim, da se otvori brana, da kažem: Gledaj, ti nisi shvatio ni do današnjeg dana… ti mali, nezahvalni… ti još živiš u iluziji da je lako činiti velike stvari, a teško male. Ti ne razumiješ da je Lako donirati gladnima u Africi, teško posuditi novac bratu.
Lako protestirati za mir u svijetu, teško pomiriti se s ocem.
Lako spašavati prirodu, teško spasiti brak.
Lako suočiti se s apokalipsom, teško s posljedicama svojih djela.
Lako pobjeći na poetsku rezidenciju na Island, teško ostati i brinuti o tati.
A da onda on kaže: Meni je nemoguće raditi te svakodnevne stvari.
Idiote, dok me sada moliš za novac, gdje je u stvari ta tvoja Palestina? Tvoj Prosut? Gdje je sada poezija, gdje je umjetnost, kunst? Nego si došao k meni, dosadnom, svakodnevnom. Zar stvarno nemaš srama? K vragu i savjest i ti skupa s njom… Ovog puta – ne! Na ekranu statika, snijeg. Neću biti naivac koji će financirati još jedan tvoj bijeg od odgovornosti, od zahvalnosti, od života, od sveg što ima neku perspektivu. Jer milostinja nesretnicima daje krivu sliku svijeta i agoniju samo produžava, do beskraja. Neka ti je ovo lekcija, od mene možda prva: ne mora svaka molba biti uslišena, svaka strofa rimovana, život nije poezija.
***
RAST
Treba naglo povući pa polako otpuštati. i počet će nam rasti mišići, saldo, equity.
I sve će procvjetati. Joy Division će u tamnoj brazdi noći u New Order preminuti i sve će nam nekako lakše na pun želudac sjedati.
To kažu treneri, savjetnici: hirovito povući i slomiti stvari. Radovati se boli, radovati jer što ona duže traje, to je rast veći.
I sve će procvjetati. Samo, cvjetovi će biti otrovni: mikroplastika u crijevima pčela na kraju ubija čovjeka kao glad koja ga vječno proganja.
I treba vratolomno povući bilo šipku, bilo okidač pa polako, pružajući otpor otpuštati.
I sve će procvjetati i svaka će se latica naplatiti. Voli me – ne voli, svejedno je, kamate se neće oprostiti.
Otpuštati kontrolirano. Praveći se da imamo kontrolu.
***
KONTROLA
Govori mi prijatelj, senior programer, da samo u kontroli razlika između čovjeka i troglodita.
Pa kaže: što je filozofija nego kontrolirana pijančevina, bodybuilding nego pripitomljena drvosjéča, sportovi regulirana ratovanja, a ekonomija legalizirana gozba kanibala.
A onda zastane, i svoju sliku duboko udahne, pri našem uobičajenom druženju, nedjeljnom usponu uz pećinu, prizemljenom propovijedanju.
***
IMAM SAMO KAMEN
Šuma, kažu, napiši šuma i biti će šuma. I ja napišem šuma, ali ona ne bude.
Jer koju šumu da vam ispjevam, za koji čopor da šaljem molitve, o kojem brdu da još sanjam, kad ih nema, nema, nema.
Kad ništa nema da na njega osloni teret svoga stiha čovjek koji je rast mjerio daljinom od ishodišta i odbacivao darove blizine kao suho lišće pod krošnjom koja mami odvažne na penjanje.
Jer pjesma čovjekova ne inkarnira tamo neku šumu, čopor, brdo, nego svakom njegovo.
Pa čak je i Sizifovo brdo moglo biti samo jedno od vrhova zavičaja, a ja svoga nemam, ja imam samo kamen
kojeg moram vječno i duže rivati preko svoje duše.
________________________________
ANTONIO KARLOVIĆ objavio je tri knjige poezije: ‘Tijela. Stepenice. Siromaštvo.’ (2018.), ‘Ego-stripper’ (2019.) i ‘Kad god netko ispred mene hoda’ (2022.). Pjesme su mu objavljene i u časopisima kao što su Poezija, Republika, Književna Rijeka i Rukopisi.
