Kad udahneš more, osjetiš da imaš dušu, uočiš zraku sunca na najudaljenijem brdu i moliš Boga da ta pješačka staza vodi što dalje. Uživaš u bubnjanju valova, vjetru koji po prstima udara sunce koje bi da te uhvati za ramena. Ali manijak, taj manijak, uvijek isti manijak, viri iz grmlja, i on bi da te uhvati za ramena, a ti ne znaš gdje su prsti po kojim bi ga udarila. I vraćaš se brzo tom uskom stazom. A on čuči, čeka, čeka, čeka i ne stari. Živi u grmlju, rijetkim stupcima novina i uspavankama za djevojčice.
***
JOŠ JEDNA CIGLA U ZIDU
Dug Duuuug dan Između bijelih zidova Pored bijelih mantila U bijelog spavaćici Samo tamo Gdje su zidu odstranili organ Malo života se nazire Napokon svjesna Da o sebi ništa ne znam Da oni znaju malo Ali opet više nego ja Ime moje Nebitno Ali problem ima svoje ime I to je dobro Za promjenu Znam s čime se borim S kime Sa sobom Uvijek sa sobom Naravno Kako god se Problematična ja Zvala
***
LIJEK
Nekome Havaji Antalija Neum Meni Tvoja uspavana glava I ispuštena cucla Na mome ramenu Nakon napornog dana Isto je
***
MLADUNCI
Ujutro mislim o svijetu i njegovu poljuljanost kao cvijet presujem među koricama stare sveske. Ali srce ne mogu presovati. Još mi je u grudima potrebno. Kao voljenog čovjeka, ne mogu ga dijeliti s drugima. Nije još lešina da mi ga divljač razvlači.
Tek ako njime mladunce hrani.
***
CVRKUTANJA
Visoka i tanka štikla uz istu takvu liniju i spremna si.
Pošla sam u šetnju, ne u krevet, dragi.
______________________________________
AMRA MUJEZINOVIĆ rođena je 1985. u Tuzli. Osnovnu školu i gimnaziju završila u Živinicama te Filozofski fakultet, Odsjek za bosanski jezik, u Tuzli. Radila kao prof. u osnovnim i srednjim školama na području TK. 2012./2013. volontirala u Biblioteci JU BKC Živinice te 2015. godine položila stručni ispit za bibliotekara. Od 2016. godine je zaposlenica Biblioteke JU Bosanski kulturni centar Živinice. Piše poeziju i prozu. Djela su joj objavljivana u književnim časopisima i na književnim portalima u Bosni i Hercegovini i van njenih granica te prevođena na engleski i slovenski jezik. Autorica je zbirke poezije Zaleđeni uzdah (Lijepa riječ Tuzla, 2021.) Nagrađivana. Saradnica Magazina za ženu i porodicu “Bosanska Sumejja”.
Rodila sam se u zrelo ljeto kad se sve bere, bogovi sigurno imaju puno darova za mene, ali greške, one nastaju već u hodu, moji kukovi su malo iščašeni i ja sam, ispostaviće se kasnije, takođe malo iščašena. Imam čudne oči s previše sjaja i povjerenja u život. Baba to tumači kao odraz naivnosti. Roditelji se ne petljaju previše u moje vaspitanje. Baba je uvijek tu. Ponekad se zbunim koja me je od te dvije žene rodila, ta mlada i lijepa s pametnim i tužnim očima ili ova starija žena, energična, s debeljuškastim rukama. Ne ličim na moje roditelje nego na tu čudnu ženu, neobičnih crta lica i sa sijevajućim zelenim očima, na ženu koja upravlja kuhinjom, kućom, ocem, majkom, djedom, svemirom. Ipak imam sreće jer me ona voli i u povjerenju mi govori: „To je moja Vanja, zato što ti imaš karakter, zato tebe baba najviše voli.“ To što me je uzdizalo i lomilo, taj nemir i grozničavost koje je i sama nosila zatočene u tijelu, ona je zvala karakterom. Mene su plašili i njena ljubav i moj karakter, i majku i oca i djeda i sve koji me sretnu, osim moju babu. To je karakter po njenoj mjeri, upaljen kao žeravica, spreman da se za sitnicu posvađa, prgav i pogan. Njegova budućnost je tu počela. Ona me je čeličila čas nježno, čas okrutno, kao i život. Brat se rodio tri godine kasnije. Da li sjećanje počinje s njim i njegovim malim rukama koje uporno upire u vazduh kao da po cijeli dan dohvaća nešto nevidljivo ili sam ove slike stvorila na osnovu fotografija gdje na svakoj tako drži ruke. Nasmijan je i vedar, a ja sam ljuta i ljubomorna, ovo sjećanje mi je, znam, poturila majka jer je stalno prepričavala kako sam bila ljubomorna na brata. Sivo, betonirano dvorište se čini beskrajnim kao i naše rane