DOVOLJNO DUGO
Kada prođe dovoljno dugo vremena
kada prestanemo da se ograničavamo na
prolaznost, vozove i njihova pogrešna stajališta
kada putevi krenu krivudavo, ali dovedu do cilja
tada počinju da cvetaju paprati,
da se male čestice prašine razbežavaju
samo od pogleda i dodira.
Sveće napokon osvetljavaju put dušama, željama,
koraci pojačavaju snagu, rastu pulsiranja u mišićima.
Tada nalazimo ulice, bezgranične, trotoarske parcele
koje sahranju prošlost da bi se iznad njih držale ruke.
Kada prođe dovoljno dugo vremena
između grana pronaći ćemo sunce dovoljno toplo, ali i nežno
da prekrije naša lica ili ugreje naša leđa.
Bez ograničenja,
dovoljno je jedno popodne da zaspiš u sigurnim rukama,
a da osetiš kako će svako naredno veče
pokazati da je za tvoj mir prošlo
dovoljno dugo vremena.
***
IZMEĐU TRI GRADA, IZMEĐU TRI RAZLIČITA SVETLA
Probudićeš se opet, kao iz nekog novog sna
koji se ponavlja
Razmislićeš o nekoj davnoj, prethodnoj, večeri koja je jednom bila samoća
sada, nikada više.
Između terase i stana, kao ispovedaonice, stajaće konopac,
kao sušilo za razapete duše.
Pokupićeš ostatke doručka,
nahranićeš mačku,
vratićeš se…
I poljubićeš sve najbitnije dok ne kreneš da se boriš
između tri grada, između tri različita svetla.
***
*
Kada sam tek pristigla tamo
u prljavom autobusu, pre decenije, sa nasumičnim prijateljima
divila sam se obali lepe Italije,
toploj vodi i pićima.
Nisam znala šta tada značiš, Pia di Valmarana
Obišla sam Arno, hodala tim savršenim gradom,
na podnožiju videla horoskopske znake, u koje sam tek posle
verovala, Pia ti Valmarana.
Pipala sam sisu onoj čednoj ženi, lepila žvaku, upisala imena
ništa to ne vredi
dok se teško ne nagneš prema Di Trevi, Pia Di Valmarana.
Naučio me je jedan, dao ti je ime, naučio me šta značiš
moja ženo Koloseumom i embahadama ispisana
ti, predmetu želje koja se prodaje za novčić
Pia di Valmarana.
***
CRNA MAČKA I OSTALA UVERENJA
Vidiš li kako sam tvoja?
Ja sam tamnoputa devojka
oko koje se lome čaše.
Ja, na svom poretku i tvom postolju,
ja sam svoja, a opet tako tuđa,
od voska sagrađena.
Ne topim se, netipično.
Staviće me na tu pijacu lepljivih ruku –
i svi hoće da me dohvate, da me udave,
da me spale, da nestanem.
Nemoguće.
Vidiš li kako sam tvoja?
Ja sam vosak onih sveća koje ostaju i opstaju
Ja sam prva koja će zapaliti te sveće
Ja sam grešnica okoline koja me plaća
Ja sam žena koja će opsovati suštinu
Ja sam nečija, tamnoputa žena, koja ne voli Sunce, a opet
crna da crnja ne može biti,
jer jedino to posle vatre ostaje.
***
JADRANSKA LINIJA
Sinoć sam sanjala:
ti i ja plovimo Jadrolinijom
mladi momci pokušavaju da čuvaju stražu
odjednom
ne podnose more a ti i ja
držimo ih za vrat.
Sinoć sam sanjala našu kuću na moru.
Kuvamo neke riblje špecije –
ti ih čistiš, pričaš mi o ribama teško ulovljenim
kažeš: i ti si, one, Ribe.
Zaspala sam sinoć pored tebe
ja, riba, teško ulovljena
plovim i vidim nežan zrak sunca na tvom obrazu
na Jadroliniji.
_____________________________________
GORICA RADMILOVIĆ (1992) diplomirala je i masterirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za srpsku književnost i jezik. Zaposlena je kao stručni saradnik na projektu Leksikon pisaca srpske književnosti u Matici srpskoj. Piše poeziju, prozu, pozorišnu kritiku i naučne radove. Objavila knjige poezije: Striži masku, konak nemaš (2017), Sedi, uješće te kamen (2022). Priredila: Jovan Ljuštanović, Pozorište kroz zečje uši, Novi Sad 2021; Jasmina Topić, Sada smo na ostrvima, Novi Sad 2022.
čovjek-časopis 