87) Majka te danas nije zvala, iako se čujete gotovo svakog dana. Ovih dana je zabrinuta oko situacije u svetu, ali nije htela to da pokaže. Ti si posebno osetljiv na njene promene raspoloženja. Znaš kad nešto nije u redu, a često nije u redu. Ipak, samo ponekad otkriješ šta je pravi razlog brige. Ono što mislimo da su prava objašnjenja uglavnom uopšte ne odgovara istini. Tumačenja su pokrivači za dublje nesređenosti. Anksioznost izazvana globalnim problemima gotovo je uvek izraz unutrašnjih rascepkanosti i nelagoda. Dok te muče ove misli, u koje nisi siguran, kao što postaješ sve manje siguran u ono što ti je inače blisko i drago, razmišljaš da li da podgreješ ručak u mirkotalasnoj ili da isečeš artičoku.
88) Kako se seče artičoka? Prvo, potreban je nož. Loš početak. Potrebna je artičoka. I oštar, vrlo oštar nož. Tako. Onda, potrebna je opreznost i spretnost. Kako si došao do noža nije bitno. Nije bitno ni kakav je put artičoke do tvoje kuhinje, ali ukoliko je povezano sa održivim uzgojem, sjajno! Još bolje je ako ti je stric nabrao nešto iz svoje bašte. Ne zaboravi i makaze! Da, to sam zaboravio da kažem, ali bile bi vrlo korisne. Artičoku stavi na dasku za sečenje. Neka bude drvena, volim drvo. Prvo se iseče peteljka. Tako. Onda prelaziš na gornji deo. Najvažnije je da oslobodiš sredinu. Trunčice koje se skupljaju u sredini mogu da te uguše. Pa da, treba ti i kašika! Nije važno koja. Dobro, kad isečeš gornji deo, prelaziš na čišćenje kašikom. Tu ima dosta posla. Ukoliko ti je tako zgodnije, one zaštitne listove sa strane možeš iseći makazama, a onda prepoloviti plod. Još je bolje prepoloviti i polovine. Onda možeš sve lepo da očistiš. Malo spolja, makazama, malo iznutra, kašikom, sve dok ne dođeš do sredine koja je sjajna. Možeš da je zapečeš, možeš da je staviš u marinadu, maslinovo ulje, a možeš, ako si baš nestrpljiv, da je pojedeš sa komadićem parmezana. Možeš i da ih ispržiš, ali tu je postupak nešto drugačiji, a ne mogu sad i to da ti pričam. Mada prženje, pravo da ti kažem, ubije ukus. To je više igra teksture nego ukusa. Kao kod pohovanog sladoleda. Ono što je duboko zamrznuto u dodiru sa vrelinom pokušava da se održi, ali to tek delimično uspeva i ceo taj put mora da prođe da bi se završilo na nečijem nepcu i kasnije svi znamo gde.
89) Pošto se i dalje nisam setio šta bi moja druga drugarica mogla da kaže, da je u prilici da nešto izjavi, verovatno bi rekla kako je ovo sve skučeno i pomalo zagušljivo. Ne dajem dovoljno prostora da se razvije simpatija, da se neko zaista upozna. Pripovedanje je šarmiranje, ili ga nema. Ona me je davno zamolila da pohađamo radionicu krativnog pisanja, ali, kako to inače znam da radim, nakon radosnog prihvatanja ideje, samo sam se povukao i ništa nisam po tom pitanju uradio. Ali vrlo je to jednostavno: ako misliš da treba da pišeš, piši. Ako ti se ne piše, nemoj. Piši za sebe, ali nikad samo za sebe, jer nikad nećeš naučiti kako se seče artičoka.
90) Ili jede pohovani sladoled. Ili koštana srž. Suši. Ili nešto sasvim drugo.
91) Dok si sekao artičoku, povredio si prst i, umesto da opsuješ, urliknuo si: sikofant!
92) Tad ti sigurno nisam bio na umu. Bol je spas od progona sećanja. Ali da sam, kojim slučajem, bio tu i da sam te pitao kako ti je, a ti mi odgovorio istim pitanjem, rekao bih ti da sam pre koji dan otišao u jedno dozlaboga zadimljeno mesto, koje, maltene pa duhovito, nazivaju pušnicom, i da mi je na putu do tamo stradao đon.
93) To me nije sprečilo da nastavim sa tumaranjem. Samo je korak dobio sinkopu. Kao da mi se otkačila potkovica koja ne donosi sreću.
94) Ispolivali su me pivom. Nisam te večeri popio ništa. Samo sam hteo da slušam muziku. Možda ni to, već samo da negde prozujim. Došao sam i otišao sâm.
95) Setio sam se kako smo zajedno bili na jednoj proslavi. Kućna žurka na jedanaestom spratu. Niko te nije poznavao, ali si se lepo uklopio. Domaćini i gosti bili su pijani i srdačni. Ko nam se svidi, odmah mu to stavimo do znanja. Pošto si fin, uvek fin, nisi hteo da primetim koliko ti je bilo čudno kako ljudi ispred stanova ostavljaju istrošeni nameštaj ili kako se duvan toleriše. Grozio si se klima uređaja koji su bez problema mogli da se nađu na gotovo svakoj fasadi. Nisu ti se svidele ni terase koje služe kao pomoćna ostava. Sve je bilo i bučnije nego što treba, iznenadilo te da neko već nije bio zvao komunalnu policiju. A što se mog đuskanja tiče, više te je, srećom, zabavilo, nego zgranulo. Uprkos trapavosti, uspeo sam da ništa ne slomim niti da nekoga ritnem laktom. Za to vreme, ti si se umorno, ali zadovoljno šetkao od sobe do sobe, gde si uspeo da prozboriš koju rečenicu sa većinom i ostaviš, priznajem, vrlo lep utisak. U jednom momentu primetio sam kako neko šuška kesom, drobeći kupovni led, što se uparilo sa raštimovanom gitarom, koja ionako nije bila glavni izvor zvuka. Neko je u predsoblju izvrnuo ogledalo, a opušci su, u nedostatku pepeljare, smeštani u plastične čaše. U praskozorje je bilo smoga, kroz prozor se videlo sa jedne strane groblje, sa druge tržni centar. Izašli smo zajedno i bacili punu kesu flaša i plastičnih čaša. Bilo je smrdljivo, vlažno i lepo.
96) Došao si ovde u baš nezgodan trenutak. Ali ko je mogao da zna kakvo će vreme biti. Moj grad se izvlači na šarm, što je ovog puta, ne samo zbog provale oblaka, bilo znatno otežano. Ono što je delovalo sumorno i neuredno, nije ni imalo priliku da bude bolje, jer nisi imao s čime da ga uporediš. Meni ta okolnost prvog utiska uglavnom ne smeta, ali ipak želim da se pokažem u što boljem svetlu jer, kad god sam u kontaktu sa nekim sa strane, moje ja postaje malo više mi. Mi je reakcija na moguću ugroženost ja. I znam da se ne možemo pohvaliti onim što vi imate, ali imamo i mi šta da ponudimo i stalo mi je do toga. Ponešto sam ti i pokazao, a ti si uspeo da me ubediš da ti je bilo zanimljivo.
97) Da nisam ovde rođen, na svoj prostor gledao bih kao na čistu egzotiku! Skriveni dragulj koji posećuju samo oni koji ne beže od avanture. Biser aktivnog odmora! Zato ćemo sad zameniti pozicije, umesto da me neka turistička agencija ubeđuje da moram da sam negde gde sad nisam, ja ću se uspostaviti kao permanentni domaći turista, čiji je glavni prevoz mirovanje.
98) I još nešto čega se često setim. Kod nas jede svako kad hoće. Nemamo nedeljni ručak. Nemamo utvrđeno vreme obroka. Kako se ko snađe i šta ko ima. To te nervira. Da sam zaista negde drugde, ne bi me dotukla nostalgija, već praktične stvari i atavistička inercija.
99) Nemamo ni izlaz na more, kažeš.
100) No dobro, tu baš ništa ne mogu, osim da primetim da mi deluje da je ono najgore prošlo, a da najbolje ne dolazi, ali da je makar mirnije. Blaženi su svi žitelji dosadnih društava.
_____________________________________
UROŠ ĐURKOVIĆ је rođen 1995. u Beogradu. Osnovne studije srpske književnosti i jezika sa komparatistikom i master studije srpske književnosti završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Trenutno radi na doktorskoj disertaciji o ekokritičkom čitanju književnog dela Rastka Petrovića, pod mentorstvom prof. dr Mine Đurić. Zaposlen je na Institutu za srpsku kulturu Priština – Leposavić kao istraživač saradnik. Dobitnik je nagrade „Dositejevo zlatno peroˮ za 2024. godinu i nagrade za najbolju književnu kritiku na festivalu „Bookstanˮ u Sarajevu 2025. godine. Uz podršku Poljskog instituta u Beogradu organizator je i utemeljivač Škole ekopoetike u Kulturnom centru Beograda i lista List. Zajedno sa Jovanom Suvajdžić rukovodilac je Kluba za savremenu teoriju na Filološkom fakultetu u Beogradu. Učestvovao je na više konferencija u zemlji i inostranstvu. Vodi blog Tekstura.
