Kada vernik propadne u zemlju nikne jedno sazvežđe
Kada pesnik propadne u zemlju nikne jedna knjiga
zatim se trojica okupe da beru knjige sazvežđa
i nebo
***
PRIJATELJU PUTNIKU
Dušanu Mihajloviću
Pre ulaska u raj ili pakao sa sobom ponesi torbu punu vere
ako uspešno pređeš granicu ako te ne budu dirali debeli carinici
primerke deli ljudima
neka iz tvoje torbe ispada muzika besmrtnosti
***
IZGUBLJENA PESMA
Amaru Ličini
Ima jedna velika pesma jednog pesnika koju su svi zaboravili
Tražio sam je u pepelu da vidim je li tu stradala
kada sam stavio ruku u pepeo tu mi se dim nasmeši
i posta besmrtan
da sam to ranije znao sve bih stihove poslao na spavanje
***
KADA NEKO OD NAS ODE
Davidu Albahariju
Kada neko od nas ode naljuti se soba predmeti se po prvi put pomere iz prašine
Kada neko od nas ode ljudi u čitanci požele dobrodošlicu i već spremaju poglavlja za naše neuspele pesme
Kada neko od nas ode živi pomisle bog je baš bio surov
a samo miriše pokošena trava
i grabulje nalaze svoj posao
***
PRAŠINA
Prašina na tvojim knjigama zar se toga bojati
Pogledaj vrhove zgrada koje je ona osvojila prozori se ne bune krovovi se ne bune biblioteke iskašljavaju grudve praha a ptice u njoj crtaju remek dela
ne plaši se prašine na tvojim knjigama
Doći će neko da je pokupi
_________________________________
RADE ŠUPIĆ rođen je 2000. godine u Lazarevcu. Studira etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je zbirki pesama Po instrukcijama umrlih (2022) i Apologetika pisarnice (2024). Učestvovao je na 53, 54, 55. i 56. Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Dva puta je bio finalista na konkursu za nagradu Timočka lira. Bio je u žiriju za nagradu Milan Đokić 2024. godine. Dobitnik je više književnih priznanja: „Đurđevdanska književna nagrada“ (2020) – koju dodeljuju Književno društvo „Rade Drainac“ i Književna omladina Prokuplja, nagrada „Stanko Simićević“ na 53. Festivalu poezije mladih u Vrbasu (2021), III nagrada na 55. Festivalu poezije mladih u Vrbasu (2023), nagrada „Milan Đokić“ u Kraljevu (2023), Prva nagrada na Festivalu poezije Pod lipom u Nikšiću (2023), nagrada „Srpsko pero“ u Jagodini (2025) i nagrada „Spasoje Pajo Blagojević“ u Plužinama (2025). Nekoliko pesama mu je prevođeno na engleski, a jedna na mađarski jezik. Poeziju je objavljivao u brojnim časopisima, zbornicima, antologijama, i na portalima.
U jednoj verziji odlazim za tipom u Kolorado rađam mu četvoro riđe dece
Kolorađanske krave pune me hormonima
naduvena sam kao leš u reci večito na dijeti neukusnih ispovesti iz grupa za podršku
Vikendom otupelo vozim oko grada razmenjujem poglede sa prerijskim psima pitam se ko bi me od starih prijatelja primio u ovako oštećenom stanju
U drugoj verziji skretničari životnih puteva ručno pomeraju šine Jednom od njih učini se da čuje šapat iz prostora između pragova
Niko je neće voleti kao ja
Iskusan u svom poslu, on hitro preusmeri kolosek.
***
PASTORALA
Naša kuća biće najlepša u selu Izvadićemo vlagu preusmeriti je u tela, usta i oči Zidovi će biti beli kao jagnjad bodljikave žice skrivene u njima Podići ćemo tri metra ograde oko naše hacijende obezbediti logor spolja i iznutra
Upropastiću ruke rendajući crvljive dunje za kitnikez Nosiću tregerice na golo telo naučiti da sadim artičoke Talog od kafe i kore od banana đubriće leju sa ružama Sa trema puštaćemo Baha tehno i hrišćansku muziku
Dolazim uskoro iz grada Menjam smog za žutu vodu ledene zidove, miševe i korov samo da bih gledala kako guraš kosilicu i potpaljuješ peć.
***
POZDRAV OD ĐOKONDE
Ona devojka čija kosa pada ravno i lokne joj cvetaju kao petunije
Nonšalantno mota cigarete bez da je ikada zapalila jednu
Zna kom prosjaku da udeli a koga da zaobiđe
Grubim kućnim radovima sklona noktiju sjajnih kao italijanske pločice
Lojalna i nehajna vitka ponosna na tri kile viška u bokovima
Jedinstvenog ukusa svima po volji uklopiva u sabor i u operu
Rasparene garderobe sa buvljaka tašne u vrednosti poluge zlata
Smeška se iz razapetih letnjih bara s rentgena noćnog neba blagosiljajući svaki tvoj bedni pokušaj.
***
2084.
Ne neće biti rata protiv mašina
Kraj je isti kao i početak Dodir stene voda i prašina.
__________________________________
NEVENA PAUNOVIĆ VOJNOV rođena je 1982. godine u Beogradu. Završila je Fakultet dramskih umetnosti, odsek za Pozorišnu i radio produkciju. Donedavno je sebe opisivala kao lečenu radnicu u kulturi. Pesme su joj zastupljene u zbornicima “Tajni grad” i “Sunčana strana ulice” (PPM Enklava, 2022. i 2023.), publikaciji “Mesto pesnika u radničkom stroju” (Muzej Jugoslavije, 2022), digitalnom časopisu “Bludni stih”, kao i na regionalnim portalima Strane i Astronaut. Bloguje od 2006. godine i objavila je zbirku priča “Točak, topla voda i rupa na saksiji” (RACIO, 2022). Živi i radi u Crepaji.
