poezija – čovjek-časopis

PET PJESAMA BRANISLAVA BAKIJA SARIĆA IZ ZBIRKE “KAD SAM VEĆ TU”, Raštan izdavaštvo, 2025.

UZMI MENE PUSTI NJU, UZMI MENE PUSTINJU

juče je komšinici
preko kurirske službe
stigao paket alveola

kako smo se smejali
kako smo se samo siti ismejali
kada je kašljala sirota
žena nadživela je
tako živahna svog sina
dvadeset dve orhideje
četiri klematise
(to su one kao puzavice)
i čak dve države

eno je i dalje kašlje
troši penziju
na jeftine delove respiratornog sistema

a mi se
i dalje cerekamo
u parohijskom dvorištu
crkli dabogda

***

ANTINVESTITORSKA

ovog puta
moram da se preselim
u stan bez sna
gde se nebo dere
visoke zgrade
još niko ne ruši

dve moje kuće
više ne postoje – prah
humus u tuđim dvorištima
zidovi za plastične radijatore
malter od nepoverenja

treća kuća čeka
pijane lovokradice
s punim puškama
pase ovo malo gradske trave

***

POSLEDNJA GRADSKA PESNIČKA SCENA

gledali smo je kako gori
srkali đus-votku
imenovali planine
pljuvali po hajkerima
odvojili smo dva dela grada
ignorišući reku
mostove smo njihove
prebacili na kopno
more smo šleperima
dovukli u park

meduze su plivale ulicama
mi smo skidali gaće
i piškili na urbane
ujede po trotoaru
reli vozačima
bušili smo gume
nismo nosili kondome
naoružani poluatomatski
trčali po mesecu
rastali se sporazumno
tek tako zaćutali
ugovorili prekid vatre

***

PLAC MAJKE BOŽJE

dok razmišljaš
gde muve spavaju
vijori se državna zastava
od pocepanih komarnika

vrištiš na mrave
da nisu platili putarinu
na magistrali creva
kojim polivaš žutu travu

vodu samo ti plaćaš
ovo je tvoja kraljevina

leptiri se plaše da umru
unutar tvojih kapija
da ne bi trulili
pored trulih trešanja

balegari na radnom mestu
za nadnicu valjaju tuđa govna
sanjareći o tvojim

med kupuješ od preprodavca
neće tebi pčele u kori šupljeg drveta
praviti delikates i pičvajz
i žurke u košnici

jedini si trut
ne treba ti matica

***

MOMENTI SLADOSTRAŠĆA KOJI SE MOGU ČUTI U MUZICI BENDA FISH IN OIL

ona gleda
šakama
greje pivo
etiketa spada
ja stežem led
vadim kalauz
nije joj jasno
da ja moram
da baš sada
da baš ovde
otključam svoju bravu

dok se motam
u sporogoreću rizlu
ona ispravlja
krive na licu
postaje dosadno jer
predugo se pitam
kako je moguće
da baš ovde
da baš sada
ima tako idealnu
ključnu kost

________________________________

BRANISLAV BAKI SARIĆ (Beograd, 1995), diplomirani sociolog, pesnik i muzičar. Osnivač je i član umetničkog kolektiva Beton Kunst, organizator večeri poezije Buncanje, trenutno radi kao producent i voditelj emisije Sceniranje na Radio Aparatu. Pesme su mu objavljene u više zbornika, književnih časopisa i na književnim portalima. Rukopis njegove prve pesničke zbirke Kad sam već tu ušao je u najuži izbor za nagradu Mak Dizdar i nagrađen je kao najbolji rukopis poezije na konkursu Raštan izdavaštva.

NOVA POEZIJA ANTONIJA KARLOVIĆA

poezija

MOJ BRAT PJESNIK

Ponovo me došao moliti za novac, moj brat pjesnik, umišljeni brodolomac. I trebao sam odmah znati što se krije iza poziva nakon godinu il’ čak dvije. Prozirno, najprozirnije. E Bože, taj moj brat. Još je golobrad, a ipak prestar da bi ovako život tratio. Taj njegov žar za dangubljenjem nikad nisam shvatio jer za razliku od njega, ja barem nešto radim u ovome životu. Ali ajde ti objasni zanesenom idiotu da za život u ovome svijetu, u ovome gladnom tijelu, treba jagodice potrošiti puneći ćelije u excelu. I najradije bih mu ponovo sve sasuo u lice: oduvijek si bježao od nas, prema jugu kao ptice, i mislio da si bolji, pametniji, uzvišen. A pogledaj se… Ne! Ostat ću smiren. Neću istu grešku ponoviti. Ne osmi puta. Ne, brate ukleti.
Šutnja. Šutnja je jezik dominacije. Moćni se ne moraju se pravdati riječima. Riječi, riječi su svačije i što ih više koristiš to te sudbina brže s pozicije zbacuje. Šutnja. Bez reakcije, tišina. To je način zadržavanja kontrole nad sobom i drugima. I grizem jezik dok on očekuje reprizu, stari igrokaz, njegova opravdanja se nižu prema očekivanom kraju na kojem opet popustim. Daje mi stichwort i čeka da to izustim, da se u ritmu izložim, da se otvori brana, da kažem: Gledaj, ti nisi shvatio ni do današnjeg dana… ti mali, nezahvalni… ti još živiš u iluziji da je lako činiti velike stvari, a teško male. Ti ne razumiješ da je
Lako donirati gladnima u Africi,
teško posuditi novac bratu.