Cape Horn je naspram tvog zagrljaja ništa Progutam najveći talas sprijateljim se s orkom uznemirim pingvine otopim sve ledene brijegove svijeta Morala sam sići do antartike da se sa nje vratim i kažem da sam samo s tobom znala disati Tebe je bilo lako Svijet manje-više Sebe najteže zavoljeti
***
JEDNOJ SA SELA
Još uvijek vjerujem da se za ideju gine pravdu ustaje Zaboravila sam šta se radi za peticu u školi Ovisno o tome ko bilježi nema tu ideala 1789 piromana i dva tri štrebera oni još hodaju za priviđenje mira ja znam da će heksagon gorjeti elegantno žao mi je crkve žao mi je kvazimoda naroda njegovog najviše žao mi mene kad sam povjerovala u starog kad je otišao u drugi grad po puzle žao mi esmeralde koju je moja baba složila Tad sam se uvjerila da žene iznose svijet drže ga kao pas tele na sisi dok francuski studenti još hodaju za Mir Žao mi igrica propuštenih ne mojih, njihovih Ljepša je čvoka od lovorike Nekad sanjam da je Moja baba dedu i brda Za ono što je moglo da zaliči na ljubav prejahala Lako je dedu Na konje su je učili Usudi se taj balkanski krš zbog dodira jedne žene Baba je bastilja za nju je napoleon samo metar i šumska do njega se lako naraste Do poljupca ovakve žene morat ćeš da razmakneš planine
***
HIMALAJI BEZ IMALO STILA
Penjite se planinari Ona i ja smo na sedmo se dodirom uspele ne sjećam se na koju planinu pamtim samo zatreskanost Sjećam se koliko sam se tad nebesima približila svjedočila čudima Ona mi usnama nemire ljubila Noć je gluha bila
Ja od tada čudesa i nebesa ne razlikujem samo se rimi smijem dok se njome nisam još počela grliti Noć je sve tiša Polako
Penjite se planinari Na uzvisini se razdani 8848 vi ćete gore meni će toliko trebati u zaborav da siđem Lako je vama planinari
Penjjite se planinari Himalaji su tu Ona vas ne boli Jednom će se istražiti nebeski kačket svi ćemo stati u bijes bejzbol palice Zato, penjite se Penjite se planinari Dok još možete Noć je još mlada
Sanjajte sanjari možda jednom sedmo postane osmo atmosfera se utisne u poljubac u razdor u pukotinu gdje će proći svjetlost ona meni rukama nacrtati koliko smo pod ovim svodom velike i beznačajne sanjajte sanjari možda se neko od nas dvije zavoli ljepše sanjajte samo noć je za vas osmišljena
Lansirajte se astronauti Zajebite svemir Sklonite je brzo što brže sa ove vjetrometine Nije ovo tragedija da srdžbu Bogova na sebe navučem Bijes božanski je od mog kreveta topliji U mom se odrazu šale najbolje ogledaju Ja na boga sve više Bog ni na šta ne liči Slika i prilika otac i sin Duh sad negdje je u službi ljubavnika Ni njega nismo zaslužili
Zatucite vjetar, astronauti Ona ga se boji Nemojte čekati noć
Ujedinite se ljubavnici padnite kao što mrtvo tijelo pada neka na tom propuhu svako voli svakoga Ujedinite se ljubavnici zamirišite na cvijet tamo gdje ni trava ne raste Ujedinite se ljubavnici Nestanite u vjetru Ona vjetar ne voli Ona voli Ona voli Svako je doba dana s njom bilo pravo
Spavajte ezoterici Cijelo srce mi je u njen dodir stalo nek ide u pakao ko se iz njega vratio Ja nisam Treba sa mene sve ovo sastrugati i odnijeti u staro željezo Neka bude nedjelja Neka i bog odmori od ove ciganije što je sam stvorio Spavajte ezoterici Svako je doba za vas pravo