Pijevac sa svoje prečke najavljuje jutro. Mrak je najtamniji pred zoru. Noć sa sobom donosi smrt. Skriva je u tmini. Uzima najslabije. Vrisak je bio prodoran. Probudio je sve ukućane. Stjepan ne može podići kapke. Nešto je teško u njima. Vrućina mu se razmilila tijelom. U sobi se naglo upalilo svjetlo. U dovratku stoje njegovi roditelji. Mama Ankica, mršava i blijeda prekriva usta rukom. Otac Franjo, kameno stoji. Ne zna kud bi s pogledom. Izgubljeni ljudi, okamenjeni prizorom. Snena trogodišnja djevojčica, pospana i bosa, sitnim prstićima grčevito se drži za bakine skute. Plave očice, zastrte tankom kosom, gledaju nekud pored kreveta na pod. Gleda majku. Ona sjedi na betonu, prekrivenom izgaženom krpom. Vrišteći grli tjedan dana starog dječaka. Iz razdrljene spavačice, naziru joj se nabrekle dojke. „Vodite ju u svoju sobu.“ Stjepan se pribere i zapovjedi roditeljima. „Božja ženo. Što si to učinila? “ čuje svoj glas. Trpak je. Gleda je strogo, gotovo zgrožen. Jelena mu uzvraća. Razderanih očiju bolom i razočaranjem. „Ne diše, ne diše! Učini nešto.“ Udovi dječaka beživotno vise. Maleno tijelo, zauvijek zaklopljenih očiju. Stjepan je u trenutku izgubio osjet u nogama. Sjeda na rub kreveta. Umorne ruke poput plahih životinja, počivaju mu u krilu. Što znači sreća ili nesreća između muža i žene. Trebala je paziti na sina, ne spavati. Smrt u kolijevci, govore ljudi, kazna je za roditelje. Maleni umiru prije nego što izgovore prvu riječ. Stavljaju ga u mali kovčeg. Bijeli. S njim ide i jako malo života. Malo prstića, malo ne prospavanih noći, nešto sna i ništa više. Njegovo djetinjstvo bilo je tiho. Nikada odrastao. Kao pahulja istopio se iz njihova života. Kao da je netko oprao dlanove umrljane ljubavlju. Isprala se pohabana, izblijeđena. Dijete je sad tijelo što se hladi. Tanki su zidovi. Hladnoća listopada pomalo prodire u kuću. Uvečer, kad je lijes bio na sredini blagovaone, trogodišnju Ivu zatvorili su u sobu bake i djeda. Kad je pao mrak, došli su neki ljudi iz mjesta. Muški i ženski glasovi su se miješali. Najprije su molili, pa tiho pričali. Na kraju se čak i malo smijali. S djevojčicom nitko nije pokušavao razgovarati. Objasniti. Maloj djeci daju se igračke i skloni ih se od života. Jelena nije izlazila iz sobe. S njene strane kreveta stoji kinderbet boje trešnjina drva. Unutra uredno složen jastuk za bebe, nekoliko benkica, ispeglane pamučne pelene. Spremne stvari za dijete koje tu više ne živi. Primjećivala je kod sina grčevite udahe. Činilo joj se kao da plavi, nekoliko sekundi ne diše, tijelo mu omlohavi, pa nastavi normalno. Nije znala. Kako i bi? Sigurno postoji mjesto gdje stanuju snovi. Ljudska hladnoća ne doseže tako daleko. Možda neki postupci ukućana govore o suosjećanju, ali do nje ne dopiru. Gdje se utabore godine kad prođu? U dnu zdjelice, trtice? Majku Ankicu dobrano su pritisnule. Pognuta, jutro prije sprovoda, sirkovom metlom, mete dvorište pred kućom. Potom šutke odlazi do kokošinjca, hvata dvije najveće kokoši. Na panju za drva, odsijeca im glave. Grčevitim trzajima, kokoši su se pokušavale osloboditi. Životinje su na kraju nemoćno raspustile krila, dok im krv, curkom curi iz rana na vratovima. Unijela ih je u kuću. U velikim loncima, zakuhala je vodu. Ofurila ih i šutke stala čistiti. Miris mokrog perja, toplih iznutrica. „Moraš li to sada? “ prene je glas sina. Stjepan sjedi za malim stolom u kutu kuhinje i prevrće čašicu rakije po stolu. „Znaš da moram. Kaj bi rekli susedi. Poslije sprovoda mora se nešto pojesti.“ prilazi stolu. „Sine,“ jače priteže maramu ispod brade. „Što ćeš. Tako je valjda moralo biti. Bog dao, Bog uzeo. Mladi ste. Bit će vremena za drugo dijete. Pusti Jelenu da se malo oporavi. Kad ponovo zatrudni, zaboravit će ovo. “ Dok mu govori gleda u bijeli kovčeg postavljen na stolac na sred blagovaone. Iz njega na klupčici za stolom, sjedi Iva. Glasno diše. Bojicama brlja po papiru, dok pogledom pokušava dokučiti što piše na bratovu lijesu. U samo nekoliko dana od ukopa, nevaljala tišina razdire kuću. Magle se sakupljaju, iz obližnje močvarne livade. Uvečer se bude i tiho u suton pružaju ruke. Zavlače se u dvorište. Zimska večer je gusta i trpka. Kod druge čaše vina, taman kad se htio malo s dečkima opustiti, u lokalnu birtiju ulazi otac Franjo. U prljavoj plavoj kuti, jer je upravo bio kod životinja. Donio je miris štale, svježih govana. „Stjepane, moraš odmah kući. “ govori teško kao da mu u plućima fali zraka. Ovaj i dalje zamišljen sjedi. U rukama vrti masnu čašu, punu njegovih otisaka. „No, odi. Mater ti ne može pronaći Jelicu. “ „Bude došla. Valjda je htjela biti malo sama. Kaj odmah radite paniku.“ društvo oko šanka razdragano se osmjehne. „Odi kad ti velim. Malena kaže da je mama otišla u voćnjak s konopcem za sušiti veš. “ Oblaci su se spustili među drveće. Mliječni su i meki u mrklome mraku. Vlažne kose od magle, jecajući, Jelena je sjedila uz drvo jabuke. Hrapava kora grebala joj je lice. Puknuti konop, poput zmije, izdajnički ljuljao joj se nad glavom. Trag razderane kože žario ju je na vratu. U daljini,vidjela je svjetlo baterija iza sebe. Tražili su je. Za nju, stvarnost je postala odviše složena. Priljubila se uz deblo. Hladna trava ljepila se i milovala joj bose noge. Ogoljela stabla, mokra od magle šaptala su u krošnjama. Pronašli su ju mokru od rose. Bila je slijepljena i balava. Kao da ju je neka životinja prožvakala i pljunula. Bosa, s krvavim predjelima spavačice zalijepljene za bedra. Muž ju gleda tupim očima, ispod naborana čela. Nešto prastaro i tamno budi se u njegovoj nutrini. Njegov bijes se preoblikovao u čistu snagu. Jakim rukama povukao ju je prema gore. Srdžba ga je razdirala. Utišava želju u sebi da je pljusne. Pola metra od njega, otac mu bespomoćno stoji. Kao oduzet drži baterijsku svjetiljku uperenu u zgaženu travu. Vodeći je pod ruku, svaki s jedne strane, vračaju se u kuću. „Ankice, brzo, daj lavor! Vrele vode, da pokrenemo cirkulaciju.