Lako protestirati za mir u svijetu,
teško pomiriti se s ocem.

Lako spašavati prirodu,
teško spasiti brak.

Lako suočiti se s apokalipsom,
teško s posljedicama svojih djela.

Lako pobjeći na poetsku rezidenciju na Island,
teško ostati i brinuti o tati.

A da onda on kaže:
Meni je nemoguće raditi te svakodnevne stvari.

Idiote, dok me sada moliš za novac, gdje je u stvari ta tvoja Palestina? Tvoj Prosut? Gdje je sada poezija, gdje je umjetnost, kunst? Nego si došao k meni, dosadnom, svakodnevnom. Zar stvarno nemaš srama? K vragu i savjest i ti skupa s njom… Ovog puta – ne! Na ekranu statika, snijeg. Neću biti naivac koji će financirati još jedan tvoj bijeg od odgovornosti, od zahvalnosti, od života, od sveg što ima neku perspektivu. Jer milostinja nesretnicima daje krivu sliku svijeta i agoniju samo produžava, do beskraja. Neka ti je ovo lekcija, od mene možda prva: ne mora svaka molba biti uslišena, svaka strofa rimovana, život nije poezija.

***

RAST

Treba naglo povući
pa polako otpuštati.
i počet će nam rasti
mišići, saldo, equity.

I sve će procvjetati.
Joy Division će
u tamnoj brazdi noći
u New Order preminuti
i sve će nam nekako lakše
na pun želudac sjedati.

To kažu treneri, savjetnici:
hirovito povući
i slomiti stvari.
Radovati se boli, radovati
jer što ona duže traje,
to je rast veći.

I sve će procvjetati.
Samo, cvjetovi će biti otrovni:
mikroplastika u crijevima pčela
na kraju ubija čovjeka
kao glad koja ga vječno
proganja.

I treba
vratolomno povući
bilo šipku, bilo okidač
pa polako,
pružajući otpor
otpuštati.

I sve će procvjetati
i svaka će se latica naplatiti.
Voli me – ne voli,
svejedno je,
kamate se neće
oprostiti.

Otpuštati
kontrolirano.
Praveći se
da imamo kontrolu.

***

KONTROLA

Govori mi prijatelj,
senior programer,
da samo u kontroli razlika
između čovjeka
i troglodita.

Pa kaže: što je filozofija
nego kontrolirana pijančevina,
bodybuilding nego pripitomljena drvosjéča,
sportovi regulirana ratovanja,
a ekonomija legalizirana
gozba kanibala.

A onda zastane,
i svoju sliku duboko udahne,
pri našem uobičajenom druženju,
nedjeljnom usponu uz pećinu,
prizemljenom
propovijedanju.

***

IMAM SAMO KAMEN

Šuma, kažu,
napiši šuma
i biti će šuma.
I ja napišem šuma,
ali ona ne bude.

Jer koju šumu da vam ispjevam,
za koji čopor da šaljem molitve,
o kojem brdu da još sanjam,
kad ih nema,
nema,
nema.

Kad ništa nema
da na njega osloni
teret svoga stiha
čovjek koji je rast mjerio
daljinom od ishodišta
i odbacivao darove blizine
kao suho lišće pod krošnjom
koja mami odvažne
na penjanje.

Jer pjesma čovjekova ne inkarnira
tamo neku šumu,
čopor, brdo,
nego svakom njegovo.

Pa čak je i Sizifovo
brdo moglo biti
samo jedno od vrhova zavičaja,
a ja svoga nemam, ja
imam samo kamen

kojeg moram vječno i duže
rivati preko
svoje duše.

________________________________

ANTONIO KARLOVIĆ objavio je tri knjige poezije: ‘Tijela. Stepenice. Siromaštvo.’ (2018.), ‘Ego-stripper’ (2019.) i ‘Kad god netko ispred mene hoda’ (2022.). Pjesme su mu objavljene i u časopisima kao što su Poezija, Republika, Književna Rijeka i Rukopisi.

TRI PJESME HANADI SMAJIĆ

poezija

FIN DEL MUNDO

Cape Horn je naspram
tvog zagrljaja ništa
Progutam najveći talas
sprijateljim se s orkom
uznemirim pingvine otopim
sve ledene brijegove svijeta
Morala sam sići do antartike da
se sa nje vratim i kažem da
sam samo s tobom znala
disati
Tebe je bilo lako
Svijet manje-više
Sebe najteže
zavoljeti