Kroz podrhtavanje vazduha nad asfaltom u daljini se talasala granica – sedam plavih kućica u horizontalnom nizu povezanih rampama i previše kolona za izlazak iz jednog tako malog, netranzitnog parčeta republike. Nisam pronašao svoje mesto među svetlećim znakovima iznad kućica jer nisam bio kamion ni drugo teretno vozilo, automobil ni državljanin Severa kom je olakšan prolaz. Na kraju nije stajao red za bicikliste, već nepravilna gomila prašnjavih ljudi koje su doslovno istresali iz gaća dok je nekoliko graničara bilo zaduženo da isprati eventualne nagle pokrete njihovih ruku, zgrčeno savijenih na potiljku. Poželeo sam da učinim nešto za te ljude, da ne posmatram nemo dok se pod izgovorom zakona poniženje proglašava iznuđenim.
Setio sam se sudara na magistrali i reke koja je nosila telo pokraj policijskih patrola. Grizla me je savest jer uprkos želji nisam znao kako da pomognem, a opet, šta sam ja tu uopšte mogao. O takvim kolonama brinu se mnogo veći od svih nas. Svetom upravljaju oni čija lica večito ostaju u mraku. Nisam učinio ništa za telo u reci, a u koloni na granici, među carinicima, ionako je bilo prekasno. Samoprekorom se ništa ne postiže. Jednog od onih u koloni carinik je uputio u kontejner sa strane ne obraćajući mu se, poguravajući ga pendrekom s bezbedne distance, držeći slobodnu ruku ispruženom ka vratima. Uostalom, ko sam ja da im pomažem. Ni njima nisam pripadao, mada sam i sâm bio emigrant, to sam u tom trenutku shvatio – emigrant iz države u koju su moji roditelji po drugi put, a ja po prvi, dospeli najpre kao imigranti, kasnije kao „interno raseljena lica”. Za svako naše bežanje postojao je termin, kvadratić u obrascu koji se može štriklirati. Tako i ja odlazim iz države koja postoji i prepoznaje me kao svog, ali u isto vreme države koju ne osećam svojom, koju ne poznajem. Koji od ovih redova prima takve?
Neko vreme sam stajao sa strane, naslonjen jednom nogom na bankinu, posmatrao svetleće putokaze na kućicama i bio sve sigurniji u to da želim da Tranzitaniju napustim legalno, da negde zapišu da više nisam prisutan, da budem precrtan na nekom popisu, kao što su Pap, Sabo i Bodo bili. Onda sam shvatio da zemlju napuštam ukradenim vozilom, da je možda izdata poternica i da će me izvesno uhapsiti. Carinik će očitati moje otiske, uporediti fotografiju s licem koje stoji pred njim i onda me zamoliti da stanem sa strane, da omogućim nesmetano kretanje vozilima iza sebe, da stavim ruke na potiljak i bez naglih pokreta se udaljim od vozila dok mu je pištolj uperen u moju butinu. Pridružiće me migrantima, pretresaće me i ispitivati satima dok ne priznam da sam bicikl ukrao. Tući će me. To što nije bio vezan neće mi se uzeti za olakšavajuću okolnost. Poslaće me u zatvor. Još gore – s obzirom na težinu zločina, poslaće me u kućni pritvor koji će spolja strogo kontrolisati. Vratiću se na početak i nadalje s prozora posmatrati samo malo parče neba dok gubi i iznova dobija boju.
Omerta bi retko zaspala. Uglavnom je čitave noći češljala svoju nesanicu i ujutru ustajala još uvek opijena svime što je u glavi premotala. Živela je kao rani izdanak na nabujaloj crnici – u svoj neprijatnosti koju nosi mesto na čelu kolone i uloga pionira. Bila je dete koje je prerano ušlo u pubertet među vršnjacima, bela kost među srmama. Pred velikim dilemama većina nas prepuštala se bezizlaznosti afekta. Recimo, ako bismo gladovali na pustom polju koje bi noću opkoljavale zveri, danima bismo sedeli s glavom među šakama i u sebi se pitali: Zašto se meni ovo dešava? Nema izlaza, gladni smo. Svi ćemo umreti. Omerti bi u glavi drhtao kamenolom – ruke uprljati životinjskom krvlju ili slušati zapomaganje gladnih? Dotad i sama uplašena pred divljinom, sada apostol straha od predatora, Omerta je dovlačila toplo, ustreljeno telo po noći, dok svi spavaju, i ujutro servirala doručak. Pre bi lovila nego podučavala lovu, jer podučavanje stvara lovce, a lov ubicu. Mada je to smatrala naivnim, verovala je da je krv na rukama jednog čoveka podnošljivija od grupe dokonih željnih zabave, onih koji će u budućnosti možda pucati i iz sitosti. Sve što smo zamišljali da ćemo jednom postati, Omerta je bila još kao dete.
Govorila je da je najbitnije pobeći na vreme. Ni u jednom gradu ne treba ostati predugo jer udobnost otupljuje. Na prve znake izvesnosti treba preseliti život. Tako je živela. Nijedan grad za nju nije nosio ime, nijedan nije pamtila čak ni kada bi tamo ostala godinama. U svakom je podstanarila. S glava u obliku televizora svi su oduvek slušali o velikim istinama. Jedino Omerta nije pristajala na njih. Nju smo svi krili u mislima dok smo neustrašivo zamišljali stidljive pobune. Jedino je ona zbog svojih i platila, pocepala pancirnu košulju ispod papirne krune i pojela svoje hice. Danima smo se mogli povređivati, puštati sebi krv na sigurnim mestima, tamo gde ne postoji rizik da se iskrvari iako šiklja pred tuđim očima, ali njen život ne bismo nikad ponovili. Posle godina pričanja o razbijanju šablona, presecanju kružnice u kojoj se životi iznova vrte, odbijanju uloge koja je za svakog od nas unapred napisana, usavršavanja pristupa, sredstava i tehnike, jedino je Omerta nešto i uradila. Mimo brige za prolaznike, jednog popodneva kroz prozor njene dnevne sobe pravo na kolovoz izleteo je televizor.
Prstiju lepljivih od lubenice, čiji mi je sok klizio niz bradu i padao na grudi, stajao sam u procepu koji je naš razgovor stvorio i posmatrao Omertu poslednji put pre nego što će otići. Mogao je to biti najhladniji dan u mom životu, ali je prebrzo sasušeni sok na mojim prstima govorio suprotno. Stigla je do svake krajnje tačke ovog sveta, za nju su znali na Kubi i u Kurdistanu, a ja o svemu tome nikada ništa nisam čuo. Za sve ove godine pomerao sam se jedva unutar svoje izmišljene domovine, one koja je morala biti stvorena da bih mogao negde da odrastem. Godinama posle njenog odlaska očekivao sam da me moj put bar jednom oduševi, da osetim zadovoljstvo zbog suživota sa samim sobom i bacim pogled na Omertin odlazak s melanholijom, da osetim bilo šta umesto nostalgije, ne za ulicama Trešnjevca, ne za „našom” republikom za koju znam samo iz tuđih usta, već za njenom odlučnošću. Surovost i prezir uprljali su Omertine ruke s prolivenom krvlju, ali je svaka rana koju je kasnije, poput mojih, premazala maslinovim uljem na njih delovala kao mlaz tople vode koji s mrljama otiče niz odvod.
Shvatio sam da je jednostavno. Sišao sam s bicikla, navalio ga na bankinu o koju sam do malopre bio poduprt i krenuo ka rampi. Počeo sam da hodam i bilo je lako.
– Imate tamo jedan ukradeni bicikl – rekao sam cariniku.
– A je l’? Otkud vam da je ukraden?
– Pa ko će normalan okretati pedale do granice, a onda ga ostaviti nasred puta?
– Ako je ukraden: a šta je s lopovom?
Kažem kako se taj čovek u trenutku prosto izgubio. Bio je pored mene i već sledećeg trenutka više ga nije bilo. Može biti da je ušao u neki od automobila u koloni, u jednu od kamionskih prikolica. Svakako treba obratiti pažnju na bilo šta što može delovati sumnjivo.
– I vi niste videli kuda je otišao?
– Ne, uhvatio me je nespremnog. Okrenuo sam glavu ka koloni i u sledećem trenutku ga već nije bilo. Čudno…
– Da li biste mogli da ga opišete?
– Bez problema, mada je to bio čovek po svemu sličan bilo kome od nas: prosečne visine, uobičajenog izgleda, od Vas, recimo, različit jedino po garderobi. Da se pogledam u ogledalu, mogao bih da posumnjam da u odrazu vidim njega umesto sebe!
Carinik je potvrdio neubedljivo i bezvoljno, nimalo zabavljen mojom duhovitošću, dodao da ništa normalnije nije ni pešačiti do granice, letimično bacio pogled na ispijeni ranac na mom ramenu i pružio ruku ka drugoj strani, onako, iz ramena. I ja sam krenuo, možda uverenije nego što je trebalo. Tako samouvereno da me je carinikova ruka čvrsto stisla oko ramena. Ta ista ruka izgleda nije bila uperena ka usijanoj tierra de nadie, već ka kontejneru za pretres.