“ govori Franjo prigušenim glasom. Bilo mu je žao mlade žene, uhvaćene u mrežu gubitka. „Jelice, Jelice, “ zakuka stara žena. Preuzima ju na dovratku. Drhteće mlado tijelo, oslonilo se na nju. Odvodi je u spavaću sobu i za njima zatvara vrata. Pomaže joj skinuti mokru spavaćicu. Bez srama, bez mogućnosti da se suprotstavi, prepušta se rukama svekrve. Ova je posjeda u veliki lavor pun vrele vode. Voda ispod nje ubrzo je postala ružičasta, a ispod njenih nogu, zaplivali su skoreni komadi krvi. Tijelo nije marilo za gubitak. Mjesečnica je tekla svojim tempom. Vidjela je Ankicu neki dan kad joj je donijela čiste krpe. Na male kvadrate izderala je novi pamučni ručnik. Dobro će upijati. Krpe je tutnula s njene strane kreveta u ladicu. Posramljeno, da je muški ukućani ne vide. „Moraš se malo pribrati. “ jednolični glas grebao ju je u očnim dupljama. Oboje znaju da ne može pobjeći. „Imaš muža o kojem se trebaš brinuti, i kćerkicu. “ hrapavi kvrgavi prsti, zapinjali su po blijedoj koži. Preskakali su plave podljeve na ramenima i rebrima. Nije odgovarala. Samo se na svaki dodir kao opečena trzala. „Bože, Bože, “ uzdahne Franjo. Izvrnutih obrva gledao je u svoje ruke. Kvrgavi debeli prsti, deformiranih zglobova. Suha koža popucana od teškog fizičkog rada. Otac i sin, sjede za stolom. Boca s rakijom bila je već pri kraju. „Ne znam, zašto je Jeleni sve ovo tako teško palo? Veli tvoja mama da je preosjetljiva zbog poroda. Veli da se neke žene dugo i teško oporavljaju. “ Između dva guta, Franjo si je pokušavao objasniti. „Mi smo imali samo tebe. Bila su to drugačija vremena. Jelena ima dobro srce. Ali u tim godinama, trebala bi se već znati nositi s nedaćama. Šteta kaj vam Iva nije bila dečko. Za prvo dijete puno je bolje da je muško. Onda bi sve bilo drugačije.“ Još su neko vrijeme razgovarali, a onda se uputili svaki prema svojoj sobi. Stjepan, nekako nevoljko prilazi vratima. Jeza ga zagrebe kralježnicom. Pogled na prazan kinderbet. Tuga mu probija prsa. Teška je, istiskuje mu zrak. Kad je zatvorio vrata, Jelena je bila zgrčena na svom kraju kreveta. Čuvši ga, oplahnula ga je pogledom. Zatvara oči, hineći da spava. „Jelena, “ prozbori skidajući u podnožju kreveta prljavu odjeću. Donio je miris dima, alkohola. „Znam da ne spavaš. Dovraga, do kad misliš ovako? Do kad će se moji roditelji brinuti o Ivi? “ umjesto odgovora, samo se jače stisnula. Sva se skupila, kao u pranju za dva broja. Puno zamjeranja sakupilo joj se u grudima pa šumi poput košnice. On je gleda zakrvavljenim očima. Njegov pogled zavlači joj se ispod spavačice. Mili po njenoj koži kao žuti mravi. Preko kreveta nadvija se nad nju. U trenu osjeti navalu bijesa. Da je razbudi, najprije je drma za ramena, pa otvorenim dlanom pošteno ošamari. Suznih očiju, piljila je u njega. S donje usne krenula je kapljica krvi. Slani, metalni okus. Njegovo tijelo bilo je ispunjeno žudnjom. Jednim potezom strgnuo joj je gaćice. „Moja majka veli da što prije trebamo poraditi na novom djetetu. “ disao je teško, kroz otvorena usta. „Prije ćeš ovo zaboraviti. A ionako otac misli da si trebala prvo roditi muško dijete.“ Ona gleda u strop. Sakriva razočaranje. Povremeno gleda u stranu, sakriva strah i utučenost. Njeno poniženje zavlači se dublje u madrac. Svakodnevni šamari bezvrijednosti, njegov vječiti pritajeni bijes. Bezglasni krikovi i psovke unutar njene glave. Leži ispod njega kao da je i ona već umrla. Kao jesen, ona je gnjili plod. Stisnutih očiju, samo se okrenula na drugu stranu. Odzvanjaju joj riječi vlastite majke „Bitno da imaš krov na glavom. Kasnije ćete se zavoljeti. Svima je tako u početku. “ riječi bi joj dolazile uvijek kao dodatna kazna. Samoća je teška dok joj oblaže kožu. Dani su ovdje teški, nije. Dani nemaju izbora. Idu jedan za drugim. Jedno jutro dok su za stolom doručkovali, nekako usporena i umorna koraka, u kuću ulazi Franjo. Lice mu zgrčeno, vilica titra. „Kaj je bilo? “ pita Stjepan, uznemiren. „Cifra je krepala. “ izgovara usahlo. Veliki je to gubitak. Krava je bitna. „Bože, “ zazove Ankica. „Pa kaj budemo sad? Ovakvu nesreću još nismo doživjeli. Velika, velika je to nesreća.“ Je. Puno veća od gubitka novorođenčeta.
______________________________________________
MARIJANA BALOG-PARAZAJDA rođena je 1981, objavljivala po raznim domaćim i regionalnim portalima. Do sada, dva puta ušla među odabrane knjižnice Samobor „Pišem ti priču 2018 i 2022“. Dvaput, 2018. i 2025, pohvaljena na natječaju „Zlatko Tomičić“ književnog kruga Karlovac, a 2023. osvojila prvo mjesto. Ušla u finale na „Natječaju za gorku priču 2022“ knjižnice Vrbovec. Treće mjesto portala „pisci i književnost“ u zbirci „Tragovi u snijegu“. Ušla u zbornik „Preprekove jeseni 2022“ a 2023 osvojila prvo mjesto. 2025. objavljene su joj dvije priče u elektronskom međunarodnom zborniku udruženja „Nekazano“ iz Bara,Crna Gora. Objavila dvije priče na natječaju „Zlatno pero“, Knjaževac, dvije krimi priče u elektronskom zborniku Matice hrvatske Virovitica. Priče su joj također objavili i: časopis Samotres Križevci, Balkanski književni glasnik, Hrvatsko štamparsko društvo, portal Dunjalučar, časopis Diskurs, PS portal, časopis Kvaka, portal književnost.hr, Strane ba., časopis Svjetlo, časopis Zvezdani Kolodvor. Živi i radi u Križevcima.