***

JEDNOJ SA SELA

Još uvijek
vjerujem da se za
ideju gine pravdu ustaje
Zaboravila sam šta se
radi za peticu u školi
Ovisno o tome ko bilježi
nema tu ideala
1789 piromana i dva tri
štrebera
oni još hodaju za priviđenje
mira ja znam da će heksagon
gorjeti elegantno
žao mi je crkve žao
mi je kvazimoda
naroda njegovog najviše
žao mi mene kad sam
povjerovala u starog
kad je otišao u drugi grad
po puzle žao mi
esmeralde koju je
moja baba složila
Tad sam se uvjerila da žene
iznose svijet drže ga kao
pas tele na sisi dok francuski
studenti još hodaju za
Mir
Žao mi igrica propuštenih
ne mojih, njihovih
Ljepša je čvoka od lovorike
Nekad sanjam da je
Moja baba dedu i brda
Za ono što je moglo da
zaliči na ljubav
prejahala
Lako je dedu
Na konje su je učili
Usudi se taj balkanski krš
zbog dodira jedne žene
Baba je bastilja
za nju je napoleon samo
metar i šumska do njega
se lako naraste
Do poljupca ovakve
žene morat ćeš da razmakneš
planine

***

HIMALAJI BEZ IMALO STILA

Penjite se planinari
Ona i ja smo na
sedmo se dodirom
uspele ne sjećam se
na koju planinu
pamtim samo
zatreskanost
Sjećam se koliko
sam se tad nebesima
približila svjedočila
čudima
Ona mi usnama
nemire ljubila
Noć je gluha
bila

Ja od tada čudesa
i nebesa ne
razlikujem
samo se rimi
smijem dok se njome
nisam još počela grliti
Noć je sve tiša
Polako

Penjite se planinari
Na uzvisini se razdani
8848 vi ćete gore
meni će toliko trebati u
zaborav da siđem
Lako je vama planinari

Penjjite se planinari
Himalaji su tu
Ona vas ne boli
Jednom će se istražiti
nebeski kačket
svi ćemo stati u bijes
bejzbol palice
Zato, penjite se
Penjite se planinari
Dok još možete
Noć je još mlada

Sanjajte sanjari
možda jednom sedmo
postane osmo
atmosfera se utisne u poljubac
u razdor u pukotinu gdje će proći
svjetlost ona meni rukama nacrtati
koliko smo pod ovim svodom
velike i beznačajne
sanjajte sanjari
možda se neko od nas
dvije zavoli ljepše
sanjajte samo
noć je za vas
osmišljena

Lansirajte se astronauti
Zajebite svemir
Sklonite je
brzo što brže sa ove
vjetrometine
Nije ovo tragedija da srdžbu
Bogova na sebe navučem
Bijes božanski je od mog
kreveta topliji
U mom se odrazu šale
najbolje ogledaju
Ja na boga sve više
Bog ni na šta ne liči
Slika i prilika otac i sin
Duh sad negdje je u službi
ljubavnika
Ni njega nismo zaslužili

Zatucite vjetar, astronauti
Ona ga se boji
Nemojte čekati noć

Ujedinite se ljubavnici
padnite kao što mrtvo tijelo
pada neka na tom propuhu
svako voli svakoga
Ujedinite se ljubavnici
zamirišite na cvijet
tamo gdje ni trava
ne raste
Ujedinite se ljubavnici
Nestanite u vjetru
Ona vjetar ne voli
Ona voli
Ona voli
Svako je doba dana
s njom bilo
pravo

Spavajte ezoterici
Cijelo srce mi je u
njen dodir stalo
nek ide u pakao
ko se iz njega vratio
Ja nisam
Treba sa mene sve
ovo sastrugati i odnijeti
u staro željezo
Neka bude nedjelja
Neka i bog odmori od ove
ciganije što je sam stvorio
Spavajte ezoterici
Svako je doba za vas
pravo

Jedite majstori
Za moju babu bogovi
ste bili
Doktore je zvala vašim
Imenom kad su njena sjećanja
počela da plešu
Za doktore je bila dementna
Oni za nju majstori
Jedan jedan
Niste je zadržali ni jedni
ni drugi jesam ja dok izmišljam
sretno joj djetinjstvo
Mapiram mjesta na zemlji gdje bih
mogla pobjeći da je dočekam
tamo sa vama majstorima
U pijesku i prašini gdje je učila
pisati
Baba je stari lopov i ja sam
Niste ni vi za odbaciti
Majstori

Jedite majstori
Okrečite onda ovu nježnost
koju prema njoj osjećam
sjedite ko je vidio da se
nakon jela radi
Ispiturajte ovo srce kao
uskršnje jaje
Može neka dobro pinky drečava
Nek svemir pucketa dok
u meni se ona rasipa

Ne dolazite majstori
Nemojte doći

Cugajte majstori
Ostavite njene ruke
Meni u ovu pustaru samo
One znaju boju da unesu

Cugajte majstori
Prekrečite sva moja sjećanja
Cugajte
Sagnite se majstori
neka vaše gole guzice
vaza za orhideje budu
cugajte cugat ću i ja s vama
samo da ne mislim

Odmorite slikari
Neka svaka prerija
dobije drvo i vaša žena
spokoj

Usidrite mornari
te svoje molitve i laži
tamo gdje vjetar puhne
Mirno more pod
svojim nogama samo
je izmolila jedna žena
Probajte čekati
Mornari

Odmori srce, pusti je
tu najtopliju odsanjanu plavu
tu pticu tu boju tu pjesmu
Pusti je
Znam da je teško
Njenim si dodirima učilo
pisati u pijesku
Odmori srce
Odmara i baka
Odavno i a vani se
razdanjuje
polagano.