Sve je ipak bila najobičnija formalnost. Nekoliko grubih pitanja na račun mog ponašanja, familijarnosti sa službenim licima i nekonvencionalnih metoda putovanja i ubrzo sam bio ispred, spreman za pokret, s rancem lakšim za nekoliko svežnjeva kruna. Čak ni nepostojanje mog pasoša nije predstavljalo prepreku. Vatra koja se u meni ranije raspaljivala pri pomisli da makar jednu krunu predam policiji po bilo kom osnovu brzo je utihnula kada sam se našao u kontejneru s carinicima, pred njihovim krupnim telima koja su se nadvijala i, više od svega, pred mogućnošću da tako lako nastavim dalje, bez pitanja, objašnjavanja, rasprave. Sve što bih mogao da im ispričam odjednom je prestalo da bude zanimljivo pošto su videli šta zauzima najviše mesta u mom rancu. Posle je bilo lako. Hodao sam satima. Po drugi put u mom životu samo se trebalo otarasiti tereta. Na izjavi o nasilno otetoj putnoj ispravi, pored mog nečitljivog potpisa preklapalo se nekoliko šarenih pečata. Izjava, bela kao zastava poraženih, sadržala je skoro sve moje podatke, kojih sam se s teškom mukom prisećao posle pretresa. Srećom, svaki put kada bih počeo da zamuckujem, carinik bi s ekrana koji je imao u ruci čitao infomaciju koju je samo trebalo da potvrdim klimanjem glave. Osećao sam se kao u školi, a mučio sam se čak i s prepoznavanjem gradiva. Strpao sam papir u ranac, ne razmišljajući više o tome. Bacio sam poslednji pogled na svoju surogat domovinu i video carinika koji me je propustio kako razgleda napušteni bicikl, prišavši mu oprezno i nesigurno, osvrćući se preko ramena, kao pred predmetom koji će uskoro nestati bez traga.
Pogledao sam oko sebe u potrazi za bilo kakvim dokazom različitosti. Želeo sam da se moj prelazak još jednom potvrdi u pejzažu ili zvukovima koji me okružuju. Ako bih nisko spustio usne, isplazio jezik i celom njegovom površinom pogladio zemlju, da li bih okusio nešto strano? U nama se menjaju samo rastojanja, spoljni obrisi sveta koji naseljavamo, ali on zauvek ostaje isti, sakriven i pažljivo čuvan poput greha.
Oklevao sam pred ,,novim” svetom. Trešnjevac je tada već bio mrtva republika, poništena u ratu koji nisam nikada video, pa mi nije previše ni značio. U nekoliko navrata nešto je ekspolodiralo, nateralo neke zgrade u komšiluku da poskoče iz ležišta, da se stresu i svuku stakla s prozora, i to je bilo sve. S ratom je u našu kuću stigla čudna sezona koja se do mog odlaska nikada nije promenila – sezona lova, sakrivanja ispod trpezarijskog stola, sezona opreza i hodanja na prstima, sezona nenadanih povišenih tonova odbijenih o zid u šamare i stegnute pesnice. Kada bi neko rekao rat, ja sam mislio na ostavštinu onoga što su oni smatrali ratom, na ljudski otpad zatečen na ulici, koji smo gladni, iako potpuno svesni, progutali. U školi smo retko govorili o ratu. O Trešnjevcu nismo govorili nikad. Imali smo novu, modernu državu po meri, koja nam je davno skrojena, državu koja će tek ostvariti svoje godinama sputavane potencijale sad kad je van tamnice. Kao što to inače biva s odelima krojenim po starim merama, na telu negde landara, negde zateže, negde se rukav vuče po podu dok na drugom fali par centimetara. Imali smo svoju suverenu tranzitnu republiku, njena obeležja i policijske uniforme. Odatle smo u hodu mogli da porubljujemo i tesnimo, krpimo i došivamo dok ne budemo zadovoljni. Na prvom kontrolnom zadatku na koji sam došao sasvim nepripremljen pod brojem jedan je stajalo:
Beline na slici ispod ispuni bojama naše nacionalne zastave.
Znao sam šta treba da uradim i šta se od mene očekuje. Pitanje je bilo koncizno i jasno, direktno, a veliki pravougaonik otvoren i pun mogućnosti. Znao sam boje, ali ne i njihov raspored. Pokušavao sam da se setim predizbornih spotova. Da li je zastava naše države naša nacionalna zastava? Svaki se uvek završavao vijoravom zastavom, ali su se njene boje pred mojim zatvorenim očima neprestano prelivale, mešale kao tempera oprana sa četkice u plastičnoj jogurtskoj čaši. Od Omertinih leđa nisam uspevao da vidim njen odgovor. Sedela je ispred mene i pisala bez zaustavljanja. Na klupama smo za vreme kontrolnog držali barikade – rančeve naslonjene jedan drugom na leđa kao garant regularnosti. Iskoristio sam trenutak kada se Omerta pomerila u stranu kako bi iz ranca uzela nešto od pribora, blago se izvio da me učitelj ne primeti i video jasno odeljene boje na papiru. Nedelju dana kasnije dobili smo ocenjene testove. Naše zastave bile su precrtane oštrom crvenom kosom crtom pored koje je stajala nula. Učitelj je rekao da treba da nas bude sram i da za trideset godina rada nije video toliko različitih netačnih odgovora na isto pitanje.
Stajao sam leđima okrenut granici i posmatrao jednobojnu zastavu sa sazvežđem rasutim kao po ponoćnom nebu, mada pravilno, s merom. Decu ovde verovatno ništa ne zbunjuje. Ne mogu biti siguran, ali mi se čini da Trešnjevac na svojoj zastavi nije imao zvezde. Ne mogu biti siguran jer mi je trešnjevačka zastava još mnogo pre kontrolnog bila u magli. Ta zemlja, taj grad, zapravo mi nije ništa značio jer sam ga pamtio samo u tuđim očima. On je bio nedosanjani san neke ranije generacije, propuštena prilika o kojoj se iznova pričalo decenijama kasnije. Nisam mogao da odrastem u Trešnjevcu, a u zemlji kao što je Tranzitanija nisu dozvolili da odrastem i tako sam, zapravo, nesažvakan svario čitav jedan buljuk godina, čisto da ne idem praznog stomaka.
Moja prošlost, ona koju sam preživeo i koje se sećam, ona iz koje sam prognan, zbog koje sam jednog jutra sve prodao, zaključao vrata i zauvek im okrenuo leđa, ovde nije i ne može biti ispričana, jer ona van mene ne može ni postojati. Moju istoriju su oteli svedoci, otišavši iz mog vidnog polja zapričani sa slučajnim prolaznikom o scenama kojima su svedočili. I baš u trenutku u kom je prvi svedok progovorio o meni, ja sam poništen. Moja prošlost sa svim svojim oblicima, svim slikama koje sam pamtio, poništena je rađanjem tuđe predstave o mojoj prošlosti, tuđe priče o meni. Skoro sam mogao da osetim kako mi kosa postaje gušća ako bi drugi tako govorili, kako mi koža postaje tamnija, osmeh širi, glas piskaviji, kako osećam krivicu za nedela koja su mi pripisivana, iako ih se ne sećam. Po meri svakog od nas izdeljan je jedan totem, kome ni po čemu nismo ni nalik. Svoj istinski život živimo jedino u privatnosti i kad razmišljamo o odgovornosti za ono što smo izgovorili ili uradili pred drugima, setimo se da to zapravo uopšte i nismo mi, već tuđa predstava o nama. Uveče možemo zaspati u miru, znajući da svetom hoda jedna lažna biografija. Stoga se živeti može jedino ako se dotok informacija preseče, ako se napusti onaj koji je pod našim imenom kreiran. Zovem se Emil Hubač, čovek bez sadržaja. Sve u tom drugom, ozbiljnom, odraslom životu, oduvek mi je izgledalo daleko i to smatram svojom najvećom pobunom – nikada nisam pristao na javnu verziju sebe. Kada bih mogao, do kraja života bio bih mladi jelen zaboravljen od krda.
Školu sam mrzeo i zbog jabuka, ušećerenih, crvenih, koje su ostala deca gutala u dvorištu. Na svaki veliki odmor tamo je dolazio Šemi, starac sa licem nalik bajatom hlebu. Na biciklu je nosio karirani pijačni ceger i u njemu crvene i zelene lizalice od kuvanog šećera i zastakljene jabuke koje mi Nastasja nije dozvoljavala da probam jer su prljave, jer ih na drvene štapiće navlače smeđe ruke koje mirišu na duvan i mokraću; jer šećerne jabuke kvare zube deci; jer vode ka ozbiljnijim porocima. Jabuke nikada nisam probao. Umesto toga sam gazio po oglodanim drvcima u školskom dvorištu kao po pilećim kostima posle vašara. Iako Nastasja nikada nije bila tu da vidi kako kupujem bilo šta od Šemija, bojao sam se da uvek zna šta sam taj dan pojeo u školi – po mojim očima, mirisu među prstima ili mrvicama koje ostanu na garderobi.