Sve što je tog dana upecao stari ribar bilo je Sunce u tirkiznoj vodi.
Ponio je Sunce kući u sumrak Krunile su se sjajne kapi iz njegovih ruku punih zlata svjetlucale su kao mrvice kruha u tamnoj šumi.
Pogledaj što ćemo večerati! – rekao je nasmiješenoj ženi a ona je prihvatila ulov rukama ogrubjelim od rada, vode
Kao i svake večeri prvo su pognuli glave nad stolom i zahvalili na dobroti dana onda je ona upitala: Kako ćemo jesti nešto tako dragocjeno? Jesi li smio donijeti u našu kuću svjetlo svijeta kao običnu ribu?
On se samo nasmiješio umorno jer, nije lako privoliti Sunce da se zakači na udicu.
Taman kada htjedoše večerati nestade svega na stolu Kako ćemo gladni u san? rastuži se ona i pokri lice rukama otvrdlim, žilavim.
Onda je on počeo pričati priču o sjenkama koje krije voda i kako je, jednom, upecao jelena s krunom na glavi golemom kao hrastova krošnja ali ga nije mogao ponijeti kući jer je krošnja bila preteška i u njoj su, još uvijek, pjevale ptice . Ona je slušala i njezine su se ruke smirile poput vjeverica zagrljenih u gnijezdu – Doista? – rekla je tek da ga ohrabri da priča još.
Jednom sam ti mogao donijeti istog sebe samo mlađeg kakvog me je zapamtila voda – Što bih ja s mlađim tobom? pitala je ona i osmijeh joj je ozario lice.
Zamisli, kako za ovim stolom sjedimo drugačiji mi dijelimo večeru s ovima koji smo sada.
Teška je ovo priča, ne znam više što je stvarno a što sanjamo govori ona.
Uz zavjerenički osmijeh on gasi svijeću i prihvata njezine ruke odlazeći na počinak dok na nebu trnu posljednji tragovi Sunca koje bježi preko polja
JAGODA ILIČIĆ (1972, Breze kod Tuzle, BiH), iz zbirke “HVATAČ SNOVA”, Data status, Beograd, 2024; književna nagrada “Fra Martin Nedić” u Tolisi
kad mi kaže nadređena Vi ste moja desna ruka zabrinutost ne prestaje da zvoni
rado bih pobegla da sam astronaut i javila mama-Zemlji
nedostaje mi tvoj miris najlepši na mestima koja nisu naselili ljudi
***
NE BERE SE PRAZILUK KOJI VIRI
pljunula bi mi u torbu ako bih je ostavila samu u prostoriji
njen prostakluk teritorijalan je poput nilskog konja
kažu, pri susretu s njim najbolje bi bilo popeti se na neko drvo
***
U SREDNJEVU
nije pušio u mraku
da bude vidljiv poput svica daleko od glavnog grada gde su svi pomalo ljuti zato što su tamo
čuvar, ispred redova suncokreta čekao je jutro sa njima da ga prelaskom pre sunca preko glave nešto na trenutak
ugreje
zamalo da se skotrlja pod točkove sadržaj tela bi mu se izmešao sa drugim
zaustavljenim životinjama
farovi su otkrili zbunjeno lice vokalnog izraza
nalik skulpturi iz mezolita
na prečici za Lepenski vir pre urlika – pazi naglog skretanja volana
ulevo
može biti da se mnogo ljutio što je bio tu
što nije bio nešto lepše
što nije rođen
da bude labud
***
IMA NEČEG FRANCUSKOG U OVOME
čekajući da me puste u čupavi kupleraj na klizavom stepeniku odsekla sam komad krzna bunde koji se pretvorio u kučence
unutra su zagrevali kade šištala je pena, pucali balončići kao na Zemlji pre dolaska sisara
kad sam sela na trosed prva mi se obrušila obrazima gluteusa maximusa na teme
nisam stigla ni da joj kažem najbolje se ljubiš skočile su i druge caklećih mandorli u balkonet grudnjacima
rumeni falusni šlemovi škripali su u glas kraći ud sleteo mi je na dlan
povikala sam: kada budete ućutali postaćete slepo uvo i nećete moći da umaknete mojoj nameri i znatiželjnoj gustatornoj percepciji
***
I LEVORUKI SE RUKUJU DESNOM
kada će doći vreme da kažem ne želim više da se rukujem ni sa kim ne znam da li ste jutros masirali telo između butina
Vendersovi anđeli na to ni ne pomišljaju dok stoje u tramvaju iznad putnika čuju poeziju njhovog toka misli
istovremeno, ljudski saputnici osećaju poglede pernate strepnje momka što se netremice ogleda u staklu
zbunjena evolucija oka starija je više od petsto miliona godina
kršim prste u krilu dugovrata savest mi grize zatomljenu ušnu školjku
__________________________________
MARIJA ŽIVKOVIĆ FATIMARIJA (Beograd, 1990.) objavljivala je poeziju na internet portalima čovjek-časopis, Astronaut.ba, regionalnom zborniku Rukopisi broj 42, 43, 44, Antologiji mlade srpske poezije 69×5, Litera Mladenovac, kao i drugim zbornicima regionalne poezije. Pored navedenog voli da stvara kraće kompozicije za klavir, inspirisane filmom i video igrama. Objavljena joj je zbirka pesama I levoruki se rukuju desnom, Biblioteka „Prvenac“, SKC Kragujevac, 2024.
Nije neobično da jedan afirmisani pisac drži časove u srednjoj školi, ali da talentovani pesnik predaje đacima gimnastiku – a pritom se to ne dešava u antičko niti u prosvetiteljsko doba, nego u XX veku – onda je to pravi kuriozitet!