Jedite majstori Za moju babu bogovi ste bili Doktore je zvala vašim Imenom kad su njena sjećanja počela da plešu Za doktore je bila dementna Oni za nju majstori Jedan jedan Niste je zadržali ni jedni ni drugi jesam ja dok izmišljam sretno joj djetinjstvo Mapiram mjesta na zemlji gdje bih mogla pobjeći da je dočekam tamo sa vama majstorima U pijesku i prašini gdje je učila pisati Baba je stari lopov i ja sam Niste ni vi za odbaciti Majstori
Jedite majstori Okrečite onda ovu nježnost koju prema njoj osjećam sjedite ko je vidio da se nakon jela radi Ispiturajte ovo srce kao uskršnje jaje Može neka dobro pinky drečava Nek svemir pucketa dok u meni se ona rasipa
Ne dolazite majstori Nemojte doći
Cugajte majstori Ostavite njene ruke Meni u ovu pustaru samo One znaju boju da unesu
Cugajte majstori Prekrečite sva moja sjećanja Cugajte Sagnite se majstori neka vaše gole guzice vaza za orhideje budu cugajte cugat ću i ja s vama samo da ne mislim
Odmorite slikari Neka svaka prerija dobije drvo i vaša žena spokoj
Usidrite mornari te svoje molitve i laži tamo gdje vjetar puhne Mirno more pod svojim nogama samo je izmolila jedna žena Probajte čekati Mornari
Odmori srce, pusti je tu najtopliju odsanjanu plavu tu pticu tu boju tu pjesmu Pusti je Znam da je teško Njenim si dodirima učilo pisati u pijesku Odmori srce Odmara i baka Odavno i a vani se razdanjuje polagano.
Strine su plakale kad sam objavila da se neću udavati. Majka je mesila i kroz zube i maramu klela da će mi utuviti boga u glavu kô vazduh u testo.
Otac se uhvatio za grudi kad je posumnjao da sam drugačija i dugo je hramao na levo uvo dok mu na desno nisu šapnuli da nema onoga ko se izvukao.
A ja nisam bila siroče i promenila sam prezime. Nosim prsten i ne govorim mnogo. Strine su se upokojile, majka im duše poređala na vitrinu.
Muž mi se predao kad sam mu pokazala da se neću udavati. Nije mu lako sa slikama živim i neživim koje utiskujem u pogaču.
***
PLETILJA
Ona ne zna za prekide, najlonske čarape i krike, ugušene pre reči.
Ona ne razume moj bol ni kako malo postaje veliko. Sva hrana koju nisam volela, u grlu mi je zastala.
Ona ne zna da me je branila od života i da me je on progutao.
Ona se pita zašto nisam sve što nisam i zašto jesam sve što jesam dok gleda u moju sliku, a ja joj u krilu spavam.
***
CIKLUS ŽIVOTA
Halo, čuješ li me?
…
Obukla si me u svoje obzire, a ja sam se oslobodila reka i crnice, soli i sad tumaram naga po pustoši potopljenih raskrsnica.
Darovala si mi tkivo, uda’nula vazduh, uronila u reke i izvukla me, al’ nisu pete slabe i ne znam gde je tačka kroz koju gorim.
Zaboravila sam tvoj šapat i milovanja, uzidala se u utvrđenja i marširam unutar krivice.
Gusta je naša istorija, upletena u vlasi vetra. Pružam ti ruke, a grlim se prazno.
Vrati mi se – vičem s druge strane, a ti odgovaraš – vrati se ti.
***
VRETENO
Zablude opstaju u glavama usnulih. Stogodišnji san pokosio je svet. I opet, i opet do unedogled. Starica za vretenom veli – Od svih rabota najteže je voleti.
Igle se zabadaju gde je najnežnije. I otvaraju filigranski puteve snoviđenja. I opet, i opet do unedogled starica se predomišlja – Od svih rabota najlakše je voleti.