Kao dete sam noćima, mahom u nizu, sanjao kako Nastasja ne postoji, kako je nikad nije ni bilo pred našim očima, u dnevnoj sobi, dvorištu, u parkovima u koje me je vodila i ja sam u snu plakao, osećajući odsustvo i strah pred svešću da sam zaboravio nekog, ali ne znam kog. Savest me je grizla i mislio sam – ovako mora da boli rak. Potom sam video Vilija kako me bez reči napušta, kako iz ramena podiže ruke kao pred puškama, kako se stresa od jeze i odgovornosti za moj nezapočeti život pred svetom bez znakova upozorenja i opreza. Tresao sam se od jeze, a onda se ujutru budio razočaran, svestan da se s mojim kapcima podigla i iluzija. Ne želeći da žurim, zakoračio sam asfaltnim putem zanemarujući nesigurnost. Nisam imao gde da stignem i to me je činilo spokojnim.
_________________________________________________
OGNJEN AKSENTIJEVIĆ (1994, Leskovac) diplomirao i masterirao na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavio je dve knjige poezije: Um za morem, smrt za vratom (2017, nagrada Međunarodnog beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija!) i Rezervat odbeglih ptica (2021). Poezija mu je objavljivana u regionalnoj periodici i prevođena na francuski, slovenački, grčki, češki i engleski jezik. U okviru programa Odisejevo utočište 2022. godine boravio je na rezidenciji za mlade autore na temelju sinopsisa romana Tesna zemlja. Urednik je Raštan izdavaštva i Edicija Božičević. Živi u Zagrebu.
isprepletenim udovima razvukli smo zamišljenu putanju prema zacrnjenom nebu
nema budućnosti samo zaostali asteroidi iz prošlosti bombardiraju nas dnevno i selektivno
rekla sam ti da je sve surealno jesen će ubrzo ispratit lišće
dok smo vježbali šutnju u napukloj kori drveta šeširi su nam se razbjesnili i ogolili nam tjemena
***
TEŠKA VODA
jutrom nižem emocije u lančić da mi ne pobignu od srca
teška voda sila nam je na oči i nije dala istini da ustane
spustili su ti kapke i službenom verzijom prebojali istinu boja se ljuštila
podmetnute riči posadile su sjeme i naše se korijenje razotkrilo
stari te je prišutija za sestrinu budućnost sestra je dobila novi iphone mater ti je birala cviće ko za svadbu rodica je planirala svadbu
stričevi su vijećali čiji je grob ka da je bitno bit će mrtvi ka i ti sad
***
IZ DALEKA
donili su nam 20 dolara za priživit
potrošili smo 100 da ih prehranimo
***
TRAŽI SE WALTER
ka da je iza rata nastupila gangrena sve je trulo
isisali su nam ljudstvo i ostavili u nasliđe kalupe za smistit mladost
crne crvene bile plave zelene
sve se izmišalo
ostala je samo boja govna
***
DOK JAŠEŠ ŽUTOG KONJA
crna mačka nam se smije
posuđenin vrimenon udarila je temelje i ogolila ti glavu za tišinu
ruka u laktu ispružena halogena peć sterilna gaza
lega si u brzinu povraćaš nisi moga podnit
iman spremnik pun benzina
ništa ne govoriš
kupit ću ti naočale u Posušju
pogledaj me
***
UMIVANJE
teško se mirim s tim da me bol u livom kuku proziva zbog neuvjerljivog života
strahovi su zavjese navuku se kad osjetiš nelagodu
budeš li predugo sakriven sva djeca koja su s tobom igrala kukala otići će kući
ako se umijem mogu li iz početka?
_______________________________________________
SANJA ČOKOLIĆ, rođ. 1983., Omiš. Magistrirala sociologiju (2013) i Forenziku – modul nacionalna sigurnost (2014) u Splitu. Objavila nekoliko znanstvenih radova i sociološku studiju o osobama s invaliditetom – Invalidnost tolerancije (Leburić, Čokolić, Žaja, 2013). Poeziju objavila u časopisima Vijenac i Poezija, te zbornicima Rukopisi 31, Art Attack i Paket aranžman (radionica pisanja PPM Enklava).
Nedavno sam čitao negde kako je majka šoljicu koju joj je sin Gavrilo čuveni Princip poklonio tokom celog rata bežeći od ustaša, nemačkih okupatora i komunista koji su joj i poharali kuću sve do svoje smrti koncem 1945. nosila u nedrima kao uspomenu
za razliku od Tarentinove priče o ručnom satu među američkim zarobljenicima u Vijetnamu i njegovom čuvanju u sopstvenoj guzici ova ne deluje tako jeftino već upravo kao priča za film
možda u tome i leži razlika između nas i Holivuda
***
ODSTUPANJE
nedostaje mi škripa snega kristali vode, mraz preko kojeg bih projurio preskočio sve kranove dizalice u luci bez straha, pretrčao Dunav sve do Kalafata Loma ili još dalje do Konstance uostalom kao i svi moji preci utekao bih od iskopanih rovova sa obe strane ulice mahnita kopita crveno-zelene i crno-žute konjice od srušenih brda granice što se širi ka istoku betonskih urbanih monstruma u koje me uteruju
nedostaje mi škripa snega
***
GROBNICA
Moja grobnica za B. D. miriše na rumunski keks prosuto iskipelo mleko iz plastične kese
svakako na početak devedesetih godina na kraj dvadesetog veka
***
TAMO NEDALEKO
mogao bih lako reći tamo opet bukti rat opet hvataju jedan drugog za već ranije načete vratove izranjavani gnevni nedovoljno zaraslih rana
podele targetiranje zvižduci i jaja jaja svih vrsta odsjaji mornarskih pajsera glatkoća kuvanih močuga i naravno vatra ne više plamen nego razorna vatra koja preti ponovo da proguta
i one daleko i one tamo nedaleko
***
PRIZOR
Ništa mi ne znači da vidim belu orku prelepog albino kita ubicu
ima ih valjda tri ili četiri svega muva se negde kod obale Hokajda najsevernijeg japanskog ostrva
jednom u godini iskoči iz okeana i pokaže svoje debelo belo telo kažu to treba videti
sa karakterističnim šarama i oblikom za orke ali umesto crno-bele njeno telo je u različitim nijansama bele pati od albinizma ili leukizma stanja kod kojih dolazi do gubitka pigmentacije
kažu da je prizor prelep međutim više volim da posmatram kako se njišu zlatni cvetovi lipe dok pčele zuje oko njih a arterska voda teče li teče
__________________________________
SAŠA SKALUŠEVIĆ SKALA (1981, Negotin, SFR Jugoslavija), pesnik, esejista, pripovedač, urednik i izdavač. Krajem devedesetih godina XX stoleća počinje da objavljuje u književnoj periodici kod nas i u regionu.
Objavio je knjige poezije: Mitovi i senke ( Narodna Biblioteka Dositej Novaković, Negotin, 2014), Plastična Aleksandrija (Društvo za afirmaciju kulture – Presing, Mladenovac, 2019), pesničku zbirku Rekreacija pre pakla (Društvo za afirmaciju kulture – Presing, Mladenovac, 2020), Svakodnevni pokušaji apokalipse (Društvo za afirmaciju kulture – Presing, Mladenovac, 2021), Pitanje oblika (Presing, Mladenovac, 2022), Sveta zapeta (Presing, Mladenovac, 2024), Tucanje jezika (Presing, Mladenovac, 2025).
Bio je član od 1996. godine Književne Omladine Opštine Negotin do njegovog prestanka sa radom. Jedan je od osnivača Krajinskog književnog kluba sa sedištem u Negotinu. Član je udruženja kulturno-turističkih stvaralaca istočne Srbije Kulturistok. Zastupljen u više pesničkih antologija i zbornika.