HANADI SMAJIĆ (1994, Sarajevo)

ČETIRI PJESME ALEKSANDRE ĐORĐEVIĆ

poezija

NEUDAVLJENA

Strine su plakale
kad sam objavila
da se neću udavati.
Majka je mesila
i kroz zube i maramu
klela da će mi utuviti boga
u glavu kô vazduh u testo.

Otac se uhvatio za grudi
kad je posumnjao
da sam drugačija
i dugo je hramao
na levo uvo
dok mu na desno nisu šapnuli
da nema onoga ko se izvukao.

A ja nisam bila siroče
i promenila sam prezime.
Nosim prsten i ne govorim mnogo.
Strine su se upokojile,
majka im duše poređala na vitrinu.

Muž mi se predao
kad sam mu pokazala
da se neću udavati.
Nije mu lako sa slikama
živim i neživim
koje utiskujem u pogaču.

***

PLETILJA

Ona ne zna za prekide,
najlonske čarape
i krike, ugušene
pre reči.

Ona ne razume moj bol
ni kako malo postaje veliko.
Sva hrana koju nisam volela,
u grlu mi je zastala.

Ona ne zna da me je branila
od života i da me je on
progutao.

Ona se pita
zašto nisam sve što nisam
i zašto jesam sve što jesam
dok gleda u moju sliku,
a ja joj u krilu spavam.

***

CIKLUS ŽIVOTA

Halo, čuješ li me?

…

Obukla si me u svoje obzire,
a ja sam se oslobodila
reka i crnice,
soli
i sad tumaram naga
po pustoši potopljenih raskrsnica.

Darovala si mi tkivo,
uda’nula vazduh,
uronila u reke
i izvukla me,
al’ nisu pete slabe
i ne znam gde je tačka
kroz koju gorim.

Zaboravila sam tvoj šapat
i milovanja,
uzidala se u utvrđenja
i marširam unutar
krivice.

Gusta je naša istorija,
upletena u vlasi vetra.
Pružam ti ruke,
a grlim se prazno.

Vrati mi se –
vičem s druge strane,
a ti odgovaraš –
vrati se ti.

***

VRETENO

Zablude opstaju
u glavama usnulih.
Stogodišnji san pokosio je svet.
I opet, i opet do unedogled.
Starica za vretenom veli –
Od svih rabota najteže je voleti.

Igle se zabadaju
gde je najnežnije.
I otvaraju filigranski
puteve snoviđenja.
I opet, i opet do unedogled
starica se predomišlja –
Od svih rabota najlakše je voleti.

_________________________________

ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ (1984) iz Sremske Mitrovice završila je italijanistiku i anglistiku, a zatim nastavila da slika rečima. Od svih uloga, najdraža joj je uloga mame, a najvažnija – uloga supruge. Objavila je tri romana, zbirku poezije i zbirku priča, i ako se parametri ove bajke nisu promenili, živi, peva i igra se u jednoj velikoj kući zvanoj Jezik.

NOVE PJESME LANE BOJANIĆ

poezija

STO MUKA I STO JABUKA

Da sam odrasla znam jer kad pojedem jabuku
Ostane samo peteljka.

Ove zime prebrojavam svoje voćke
I mislim, to bi se didi svidjelo.
Rušim one koje je netko drugi posadio
Da bi njegovi jeli;
Austrougarke prhkog bijelog mesa
Udaraju mi bljutavo na oči i usta
E neće vidjeti iduću jesen!

Čuvam i uzgajam one divlje, tvrde
Što su samo za igru
Da ih u zamrznutom parku
Bacam šašavom psu umjesto loptice
(uzbuđenje uvijek prepoznaje uzbuđenje)
Ili ih šutiram vičući:
„Miki Rapaić!“
I svaki put zabijem.

***

JORGOVANI

Pčela je na njenom vratu, zasad samo jedna,
Ali tišina koja je zavladala govori mi
Da je samo pitanje vremena:

Da se mogu retrogradno posavjetovati, rekla bih,
Ne traži smiraj u gradu u kom jorgovani cvatu neprirodno dugo.
Ti si od roda otrovanog tim cvijetom, tvoja se DNA zavojnica
Rasplete kad zamiriše, sve se pjesme o njemu postroje mirno
I čekaju tvoju da se napiše, pjesmu
Gdje netko kaže nekome: Dođi.
Dođi s ozlijeđenim psićima na prsima, njih pet
Za svaki grijeh moje prve ispovijedi, dođi u odjeći
U kojoj te majka zadnji put razočarala,
Dođi s ljuskama na očima, s nečim kao ljuskama na očima,
Dođi prazne posude za kolače i opisuj mi okuse, dođi
I opsuj mi pretke, glasom dubokim od želje mi
Prorekni prošlost pa ju zgužvaj.

Ogrlica pčela na njenom vratu dršće,
Fiksira otežali cvat u mojoj ruci:
Iz udubina koje ostanu iza mirisnih tijela
Pit ćemo još dugo.