_________________________________
ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ (1984) iz Sremske Mitrovice završila je italijanistiku i anglistiku, a zatim nastavila da slika rečima. Od svih uloga, najdraža joj je uloga mame, a najvažnija – uloga supruge. Objavila je tri romana, zbirku poezije i zbirku priča, i ako se parametri ove bajke nisu promenili, živi, peva i igra se u jednoj velikoj kući zvanoj Jezik.
Da sam odrasla znam jer kad pojedem jabuku Ostane samo peteljka.
Ove zime prebrojavam svoje voćke I mislim, to bi se didi svidjelo. Rušim one koje je netko drugi posadio Da bi njegovi jeli; Austrougarke prhkog bijelog mesa Udaraju mi bljutavo na oči i usta E neće vidjeti iduću jesen!
Čuvam i uzgajam one divlje, tvrde Što su samo za igru Da ih u zamrznutom parku Bacam šašavom psu umjesto loptice (uzbuđenje uvijek prepoznaje uzbuđenje) Ili ih šutiram vičući: „Miki Rapaić!“ I svaki put zabijem.
***
JORGOVANI
Pčela je na njenom vratu, zasad samo jedna, Ali tišina koja je zavladala govori mi Da je samo pitanje vremena:
Da se mogu retrogradno posavjetovati, rekla bih, Ne traži smiraj u gradu u kom jorgovani cvatu neprirodno dugo. Ti si od roda otrovanog tim cvijetom, tvoja se DNA zavojnica Rasplete kad zamiriše, sve se pjesme o njemu postroje mirno I čekaju tvoju da se napiše, pjesmu Gdje netko kaže nekome: Dođi. Dođi s ozlijeđenim psićima na prsima, njih pet Za svaki grijeh moje prve ispovijedi, dođi u odjeći U kojoj te majka zadnji put razočarala, Dođi s ljuskama na očima, s nečim kao ljuskama na očima, Dođi prazne posude za kolače i opisuj mi okuse, dođi I opsuj mi pretke, glasom dubokim od želje mi Prorekni prošlost pa ju zgužvaj.
Ogrlica pčela na njenom vratu dršće, Fiksira otežali cvat u mojoj ruci: Iz udubina koje ostanu iza mirisnih tijela Pit ćemo još dugo.
***
DVA TJEDNA GRADSKOG PROLJEĆA
Osjećam se bolje. Tanke trake rasparenog sutona Omotale su ono najmekše u meni Avion mi je nacrtao kifotičnu kičmu Da sam uvijek mrvu bliže Kada me poželite uhvatiti oko struka, Zapaliti i uvući u sebe, Pa zadovoljno izdahnuti. Obećajem, Bit ću vam čvrsta točka za gumi-gumi Ako ste se u međuvremenu naučili igrati.
Sva moja bol Otežala, sramotna, I punopravno stečena Sad je malena i pitoma K’o kuća neka.
***
U MENI SU MIRIJADE
Ovaj tekst može i bez mene Ja sam na privremenom radu u tvojim maštarijama Borim se vlastitim rukama koje bi te grlile, Habam ti džepove, dekretom nam mijenjam podznake, Znaš onaj vic? I ja sam zaboravila. Što imaš na sebi?
Ova ljubav može i bez mene.
U stanu u kojem dišemo samo mačka i ja, A govorim samo ja, U svijetu u kojem se peru zubi i kasni na posao Sjest ću za stol i govoriti nježnosti Glasom za čitanje poezije, Iz udubine pod grlom, Presvučenih očiju, Sve nježnosti koje nisam nikome rekla
Neću ih zapisati.