Pili smo vruće pivo lagano drugarski pričala mi kako se jebala sa basistom nekog engleskog benda kao sve vreme je bio blam nije obrijala noge i Englez je bio loš traumatično iskustvo bili smo drugari nisam teo da joj kažem da si valjala navatala bi pevača il’ bar gitaristu i da meni ne smeta ni vruće pivo ni ništa
***
RAZGOVORI
Neki moji vršnjaci idu na jogu održava ih vitalnim ja idem na razgovore za posao pet-šest u pola godine to mi je mera dobar sport za pedesetogodišnjaka uvek idem kod drugarovog drugara il’ nečijeg teče ujaka šuraka bivšeg jebača bivše prijateljice nikad bez veze to je važno ostavim bolji utisak osećam se sigurnijim u tim njihovim kancelarijama i velikim foteljama nekad dobijem kafu pijem ladnu da ne bi’ srkao cigaru ne palim i ne blejim u sekretaricu i to je važno da ne ispadnem prost a i što bi’ je gledo svakako misli da sam ništa za njom niko nije bacio bokal vode ima tome već dugo tip s druge strane stola taj teča ujak drugarov drugar bivši jebač bivše prijateljice zna da ceni dobrog radnika za Božić časti radnike ćurku jedva čekam da kaže javićemo ti se da izađem napolje zapalim cigaru i isprljam patike
***
JAN PALAH
Samo sam tebi reko da sam hteo da se polijem sa tri deci benzina po glavi nisam imao više nije ga bilo dovoljno da pokosim možda dovoljno da izgorem glavu kosio sam u podne na mnogo vrućine bilo mi je dosta svega osim benzina njega uvek fali hteo sam da mrem odusto sam jbg svi znaju da sam smotan mislili bi slučajno niko ne bi rekao Jan Palah i nisam obrisao history na telefonu to je presudilo
***
NE FALI MI
Više ne pijem, i ne fali mi samo kafu i običnu vodu ponekad limunadu to se ne računa sedim sam i ćutim uvek na istim mestima staklenim, gvozdenim, kamenim niko tu ne priča sa nepoznatima valjda nije običaj svi su zadovoljni pričaju novim telefonima nemam neki zamerki navikavam se sve je to okej osim limunade lenja je i dosadna neće da me odvede u neki skrajnuti bircuz tamo su konobarice mojih godina nisu nadrkane i mlade ko ove iz centra pričao bi im kako sam ručo leba i banane možda bi se smejale
***
1. JANUAR
Prvi je januar na poslu sam čitam neku knjigu pa gledam u telefon veseli me kad dobijem poruku čak i onu šablonsku o zdravlju i sreći pa opet čitam podvlačim olovkom pravim se važan tip piše da je ćutanje ogromna sila svidelo mi se to nisam do sad podvlačio palim cigaru dobro je
___________________________________
STEVICA ŠEPRA MIHAJLOV rođen je 1969. godine u Zrenjaninu. Autor zbirke fragmentarnih priča D Studžis i pohovane tikvice, objavljenih 2023. u izdanju Niškog kulturnog centra. Dobitnik nagrade „Stevan Sremac − Bal u Elemiru”, za humorističko-satiričnu priču 2022. Objavljivao u Beogradskom književnom časopisu, Gradini, Dometima, Ulaznici, Buktinji.
Još ne znam da li si sufle ili si livada Nesumnjivo se ljuljaš kada se prostireš Neki se valjaju valovi, Neki prelivi previru Nešto se zanelo – ništa ne stoji u mestu. Ne znam da li si žele ili si potok Ne znam da li si parfe ili si pašnjak. Nesumnjivo se vazduh tobom naslađuje. Neki se krune rusvaji, pa ni to nije banalno. Neki vidici me jure. Još ne znam da li si krambl ili si hrskavica Nečijeg preklonjenog kolena Nečijih žudno sklopljenih dlanova Tačno u onom trenutku u kojem tonu u poverenje – Nesumnjivo si krc-krc zvuk moje pumpice Za krv, moje unutrašnje stanice Što se pod tvojim novim špic-patikama Nepovratno ukrupnjava U jedan isti san.
***
BISTRA VODA
Usput, krčim vodu i vitlam Stazama kojih nema. Zašivam se u lokvanj Pare mi pevaju: eno, to ti ka nama silaziš I žive ćeš nas zazidati U hleb. Usput se još preznojavam Ne slutim ništa, nije mi Ničega žao pod žrvnjem, pod suncem, pod oklagijom Neko se malo smanjio, jutros na javi: evo, Sad si se vakumirala, ostaješ sveža! Ali usput oksidiram U usporenom snimku Zato sve užase vidim Kao kroz bistru vodu.
***
STRAŽA
Žuti peškiri ponovo ponovo lete. I nemir ostaje jednak sebi, ostaje stamen I vrt o kome se radi u celom mom detinjstvu, Oko koga se vrti cela budućnost, cvrči još uvek nezačinjen. Spremam se da ga solim Spremam se na tu poslednju prinudu stvaralaštva Ulažem mlaki napor: napor šake i lakta I, iscrpljena, sedam u jedno mrsko od sutra. Stupam na tamne stepenice opuštanja. Na straži ostaje smrt.
***
POKRET LJUBAVI
Neki spazam koji potiče od toga Što moja ljubav vrluda Neki bolan položaj Ljubavi u mom telu Neki tako višestruko posredovani govor Da mu se više nikada ne možeš stvarno približiti Govor ljubavi Neki sumnjivo elastičan konac za zube Koji služi da iščačkaš viškove sebe iz sebe Da bi mogla iz tebe da propeva samoća Neko grlato derište, derište ljubavi Neka ćuteća utvrda, što je sazdana Na tome kako moja ljubav ševrda Neka, dakle, nepouzdana utvrda (nije utvrda ljubavi) I neka, iznenada, milost, Koja se preruši U mračno uskraćivanje. Neki bol pri nekom pokretu Koji srlja onesvešćen U žudnju koju slep proizvodi. Neko sad već ograničeno kretanje ruke, Ramena, vrata Suženo telesno polje Narušena dinamika kretnje Koja najavljuje nastupajući otkaz: Pokret ljubavi.
____________________________________
IRENA PLAOVIĆ rođena je u Beogradu 1992. Završila je Filološku gimnaziju i Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu, gde sada radi kao docent na predmetima iz oblasti srednjovekovne književnosti i retorike. Objavila je više knjiga pesama: Iza oka, Veliko toplo, Temelji čega tačno, Ivičenje. Za aktuelnu zbirku Viškovi sebe dobila je književnu nagradu Novica Tadić.
Veliki Zijah Sokolović učinio mi je veliku čast i pitao me da napišem koje slovo za novo izdanje drame Glumac… je glumac… je glumac. Majstor je predstavu prema svojem tekstu prije koji dan izveo 1648. put…! I danas se sjećam izvedbe u Prijedoru, možda 1979. ili 1980… u podrumu Omladinskog kluba u ulici Moše Pijade. Napisao sam dvije crtice:
NABORI ZAVJESE KROZ POVIJEST KAZALIŠTA I i II /Majstoru, Zijahu, po G. Agambenu/
I) Kako bude čarolija?
Pa prosto – blaga krv sama krene niz čelo kapljati (Kiš je rekao da je pisati, dodajem i glumac biti – lako, da treba samo sjesti za stol i sačekati da udari krv na čelo), i vidi, neka se persona svemu tome još i smije. Okreneš se za smijehom, a on već presavijen od bola. Pa naravno, ništa i nije bilo smiješno. Da, ali krv ne kaplje.
II) Jorik ulazi u malo gradsko kazalište jednog provincijskog grada. Želi gledati Hamleta, i poveo je kraljeva sina da ga zabavi i pouči ponešto o čaroliji. Dvorana je doista puna, ali dječak i Jorik smještaju se u kupljena sjedišta u sedmom redu. Diže se zastor, i počinje štorija o mladom kraljeviću. Ali, u trenu kad Hamlet drži u ruci Jorikovu lubanju i sjeća se dvorskog zabavljača, Jorik ne izdrža u gledalištu, potrča na scenu vičući – živ sam, mili moj kneže, živ sam, dođite, zajašite me, igrajmo se opet konjanika…! U publici muk, predstava je zaustavljena, Jorik je držao vlastitu lubanju zapanjen, a Hamlet sa scene rekao je Hamletu dječaku šokiranom na sjedalu – kad odrastete, Vaše veličanstvo, dekret donesite, da se jednom povjeruje više – s ove strane zavjese nitko nije mrtav. I zovite nas, zovite nas u goste, mladi kneže.
***
Ponedjeljak, 26. kolovoza 2024. Crveni soliter
Svatko je urar svojoj putanji, rekao je Leon. Morate biti dokument iz prvoga reda, poznavatelj konstrukcije. U zagrobini, gdje snijeg tiho pada na svijest, preledeno je za riječi. Iznad jezera kormoran, svjedok plavljenja sela, vraća se gnijezdu. Svatko je urar svojoj putanji, rekao je Leon.
Kad pomisliš da nema nijedne misli da već nije mišljena. Da nema stiha koji već nije jednom pupao, u nečijem vrtu/knjizi. “Nema te misli, pametne il’ glupe, o kojoj neki predak već nije promislio” (Gete, Faust II, prijevod B. Živojinović).
Progovorio je već pregorio jednom. A semiotičku tišinu spominje Jakov Druskin, preživjeli prijatelj D. Harmsa, i to kao nestanak bilo kakva značenja, kao “tanatografiju”… Napišem dakle, strina Gospava teglira paprike za jesen, došiva košulju na stolici sinu Mili, vani je sunčan dan, sve prelijeva zrelinom, pozno ljeto pod Kozarom. A sve već mišljeno – i strina i tegle i blještavi dan. Urar svojoj putanji, rekao je Leon.
Zanimljivo je kako se rana kršćanska zajednica nije uspjela razviti u punokrvno političko tijelo, nego je bila apsorbirana od Rimskog Carstva, iz čega je izrasla rimokatolička crkva. Zapravo, kompromitacija i asimilizacija Isusovih ideja počinje već zalaskom sunca na Golgoti, već prvom zapisanom rečenicom o dogođenome. Čini se da je spašeni bandit s križa pored Isusova, napravio novi.