***

DVA TJEDNA GRADSKOG PROLJEĆA

Osjećam se bolje.
Tanke trake rasparenog sutona
Omotale su ono najmekše u meni
Avion mi je nacrtao kifotičnu kičmu
Da sam uvijek mrvu bliže
Kada me poželite uhvatiti oko struka,
Zapaliti i uvući u sebe,
Pa zadovoljno izdahnuti.
Obećajem,
Bit ću vam čvrsta točka za gumi-gumi
Ako ste se u međuvremenu naučili igrati.

Sva moja bol
Otežala, sramotna,
I punopravno stečena
Sad je malena i pitoma
K’o kuća neka.

***

U MENI SU MIRIJADE

Ovaj tekst može i bez mene
Ja sam na privremenom radu u tvojim maštarijama
Borim se vlastitim rukama koje bi te grlile,
Habam ti džepove, dekretom nam mijenjam podznake,
Znaš onaj vic? I ja sam zaboravila.
Što imaš na sebi?

Ova ljubav može i bez mene.

U stanu u kojem dišemo samo mačka i ja,
A govorim samo ja,
U svijetu u kojem se peru zubi i kasni na posao
Sjest ću za stol i govoriti nježnosti
Glasom za čitanje poezije,
Iz udubine pod grlom,
Presvučenih očiju,
Sve nježnosti koje nisam nikome rekla

Neću ih zapisati.

***

DVAPUT U GODINI

Na prvi puni mjesec razvučenja
Ili sakupljenja dnevnog svjetla
Muče me noćne more, snovi
Iz kojih se ne želim probuditi
Da prvi put saznam kako se završavaju priče,
Kuda se luda nađe kada se okrene za stoosamdeset,
Obrne se u nekom moru od kojeg mi je svako jutro
Natopljena majica

U ogledalu krivim lice,
Pod jezikom zatičem neko ime, ogorčalo,
Upaljeno,
Pa ga šapćem, oštre bridove
Uvijek istih nebodera u najmanje dva grada
Vučem preko podlaktica dok se
Rahli oblaci utrkuju tko će prvi u moja pluća

Po rasporedu rasipam ono malo razuma
Dvaput u godini na promjenu sata
Otkucaji se sjedine sa zvukom odlaznog poziva,
A kroz prozor svih praznih kuća kraj kojih posrćem
Dugo me, dugo gledaju
Nečije goleme, plave oči.

___________________________________________

LANA BOJANIĆ (Zagreb, 1992.) diplomirana je psihologinja. Poeziju i prozu objavljivala je u mnogim časopisima i zbornicima kao i na portalima u Hrvatskoj i inozemstvu. Osnivačica je književne grupe 90+ koja nakon mnogih javnih čitanja izdaje zajednički zbornik “Netko podvikne, djeca odrastu” (Fraktura, 2018.). Dobitnica je nagrade Ulaznica za poeziju 2017 i nagrade Na Vrh Jezika, putem koje izdaje svoju prvu samostalnu zbirku „Pribor za lov i vremeplov“ (Jesenski i Turk, 2020). Trenutno živi, radi i završava doktorski studij u Manchesteru, UK.

PET PJESAMA JULIJE KAPORNJAI IZ ZBIRKE “OPSADA GRANICA”, Nojzac, Novi Sad, 2025.

poezija

O EUTANAZIRANOSTI

Prespavati život ili
umreti pre buđenja:
bolja ideja je
o nastavku sna

milija od gledanja
ostarelih ruku
na tastaturi

osluškivanja
tuđih glasova
dok nerazgovetno
pričaju među sobom

narušena samo
tihim lepetom krila
kanarinca
kog nema ko da nahrani

***

ŽIVOTNI PRIORITETI

O rezistenciji
na lekove
učim od mačaka
knjige za to
nisu potrebne

Teške pesme više
ne želim da pišem
i poentiranje
u poslednjem stihu
nervira me

Pravim red tako
što ih čistim rukama
vraćam na police

Organizovanost je
osnovna premisa
uspešnog života

Samo ponekad
puka teskoba nagoni
da kroz mrak nasumice
napipam knjigu
i ubodem je u srce
kao adrenalinsku iglu

***

OPSADA GRANICA

Knjiga iz biblioteke ima
rok vraćanja
dok kupljena u knjižari
ponekad dugo stoji
na polici nad kompjuterom

I mentor orkestra na istorijskim
baroknim instrumentima
naglašava kratko vreme
i jaku volju
za faktore uspeha

Kao što brak podrazumeva
moguću ljubav u svakom
trenutku, a opet
taj trenutak ostane
nezabeležen u planeru
dnevnih aktivnosti

Čini se da i Bog
ima vremena
za gubljenje
dok nas gleda sa svoda
blejkovski oslikane crkve
a mi povremeno na časovnike
na utišanim mobilnim uređajima

