SVEZE
Rodila se u mestu kojem je bog rekao laku noć. Davno rekao, a ona iz pomračine otišla. U kući je održavala ognjište iako je bila najmlađa. – Nije mene majka rodila da joj sluškinja budem! – prezubila je kad joj je dosadilo da džara vatru, pa se spakovala i pošla ne znajući kud. – Za koru hleba ću imati – rekla je ispravljajući uši na đačkim svedočanstvima i trpajući ih u oskudan prtljag. Niko joj to nije osporio, niti je pokušao da je zaustavi.
Tamnokosa i svetle puti, zadevojčila se u doba kad žene još uvek ne otklanjaju malje ispod pazuha, a nausnice u najgorem slučaju izbeljuju nekom nagrizajućom pastom. Nosi cvetne suknje, jednobojne bluze, broševe i crveni lak na noktima, od kojeg već sutradan ne ostaje ništa osim iskrzane mrlje. Na glavi joj bujna pečurka, šiške sklanja sa čela, jer nema nijednu boru za sakriti, niti su joj obrve svenule. Osmeh joj je upadljiviji od nagorelih nausnica, kad ne zna šta bi, ona se nasmeje i tako maskira začuđeni pogled. Nekoliko godina unazad ima tuđe zube i pristaju joj dobro. S nevidljive strane su srebrni. Tetka joj ih je poklonila. Neka neiživljena mlada zubarka čekićem je ispitivala tvrdoću njenih zuba, iz čiste obesti skršila joj zdravu jedinicu. Ni izvinila se nije. – Neizbežno bi se to desilo, kad-tad – samo je rekla i sela da evidentira kvar u otvorenom kartonu. – Ruke joj se do laktova sasušile, čekić progutala dabogda! – tetka je klela i tešila. – Ne plači, zlato, platiće tebi tetka nove zube, od onih što se ne kvare, pa neka košta šta košta! – Tetka je imala zlatne trojke, najbolje ih je nosila uz plave haljine. Zna da boli kad se zubi bruse i na njih navlače novi, al’ još više boli kad ih nema. – Deset godina si mirna, onda dođi ponovo – rekao je zubar, a ona nije odgovorila ništa, samo je klimnula glavom, kao da ne ume da govori s tuđim zubima u vilici, boji se da će joj poispadati ako ih ošine jezikom. – Za deset godina – misli – imaću trideset dve, to je već starost.
Za razliku od mesta u kojem je rođena, u gradu u koji je došla može da bude dokona. Može da baza ulicama, da isprobava pokretne stepenice u robnim kućama, da premerava obalu jezera. Hoda i nada se da će nekoga sresti. Nekoga ko je kao i ona odnekud otišao bez želje da se vrati, iako mu ni ovde ne valja. Sanja o muškarcu u kome će naći sebe i zaista početi da živi. Sanja vatru koja će nastati trenjem njihovih tela, pa će ih taj plamen progutati i stopiti u jedno. Veruje da je bez njega nedovršena, da živi u polovičnom telu bez istinskog zadovoljstva, mada nasmejana. Ponekad mu piše pisma, zamišlja da se već dugo znaju, da čeka da joj se vrati iz vojske. Pisma prepisuje u beležnicu u kožnom povezu, zajedno sa stihovima kafanskih pesama, isečcima ljubavnih romana, receptima za sjajnu kosu i bujne grudi, tetkinim savetima, adresama prijateljica iz detinjstva. Beležnicu krije pod krevetom, u iznajmljenom sobičku u Palmotićevoj 8. O Juniju Palmotiću ne zna ništa, Dubrovnik ne postoji na njenoj mapi sveta, plemstvo smatra poganom greškom čovečanstva, a pobožnost najprimitivnijim oblikom ponašanja. Naziv ulice u kojoj živi podseća je na posleratnog tvorca masti za bebe. Da bi zapamtila Junijevo prezime, morala je da izmisli da se Pavlovićeva mast pravi od palminog ulja. Broj osam je lak za pamćenje, lakši od dve četvorke. Ona se dobro snalazi s brojevima, oduvek je tako. Još je puzala pod stolom kad je njen otac podučavao stariju decu računu.