Nada svakako ne. Arendt se nikad nije puštala ni u kakvu misao oslonjenu na nadu. Još 1929. Hannah je shvatila što se zapravo upravo zbiva u Njemačkoj i zbog toga je redom gubila prijatelje. Poslije rata, u pismu američkom filozofu Glennu G., napisala je –Nada protiv nade Nadežde Mandeljštam jedina je knjiga koju preporučujem svim svojim studentima. Dakle, žena ruskog pjesnika Osipa Mandeljštama u svojim strašnim memoarima opisuje detalje života pod Staljinovim režimom i borbu za preživljavanje. Nada. Nada svakako ne.
Imam prijateljicu. Vodi profil pokojne majke na Facebooku. Izbjegavaju je mahom svi. “Danas je mama lajkala tvoju pjesmu. Pričat ću s njom da te čita češće”, rekla mi je ispred prodavaonice. Nada? Svakako ne nada.
A zamisli, u nekoj budućoj predstavi Što na podu spavaš – Senka i Bota na klupi pored Akademije, rujan 2020. Senka ne zna kako je Senad poginuo. Bota upoznaje njegovu kćer, Anđelu. Nada, svakako.
***
Srijeda, 28. kolovoza 2024. Crveni soliter
Ljetu nema kraja. Ovako usijan Crveni soliter dobiva, pored svih ostalih, i značenje crvene užarenosti. Budući pun željeza, beton i cigla se zagriju na tjednima vreline, a željezo u betonu kao da tutnji. Napokon nalazim svezak u koji sam unosio zanimljivosti s prvih proba Što na podu spavaš, u GDK Gavella u Zagrebu, u svibnju 2022. Moja mi se zbunjenost očituje u konfuznijem rukopisanju, bržem. I snimao sam ponešto telefonom uz rast projekta.
Prvo smo se morali zapravo upoznati, jer radi se o tri države. Aldin Omerović, Maja Izetbegović, Merima Lepić Redzepović i Saša Krmpotić iz Sarajeva, Aleksandra Pleskonjić, Igor Pavlović, Stevan Uzelac i Darko Radojević iz Novog Sada, pa Sven Šestak, Tena Nemet Brankov, Ivan Grčić i Nikola Baće iz Zagreba. Potom, redatelj iz Beograda, Kokan Mladenović, skladateljica originalne glazbe Irena Popović Dragović također, jezični savjetnik doktor Dejan Sredojević iz Novog Sada, scenografija Marijela Hašimbegović iz Sarajeva, kostimi Marita Ćopo iz Zagreba, i moja malenkost, iz Dorasa, u kojem niti jednoga slova o predstavi…
Očito da nisam ni sanjao da ću u rođeni roman ući kao u pidžamu iz djetinjstva. Početak proba su razgovori, naizgled ćaskanja. Intubirali su roman pred mojim očima i nisam više znao što jesam ja napisao, a što počinje živjeti predstavljajući se istim imenom. Recimo, zadatak za probu u srijedu – pronaći, svatko pojedinačno, “mjesta koja su mu duhovita” ili – osmisliti koje poglavlje u romanu nedostaje, odnosno – “završi roman drukčije!”
“Paljanica” je naziv za tradicionalni ukrajinski kruh koji se peče pod pekom i jedan je od simbola ukrajinskog identiteta. Riječ se na početku rata koristila kao “test za otkrivanje ruskih sabotera i infiltratora” (!!?). Naime, Rusi tu riječ teško mogu pravilno izgovoriti, jer u materinskom jeziku jednostavno nemaju sve foneme iz nje. Dakle, novo ukrajinsko oružje dugog dometa – “Paljanica”, “raketni dron s turbomlaznim motorom”. Po kruhu. Ili, zamisli, ne možeš izgovoriti riječ, i obezglave te!
Ilija Čvorović je uspio. Moskvič je srušio ćevabdžinicu, slika pod ugljem iz podruma, visi na zidu. Đura cvijet položio pod njom, mirno stojeći.
________________________________________
DARKO CVIJETIĆ, pisac. Rođen 1968. u Ljubiji Rudnik, BiH. Nagrađivan, prevođen i igran u kazalištima regiona. Živi u Crvenom soliteru i pozorištu. U Prijedoru. Član je Hrvatskog društva pisaca, Društva pisaca Bosne i Hercegovine i PEN Centra BiH.
Preplave me tako neka sećanja Od pre deset trideset sto pedeset godina Ne znam tačno Jer vreme ne postoji Sestrin drug peva na rođendanskoj žurci Ima pečurka frizuru i sladak je ali ja sam još dete i ne smem da se zaljubim Pa se setim – on je sad mrtav Drugarica koja se smeje sa bocom vina u ruci Ona nije umrla samo je nestala Pretvorila se u neko dvodimenzionalno biće Senka onog duha koji je nekad bila Kažu, sve se mi pretvorimo u svoje majke vremenom Njena je mahnito ribala prozore i podove Vidim svoje patike kako ulaze u hodnik Nekad poznate zgrade, sad strane potpuno Da li i zidovi pamte nas kao mi njih Skačem visoko u oblake dok igram lastiš Simod patike Opet imam devet godina Pa onda osamnaest Šaramo se teget olovkom za oči Iscrtavamo tribale po nadlakticama U kampu limenih baraka pijemo travaricu Sa komšijama Slovacima I kupamo se noću goli u moru Miris tečnog sapuna u porodilištu I strah od ružičastog novorođenčeta Koje je postalo moja briga A otkud sam ja sposobna da odgajam ljudsko biće Sestre se deru jer mi kesa sa odećom viri ispod kreveta, a stiže vizita Prvi razgovor za posao u struci Sindrom uljeza Ne želim tu nervozu u stomaku Želela sam da studiram filozofiju ili psihologiju Nisu mi dali, matematika mi je uvek išla Jurili smo kejom u bubi nas sedam naguranih ludaka, dimilo se kroz prozor ko iz odžaka On pali cigaretu pred mojim ulazom Sad već sredovečan i lud potpuno A nekad je predstavljao čitav jedan svet Crno pivo i crno vino crna kafa i crne somotke Crna martine i crne vijetnamke Smrad ulepljenih žvaka po školskoj klupi I miris tempera Drug koji me je spasao od udarca kamiona I njegov ćale koji namiguje dok nam donosi kafu i jafa kolače Vozimo se nas troje na njegovoj maloj vespi Do peskare idemo na noćno kupanje Ona mi kaže – toliko sam srećna da bih mogla da umrem Srećom nije Ova mala nije narodna, ona je uobražena govorile su babe na pijaci A ja ih gledala pognute glave Deda se držao za uvo i skakao na jednoj nozi uvek kada bismo odlazile kući iz sela nedeljom Kuća im je mirisala na kakao i rogač Guram bebu u kolicima a pored ide njena starija sestra, sa leve strane moja mama Srele smo deku sa plavim očima Zastao je i rekao mi “Vi ste najsrećnija žena na svetu” I znate šta, u pravu je.
**
Da li sam juče išla na more s decom Ili sam juče ja bila dete Mama je pevala ćiribiribela Mare moje odoh u marine Iako mama ne zna da peva Spaček je jurio na Brač Ja sam vozila na Hvar Moja deca šuškaju papirićima od čokolade Kesama od čipsa na zadnjem sedištu Šutaju se nogama koja će kako da legne Sestra i ja smo spavale nabijene licem na kvaku limenih vrata Nismo pravili pauze u Mc Donaldsu Jele smo mamine sendviče sa jajima Mrzim kuvana jaja Sad ja biram muziku u kolima Zaboravim da sam vozač pa odlutam mislima Ko onda vozi dok sam odsutna? Tata je uvek palio cigaretu dok vozi Često tako zaboravim da sam sad ja za volanom svog života Čekam da me neko poveze, pokaže put, pa se onda trgnem Ne, umem ja to sve sama Pa se setim nečeg pročitanog i kažem ćerkama “Your mom is just a girl living this life for the first time too”
___________________________________
JELENA DAVIDOVIĆ (1980) rođena je i živi u Novom Sadu. Piše poeziju, kratke priče i tekstove za pesme. Pesme i priče su joj objavljivane na različitim portalima, internet stranicama, časopisima, zbornicima i almanasima. Tri puta je bila učesnica u finalu državnog takmičenja u slem poeziji. Objavila je zbirku pesama “Najgora na svetu”, nakon pobede na pesničkom takmičenju, za Neos izdavaštvo, u aprilu 2024. Trenutno sprema pesme za drugu zbirku.