***

ODUSTAJANJE

To su bila dva tabora, pričala je svojoj drugarici uz kafu. Nešto kao Partizan i Crvena zvezda, ili porodice Kapuleti i Montegi. Malo sam se zaigrala jer sam tih dana videla neki plakat i lice Beketa kako, kao da meni poručuje – prvo igraj, a posle razmišljaj! Kad sam videla najavu kreativne škole hortikulture, srce mi je zaigralo, jer sam volela rad u vrtu. O tehnikama sam malo znala, nego uvek po osećaju. I prijavila sam se bez dvoumljenja, osim – šta ću da obučem za prvi čas. Došla su neka deca i tv nas je snimao jer predavač je bio čuveni baštovan, profesor svoje struke. Bilo je zaista zanimljivo, mogla bih ga slušati svakodnevno. Ali me je začudilo kad je ispričao da je moja omiljena veština, bonsai vrtlarstvo – već mrtva (ali je reč koju kažu da treba izbegavati). I uz bol koju sam osetila, zadao nam po dve kulture za obradu za sledeći čas. Slutila sam da neću otići, nekako me je prošla volja. Mada me je baštovanov pomoćnik ubeđivao da će biti dovoljno da dolazim i slušam, misleći da odustajem zbog svojih godina. Dodaj mi jedan kolačić, taj!

***

KNJIŽEVNO VEČE

Albahari nam priča o Valzeru i njegovim Mikrogramima napisanim u sanatorijumu. Kaže da bi vredelo nabaviti dobro optičko pomagalo, i posvetiti život proučavanju tih tekstova. Ne, nije to kurs pisanja kratkih priča, mada na prvi pogled liči. To je književno veče Davida i njegovog prijatelja posvećeno novim knjigama. Ali on izbegava temu i nama radoznalima ne saopštava kako je diktirati a ne pisati knjigu. Nego priča o šezdeset kratkih priča koje je pisao u Kalgariju 1999. svakodnevno tokom bombardovanja. Zatim nam zadaje temu za razmišljanje o visibabi i babi koja visi. Hteo bi da čita iz knjige svog prijatelja, isto onako naizmenično kao što su pisali knjigu o muzici nakon koncerta rege grupe Groundation. Ali, već se umorio i lagano se smrkava, a slova postaju nečitka.

___________________________________________________

JULIA KAPORNJAI rođena je 1966. u Vrbasu. Objavila pesničke zbirke: Živi čvor (2002), Belo sunce (2005), Iz kapi mora (2019), Panaceja (2021).
Povremeno piše kratke priče i književne prikaze. Poezija joj je prevođena je na makedonski i mađarski i uvrštena u pesničke zbornike i panorame. Prisutna u književnoj periodici. Živi u Novom Sadu.
Za knjigu Panaceja dobila je nagrade Stevan Pešić i Pečat varoši sremskokarlovačke.

DVA DANA POEZIJE SIMEONA CEROVINE (iz rukopisne zbirke “RAMBO BEŽI IZ HERBARIJUMA”), 2/2

poezija

TADEUŠ

probudio sam se sa
osećajem da se zovem
Tadeuš
ja
Simeon
Sima
mora da me
svađa u komšiluku
pobrkala
bila je velika
buka
ne podnosim viku
sa svetlošću je
drugačije
pojača mi prirodni
mir
isto je sa oblacima i
kišom
oči svetle na
mnogo načina
nije važno
i Tadeuši imaju
misli i osećanja
ustao sam i
izašao na ulicu
prožela me snaga
dana
sreću me
izdužene senke kao
putokazi
lep sunčan dan
nije slučajno da
na taj način
nevina deca započinju
svoje školske sastave
lepo je bilo biti dete
čudno nije bilo čudno
nijedan osećaj
nijedno ime
spotičem se o
kratke
skoro neprimetne senke
Tadeuše
pomozi

***

UNUTRA

nauka mi je
predala znanje o
spletu svih creva i
ostalih organa za varenje

znam kako taj sistem
odradi poslove ali

uvek nakon obilnog
obroka
među svim maglovitim
sećanjima iz
najranijih godina života

izdvajaju se u jasnoći

slike

kako mi nakon jela
uz majčin osmeh
u stomaku plivaju korice hleba
sa ostalom hranom koju sam
progutao

tu su kolutići šargarepe
zrnca graška
kriške krompira i
ribice koje plivaju u
tamnom okeanu moje utrobe
gde se smestila

sva jestiva flora i fauna

i sve što više sazreva
moje znanje o
anatomiji i
biološkim procesima koji

tinjaju unutra u nama

to mi prve slike ostaju
najjasnije i
najverovatnije

***

U PROLAZU

dotakao sam na ulici
laktom u
hodu
ivicu sive zgrade
nisam na sebi primetio
tragove povrede ali
vratio sam se
da pogledam to
mesto
kad tamo
dva zida u zagrljaju
krvarila su
mojom krvlju