Godina je 1921, a za Miloša Crnjanskog se već može reći da je pesnik „Lirike Itake“, da je pisac „Dnevnika o Čarnojeviću“, da je svojim stihovima načinio ceo jedan pravac nazvan „sumatraizam“, da je oženio Vidu Ružić, te da je – profesor gimnastike u Pančevačkoj gimnaziji.
A to je tek početak jedne književne i profesorske karijere, ali je samo nastavak i prolazna stanica na putu već započetih seoba… Čongrad, Temišvar, Opatija, Beč, Ostrogon, Zagreb, Beograd, Pariz, Pančevo, Berlin, Rim, London…
Crnjanski je za sebe govorio da je čovek bez zavičaja, jer tolike selidbe doprinele su da mu svaka adresa na kojoj je živeo podjednako bitna, iako ne uvek draga.
I još nešto je veliki pisac stalno govorio: da je odrastao u fudbalu i nikad nije mogao da ga zaboravi.
Premda nisu dugo potrajali i premda je pisac docnije o njima mrsko govorio, pančevački dani ipak zauzimaju značajno mesto u životu Miloša Crnjanskog, baš kao i bečke studije, berlinska diplomatija i londonska emigracija.
Pančevo nije za Crnjanskog bitno samo zato što je tu proveo dve godine radeći kao gimnazijski profesor, nego je pisac za Pančevo vezan i samim poreklom svoje majke Marine Vujić, mada je pitanje koliko je Crnjanski mario za to, čim je stavio „na doboš“ porodičnu kuću samo da bi skupio novac za put u Pariz sa svojom voljenom Vidom.
Najzad, Crnjanski verovatno ne bi bio Crnjanski da se nije na osoben način utisnuo u istoriju Pančeva, i to – urezivanjem svog imena na fasadi Evangelističke crkve. Danas se ovaj svojevrsni i svojeručni potpis bezmalo smatra spomen-obeležjem, iako je u prvi mah verovatno bio smatran mladalačkim nestašlukom, pa možda i prekršajem.
Daleko od toga da je prvih godina nakon Velikog rata stanje u Pančevačkoj gimnaziji bilo idealno, jer da jeste, ne bi Crnjanski pisao svom prijatelju Ivi Andriću: „Možete misliti ko sve danas nije nastavnik!“
Crnjanski, doduše, dobija posao koji mu priliči, pa najpre postaje profesor srpskog jezika, ali su mu, u nedostatku nastavnog kadra – dodeljeni i časovi gimnastike, a poverena mu je i dužnost „čuvara gimnastičke zbirke“, što mu ipak neće biti po volji, pa će pokušati da se što pre oslobodi, kako sâm kaže, prevrtanja na spravama pred učenicima u hladnom dvorištu. Uskoro će mu poći za rukom da više ne predaje gimnastiku, i to zahvaljujući lekarskom uverenju u kome stoji da je nastava gimnastike štetna za zdravlje Crnjanskog.
Međutim, umesto gimnastike, Crnjanski sada, uz časove srpskog jezika, drži i časove zemljopisa (geografije) i istorije, što izaziva još veću zabunu kad bude predložen da vodi čak i ispit iz zemljopisa. Ipak, pisac će biti dovoljno samokritičan da proceni kako za to nije stručan, pa će sâm moliti da mu pronađu zamenu.
Nezadovoljan opštom situacijom u Pančevačkoj gimnaziji, Crnjanski je sigurno jedva dočekao da oktobra 1922. otpočne rad kao suplent beogradske Državne četvrte muške gimnazije, te da se na prethodno radno mesto nikada više ne vrati.
Ko dobro poznaje život Crnjanskog, zna da je za ime velikog pisca vezano i nekoliko afera, od kojih je sigurno najpoznatija ona kada je izazvao na dvoboj avijatičara i inženjera Tadiju Sondermajera. A jedna, iako ne toliko burna afera, desila se i za vreme boravka Crnjanskog u Pančevu. Profesor Vasa Putnik, kolega Crnjanskog, bio je optužen za nepristojnost prema učenicama, a u tužbi je bilo navedeno kako je jednu učenicu ne samo pitao da li joj se dopada novi profesor Crnjanski, nego joj čak napomenuo: „Sad se možete u njega zaljubljivati, ali vam to ne savetujem, jer je već okupiran.“ Tako je – nikako svojom krivicom – Crnjanski morao biti barem spomenut na saslušanju profesora Putnika pred prosvetnom inspekcijom.
Možda su Crnjanskom bili dodeljeni časovi gimnastike zato što se za to pobrinuo „slučaj komedijant“, ali je moguće da sve to i nije bilo tako slučajno, pogotovu ne ako su nadležni već znali da će afirmisani pisac biti na svom terenu i dok se bude prevrtao po spravama. Naime, iako se danas prvenstveno spominje kao pisac, ponekad i kao diplomata, tvorac lirsko-epskih „Seoba“ bio je i strastveni sportista, prvenstveno fudbaler, a kako se čini, u jednom mu je periodu fudbal čak bio važniji od poezije.
Sa fudbalom se Crnjanski susreo već tokom gimnazijskih dana u Temišvaru, da bi zatim igrao u profesionalnom klubu železničara „Kanjiža“, a treba napomenuti da je upravo Crnjanski, tokom boravka na Rijeci uoči Prvog svetskog rata, izdejstvovao dozvolu da se dotadašnji kamenolom pretvori u fudbalsko igralište kluba „Viktorija“.
Fudbal je izgleda bilo jedino što je tokom pančevačkih dana držalo Crnjanskog u dobrom raspoloženju, to je pisac i sâm priznao jednom prilikom. On je tada postao kapiten kluba „Banat“ i ostao zapamćen po elegantnim, inteligentnim i efektnim potezima, ali i po žustrom odnosu prema sudijama – i jedno i drugo, bez sumnje, u potpunom je skladu sa karakterom velikog pisca.
Tokom narednih godina, sada u Beogradu, Crnjanski se još više uključuje u sportski život: jedan je od osnivača lista „Sportista“, navijač kluba „Jugoslavija“ (setili su se toga i kreatori serijala „Montevideo“), pritom se ne bavi samo fudbalom, nego i mačevanjem, boksom, skijanjem, veslanjem, a u jednom intervjuu, povodom dobijene nagrade za roman „Seobe“, tada proslavljeni pisac otvoreno kaže kako bi više voleo da zaigra za reprezentaciju nego da opet dobije nagradu Akademije nauka. I ta mu se želja donekle ostvarila – bio je uvršten u „old-boy“ tim Jugoslavije.