po nogama dok trčimo i padamo po njemu. I kasnije, dok vozimo biciklo brojeći precizno krugove jedno drugom da ih bude jednako. Kada padnemo, odmah ustajemo i sa suzama u očima nastavljamo voziti jer niko ne želi izgubiti svoj krug. Učimo voziti bez točkića i iako sam ja starija i to mi brže uspjeva, brat se očajnički trudi da me sustigne, da ni u čemu ne bude gori od mene jer mu otac govori da pišulje ne mogu biti bolje od muških. I sve su naše igre igre nadmetanja jer oboje su nas opekle te riječi, jer nijedno ne želi biti pišulja. Na fotografijama i u sjećanju mi smo uvijek zajedno kao da smo tako skupa bačeni u život da se u njemu snađemo. Razvili smo svoj jezik i svoje strategije preživljavanja. Odasvud su ka nama stizale prijeteće oči odraslih i zijevala usta aždaje koja nas učas može progutati. Trebalo se svakodnevno boriti jer je svijet oko nas bio zamiješan od nečeg većeg i jačeg od nas i u paru mu se bilo lakše oduprijeti. I sa šibom u rukama jer on ne dolazi da nas mazi nego da bije. Stajali smo pokraj zida i čekali guštera. Još nije bilo dovoljno smrti u našim životima. Još uvijek smo bili više lovci nego mislioci. Jedan dio nas želio je da gušter pobjegne u rupu, a drugi da tanki, savitljivi štap raspali po njegovom malom i brzom tijelu. U tom slučaju mi bismo bili pobjednici, doduše i ubice. To je dodavalo još tereta našim zbunjenim djetinjim dušama. Gubitnici su bili neprivlačni, pobjednici su bili okrutni, a mi smo se neprestano kolebali. Štap je jurio prema gušterovom tijelu. Stjerana u ćošak, suočena sa smrću, mala aždaja je siktala na nas. Bili smo spremni pokazati joj. Udarci su ka nama stizali preventivno kao vaspitne metode, kao vrsta dresure. Otac je istrajno, godinama pokušavao da dresira pse i djecu. Bio je strog. Imao je šibu i za jedne i druge. Ipak, nije mu išlo; jedan nije htio da ide uz nogu, nije htio sjesti kad otac kaže sjedni, bio je krupan i snažan i volio je da se otkine s lanca, preskoči ogradu i trči bezglavo cestom za svim što prođe. Jednom je tako otrčao i nije se vratio. Drugi je trebao s njim ići u lov na lisice i zečeve i druge divlje životinje, ali on je bio u miru s njima, a rado bi preklao komšijske ovce po selu jureći zubom u njihove meke, bijele vratove. Otac se dogovorio s komšijom da ga upuca iz lovačke puške jer nije više imalo smisla plaćati seljanima odštete za pobijene ovce. Treća je bila ženka vučjaka, ona je bila dobra i poslušna, slučajno se zadavila zakačivši se ogrlicom za ogradu. Otac je bio tužan danima. Jedini pas kojeg je uspio vaspitati se objesio. Mi se nismo dali tako lako, iako je otac s batinama htio samo da nas nauči nužnom oprezu jer svašta nam se moglo dogoditi; mogao nas je zgaziti automobil, mogao nas je neko sačekati u mraku, mogli smo se i slučajno utopiti u kamenolomu, gdje se nalilo puno vode poslije kiša. I stvarno, jedan je upao i umalo da se udavi, a mi smo to sve gledali, ali nikad nismo smjeli reći ocu da smo bili tamo. I da smo se i mi vozili na sklepanom splavu iako nas je on unaprijed tukao da takvo što ne bismo uradili. Sve smo dobro krili od njega i čak pomišljali da je bolje da upadnemo u tu mutnu vodu i udavimo se nego da on opet viče i da nas gleda onim strašnim, zažarenim očima i da nas bije, sa onom posebnom šibom za djecu koja je bila nešto duža ali podjednako savitljiva kao ona za pse. Ta pogana zmija se obavijala oko naših tijela, oko nogu i ruku i uz sebe opsesivno vezala naše misli. Bili smo posjednuti njenom moći. Išli smo kroz šiblje iza kuće i brali šibe i štapove koji će kasnije da se utiskuju u naša ili tuđa tijela. Bili smo naučeni da je svijet mjesto udaraca. Treba znati odabrati dobru šibu. Gušter je odavno bio mrtav. Sada smo već o sebi mislili kao o odraslima. Naši pokreti su postajali sve brži i vještiji, naše oči su bivale sve podozrivije. Otkad smo stigli u selo iz naših tijela je iščilio svaki trag dječje naivnosti i razmaženosti. Seoska djeca su