***
DVAPUT U GODINI
Na prvi puni mjesec razvučenja Ili sakupljenja dnevnog svjetla Muče me noćne more, snovi Iz kojih se ne želim probuditi Da prvi put saznam kako se završavaju priče, Kuda se luda nađe kada se okrene za stoosamdeset, Obrne se u nekom moru od kojeg mi je svako jutro Natopljena majica
U ogledalu krivim lice, Pod jezikom zatičem neko ime, ogorčalo, Upaljeno, Pa ga šapćem, oštre bridove Uvijek istih nebodera u najmanje dva grada Vučem preko podlaktica dok se Rahli oblaci utrkuju tko će prvi u moja pluća
Po rasporedu rasipam ono malo razuma Dvaput u godini na promjenu sata Otkucaji se sjedine sa zvukom odlaznog poziva, A kroz prozor svih praznih kuća kraj kojih posrćem Dugo me, dugo gledaju Nečije goleme, plave oči.
___________________________________________
LANA BOJANIĆ (Zagreb, 1992.) diplomirana je psihologinja. Poeziju i prozu objavljivala je u mnogim časopisima i zbornicima kao i na portalima u Hrvatskoj i inozemstvu. Osnivačica je književne grupe 90+ koja nakon mnogih javnih čitanja izdaje zajednički zbornik “Netko podvikne, djeca odrastu” (Fraktura, 2018.). Dobitnica je nagrade Ulaznica za poeziju 2017 i nagrade Na Vrh Jezika, putem koje izdaje svoju prvu samostalnu zbirku „Pribor za lov i vremeplov“ (Jesenski i Turk, 2020). Trenutno živi, radi i završava doktorski studij u Manchesteru, UK.
Prespavati život ili umreti pre buđenja: bolja ideja je o nastavku sna
milija od gledanja ostarelih ruku na tastaturi
osluškivanja tuđih glasova dok nerazgovetno pričaju među sobom
narušena samo tihim lepetom krila kanarinca kog nema ko da nahrani
***
ŽIVOTNI PRIORITETI
O rezistenciji na lekove učim od mačaka knjige za to nisu potrebne
Teške pesme više ne želim da pišem i poentiranje u poslednjem stihu nervira me
Pravim red tako što ih čistim rukama vraćam na police
Organizovanost je osnovna premisa uspešnog života
Samo ponekad puka teskoba nagoni da kroz mrak nasumice napipam knjigu i ubodem je u srce kao adrenalinsku iglu
***
OPSADA GRANICA
Knjiga iz biblioteke ima rok vraćanja dok kupljena u knjižari ponekad dugo stoji na polici nad kompjuterom
I mentor orkestra na istorijskim baroknim instrumentima naglašava kratko vreme i jaku volju za faktore uspeha
Kao što brak podrazumeva moguću ljubav u svakom trenutku, a opet taj trenutak ostane nezabeležen u planeru dnevnih aktivnosti
Čini se da i Bog ima vremena za gubljenje dok nas gleda sa svoda blejkovski oslikane crkve a mi povremeno na časovnike na utišanim mobilnim uređajima
***
ODUSTAJANJE
To su bila dva tabora, pričala je svojoj drugarici uz kafu. Nešto kao Partizan i Crvena zvezda, ili porodice Kapuleti i Montegi. Malo sam se zaigrala jer sam tih dana videla neki plakat i lice Beketa kako, kao da meni poručuje – prvo igraj, a posle razmišljaj! Kad sam videla najavu kreativne škole hortikulture, srce mi je zaigralo, jer sam volela rad u vrtu. O tehnikama sam malo znala, nego uvek po osećaju. I prijavila sam se bez dvoumljenja, osim – šta ću da obučem za prvi čas. Došla su neka deca i tv nas je snimao jer predavač je bio čuveni baštovan, profesor svoje struke. Bilo je zaista zanimljivo, mogla bih ga slušati svakodnevno. Ali me je začudilo kad je ispričao da je moja omiljena veština, bonsai vrtlarstvo – već mrtva (ali je reč koju kažu da treba izbegavati). I uz bol koju sam osetila, zadao nam po dve kulture za obradu za sledeći čas. Slutila sam da neću otići, nekako me je prošla volja. Mada me je baštovanov pomoćnik ubeđivao da će biti dovoljno da dolazim i slušam, misleći da odustajem zbog svojih godina. Dodaj mi jedan kolačić, taj!