Godinama kasnije, tokom londonskih emigrantskih dana, Crnjanaski je imao priliku da gleda igru beogradske „Crvene zvezde“, pa se nakon povratka u Jugoslaviju 1965. i deklarisao kao „zvezdaš“, prvenstveno zato što je ovaj klub demonstrirao jednu visoku kulturu sporta – tako je tvrdio pesnik „Lamenta nad Beogradom“. I premda nije više tako često išao na stadione kao u mladosti, ostala je zabeležena priča da je Miljan Miljanić jedanput poslao automobil da doveze Crnjanskog na „Zvezdinu“ utakmicu.
Iako je bio prinuđen da neko vreme drži časove gimnastike i da trpi malograđanske hirove umesto da traga za zvezdom u beskrajnom plavom krugu, ipak se ne može reći da je pesnik „Sumatre“ tako loše prošao ako se uporedi čak i sa nekim svetski poznatim piscima. Na primer, Franc Kafka je radni vek proveo kao službenik na Institutu za osiguranje radnika od nezgoda, Tomas Stern Eliot bio je računovođa za „Lloyds Bank“ iz Londona, Vilijem Fokner upravnik pošte na univerzitetu, tvorac „Lovca u žitu“ Džerom Dejvid Selindžer radio je kao direktor zabavnog programa na luksuznom brodu, Harper Li je osam godina provela kao službenica na rezervacijama „Eastern Airlines“-a, dok je autor čuvenog „Borilačkog kluba“ Čak Palahnjuk bio i mehaničar, i dostavljač na biciklu, a prao je i posuđe kad je morao… Ponekad nije ni tako loše baviti se raznim poslovima, jer je Stivenu Kingu kao inspiracija za roman „Keri“ poslužilo upravo to što je jedno vreme radio kao domar u srednjoj školi.
Profesorski dani Crnjanskog pogotovu deluju idilično ako se uporede sa docnijim emigrantskim danima Crnjanskog, kada je pisac bio prinuđen da radi kao knjigovođa londonske obućarske radnje, ali da se to nije desilo, možda bi srpska književnost bila uskraćena za jedan celoviti „Roman o Londonu“.
___________________________________________
DUŠAN MILIJIĆ rođen je u Knjaževcu 1987. godine. Piše eseje, književne kritike, proznu fikciju, ponekad i pesme – kad naiđe inspiracija. Za sajt Bukmarker beogradske izdavačke kuće Laguna pisao je prikaze novih izdanja, od kojih su neki objavljeni u Nedeljniku i štampanom izdanju Bukmarkera. Radove je objavio na književnim portalima i elektronskim časopisima Čupava keleraba, PULSE, Pokazivač, Kvaka, Kultiviši se, A PRIORI, Knjigovanje, Konkretno, kao i u štampanim časopisima i zbornicima Slovo Ćirilovo (u okviru konkursa Tragom Nastasijevića), Crte i reze (konkurs Andra Gavrilović), Portalibris (po jedna pripovetka u tri zbornika), Suština poetike, Istok, Koraci, Trag, Mladi dolaze, Svitak. Svoju prvu knjigu, pod nazivom Tako je – jer mi se tako čini (zbirka pozorišnih kritika) objavio je u Nišu 2019. godine.
Apsurd je razapet. Ja sam ga razapela! Ali sad, dok visi razapet, Vidim – on mene drži!
***
DOVA U RASKORAKU
Njegova dova pade kao kiša na zemlju koja ga poznaje. Moja – uzleće, kao dim sa žrtve koja još gori.
***
ZELENI
Znanje je kap, što ne zna more, dok ne postane more samo. Rečeno mi je, bez glasa, kao što Musa nije znao šta krije Zelena ruka. I ja sam gledala – kako se brod lomi da ne bi potonuo.
***
KRV TEKIJE
Hodao sam krug tekije dok mi stopala nisu prokrvarila. Mislio sam da je bol žrtva. A hodža reče: ,,Ne tvoja krv, već tvoj dah je molitva.“
***
BEZ TELA
Na pragu sna, čekala me je prazna haljina. Obukla sam je bez tela, da bih mogla da se izgubim. Sve što sam znala ostalo je iza očiju. Noć me je gledala — nemo, bez milosti. Sve zvezde su bile slepe. A onda sam stala. I ono što me je pratilo, više nije znalo gde idem.
***
RASKRŠĆE SENKI
Na raskršću sopstvenih senki, biram put i spoznajem: Sufijski bunt nije rat sa svetlom, već tihi rat sa sobom samim, gde nema pobednika, samo tiho nestajanje.
***
DODIR
Pružio sam ruku da dodirnem svetlost, koja je plesala po vodi. Ali voda je progutala svetlost, a ruka ostade prazna i mokra od vlastite senke.
***
ŽIG
Na koži sam nosio znak, verovao da je blagoslov. Godinama ga čuvao od pogleda sveta. A onda spoznah — to beše žig koji me samog proždire.
***
BEZVREMENOST
Stigla sam ranije na mesto koje ne zna vreme. Satovi su pali sa ruku kao perje. Ostala je tišina koja govori jezicima koje nikad nisam učila.
***
ZA RADNIM STOLOM
Promašio sam zarez i promenio smisao cele rečenice. Tako sam slučajno izgovorio istinu, a nisam imao snage da je ispravim.
***
HUD-HUD
U snu mi slete Hud — nije ptica, već znak da sam čitač poruke. I poverovah: ima sila koja leči čak i kad ništa ne tražiš.
_________________________________________
MIRELA RAGIPOVIĆ ŠEHOVIĆ rođena je 7.2.1998. godine u Novom Pazaru. Osnovno i srednje obrazovanje završila je u Tutinu. Srpsku književnost i jezik studirala je na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, gde je završila osnovne i master studije. Jedna je od autorki zbornika ,,Govor naših nana”, publikacije posvećene očuvanju jezičke i kulturne baštine Sandžaka. Piše poeziju i prozu, a u svom književnom izrazu oslanja se na spoj tradicije i savremenosti. Redovno objavljuje radove u književnim časopisima, elektronskim publikacijama i na portalima posvećenim književnosti i kulturi. Pored nastavnog i književnog rada, kontinuirano se usavršava u oblasti didaktike, jezika i književnosti, s posebnim interesovanjem za savremene nastavne metode i ulogu književnosti u formiranju kulturnog identiteta kod mladih.