nam se činila snažnom i neustrašivom i mi smo se trudili biti takvima. Sjedili smo ispod oskudnog hlada koji je nudilo jadno i iskrivljeno drvo u seoskom dvorištu i pjevušili: Duž oštrog noža leti ptica mrdneš li ode prst zato ti stisak mora biti čvrst Tu smo pjesmu smišljali danima. Sviđalo nam se da u pjesmi ima nož jer smo se osjećali sigurnije s njim, voljeli smo kako pod njegovim pritiskom klizi kora s drveta, a ponekad i naša koža skupa s njom. Bratu se nije sviđalo što duž noža leti ptica jer to nije imalo nikakve veze s nama i tvrdio je da je nemoguće i glupo, ali meni je dobro zvučalo i bila sam nepopustljiva. On je insistirao da samo drvo i prst ili nečiji vrat mogu biti na nožu i da ga moraš držati jako ako nećeš da si otfikariš prst. Noževi koje smo mi koristili mogli su nam u najgorem slučaju zguliti kožu, ali mi smo voljeli umišljati da nam mogu odsjeći prst ako nismo dovoljno oprezni, a to je bilo vrijeme kada je trebalo biti na oprezu.
TANJA STUPAR TRIFUNOVIĆ (1977, Zadar) diplomirala je na Filološkom fakultetu u Banjaluci. Objavila je šest knjiga poezije, knjigu priča, dva romana i grafički roman More je bilo mirno u saradnji s ilustratorkom Tatjanom Vidojević. Knjige su joj prevođene na engleski, španski, bugarski, mađarski, nemački, poljski, slovenački, makedonski, ruski, češki, danski, italijanski i francuski. Dobitnica je više nagrada za poeziju i prozu, između ostalih Nagrade Evropske unije za književnost (EUPL) 2016. za roman Satovi u majčinoj sobi, Nagrada za najbolju knjigu poezije u regionu „Risto Ratković“ i Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja“ za najbolju knjigu pesama ženskog autora na srpskom jeziku za knjigu pesama Razmnožavanje domaćih životinja. Za roman Otkako sam kupila labuda dobila je Vitalovu nagradu „Zlatni suncokret“ za najbolju knjigu objavljenu u 2019. godini. Zbirka poezije Zmijštak ovenčana je Nagradom „Vasko Popa“ za najbolju knjigu poezije objavljenu u 2022. godini.
Zastao sam, okrenuo se, čekao ga dok je silazio niz brdo – zasenjen naspram sutonskog neba, silazio je sa štapom niz tamnu stranu brda, a onda purpurni trag aviona iza njegovih leđa što se diže iz daleka, dok je on zalazio sve dublje pod senku a avion nastavljao da se diže, diže, diže u nebo.
Tog jutra ću da ustanem i ubiću psa – i pas me više neće voleti. Vratiću se i ići po dvorištu, pre nego što operem ruke popiću rakiju, tražiću upaljač po kuhinji pa ću šetati sa upaljačem bos po još mokroj jutarnjoj travi i setiću se da sam ostavio lopatu tamo gore na brdu – a onda ću da upalim cigaru što sve vreme žvaćem u ustima i sešću na stepenice zagledan u linije blata u linijama života u rukama – onda ću da odem i da operem ruke, i da bacim netaknutu cigaru u đubre, i žar će sagorevati kroz kesu – i sve to pre doručka: sada spremam doručak. Gledam vodu dok ne provri. I sa vrata njegove sobe – gledam ga dok još uvek spava. Pokriven do usta spava, kao usred zime, mrda ustima, a ja uđem i širim zavese po sobi, otvaram prozore, slažem mu šta će da obuče; on se budi, zakašlje: „Kol’ko je to sati? Kasnim…” „Ustaj ajde da jedemo.” Uzima naočare, gleda na sat. „Jel mi stiglo iz suda nešto, treba da mi stigne…” „Nema šta da ti stigne, ajde ustaj.” Ostavljam ga dok se polako pridiže. Odlazi u kupatilo i za to vreme postavljam mu sto u kuhinji. Onda sedim za stolom dok u kupatilu još voda teče, dok se on umiva i kašlje doručak mu ovde propada. Šetam oko stola, stojim kraj otvorenih vrata u dvorište i gledam kako vetar smenjuje vreme, sve dok se on ne pojavi, i na kraju mili do stola, seda za sto. „Jedi sad, propade ti sve dok se ti spremiš.” Stavljam mu džemper oko ramena, i opet vodu za čaj da provri, pre no što i kaže bilo šta. A onda uzimam i sebi i jedem sa nogu nad sudoperom. Između zalogaja, govori: „Zato te i boli stomak. Sedi lepo…” „Ajde ćale jedi samo molim te.” On žvaće sporo i neuredno i u pauzama govori. Skupljam sudove i perem i trljam