Tome nije bija ka druga dica.
Ni kad je tek doša u Kampo Kaštelo, a ni posli.
*
Prvo smo mislili da je to zato šta je doša otamo odakle je doša. Ipak, selo je selo, grad je grad.
Onda smo mislili da je to zato šta mu je ćaća bija to šta je bija. Naš čovik je naš čovik, nemoš od tog pobić.
Na kraju smo zaključili da je Tome taki kaki je. I da ga nije briga ni za što drugo već samo za to nesritno zvono o koje se vješa kad god mu fra Lovre da priliku. A prilika je bilo puno, pogotovo u to vrime. Svako malo neki sprovod, svako malo neka misa. Poginija ovaj, poginija onaj. Misa da ovaj ozdravi, misa da onog nađu. Mater je valjda sto rožarija istrošila moleći se tih godina.
Svako je molija za svakoga, moleći se da ne mora molit za nekog svoga. A Tome je zvonija za sve njih.
*
Nismo ni došli iz podruma, već se Tome da na posa. Nakon cile noći pod granatama zadnje šta ti triba u životu je dodatna buka.
„Oćel se on ikad skinit s tog zvona?“ Ćaća nikad nije bija dobre volje kad bi se vratija s terena. Za razliku od nas, on nije bija u podrumu. Di je bija, mater nikad nije pitala, a nisan ni ja. Samo bi se pojavija nakon i sija za stol ka da je cilo vrime bija tu.
„Oće kad ga neko skine.“ Od ujaka san prvog i čuja za Tominog ćaću. Ko je, šta je i zašto je Tome drukčiji od ostale dice.
„Isusa ti, Miro, nemoj tako! Pa nije dite krivo…“ Mater je stavila kavu na stol i čikaru tresnila pred brata joj. Kava se razlila, a ćaća skočija ka da je njega zasulo:
„Šta nije dite krivo? Krivo je šta je živo. Da mu je mater imala zrno pameti u glavi ne bi ga rodila.“
Za razliku od mene koji san se još uvik boja ćaće, mater je davno izgubila strah. Ako ga je ikad i imala. Nit je maću obrisala, nit je novu kavu nalila, već je prišla ćaći i tiho rekla:
„Znaš dobro da mu mater nije imala izbora.“ Makla se od njih ka da su šporki i dodala glasnije: „A vas dva kad prođete to isto, onda mi se javite. Ili ste već proši, ali s druge strane?“
Ćaći se taj tren lice zgrušalo ka korica na mliku. Otvorija san usta da pitam što to znači, ali cila kužina ka da se zamrzla. Skupa sa mnom i ujakom koji nikad ne bi propustija išta komentirat. Ujakom koji je sad šutija jednako ka i ćaća i ja. Mater nas je svu trojicu pogledala, kimnila glavom i rekla:
„Tako san i mislila.“
Bog me ubija ako san tad zna šta je tila reći.
*
Tome i mater mu su došli u Kampo čim je rat počeja. Masa je ljudi tad otišla iz Zadra, druga masa je došla. Ka neka smjena straže. Samo šta se ovdi nije baš zna neki red. Nit se znalo ko je ko. Nit ko je zašto doša. Bar mi dica nismo znali. Ne na početku. Kasnije, kad se počelo pričati, svako je donija od doma po pinkicu pameti.
„Oni šta su sad u barba Mire stanu su pobigli od četnika. Njima su pola familije zaklali.“ Markov je ćaća, ka i moj, otiša među prvima u gardu. Mater mu je dala otkaz kako bi se mogla brinit za dicu. Što je značilo da je cilo vrime bila po kavama i znala sve šta se u Kampu događalo. Ko je otiša, ko je doša, i ono što je nama dici bilo najbitnije: zašto.
„Oni šta imaju masu male dice su isto pobigli. Mater kaže da im je ćaća osta tamo negdi“, dodala je Mare.
„Tamo negdi ka poginija, tamo negdi ka osta svojon voljon ili tamo negdi ne zna se?“ pita je Vito. On je najbolje zna kako je jako bitno kako je neko osta negdi. Njegov je stariji brat osta negdi.
„Ne znaju“, Mare je slegla ramenima, ne gledajući Vitu u oči. Ni za njegovog se brata nije znalo. Sve dok ga nisu donili u komadima. Mater ga je pripoznala po ožiljku od bruha. Pripoznala i nikad više svoja nije bila. A ni Vito, ako ćemo ruku na srce.
„A ovi Tome mali, šta se baca ka blesav na zvona?“ Marko nije čeka da Viti misli krenu tamo di su svima krenile nakon Marinog „Ne znaju“. „Mater veli da nije naš“, doda je, pa sta.
„Ćaća mu je njihov“, Mare se ubacila.
„Pa šta nisu ostali tamo?“
„Zato šta mu je ćaća bija štraca od čovika i prije rata. Tako kaže moja mater“, uključija se Tonči koji je ritko kad ima neku provjerenu informaciju. Njegova je mater većinom sidila doma čak i kad su granate tukle. Njihov je stan bija u prizemlju tako da im je bilo svejedno. Ako grune, razniće ih bili metar niže ili više. Po kavama nije išla, ali je zato redovno bila barem na jednoj misi dnevno.
„Tvoja mater je za nekog rekla da je štraca?“ pita je Marko u ime svih nas. Tončova se mater valjda najviše razlikovala od svih naših matera i to se najbolje vidilo otkad je počeja rat. Jedino ona nije beštimala, niti proklinjala, niti išta grubo rekla protiv onih zbog kojih smo bili bez vode, bez struje, pod granatama i sa sprovodima koji su se redali ka ispiti na kraju godine.