– Koliko je dva više dva?
Tajac. Dvojke se penju jedna drugoj na glavu i prave zbrku. Ne bi u tom neznanju bilo ničeg kažnjivog da ona nije izvirila ispod stola i rekla: – Cetli!
– A dva kraj dva?
– Dvaes dva.
Brže je počela da računa nego što je progovorila. Otac je šibom rasterao starije đake, a nju je posadio u krilo: – S takvom glavom, daleko ćeš dogurati!
Održao je reč i poslao je u ekonomsku školu čim je stasala. Iz školske klupe kroz prozor svakodnevno gleda službenice u strogim kostimima kako važnim korakom izlaze na pauzu za kafu. Zavidi im. – To je život kakav želim – misli i ništa je ne podstiče na učenje koliko ideja o kostimu i kafi.
***
Radi od sedam do tri. Pauza za kafu je u deset i trideset. Žene pričaju jezicima koje ne razume. Smeška im se. Sinoć je stanjila obrve, proverava ih pred ogledalom, nanosi svež sloj rumenila na lice, podiže kosu, premerava bokove, sve je na mestu. Srešće ga u tri i četrdeset pet. U Palmotićevu se vraća u šest i petnaest. Zaboravlja kako su započeli razgovor, da li ih je neko upoznao ili su se sudarili u prolazu pa zastali da se izvinjavaju, zaboravlja gde su sedeli i čemu su se smejali, ime mesta iz kojeg je on došao, da li ju je dopratio do kuće ili su se poljubili na ćošku pre. Sve zaboravlja, pamti samo užarene kuglice kako plutaju njenim telom, golicaju je iz stomaka, peckaju po usnama, prave vatrene osmice između grudi. Ne shvatam govor svojih čula – zapisala je u beležnici – ni tebe koji ne postojiš i postojiš. Zaspala je obučena.
Kad bi znala da njegovo ime znači kamen, proglasila bi ga za smaragd. Njih dvoje ne govore mnogo, dovoljno je da hodaju držeći se za ruke, pa da se omraženi budžak pretvori u sveto mesto. Piju sokove, izuzev na proslavama, kada je njoj dozvoljen džin-tonik. Izlaze sa društvom, ako ostaju sami, po pravilu je to na javnom mestu. Celih sedam meseci. Za Osmi mart poklanja joj crvenu knjigu punu Nerudinih stihova. Uči ih napamet i pretvara se da razume šta deklamuje. Njeno interesovanje za pesmu ipak ne napušta kafanski sto. Za praznike on odlazi svojima, šalje joj pisma ispisana kitnjastim rukopisom, zaklinje je da ga čeka, pa se vrati brže nego što joj pismo stigne. Kad je prvi put završila u njegovoj sobi, ništa se nije dogodilo. Skuvao im je supu iz kesice, pa su zaspali slušajući radio. Drugi put je izneo džin-tonik.
– Šta slavimo? – pita ga.
– Nas! – kaže svečano, pa stane da je ljubi gde dotad nije.
Pola sata kasnije iznosi debele peškire i stavlja ih pod nju. Ona se ne opire, niti pristaje. Užarene kuglice se sudaraju i prave male eksplozije duboko pod njenom kožom. Tutnji joj između ušiju. Ne zna da li bi ga odgurnula od sebe, zabada prste u njegova gola ramena, zatvara oči, sve je dobro, ponavlja nemo. Njegov jezik čini joj se krut kao dleto, zariva ga svud po njoj. Mrsi joj malje pod pazuhom, niže je ne dira, naleže na nju i sve se odvija bez njenog učešća. Dahće joj na grudi, usamljena kovrdža iznikla iz njene bradavice zatreperi. U pupak joj se uliva njegov znoj i još nešto lepljivo i vrelo.
Izvlači peškire ispod nje, zagleda ih, pa pokupi tekućine s njenog stomaka.
– Pre bih poverovao da voda gori, nego da ti nije prvi put – kaže joj.
Ona ne odgovara, pita se ima li u njegovom glasu zluradosti, tuge ili olakšanja, ili od svega pomalo. Sutradan je sretna što peškir laže. – Neka ga, nek ne umišlja da nisam imala života pre njega. To samo ja znam!