***

ŽIVOT BEZ BUDUĆNOSTI

u kaputu mi je dobro
sakrijem se
do grla

ispod čuvam tišinu
štitim se od
škripe krila uznemirenih
ptica

sedim na
klupi u parku da
osetim kako je
starcima
kada gledaju u
daljine i

slušam čoveka u
pocepanoj jakni koji na
susednoj klupi priča
sam sa sobom i

viče mi da se
raduje
dolazećoj starosti

veseo je kao da se igra
dečije igre
uhvati babarogu ali

oči mu ozbiljno svetle

umesto dalekog horizonta
ugledam
pred sobom travnjak sa
nekoliko razbacanih
cvetova

posle dužeg vremena
ne osećam bol pod
rebrima

čovek sa
susedne klupe se
utišao ali

tu je
prisutan u
širokom osmehu
razdvojenih
usana među
kojima
ne krije bezubost

prožela me
jaka želja da budem
srećan
kao on

otkopčao sam se i
slušam kako
spokojno

vibrira
njegovo ćutanje

_______________________________________________________

SIMEON CEROVINA rođen je 2001. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Apsolvent je Filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše sa osam godina. Njegovi tekstovi izašli su u 42. broju Fanzina Zeleni konj, u Vertikalama 33/34, kao i u Šrafu 2025. br. 15. Pesme su mu objavili i regionalni internet portali, Čovjek–časopis i Strane. Pet njegovih pesama našlo je mesto i u zborniku Panorama nove srpske poezije (Euromedik, Beograd, 2024.). U maju 2024. godine prevedeno je na italijanski jezik i objavljeno nekoliko njegovih pesama u italijanskom časopisu Le Muse, a zatim i u internet časopisima Alessandria Today i Artes Tv Giornale, kao i u belgijskom Atunis Galacy Poetry. Finalista je Konkursa Timočka lira 2024, Timočka lira 2025, 39. Festivala mladih pesnika u Zaječaru 2025, ušao je u uži krug od desetoro za Nagradu Mak Dizdar 2025. i tako pozvan na Festival Slovo Gorčina, a dobitnik je i treće nagrade na 57. Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Jedna njegova pesma izabrana je i za pančevačke Rukopise 48. Živi, studira i piše poeziju u mestu svoga rođenja.

TRI PJESME SRĐANA ŠPANOVIĆA

poezija

SEBI ZA 34. ROĐENDAN

Odustani od stihova
kojim se, kao kanapom
vezuješ za noć.

Ne piši pesmu po zadatku
već sa žarom pesnika na doživotnoj robiji
kome je nakon trideset godina ponuđen papir.

Prestani da se propinješ na prste,
u tebi jutro na žičanom instrumentu
svira uspomene s istoka.

Napij se ponedeljkom
u inat radioaktivnoj buci vikenda
budi slepi miš
koji se obradovao suncu.

Prestani da gladuješ
kako bi održao telo u stanju nemira
koji se provlači tvojom muškom linijom
kao bube niz napukle instalacije zida.

Izvezi auto iz garaže kad najave grad
nek ti se smuči
što pripadaš stvarima.

Ako pomisliš da znaš da pišeš,
prelistaj Ginzberga.

Odustani od pravilnog disanja
ispljuni reči
čuvaj se zareza koji guše.

Ujutru skuvaj čaj
ustajalim pivom nećeš umiriti
rojeve pčela u grudima.

Istrpi stid
što u kafani vidiš šumu i boju bukve
dok gledaš utakmicu i ljude
sram je tvoja verzija stvarnosti
u kojoj nema mesta za metalnu cev.

***

MISLIO SAM DA JE HIDŽAB NEKA STRAŠNA REČ

Na vodu novosadskog keja
Kliznula je marama
Posuta semenom maka

Po njoj hodaju deca
Umornim suncem gule
Istopljen vosak

Mudrost pamuka
Šapuće pesmu ničega:
Nek im je zemlja laka

***

NAJNIŽI MUŠKARAC U KRAJU

Posle celodnevnih sastanaka
i par viskija bez leda
postalo mi je strašno muka.

Povraćao sam prigradske ulice
bez kanalizacije
odlivene misli
lišene cenzure.

Povratio sam
tačno četrdeset sentimetera
za koliko sam digao potkrovlje,
odvaljeni čelik od šahta
i predrasudu
ko bi to mogao očiniti.

Povraćao sam čitava naselja
infrastrukturu
nepropisno parkirana kola,
svoju želju da pomognem
pretovarenoj ženi na kasi.

Povraćao sam radno vreme,
terminologiju
sprintova i dedlajna,
Netflix i glavobolju
sa kojom sam povratio
krupne komade nasleđenog srama.

Povraćao sam sve starosti
i mladost
koju ne mogu da povratim,
poslednje tri Nove godine
od kako je tata umro,
svoje odlaske
i neodlaske
na prosteste protiv njihovih.

Povraćao sam
obroke sa mesom,
inat
radovao se banderama
umesto drveća
povraćao sam pravdu
nesažvakane posteljine
sopstveni narcizam,
postao sam najniži muškarac u kraju
koji se uspravio.

Zatim sam povratio i ostatke
armaturu
podzemne bunare
nerazgrađene kosti
korenje
i poneku bubu.

Kada sam izbacio
sve što mi je palo na pamet
obrisao sam usta rukavom
osetio tugu
naslonio desnu stranu glave na travu
i slušao puls zemlje.