jako da operem ruke i blato u tankim pukotinama u rukama što se tu nastanilo. Puštam vrelu vodu niz prste zamišljen nad tim jutrom, a on opet o pošti i o sudu, još ga uvek drži nešto, kao da je sanjao ili šta li je. „Ama šta da ti stigne, nije ništa stiglo – jedi samo.” Voda vri i nastavi da vri. Puštam ga da kaže nešto ali ne govori više ništa. Skuplja mrve oko tanjira salvetom. Vraćam mu nazad čaj za sto, on žvaće, gleda napolje. Kažem da ću da idem da kosim uskoro. Pitam šta da mu donesem iz prodavnice. Kažem da treba da se očisti boks i da držimo od sada drva u boksu. Onda stanem nad njim, gledam u njega, i zbog toga što stojim i gledam, on progovori. „Nemoj samo da rintaš puno.” Jede. I dok jede, kroz otvorena vrata u dvorište, gde zavesa oko vrata vuče i vijori napolje, i gde na stolu ispred u dvorištu, poluzatvorenih očiju sedi jedna siva mačka, sva u jutarnjem vetru i u ranom letnjem suncu; rep joj visi sa stola, sklapa oči sporo, oči gledaju ka nama. Uvije rep niz sto i svaki delić dlake njiše se sam za sebe, povija suncu, kako se i dugo nekošene travke povijaju u ogromnom polju za njom iz kojeg kao da je izašla a u koje ni ne gleda, samo u nas nedirnuto gleda; a preko polja prelaze spori, samalački oblaci, i travke povijaju od vetra, i kuća stoji u sredini polja i oblak stoji nad kućom i preko nje prelazi, a ja još uvek stojim nad njime sa krpom u rukama nakon što sam krenuo da obrišem sudoperu, a u stvari ne znam kuda sam krenuo tog jutra. Zakoračim, krenem, mačka raširi oči, ukruti, pa se s drugim korakom već baci sa stola i za vratima ode i nestane. Oblak se povlači preko kuće, i kao nemi talas preko polja, približava, preko trave i ograde i stola pred kućom – sunce obasja cveće tamo na terasi; neko otvori prozor na drugom spratu kuće, rastresa čaršave.
*
Oblaci, kao sante leda. U suvoj, visokoj travi, među šipražjem. Vodi staza. Zov insekata i nagli daleki lavež, i vezane krave u polju. Odlazim u prodavnicu preko polja i vraćam se znojav sa lubenicom. Sečem je da stane u frižider i pijem hladne vode i kutlaču kiselog mleka. Navire vrućina preko dana, izvire iz zemlje, kao da plavi niz brdo. Po životinjama i po ljudima. On u sobi, iza zatvorenih vrata, verovatno leži, verovatno spava. Posle doručka, i prodavnice, kosim donju polovinu dvorišta, da završim pre velike vrućine, oko prilaza i kanala i ispred ograde. Gledam samo pred sobom, i pred kosilicom, dok visi radio o njoj. Onda ga vidim u gaćama tamo gore, i u majici, stoji kraj stola u dvorištu bez mesta i ideje o mestu, saginje se koliko može i po žbunju traži nešto. Gasim kosilicu i jurim i čuje se muzika u podne dok jurim prema njemu. „Pa što si go sada šta radiš?!” Zove me Peđinim imenom, diže ruke gore. „Tražim…”, kaže: „Pantalone tražim. Gde si mi stavio pantalone?” Stoji u čarapama crnim što ih nosio uz odelo, na betonu je i na suncu i noge mu bele i pretanke, skoro preslabe kao na ledu. Vodim ga unutra, prostirem pantalone na patos, stavljam ga da sedne na krevet, dižem mu jednu po jednu nogu. Promukao dok ga oblačim, viče: „Pa šta jao bože, šta ja da radim!” „Čekaj, drži se za mene. Čekaj ćale, čekaj!” „Ne mogu samo da ležim po ceo božiji dan.” „Hoćeš napolje il’ ćeš unutra, odluči se?” Gleda po sobi kao da gleda u mraku. Gleda u stranu i u pod i kaže: „Ti se samo dereš. Kao da sam ja lud.”, kaže. „Ne derem se nego ne čuješ.” „Stalno si ljut nešto… Sve vreme. Šta ja da radim više?” „Ne ljutim se, pitam te – ako hoćeš napolje daj da te obučem i sedi u dvorištu.” Kažem: „Ima lubenice. Kupio sam ti lubenicu. Dođi sedi u dvorište, taman dok ja kosim da se o’ladi malo u frižideru. Ajde.” Oblačim mu košulju, uzimam ga za ruke da ustane. „Ajde, lepo je vreme, toplo je napolju.” Vodim ga za sto napolju gde seda i sledećih sat vremena sedi za stolom, čita novine, sklapa oči polako, diže oči u nebo. Sav u suncu, gleda niz dvorište u mene kako kosim. I gleda daleko, preko drveća i niz polje.