Dvadeset dana kasnije pobožno čeka, na svaki sat zadiže suknju u kupatilu, svlači hulahopke i proverava. Povuče vodu iz navike.
– Da se nisi prehladila?
– Dobro sam – laže i smeška se.
Prvi put preispituje postojanje boga. – Ako te ima, pomozi da prokrvarim! – moli mu se iz beležnice, ne zna kome bi se drugom obratila. I njen muškarac najbolje ju je razumeo dok se još nisu sreli, u pismima na koja nije odgovarao, dok ga je zamišljala i čekala. Sad zamišlja boga, sedi namrgođen pod oblakom i nadzire njenu beležnicu. Munje iz očiju baca joj u međunožje, raskrvari je dvadeset osmog dana. Nijednoj se kazni silinije obradovala ne bi. Noću sanja kako iz nje iskaču deca kao zečevi, razbeže se svud po Palmotićevoj, automobili trube, ljudi uzmiču, zagledaju ih, ogovaraju na tuđem jeziku. Odnekud se stvori njena tetka, uhvati jedno za uši, pa ga ponese njemu pred vrata.
– Je l’ ovo tvoje? – pita ga, a zlatan zub preteći joj se zacakli pod zverskim kezom.
– Moje? Otkud moje, to si s ulice pokupila! – on se brani, a tetka preti.
– Nakotilo ih se ko zečeva, sva su tvoja, priznaj, dozovi se pameti!
– Nemam ja ništa s tim!
– Imaćeš, imaćeš, samo kad te pritegnemo! Kad si sejati znao, ima i da žanješ!
Probudila se od tetkine galame. Zadiže spavaćicu, stomak joj je i dalje ravan, između nogu ni kapi. Vadi beležnicu ispod kreveta i prevrće je dok u njoj ne nađe tetkine recepte: kolač bez jaja; beskvasni hleb; pita s jabukama bez kora; šta skuvati kad nema mesa; kako ga svezati. Za hleb, jabuke, meso i jaja umela je da zaradi. Za vezivanje joj treba dodatno uputstvo.
***
Mrak mrači, stra strači, put puca, kamen frca, gora ječi, voda huči! Niti mrak mrači, niti stra strači, nit put puca, kamen frca, mog dragog srce puca! Crko, puko, dok meni ne došo, mene mladu ne našo! Sve su mu cure udovice, livnom opasate, blatom namazate, sve sem mene!
Izgovara to nad njegovom slikom, gledajući ga u oči, makazama mu probada srce. Kad završi, oseti sevanje u krstima i zna da će izjutra prokrvariti.
Krv joj je zrela i sveža, cela soba miriše kao gvozdena kapija. S ruke skida prsten. Zlatan je, s purpurnim kamenom. Dobila ga je od oca, tim su prstenom overili njena đačka svedočanstva iz ekonomske škole. Nijednom ga nije skinula s ruke. Sad ga potapa u mesečnu krv. Kad se on pojavi pred vratima Palmotićeve 8, pogledaće ga kroz taj prsten kao kroz špijunku.
Došao je izmučen kao dete koje su svu noć jahale morije. Gleda je zamućenim pogledom, vrat mu je otekao, korak težak kao da mu je ime sišlo u stopala.
– Je l’ sve u redu? – pita ga vraćajući prsten na ruku.
– Loše sam spavao – kaže joj. – Hoćemo na kafu?
– Uđi – poziva ga u sobu i radost joj zaigra pod trbuhom. – I ja sam ružno sanjala.
– Ispričaj mi, da se ne obistini.
– Ma glupost, sanjala sam da te jure zečevi. Kako napraviš korak, tako se namnože iz zemlje, pa ujedaju.