***
KNJIŽEVNO VEČE
Albahari nam priča o Valzeru i njegovim Mikrogramima napisanim u sanatorijumu. Kaže da bi vredelo nabaviti dobro optičko pomagalo, i posvetiti život proučavanju tih tekstova. Ne, nije to kurs pisanja kratkih priča, mada na prvi pogled liči. To je književno veče Davida i njegovog prijatelja posvećeno novim knjigama. Ali on izbegava temu i nama radoznalima ne saopštava kako je diktirati a ne pisati knjigu. Nego priča o šezdeset kratkih priča koje je pisao u Kalgariju 1999. svakodnevno tokom bombardovanja. Zatim nam zadaje temu za razmišljanje o visibabi i babi koja visi. Hteo bi da čita iz knjige svog prijatelja, isto onako naizmenično kao što su pisali knjigu o muzici nakon koncerta rege grupe Groundation. Ali, već se umorio i lagano se smrkava, a slova postaju nečitka.
JULIA KAPORNJAI rođena je 1966. u Vrbasu. Objavila pesničke zbirke: Živi čvor (2002), Belo sunce (2005), Iz kapi mora (2019), Panaceja (2021). Povremeno piše kratke priče i književne prikaze. Poezija joj je prevođena je na makedonski i mađarski i uvrštena u pesničke zbornike i panorame. Prisutna u književnoj periodici. Živi u Novom Sadu. Za knjigu Panaceja dobila je nagrade Stevan Pešić i Pečat varoši sremskokarlovačke.
probudio sam se sa osećajem da se zovem Tadeuš ja Simeon Sima mora da me svađa u komšiluku pobrkala bila je velika buka ne podnosim viku sa svetlošću je drugačije pojača mi prirodni mir isto je sa oblacima i kišom oči svetle na mnogo načina nije važno i Tadeuši imaju misli i osećanja ustao sam i izašao na ulicu prožela me snaga dana sreću me izdužene senke kao putokazi lep sunčan dan nije slučajno da na taj način nevina deca započinju svoje školske sastave lepo je bilo biti dete čudno nije bilo čudno nijedan osećaj nijedno ime spotičem se o kratke skoro neprimetne senke Tadeuše pomozi
***
UNUTRA
nauka mi je predala znanje o spletu svih creva i ostalih organa za varenje
znam kako taj sistem odradi poslove ali
uvek nakon obilnog obroka među svim maglovitim sećanjima iz najranijih godina života
izdvajaju se u jasnoći
slike
kako mi nakon jela uz majčin osmeh u stomaku plivaju korice hleba sa ostalom hranom koju sam progutao
tu su kolutići šargarepe zrnca graška kriške krompira i ribice koje plivaju u tamnom okeanu moje utrobe gde se smestila
sva jestiva flora i fauna
i sve što više sazreva moje znanje o anatomiji i biološkim procesima koji
tinjaju unutra u nama
to mi prve slike ostaju najjasnije i najverovatnije
***
U PROLAZU
dotakao sam na ulici laktom u hodu ivicu sive zgrade nisam na sebi primetio tragove povrede ali vratio sam se da pogledam to mesto kad tamo dva zida u zagrljaju krvarila su mojom krvlju
***
ŽIVOT BEZ BUDUĆNOSTI
u kaputu mi je dobro sakrijem se do grla
ispod čuvam tišinu štitim se od škripe krila uznemirenih ptica
sedim na klupi u parku da osetim kako je starcima kada gledaju u daljine i
slušam čoveka u pocepanoj jakni koji na susednoj klupi priča sam sa sobom i
viče mi da se raduje dolazećoj starosti