______________________________________________

SRĐAN ŠPANOVIĆ rođen je 08.08.1988.godine u Sarajevu. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Beogradu. Kao pobednik konkursa Prvenac 2023. u izdanju SKC-a izdao je svoju prvu zbirku poezije Najniži muškarac u kraju. Ušao je među pobednike konkursa udruženja Oksimoron čije priče su postale deo zbornika Stranci. Takođe je sa kratkom pričom ušao među 10 finalista konkursa Lapis Histrae. Pesme je objavljivao na nekoliko online portala i zbornika (Bludni stih, Ulaznica…). Učestvovao u zborniku pesama Tajni grad u izdanju PPM Enklava. Masterirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, smer programiranje.

DVA DANA POEZIJE SIMEONA CEROVINE (iz rukopisne zbirke “RAMBO BEŽI IZ HERBARIJUMA”), 1/2

poezija

RAMBO BEŽI IZ HERBARIJUMA

iza kapije parka
učinio mi se
neki drugi svet
vazduh je
prijatno mirisao na
lišće i sveže košenu travu
bilo je i cvetnih leja i
jedan vodoskok
po svemu sudeći
pejzažni arhitekta
pravio je maketu raja
u tom vrtu dece nije bilo
čudno
usporen ljudski korak i
ćutanje
koje se pod senkom
visokog drveća
ni po čemu nije
razlikovalo od
onog na groblju
nešto me je mučilo
miris bilja postao mi je
nepodnošljiv
otužan
u travi su se pojavile
gliste i crvi
pozlilo mi je na očigled
ljudi koji su prolazili
ravnodušno pored mene
valjalo je požuriti pre
nego što se zatvori
kapija
rekao sam u sebi
biću Rambo koji
beži iz herbarijuma
postao sam
svestan
mirisa posteljine
nisam mogao da
shvatim šta mi je bilo
toliko strašno
ponovio sam naglas
biću Rambo koji
beži iz herbarijuma
biću Rambo

***

MEĐU REBRIMA

cvrči u tek uključenom
uljanom radijatoru
kao da se prži
kajgana
osećam glad ali
nešto mi se
drugo jede
između rebara na
grejnom telu i
ovih u mojim grudima
nema nikakve sličnosti
kod mene struji
hladan vazduh
šupljina u svirali
cvili
kroz udisanje i
izdisanje
neću piti sirupe za
kašalj
neka me tuga
ugreje
na rebrima radijatora
neka odspava

***

BLATO POSLE KIŠE

neka sila je
prošle noći od
prašine i kišnice
umesila blato
na ulici ga je
od jutros u izobilju
kao snega
nekih godina u
januaru
beli golubovi dok hodaju
pretvaraju se u
kokoške
ukopavaju se
tokom metamorfoze
kao lepkom
pričvršćeni za
šetalište
pikavci bačeni prethodnih
dana raspadaju se i
postaju deo teksture
trotoara kojim koračam
svi putevi su crni i
gnjecavi pod
đonom
pokušavam da požurim ali me
zaslepljuje odsjaj svetlosti u
barici koja se
kao jezerce
ugnezdila u
blatu
podsetilo me na pustinjsku oazu
zbog ovoga je vredelo
izaći iz kuće

***

UDOMLJAVANJE

ako si dobar čovek
misle ljudi
progoniš iz sebe vukove

ne spavaš noćima
dok ih ne isteraš ili
uništiš za sva vremena

nikada neću postići
taj standard

jedino mogu svoga
vuka da izvedem
polako i nežno iz
mraka

da ga osunčam
napojim mlekom
dam mu čvrstu hranu iz
svoje ruke i
sigurno sklonište

da pokušam da ga
pomilujem po glavi

ako uspem
udomio sam psa

_________________________________________________

PJESMA ANTEJA JELENIĆA: TALENT

poezija

Sjećam se kad sam uzeo lsd
S nekim mađarima
Samo jedna kapljica bila
Je dovoljna da talent
Koji pripada svim ljudima
Pripadne nama

Policija se ubrzo pojavila
Ali smo je odmah razorili notama
Pokušavali smo razgovarati
Ali smo se stalno
Vraćali muzici

U muzici je sve točno

Drogirani nismo više
Znali za moral pa smo
Slobodno slijedili instinkte
A instinkti su pratili note
Koje su se pojavljivale
Nad našim glavama kao
Da izlaze iz anđeoskog šupčića

Policajci su čitavo vrijeme
Slušali i čudili se kao i mi
Kako to da ruke mogu prestići
Strah

Oni su pušili, a mi smo svirali
Duboko zaglavljeni u misterij

Svi smo bili šokirani svijetom
U kojem je pištolj rekvizit
A cigareta dimnjak

I njima je iza uha šaputala ista zmija
I oni su vidjeli delirij zvijezda
Apsurd poretka
Sramotu čovjeka

Prstima sam stvarao maslačke
Mali debeli mađar je gudalom krivio
Prostor, ali nijedan ton nas nije napuštao
Već je putovao kupolom dočekujući
Novi roj života

Zajedno smo se pitali
Što će čovjeku sva ta energija
Što će nam ovi talenti ako ih ne razumijemo
Zašto živimo ovako bijedno
Pored moći koja nam je dana

ANTEJ JELENIĆ (Split, 1983.), iz rukopisne zbirke radnog naslova “LIFT”