Prvi je put padao sa stabla. Bila je lipa. Grane joj kresao. Onda se negdje prelomilo. I padao je dugo, dugo je padao duljina pada ublažila je udarac. Pao na beton. Preživio. Drugi je puta padao sa građevine, balkona nedovršena. Drugi kat, prvi kat, prizemlje opet je dugo padao, toliko dugo, da se više nije ni sjećao tko ga je probudio. I opet preživio, na vrećama cementa. A treći put treći je put poletio. Kupovao je uvijek stvari rabljene, bagave, kakve više nitko ne kupuje, stare i dotrajale. Njegovi bi govorili nepotrebne. A on kupovao ustrajno jer oni što prodaju stvari bagave i sami su bagavi, svakakvi i nikakvi kao i on otprilike. Valjda se nadao kad sam postane roba trošna, nepotrebna, netko će ga sebi uzeti, čuvati i paziti kao rijetkost starinsku, dragocjenu. Samo to se rijetko i rijetkima dogodi. I treći put nije padao. Treći je put poletio.
***
ZIDAR
Miješa malter, šaluje stepenice, njegovo je tijelo trošno, dotrajalo pa ipak, u njemu još snage ima za miješanje maltera i kaže, evo, sve me ide. Pored njega tri Mladena pričaju ide li uz miješano meso vino, mineralna, piva I zovu ga Stari ajde provaj uz ovaj meni kako se slaže vino piva mineralna. I Stari svečano zasjeda na terasu što lijepo more gleda drhtavim rukama hvata se ubrusa i jela i kaže, evo, sve me ide Za to vrijeme tri mlada Mladena kradomice šaluju stepenice a Stari zaziva još malo rakije da sve to zabetonira. Sve je to pusta fikcija. Koje bih sve zakone prekršila kad bih mu bijele kante ponijela i s njim stepenice, bijele kule od kamena, podigla šapćem mu, ne govori ovo nikome, uzela sam tvoje ruke čvornate, tvoje noge žilave sve od sebe same rade. Kaže mi radim već šezdeset godina a misli nemoj me sad tu žaliti i kaže mi ma pusti postoje ženski i muški poslovi, nemoj se prljati. Ja mu ne govorim, a baš bih voljela prije smrti naučiti kuću ozidati ne mogu to obični smrtnici istom tom lakoćom njegovom pisati jer neke su biografije dovoljno velike samo za poeziju.
***
ZORKIN BOG
Gdje je nekada bila Zorkina kućica i baštica i divlja trešnjica, nikla je nova građevina. Svakim danom jedan po jedan komad neba uzima i dok raste meni je sve više Zorke u mislima u onaj dan kad je mojima preko ograde komad kruva pružila u dan kad nije bilo ničega, ničega. Djeci podajte, tako rekla je a vi možete i gladni zaspati. I dok stremi nova kuća nekuća prema visinama mene raduje jer taman kad pomisle da su Boga za bradu ulovili bit će to Zorkina marama, pod vrat vezana i Zorka će se sagnuti i komad kruva im pružiti s riječima Uzmi sine slobodno, tol’ko ti je potrebno da ovaj dan preživiš.
***
MARKO, UNUK MARIN
Nije njen unuk rođeni, nego ih je sudbina kao izbjeglice spojila, prepoznaše se dvije nesreće, mati s djetetom nezakonitim i cura nikad udavana. Mara je bila najsretnija kad je o Marku pričala. Marku sam predavala u jednom od onih otpisanih razreda, od kojih se puno ne očekuje, za njih se kaže: iz disfunkcionalnih su obitelji, što je eufemizam za problematične, što je topla voda i sapun za bakterije. Ta atmosfera malih očekivanja bila je opipljiva u učionici školskoga suterena, podruma sa malim rešetkama na malim prozorima. I naravno da smo se prepoznali kao luzeri, kao dvije slične nesreće, pogranični slučajevi, putovali smo istim lošim cestama, istim kvarnim autobusima Da je škola brod, mi bi bili u potpalublju, prvi potonuli, toliko o našoj budućnosti. I zato smo školski program zaturili, proučavali samo planove koji bi nas iz potpalublja izvukli, priče, basne, poeziju. I svi su danas zreli, odrasli lijepe pločice, postavljaju radijatore po slovenijama, austrijama pristojno zarađuju, i žive po vlažnim suterenima, sa malim prozorima i malim rešetkama. I jednom će, jednom s tog broda se spasiti. Samo Marko, on to nije dočekao mati mu nikad nije govorila o ocu. Nikada. Bojala se što bi mogla učiniti ta istina. A Marko nije pitao. Nikada. Iz nekog svog ponosa. Iz nekih svojih strahova. Samo se bijes neki u njemu nakupljao. Što mati nije spominjala, selo jest, nadugo i naširoko, sjeme mržnje na mater bacalo, ono raslo tiho, samozatajno. Marko se opirao tom svom korovu, pljevio ga, sjekao. Bio je tih, drag i umiljat, Mare ga kupovala, malim sirotinjskim poklonima, toplinom i bliskošću, i bijes taj u njemu nije pravo ni sazorio, i taman kad je stasao, i velik bio, dobar i privržen, kao heroji u pričama koje smo, mimo plana i školskog programa pričali, Marko je stradao. Smrt ga u zoru, u korijenu presjekla. I nijednog bijesa nije u njemu pronašla.
***
VIDANJE
Damiru Ovčini
Knjiga ti je neprohodna kao i svaka druga kalvarija. Spoticala se, padala, od nje se udaljavala, pa joj se vraćala, kao da hodam po već zgaženim visibabama. I sanjala sam kratke odsječne rečenice, u snu se pitala zaboravlja li priroda i šta ti je pisanje nego vidanje pisati da bi se živjelo i živjeti da bi se pisalo. Neki su ljudi kao priroda, kad voćke i stabla orezujete one u strahu od smrti počnu još bolje rađati. Drevna duša prirode sve zacjeljuje, i tamo gdje su rane najbolnije. To je kao kad šumu devastiraju, krvnički, da ništa ne ostane, zemlja tad pusti vrbolike, trave ljubičaste ljekovite, svakovrsne meleme, jer nakon ništenja, priroda je neumorna, novo je stvaranje vrijeme nježnosti i liječenja. Neki su ljudi kao priroda, duša joj neuništiva, jer ljudi i jesu priroda samo što to ponekad zaborave.
***
ESTETIKA MIGRACIJA
Došla je iz nigdine i dospjela u nigdinu jer za nju i sve njene zemlje su obećane udaljene, snovi na lancu vezani i svaki put kad se malo otrgnu za vrat ih prikolju i malo pomalo život iz tijela isisaju. I njena je sad priča lijepo ispolirana uglancana, kao ogledalo blistava. Gledam je, po prvi i posljednji put, na pijedestalu uzvišenu u modnoj kreaciji uokvirenu u uredu obasjanom misirskom mjesečinom obilja, uredu u kojem sunce nikada ne zalazi i zlati uramljenu fotografiju. Kreacija guštera što na suncu boje mijenja oklop su taj sačinile ona i njene prijateljice u malom fešn kontejneru, u bivšoj vojnoj kasarni i prošetao se taj oklop po osunčanim pistama europskih lijepih gradova tamo gdje snovi povremeno povire i nosio je taj oklop poskrivećke snove njihove i tijela njihova pokrio sve njihove nigdine i sada ih čuva u uredu šefice migracija lijepe, glamurozne kao da zrno blata na ovoj vasioni ne postoji kao da ne postoji crno ispod nokata, bijeda nikakva samo i samo ljepota ljepota različitosti u uredu šefice migracija. Mali šareni leptiri pribadačom zakačeni u privatnu kolekciju.
__________________________________
ROBERTA NIKŠIĆ (1982-) rođena je u Mrkonjić Gradu, odrasla u Velikoj Kladuši, diplomirala teologiju na Franjevačkoj teologiji u Sarajevu, Ženske studije završila u Zagrebu, tečaj za turističkog vodiča u Dubrovniku. Živjela i radila u Otočcu, Slunju, Sarajevu, Zagrebu, Dubrovniku i Cavtatu, Bihaću. Radila s đacima, turistima, migrantima, nešto od tih života je zabilježeno u pjesmama. Objavila je zbirke poezije Otmica Europe (2017) i Patela (2019) i roman o izbjeglištvu Kućica za puževe (2025). Zbirku Čovjek je šuma je zavrijedila za pobjedu na natječaju Post scriptum za književnost na društvenim mrežama za 2024. godinu. Piše za portal Polis.ba, povremeno objavljuje na Ajfelovu mostu. Za tekstove o životima migranata dva puta nominirana za European Press Prize.