veseo je kao da se igra dečije igre uhvati babarogu ali
oči mu ozbiljno svetle
umesto dalekog horizonta ugledam pred sobom travnjak sa nekoliko razbacanih cvetova
posle dužeg vremena ne osećam bol pod rebrima
čovek sa susedne klupe se utišao ali
tu je prisutan u širokom osmehu razdvojenih usana među kojima ne krije bezubost
SIMEON CEROVINA rođen je 2001. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Apsolvent je Filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše sa osam godina. Njegovi tekstovi izašli su u 42. broju Fanzina Zeleni konj, u Vertikalama 33/34, kao i u Šrafu 2025. br. 15. Pesme su mu objavili i regionalni internet portali, Čovjek–časopis i Strane. Pet njegovih pesama našlo je mesto i u zborniku Panorama nove srpske poezije (Euromedik, Beograd, 2024.). U maju 2024. godine prevedeno je na italijanski jezik i objavljeno nekoliko njegovih pesama u italijanskom časopisu Le Muse, a zatim i u internet časopisima Alessandria Today i Artes Tv Giornale, kao i u belgijskom Atunis Galacy Poetry. Finalista je Konkursa Timočka lira 2024, Timočka lira 2025, 39. Festivala mladih pesnika u Zaječaru 2025, ušao je u uži krug od desetoro za Nagradu Mak Dizdar 2025. i tako pozvan na Festival Slovo Gorčina, a dobitnik je i treće nagrade na 57. Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Jedna njegova pesma izabrana je i za pančevačke Rukopise 48. Živi, studira i piše poeziju u mestu svoga rođenja.
Istrpi stid što u kafani vidiš šumu i boju bukve dok gledaš utakmicu i ljude sram je tvoja verzija stvarnosti u kojoj nema mesta za metalnu cev.
***
MISLIO SAM DA JE HIDŽAB NEKA STRAŠNA REČ
Na vodu novosadskog keja Kliznula je marama Posuta semenom maka
Po njoj hodaju deca Umornim suncem gule Istopljen vosak
Mudrost pamuka Šapuće pesmu ničega: Nek im je zemlja laka
***
NAJNIŽI MUŠKARAC U KRAJU
Posle celodnevnih sastanaka i par viskija bez leda postalo mi je strašno muka.
Povraćao sam prigradske ulice bez kanalizacije odlivene misli lišene cenzure.
Povratio sam tačno četrdeset sentimetera za koliko sam digao potkrovlje, odvaljeni čelik od šahta i predrasudu ko bi to mogao očiniti.
Povraćao sam čitava naselja infrastrukturu nepropisno parkirana kola, svoju želju da pomognem pretovarenoj ženi na kasi.
Povraćao sam radno vreme, terminologiju sprintova i dedlajna, Netflix i glavobolju sa kojom sam povratio krupne komade nasleđenog srama.
Povraćao sam sve starosti i mladost koju ne mogu da povratim, poslednje tri Nove godine od kako je tata umro, svoje odlaske i neodlaske na prosteste protiv njihovih.
Povraćao sam obroke sa mesom, inat radovao se banderama umesto drveća povraćao sam pravdu nesažvakane posteljine sopstveni narcizam, postao sam najniži muškarac u kraju koji se uspravio.
Zatim sam povratio i ostatke armaturu podzemne bunare nerazgrađene kosti korenje i poneku bubu.
Kada sam izbacio sve što mi je palo na pamet obrisao sam usta rukavom osetio tugu naslonio desnu stranu glave na travu i slušao puls zemlje.