Od tog su dana nerazdvojni, svuda je prati. Zajedno obilaze robne kuće, pridržava joj tašnu dok ona u kabini isprobava sedmu suknju zaredom. Divi se njenoj figuri i dosađuje se istovremeno. Sedi s njenim prijateljicama koje su izdaleka došle da je posete. Ispijaju kafe, prevrću šolje, on gleda u svaku i proriče bele zečeve. Svima je zabavno sem njemu. Hodaju pored jezera, čvrsto je drži za ruku i želi da bude negde drugde, što dalje od vode pod kojom mu se priviđaju zloslutna raspevana jata. Crne ribe i crvenooki zečevi, svuda je progonjen. Prati je na posao, dočekuje tačno u tri, spreman na svaku zapovest. Kupuje joj karanfile i mimoze, piše pisma, seje ljubavne ceduljice svud po sobi, stavlja joj čokoladne praline pod jastuk, ljubi za slatke snove. Gadi se samom sebi. Noću je želi, diše kroz njenu kožu dok oboje ne ostanu bez daha. Opštio bi sa spavaćicom koju je svukla, ali krv kao da natraške teče njegovim žilama, ne napaja mu snagu, žudnje mu ostaju jalove, telo suvo kao u groznici. Kad se ponovilo više od pet puta, otišao je lekaru, ali ga je stid vratio kući pre nego što su ga pozvali da uđe u ordinaciju.
Kad nije s njom, ruše ga vrtoglavice i nevidljiva sečiva zarivaju mu se u prepone. Sanja bolest koja će po njemu dobiti ime, sanja svoju sliku u medicinskim enciklopedijama i rendgenske snimke svojih presahlih organa. Ta bolest ima žensko lice, ispija mu tekućine iz tela i ostavlja ga da skapa od neutoljene žeđi. Kad ga dokrajči, prisloni mu zadnjicu na lice, pa mu zečjim repom zatvori oči. Nežno ih zatvori. Kad se probudi, još dugo oseća krznenu lopticu na kapcima i trlja oči dok mu se beonjače ne zakrvave. Obnevideo, žuri da joj se vrati.
Odlaze u posetu njenoj tetki, vidi je prvi put, ali odnekud mu je poznata. Možda u njoj vidi stariju verziju svoje drage. Zagleda se u tetkine nabrekle čukljeve, pozamašna bedra, grudi koje joj landaraju oko struka, zlatne zube, ispitivački osmeh, paučinastu kosu natapiranu u punđu. Onda pogleda lice žene koja ga opčinjava, pa proguta zlokobnu misao: – I ti ćeš takva biti! – Dok tetka iznosi goveđi gulaš, on zamišlja njihovu zajedničku starost. Vidi svoje kosti obučene u prugastu pidžamu, bezuba usta koja srču jutarnju kafu u sobi po kojoj se razleću njene raskalašne grudi. Čas ih prebaci preko ramena, čas ga njima nehotično ošine. Lice joj je kao u kornjače, usne zadebljane jarkim karminom, pokreti žustri. Pretura lončiće po kuhinji, kad nađe odgovarajući, baca ga na šporet, pa oberučke muze iz sebe mleko.
– Jedi! – viče tetka i trpa mu gulaš u tanjir. – Naši smo, nemaš se čega sramiti!
Ispričava se, ustaje od stola da opere ruke, u kupatilu povraća belu tekućinu.
– Dobrog si izabrala – tetka zadovoljno klima i žvaće. – Malo je slabunjav, treba da ga uhraniš. Kad kilogram soli zajedno potrošite, tad ćeš znati paše li ti.
– Držala sam se tvog recepta, sad mi sve paše.
– Šta si mu kuvala po mome?
– Svezala sam ga.
– Onda je tvoj do smrti – tetka dosoli gulaš u tanjiru – al’ neće ti takav dugo poživeti.
– Dok decu ne izvedemo na put, pa dosta.
– Ti znaš da sam ja petoricu sahranila, do dece ni s jednim ne stigoh. Slaba sorta! Al’ ne žalim, ti si tetkino dete.
– Izvrstan ti je gulaš. Daćeš mi recept.
_____________________________________________________
MARIJANA ČANAK (1982, Subotica) završila je studije književnosti u Novom Sadu. Piše prozu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002), zbirku priča „Pramatere“ (2019, 2023) i roman „Klara, Klarisa“ (2022), koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade. „Put od crvene cigle“ je njena druga zbirka priča.
fotografija autorke: Maja Tomić
čovjek-časopis 