Baba i tetka su s mamom sedele oko kotla i kuvale ručak. Ubacivale su peršun i luk i šaku ružnih reči. Kada su me videle, prosiktale su: „Udebljala se, udebljala se, udebljala se.” Mama je klimala značajno glavom i ponavljala za njima: „Udebljala se, udebljala se, udebljala se”. Vratila sam se u svoju sobu, htela sam da vrištim i da polupam sve oko sebe. Ali nisam, samo sam uzela čokoladu koju sam sklonila ispod kreveta. Zarila sam se u njen nežan fil i slatku krv sam joj pila dok nisu prestale da me bole reči „Udebljala se, udebljala se, udebljala se”. Bila sam peti razred, trebalo da izaberemo s kim ćemo da sedimo. Sa mnom niko nije hteo da sedi, pa sam počela da plačem. Toliko sam plakala da sam od suza napravila baricu na stolu. Svi su mi se smejali jer im je bila smešna barica mog očaja. Vratila sam se kući i legla u krevet obučena. Napravila sam sendvič od mesa jednoroga i kidala komade dok nisu postali sitni. Uveče je dvadesetak dece došlo ispod našeg prozora da zove sestru napolje. Sišla sam niz stepenice po još jednorogovog mesa i tata je gledao u mene i rekao: „Opet jedeš.“ Komadala sam meso kao vuk parče meseca, a niz moje grlo se slivala začarana krv rogatog konja. Dok sam pohlepno sisala grožđanu krv razmišljala sam kako bih volela da imam kome da pričam o vukovima. Koliko bih volela da imam kome da kažem kako boli kad deca dođu po sestru, a mene niko ne zove. Koliko žudim da nekome kažem kako boli kada sama sedim u klupi i pravim barice suza umesto prijateljstva. Zarila sam se u poslednji komadić mesa i oblizala zube kad sam ga progutala. U školi su me nažuljale patike, pa sam morala sam da hramljem do učionice. Hramala sam sve do svog mesta, a dečaci su mi se smejali i prozivali me. Proizvodili su kromanjonske zvuke dok sam prolazila i govorili da ćopam kao Hromi Daba. Ćutala sam i tražila sam pogledom nekog ko je sam kao i ja. Na likovnom sam pričala i neko me je udario u teme. Mislila sam da je neki dečak, ali su mi rekli da je nastavnik. Kad sam dolazila u školu, čula sam iza sebe da je stariji momak rekao da sam kreten, a drugi dečak je rekao da ekstra crtam. Posle škole sam se potukla s dečakom iz razreda jer mi je govorio ružne reči. Gurnuo me je u blato i bila sam potpuno prljava. Sve me je bolelo i ušla sam u autobus, a dva starija momka su stala pored mene i zapitkivala me iz koje sam štale pobegla. Rekla sam iz one u kojoj vas je majka okotila i hteli su da me udare, ali nisu smeli jer je bilo ljudi blizu mene. Vratila sam se kući i tata je video da sam sva blatnjava i neuredna. Rekao je da sam pala jer ne mogu da se održavam na nogama od debljine i da treba da smršam. Otišla sam u sobu i uzela sam čokoladu iz ladice i preklala sam je. Kidala sam njeno telo, žvakala sam njene sitne kosti i pila sam njenu grožđanu krv. Nisam osećala ukus, samo sam osećala kako bole grubi komadi dok se spuštaju niz moje grlo. Gutala sam dok nisam zaboravila da moram sutra opet u školu. Kad sam sišla dole pitala sam mamu je l’ ima čokolade od juče i mama mi je rekla: „Samo na hranu misliš.“ U autobusu su me dečaci naizmenično udarali u glavu. Rekla sam tati da su me dečaci udarali, a on me je pitao kako to da samo mene udaraju i kako to da samo ja imam probleme. Otvorila sam frižider i nije bilo ničeg slatkog. Mama je to videla i rekla kako nije zdravo da jedem mnogo slatkiša i da treba više da hodam. Pitali su me zašto nemam veću ocenu iz matematike, kako Anica i Marica mogu da dobiju pet. Kad roditelji Anice i Marice odu na roditeljski, njih nastavnici uvek hvale i oduševljavaju se njihovim peticama. Trebalo bi da imam pet kao Anica i Marica. Anica i Marica su mršave i nikad ne jedu slatkiše posle šest. Anicu i Maricu svi vole i imaju sa kime da izađu napolje. Anica i Marica imaju plavu kosu i plave oči i mesečinast osmeh. Anica i Marica se nikad ne ljute i uvek pomažu mami u kući. Trebalo bi da sam Anica i Marica. Iza škole su bile Anica, Marica i Hana. Rekle su mi da izgledam kao strašilo, a ja sam njima rekla da ću ih gađati smećem sa ulice ako me ne puste da prođem. Anica i Marica su me uhvatile za ruke, a Hana me je šutnula u stomak. Ja sam pokazala srednji prst Hani da se osvetim, a one su se naljutile na mene i tužile su me učiteljici. Aničina mama je rekla da je u redu što su me šutnule u stomak jer sam ja pokazala srednji prst. Kod kuće su me mama i tata poseli na stolicu da sedim ceo dan s mamom i da razmislim šta sam uradila. Pitali su me da li sam videla od njih kako pokazuju srednji prst i ko me je tako vaspitao. Uplašili su se da će da dođe Aničina mama i da će da priča sa njima. Uzela sam čokoladicu iz torbe i otkinula sam joj glavu. Pantalone su mi se pocepale između nogu od trenja butina. Otišli smo u butik da kupimo nove, ali nije bilo ženskih koje sam mogla da obučem. Kupila sam muške pantalone jer su jedine bile dovoljno široke. Na času su mi dečaci dobacivali zbog muških pantalona, pitali su da li treniram da budem sumo rvač, i imitirali zvuke groktanja. Odlučila sam da ih više ne oblačim kada idem u školu. Mama me je pitala gde su, a kad sam joj rekla da ne želim da ih nosim, počela je da viče na mene. Gađala me je rečima: „Nisi u poziciji da biraš jer si debela.“ Rastrgla sam sendvič napola i trpala u usta dok sam tražila začaranu krv jednoroga. Volela bih da odem na mesec, jer je na mesecu u redu što imam crnu kosu i oči boje srnećih leđa. Na mesecu je u redu što je moja dlaka duga i crna, a moji nokti dugi kao kandže. Na mesecu mogu da zavijam i da čujem zavijanje natrag. Mogu da režim ako me neko pita zašto nisam Anica i Marica. Mogu da crtam konje i da spavam sa vukovima. Mogu da čitam knjige i pričam o njima. Na mesecu žele da slušaju kako pričam i ne prekidaju me rečima „smaraš“, „dosadna si“. Na mesecu, kada kažem da me je neko dirao, slušaju me i zagrle. Na mesecu me poljube kada plačem. Na mesecu mi miluju kosu kada želim da spavam. Volim mesečinu, ona mi obasjava put do kuće. Moja kuća je tamo gde kada kažem „neko me je dirao“, odgovor bude „ne brini se, imaš mene“. Mama je donela garderobu koju je odbacila njena drugarica i njene jako mršave kćerke. Ja tu garderobu nikad ne mogu da obučem, jer da bih mogla, trebalo bi da prestanem da jedem. To je nemoguće jer mi treba začarana krv jednoroga. Mama mi je rekla da probam, a ja nisam mogla da zakopčam rajsferšlus. Uzela sam salamu iz frižidera i kidala sam je dok je nisam raskomadala na paramparčad. Kada sam ulazila u školu, grupa dečaka je dovikivala za mnom i režala i brundala. Čula sam kako moje ime izvitopereno koriste. Vratila sam se kući i tražila sam da jedem. Mama je rekla: „Samo na hranu misliš.“ Morala sam da pojedem sendvič jer nije bilo ničeg slatkog. Lomila sam mu setne kosti i kidala sam hleb. Naglo sam se okrenula i videla mamu kako me uporno gleda. Zarila sam se u slaninu i pila njenu masnu krv. Krv slanine nije bila začarana, pa sam nastavila da je tražim. Mama i tata su otišli u Mesečinovo da kupe nove jorgane. Mi smo ostali kod kuće sami, nadgledali su nas roditelji Anice i Marice. Igrali smo se i ja sam pala na pod držeći svoju loptu. Anica je htela da mi uzme loptu, da bih je sprečila, ujela sam je. Kad su se tata i mama vratili kući, tata je arlaukao na mene i rekao da se ponašam kao divlja zver. Uzela sam hleb kradom i izvadila sam mu stomak. Gutala sam njegovu meku utrobu i smeštala je u svoju. Brata i sestru su drugari zvali na rođendan, samo mene su zvali jer su morali. Na žurci smo pojeli parče torte i otišli da se igramo. Htela sam da u bojanci obojim kožu princeze žutom bojom, a devojčica je počela da vrišti jer sam joj upropastila sliku. Sišla sam niz stepenice po još jedno parče kolača. Njena mama mi je rekla da nije sramota jesti, nego da je sramota krasti. Pojela sam drugo parče torte, ali u njoj nije bila začarana krv jednoroga. Mama i tata su gledali u mene jer su znali šta sam uradila. Rekli su da me niko ne zove na rođendan jer uvek nešto upropastim. Da me zato niko ne zove napolje. Rekli su da me svi mrze i da ću ostati sama jer sam divlja. U sobi sam prislonila nežnu stranu zgloba na usta i našla sam puls. Snažno sam zarila očnjake u njega i počela požudno da pijem crvenu tečnost, začaranu krv jednoroga.
_____________________________________________
TANJA MILENKOVIĆ se bavi književnom kritikom i esejistikom. Njeni eseji i kritike objavljeni su na portalima i književnim časopisima. Interesuje se za rusku književnost o kojoj piše na svom blogu za književnost Čitanja Šagane. Začarana krv jednoroga je njen prvi roman. Pored književnog rada, bavi se crtanjem i slikanjem.
čovjek-časopis 