______________________________________________
SRĐAN ŠPANOVIĆ rođen je 08.08.1988.godine u Sarajevu. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Beogradu. Kao pobednik konkursa Prvenac 2023. u izdanju SKC-a izdao je svoju prvu zbirku poezije Najniži muškarac u kraju. Ušao je među pobednike konkursa udruženja Oksimoron čije priče su postale deo zbornika Stranci. Takođe je sa kratkom pričom ušao među 10 finalista konkursa Lapis Histrae. Pesme je objavljivao na nekoliko online portala i zbornika (Bludni stih, Ulaznica…). Učestvovao u zborniku pesama Tajni grad u izdanju PPM Enklava. Masterirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, smer programiranje.
iza kapije parka učinio mi se neki drugi svet vazduh je prijatno mirisao na lišće i sveže košenu travu bilo je i cvetnih leja i jedan vodoskok po svemu sudeći pejzažni arhitekta pravio je maketu raja u tom vrtu dece nije bilo čudno usporen ljudski korak i ćutanje koje se pod senkom visokog drveća ni po čemu nije razlikovalo od onog na groblju nešto me je mučilo miris bilja postao mi je nepodnošljiv otužan u travi su se pojavile gliste i crvi pozlilo mi je na očigled ljudi koji su prolazili ravnodušno pored mene valjalo je požuriti pre nego što se zatvori kapija rekao sam u sebi biću Rambo koji beži iz herbarijuma postao sam svestan mirisa posteljine nisam mogao da shvatim šta mi je bilo toliko strašno ponovio sam naglas biću Rambo koji beži iz herbarijuma biću Rambo
***
MEĐU REBRIMA
cvrči u tek uključenom uljanom radijatoru kao da se prži kajgana osećam glad ali nešto mi se drugo jede između rebara na grejnom telu i ovih u mojim grudima nema nikakve sličnosti kod mene struji hladan vazduh šupljina u svirali cvili kroz udisanje i izdisanje neću piti sirupe za kašalj neka me tuga ugreje na rebrima radijatora neka odspava
***
BLATO POSLE KIŠE
neka sila je prošle noći od prašine i kišnice umesila blato na ulici ga je od jutros u izobilju kao snega nekih godina u januaru beli golubovi dok hodaju pretvaraju se u kokoške ukopavaju se tokom metamorfoze kao lepkom pričvršćeni za šetalište pikavci bačeni prethodnih dana raspadaju se i postaju deo teksture trotoara kojim koračam svi putevi su crni i gnjecavi pod đonom pokušavam da požurim ali me zaslepljuje odsjaj svetlosti u barici koja se kao jezerce ugnezdila u blatu podsetilo me na pustinjsku oazu zbog ovoga je vredelo izaći iz kuće
***
UDOMLJAVANJE
ako si dobar čovek misle ljudi progoniš iz sebe vukove
ne spavaš noćima dok ih ne isteraš ili uništiš za sva vremena
nikada neću postići taj standard
jedino mogu svoga vuka da izvedem polako i nežno iz mraka
da ga osunčam napojim mlekom dam mu čvrstu hranu iz svoje ruke i sigurno sklonište
da pokušam da ga pomilujem po glavi
ako uspem udomio sam psa
_________________________________________________
SIMEON CEROVINA rođen je 2001. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Apsolvent je Filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše sa osam godina. Njegovi tekstovi izašli su u 42. broju Fanzina Zeleni konj, u Vertikalama 33/34, kao i u Šrafu 2025. br. 15. Pesme su mu objavili i regionalni internet portali, Čovjek–časopis i Strane. Pet njegovih pesama našlo je mesto i u zborniku Panorama nove srpske poezije (Euromedik, Beograd, 2024.). U maju 2024. godine prevedeno je na italijanski jezik i objavljeno nekoliko njegovih pesama u italijanskom časopisu Le Muse, a zatim i u internet časopisima Alessandria Today i Artes Tv Giornale, kao i u belgijskom Atunis Galacy Poetry. Finalista je Konkursa Timočka lira 2024, Timočka lira 2025, 39. Festivala mladih pesnika u Zaječaru 2025, ušao je u uži krug od desetoro za Nagradu Mak Dizdar 2025. i tako pozvan na Festival Slovo Gorčina, a dobitnik je i treće nagrade na 57. Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Jedna njegova pesma izabrana je i za pančevačke Rukopise 48. Živi, studira i piše poeziju u mestu svoga rođenja.
čovjek-časopis 