Na HRT-u 2 je Priča iz Bronxa u loncu paprike roge, mrkva i paradajz Na Instagramu je Dan žalosti, na Facebooku je Dan oslobođenja A u Bronxu govore talijanskim jezikom
Kao i svaki pokorni građanin, biram Amerikance i ne trudim se da shvatim niti se trudim shvatiti Ne koristim ženski rod kad govorim o sebi nisam sigurna je li to dovoljno autentično i ako jeste, čija je žena prva progovorila za sebe
Dječaci oponašaju najglasnije i udaraju se u prsa Pokoji obraz zadrhti pred djetetom pa kaže E moja djeco, šta smo vas ostavili u amanet A onda urade šta moraju Nasljeđe se ne preispituje A kako i da se preispituje kad su cijene opet skočile
Znala sam tko je Magic Johnson prije nego što sam znala tko je Dražen Petrović Nimalo nepatriotski s moje strane, jednostavno je Negdje ljudi igraju košarku, a kod nas su košarkaši odnekud Kao dijete sam imala problema uočiti razlike Ponekad se činilo kao da nikad neću naučiti računati vrijeme vezati pertle i razvrstavati ljude po imenima
Danas svuda dolazim ranije iz straha da ne kasnim, Pertle vežem lijepo, ali i suviše nepraktično A kćeri ću dati ime Iskra, u nadi da će se iskrasti iz moje priče
***
KAKO ZAŠTITITI DJEVOJČICE OD POGIBIJE
Odlaziš iz najokrutnijeg od svih svjetova
Neke žene ne uspiju dočekati jutra one se čuvaju u klupku, u fetusu, među svojima i vidiš im samo plahe oči koji ne žele odrasti
nešto smo im bespravno oteli istog onog dana kad su dale zakletvu da će pričekati još malo da još nije došlo vrijeme za njih i otada im nikad ne vidiš umor, bore ni godine
njihova se koža opire našim kalendarima i bivaju sve manje i mlađe i sve slabašnije u očajničkoj nadi da ih netko spasi
Djevojčice nemaju prilike ostariti
Njihov je dan satkan od preostalih atoma snage kojim biraju posljednji otpor
Laku noć, Kristina valjda ćeš na svom putu sresti još djevojčica u jednom od manje okrutnih svjetova
***
UZROČNO-POSLJEDIČNA PJESMA
Noć se spušta Preko ključanice i cipela ispred vrata (kad navratiš da znaš gdje stanujem)
Preko knjiga koje nisu vraćene u knjižnicu samostana jer je bog milostiv (kad navratiš da znaš na kojoj sam st(r)anici izašla da te pričekam)
Noć se prikrada jagodicama mojih prstiju koje igraju sjenama (kad navratiš da znaš koliko nježnosti čekanja za sobom povlače)
Preko uvelog cvijeća i okrnutih vaza (Kad navratiš da znaš koliko je proljeća prošlo od zadnjeg aprila)
Noć treperi oko leptira koji se povlači po rukavima koji vire iz ormara (Kad navratiš da otvoriš prozore)
Preko nasmijanog lica (Kad dođeš, da ostaneš)
_________________________________________
SANDRA CVITKOVIĆ, rođena 1992. godine u Doboju, čeličila u Glamoču, studirala u Mostaru, sjedila s druge strane školskih klupa; odrastala odsustvima iz regiona i sada je ponovno u Mostaru. Objavljene su joj dvije zbirke poezije „Lucidni zapisi“ (Književna nagrada grada Karlovca „Zdravko Pucak“ za 2017. godinu) i „Kako zaštititi djevojčice od pogibije.“ Poezija objavljena u Zbornicima Rukopis 39, REZ i Garavi sokak, francuskom zborniku Nouvelle Poesie, grčkom zborniku Anthology of Young Bosnian Poets te na portalima Strane, Astronaut i čovjek – časopis.
Pre dvanaest hiljada godina ili pre dvanaest sekundi indijanska stopala tresla su praporcima Crni prostor povremeni bljeskovi beli dim i zujanje u pozadini
Budi u jednoj tački biću u tri istovremeno Moja stvarnost stvarnija je od tvoje Moja podmornica obara tvoj avion Vi manje duhovno nadareni nastavite da sedite u turskom sedu i osluškujete uzalud.
***
SUPEREGO
Sa smirenošću hirurga ona može da: Presadi sebi srce žive osobe Posmatra pucanje brane Ostavi promrzlo lane u šumi Prosledi obeležene novčanice Pluta povrh ljudskog stampeda Uništi krhku dečju veru u sebe
Uronjena u plišani tron bioskopa gužva maramice dok filmski producenti manipulišu njenim reptilskim mozgom Suze su prosta fiziološka reakcija Nikoga zaista ne potresa to što je izmišljeni lik slučajno zapalio kuću i svoju porodicu Slepa je za toplu zavisnost uostalom i psihopate hrane golubove u parku.
***
U OČEVOM ODSUSTVU
Istorija sabija tri života u njenih četvrt veka
Rat znači dati babin pozlaćeni servis samo za jedno jaje
Do sledeće krhke homeostaze majka krije naglasak i prezime.
***
POLITIKA OSVAJAČA
U pesku i kipuima na nadlakticama i totemima stanuju nevidljiva srca simbola
Poslednji tumači umrli su od malih boginja kopalja konjanika u najboljem slučaju kao senilni starci
Oficirska deca igraju se ispražnjenim znakovima Crtaju ih na stablima daju im nova imena koja načuju iz razgovora očeva
Njihovi potomci smišljaju pesmice utiskuju plesne korake u zemlju Odrasli prate igru gazeći po dečjim otiscima
Žene vezu linije plesa prišivaju braći na rukave Prelaze reku – gube se u potrazi za relikvijama Vraćaju se kao aveti ili spomenici
Simbol je oslobođen odgovornosti.
________________________________
NEVENA PAUNOVIĆ VOJNOV rođena je 1982. godine u Beogradu. Završila je Fakultet dramskih umetnosti, odsek za Pozorišnu i radio produkciju. Donedavno je sebe opisivala kao lečenu radnicu u kulturi. Pesme su joj zastupljene u zbornicima “Tajni grad” i “Sunčana strana ulice” (PPM Enklava, 2022. i 2023.), publikaciji “Mesto pesnika u radničkom stroju” (Muzej Jugoslavije, 2022), digitalnom časopisu “Bludni stih”, kao i na regionalnim portalima Strane i Astronaut. Bloguje od 2006. godine i objavila je zbirku priča “Točak, topla voda i rupa na saksiji” (RACIO, 2022). Živi i radi u Crepaji.