„Ne tim ričima, ali da. Ćaća mu je oficir. Tomina ga mater nije tila. Ali je on tija nju. I tako…“ Tonči se zagleda u pod ka šta je i inače običava kad ne bi zna kako dalje.
„I tako što?“ pita je Marko kome, ka ni meni, nije bilo jasno zašto je to puno gore nego samo bit Srbin.
„I tako ju je silova“, pojasnila je Mare. Iako nije bila puno starija od nas, to šta je bila žensko ju je činilo nekako pametnijom po masu stvari koje su nama muškima u ekipi bile totalno neshvatljive. Kao recimo silovanje.
Materine riči ćaći i ujaku su mi taj tren proletile glavom. Pogotovo onaj dio ‒ „Ili ste već proši, ali s druge strane?“ ‒ iskreno sam se nada da su ćaća i ujak šutili jer je odgovor bija da nisu. Ni sa jedne strane. Pogotovo ne s druge.
Sa strane Tominog ćaće.
*
Dani su prolazili, noći isto. Granate su padale, ljudi su ginili, Tome je zvonija. Čovik bi pomislija da će se s vrimenom ljudi pomiriti s time ko je i šta je, znajući da nit je on kriv za to, niti njegova mater. Ali nisu.
Što je vrime prolazilo, što je više mrtvih bilo, to se više mrzilo. Ne bez razloga, daleko od toga. Ali nisu se mrzili samo četnici koji su nas tukli granatama, mrzilo se sve što je imalo veze s njima. Pa tako i Tome i njegova mater. I ne samo ona, nego i njezina rodica kod koje se sa Tomon sklonila. Prvo su to bile riči. Kad bi ko od njih prolazija ulicom. Uša u dućan. Izaša na prozor. Onda naguravanja. Ka slučajna. Ali nisu bila. Dvi žene i jedno dite – čudo jedno kako su svi jaki kad triba napast nekog takog. Niko ih nije branija, jer ako jest i on bi posta „njihov“.
Tomina mater je tila pobić iz Zadra, ali se nije moglo otić. Bili smo zatvoreni grad. Tu smo di smo, osuđeni jedni na druge.
Rodica se tila odselit, ali nije imala di. Od svih praznih kuća i stanova šta su Srbi ostavili, nijedan nije moga bit za njih troje. Ne da bi to puno značilo. Sumnja san tada, a sumnjam i sad da bi ljudi bilo di drugdi bili bolji prema njima.
Bili su to šta jesu, ne svojom krivicom. Ali ni nas se nije tuklo našom krivicom – i to nam je nekako davalo pravo da radimo šta oćemo.
Samo se Tome na sve to nije obazira. Kad bi mu neko nešto grubo reka, on ka da nije čuja. Kad bi ga neko gurnija, pa bi, diga se i nastavija svojim putem. Prema crkvi ili prema doma. Ka da sve ovo između za njega ne postoji.
Ka šta san već reka, Tome nije bija ka druga dica. Je li zato šta je bija to što je bija ili sam po sebi, nikad nisan sazna.
*
Niko ne zna što se točno dogodilo tog dana. A ako neko i zna, neće kaže. To je jedna od onih stvari šta se u ratu dogode i jednostavno se priko njih pređe. Jer ima drugih stvari o kojima se triba brinit.
Ono što znamo je da se tog dana Tome nije vratija s večernje mise. Odzvonija je svoje, padre ga je vidija da izlazi iz crkve i kreće doma. Ali doma nikad stiga nije. Kako je završija na rivi, dragi bog zna. Kako je pa s nje, to čak ni on ne zna. A ako i zna, onda šuti. I skriva one koje je vidija.
Tome nije bija ka mi ‒ nije zna plivati. Ako ga pad s rive nije ubija, more sigurno je. Nije da je iko provjerava. Samo su materi rekli: „Utopija se. Događa se.“ Niko nije zva policiju. Niko nije tražija da se vidi jel pa sam ili mu je neko pomoga.
Nije da bi ga to vratilo.
Al svejedno.
*
Na Tominom sprovodu je bila masa ljudi. Ka da su svi koji su ikad nešto grubo rekli ili učinili šta Tomi, šta njegovoj materi ili teti, tili dolaskom pokazat kako se kaju. Mi dica smo stajali sa strane, ka i uvik. I gledali.
Ritko koga si moga vidit da je pogleda u malu kapsu u kojoj je leža Tome, sklopljenih očiju, ali i dalje daleko od svih nas ka šta je bija i kad je bija živ. Njega ka da se i dalje ništa od ovoga svita nije ticalo: ni mater, ni ćaća, ni kako je nasta, ni zašto je to bija problem. Ni zašto je on bija problem.
Svima osim sebi samom.
Kad je tribalo počet zvonit, u crkvi je nastala tišina. U tom trenu su svi digli glave i pogledali u oltar di je padre staja miran ka kip, ka šta je staja svaki put kad bi diza hostiju, a Tome se baca po zvonu ka blesav.
Nikad nije tako dugo drža hostiju u zraku.
Nikad zvona nisu toliko dugo zvonila koliko je dugo trajala ova tišina.
___________________________________
VLADIMIRA BECIĆ rođena je 1971. godine u Zadru. Autorica brojnih kratkih priča i tri romana: „Orsia“ (2013.), „Kuća slomljenih lutaka“ (2019.) i „Početna nit“ (2019.) uz koji se nadovezuje i njena prva samostalna izložba „Nit po nit“. Dobitnica nagrada na natječaju „Simha Kabiljo“ koji organizira židovska kulturna scena „Bejahad“ (2009.) i na West Herzegowina Festu (2019.). Osim pisanja i slikanja, tradicionalno se bavi lovom na legende i brigom za svoje životinjske i biljne kućne ljubimce.
čovjek-časopis 