Gde da se nađemo? Da li na proslavi neke godišnjice male mature, da bi se obradovali kada vidimo da nismo jedini kojima godine, uporno i nemilosrdno, povećavaju brojeve na vagi i smanjuju brojeve odeće, shvatimo da su nam vicevi bajati i već odavno nisu smešni i da se više niko ne seća bilo čega, na isti način?
Da sa olakšanjem saznamo da su neki od nas imali još manje sreće u životu, da saznamo da nas je sve više pod zemljom, dok orkestar koji čine klavijaturista sa matricama i šabanajzerom i pevaljka u miniću falševima uveseljava sve pijanije goste pesmama kojima smo se smejali kao klinci jer su glupe, banalne i krš, a sada kao uživamo. Da li smo tada lagali jedni druge u vezi sa ukusom ili sada? I ne, neću da ti priznam da se uz ovo najbolje veseli jer mene ovo ne veseli baš ni najmanje.
Da li da se sastanemo u tapaciranim igraonicama, dok pazimo da se klinci ne povrede, brzo razmenjujući vesti između povika i pritrčavanja da se mališani podignu i vrate na tobogan, ili da se dogovorimo u vezi sa odlaskom na kafu ili pivo, koji se nikada neće desiti.
Dok upoređujemo tačnost svakog sata na zidu sa onim koji nosimo na ruci u sentimentalnoj diskoteci sa muzikom iz devedesetih koja je trebalo da ostane zakopana zauvek, tamo i tada da plešemo smešni i sakriveni bukom i mrakom od svega zbog čega bi zaplakali, od svega što nikada nismo rekli i priznali nikome, a možda ni sebi.
Sve vas volim i želim da vas zagrlim i čuvam baš tamo gde smo se rastali pre 30 godina ali molim vas nemojte da se nalazimo.
***
PRETRAGA
Pretraga je pokazala da je Dobrota naselje u Crnoj Gori zatim psihijatrijska bolnica Onda postoji neka zbirka pesama koja je pominje Pa ponovo apartmani, plaže Knjigovodstvena agencija Dobrota Ima ljudi sa tim prezimenom Definicije iz rečnika dolaze tek na kasnijim stranicama Jedan naslov kaže dobrota je najhrabriji izbor Koji možete da napravite Promocija donacije matičnih ćelija Ima i turska serija s tim imenom Još hotela i letnjih smještaja I već smo na desetoj stranici pretrage Ne planiram da ovde nastavim da je tražim Iako je ovaj način sasvim uobičajen Smisliću nešto drugo
***
ROĐEN ZA TO
Ponovo sam krenuo na groblje Ono je gore iznad grada, visoko Zato bi vam rekli Da je to dobra lokacija
Put je sa obe strane ograđen Stablima zelenog drveća Od kojih je najlepši medeni Bagrem
Deo grada u kojem živimo zove se Bagremar Imamo i voćnjak koji cveta U proleće
I sve tako lepo miriše na život Na mom putu do groblja
Ljudi tuda vole da šetaju Ali ispred groblja naprave okret na petama I vrate se nazad
Ja sam nastavio pravo
Već mesecima odlažem Da posetim svoje rođake i prijatelje Kojih sada tu ima više Nego dole, u gradu
Pomislio sam da bi neko mogao da me pita gde sam krenuo pa bih mogao da kažem: idem da obiđem društvo.
Naravno da niko nije jer je jasno gde si krenuo Tim putem
Prvo kod ćaleta Da vidim da li je dobro urađen Posao opravke spomenika i Ograđivanja grobnog mesta Za majku.
Tu sam seo i isplakao se Onda sam otišao da se umijem I potražim grob prijatelja Koji je od nedavno tu
Nisam ga pronašao Ali sam naišao na mnoge druge Slučajno, kao na ulici Javio sam se i podigao ruku Ej, de si
Krenuo sam nazad Treba da svratim u prodavnicu Imam spisak u džepu I na putu nazad mučim se sa jednim pitanjem
Da li smo mi rođeni da nešto postanemo ili nešto postajemo svojom odlukom
***
PONEKAD ALI SAMO NAKRATKO
Poslednji put smo otišli u grad i bilo je dobro blistali smo u prašini, magli i dimu, koji se uvlačio u odeću i nije želeo napolje danima smo veslali na tom kursu kao očajnici i pevali kroz plač trudeći se da se ne vidi
Bilo je dobro izaći iz sebe na beskrajne serpentine u široke priče koje se pružaju dalje sa svakom izgovorenom reči od toga se gušili u smehu, u nonsensu odbijali svaku tvrdoću i trud
i kako su tu upale godine i kako su tu upale nekakve istine strašne i mistične kao crni monolit iz onog filma koji niko ne može da pomeri ja ne znam. Da li ti znaš kako smo postali ovakvi gde je ona naša sjajna zajebancija to mi nedostaje da li mogu sam da odigram preostalo vreme možda ali me ponekad jako zamara i onda taj umor neće da izađe danima kao da i sebe moram da raširim na terasi štipaljkama i ostavim dok me vazduh i sunce ne poprave dok ponovo ne budem ali samo nakratko onaj sa obrnutim zarezom na kraju usne jer po tome si znao da nešto spremam i da će biti dobro
________________________________________
ISIDOR IGIĆ rođen je 8. 1. 1977. godine. Objavljuje albume sa autorskom muzikom za nezavisne izdavače Slušaj Najglasnije, Brlog Rec, Minimalna izdanja, kao i samostalno. https://isidorigi.bandcamp.com/ Pojavljuje se na nekoliko kompilacija nezavisne, lo-fi i nekomercijalne muzike. Poeziju objavljuje u časopisima za književnost i kulturu Libartes, Buktinja, Čovjek Časopis, Novi Oktobar. Objavio je dve zbirke pesama: Brisani prostor (samizdat u elektronskom obliku) i Vraćam se odmah (Poetikum). https://belakarneval.blogspot.com/ Piše stihove za sastav Kodagain, čija se muzika često može čuti u radijskim emisijama Moć veštica i Pop Depresija. Najvećim dosadašnjim uspehom smatra emitovanje jedne svoje pesme u radio-emisiji Neonska duga, autora i voditelja Žikice Simića, na Radio Beogradu 2.
čovjek-časopis 