*
Ovo je kuća koju je izgradio. „Ovo je sve naše”, govori – kao da smo još u Sokobanji. Ali naša je zemlja samo uzani pojas na pola brda, nekoliko desetina ari. Među svom tom tuđom zemljom. Na tom je mestu pre četrdeset godina iznedrio letnju kuću u kojoj sada on i ja živimo, u proleće, i u leto, u jesen, i zimu. Tako od zimus. Kuća pod brdom i za brdom zaseok. U selu, govorio sam: „Tu sam sada”, kad okolo pitaju koliko ostajem. Posle podneva, šeta oko kuće po betonskoj stazi gde je još hladovina. Gledajući od kuće uz brdo, visoka trava – krzno na vetru. Sve što je u selu je na drugoj strani i svakoga jutra idem preko brda. Kasnije sedimo za stolom u dvorištu, iseckao mu lubenica uz krišku hleba – jede s’ hlebom kao što jede grožđe. „Šta ćeš da jedeš sutra?” Sleže ramenima. Iz dana u dan moram da izvlačim stvari iz njega. Srče sok, crveno mu niz bradu, među belim dlačicama što treba da mu obrijem – klima glavom. „Šta?” Sleću mu muve, rasterujem mu sa tanjira, on briše usta: „Šta god ima”, kaže. Sedimo i mirišem travu, tek pokošenu. Kad sam bio mali, kad je kosio, govorio je to trava zove upomoć. Rada mu govorila da ćuti, da ne priča takve stvari. I sad kaže to je poslednji trzaj žive biljke. Kao kad muva sleće na prste.
*
Penjem se na brdo po lopatu i kad se vratim pale latice ruža su pseći jezici u raskopanoj zemlji. Naprežem sebe da ne vidim. On unutra leži i u hladovini spava. Novine mu preko stomaka, gledam ga kroz prozor. Čitav dan da ne kaže, ne primeti ništa. Kasnije, dok grabuljam košenu travu na gomile, komšija prilazi putem, naginje se preko ograde, govori teško je to, selo nije prijalo psu, ovo je najbolje što sam mogao i da je šteta što je baš na mene palo tako nešto. Pita kako je sudija. Kada ode stavim kafu, sedim za stolom napolju, čitam novine. Vrućina jenjava, oseća se na letnji kraj. Na ulici jure deca, šutiraju loptu o ogradu, za njima jure psi – sa kapije baba viče da se sklone sa sunca. On se pojavljuje sav usnuo, u stranom, kao da je odnekud došao, stoji na dovratku još uvek bos, gleda napolje.. „Šta je ćale?” Drži se za stomak: „A gde je Rada?”, pita. Još čekam veče da zahladi, da uhvati vetar, da nakupim svu travu na gomilu. Da upalim vatru.
*
Osamdeset i šest godina ima. Do pre deset godina je mogao da radi, i je radio. Rada je šezdeset godina oko njega jurila. Na njegov imendan, pre šest godina, prešli su zauvek ovde, u praznu kuću, iz Beograda, da prožive svoju starost i ostare. Ostavili stan tamo Peđi, i njegovoj deci. Za mene to su bile poslednje godine Vankuvera. Nije mi bilo bitno onda šta će biti ovde. Stvari su tada još neko kratko vreme bile dovoljno dobre. Sada: psi laju pred kapijom, on stoji nad kapijom – zviždi: „Što ih gnjaviš, pusti ih.” Priđem s kolicima da izađem, da iznesem travu kraj kanala na gomilu – ali na jako kratko uhvati me sada strah pred tim psima s ulice, dovoljno da i sam sebe primetim, a on se naginje, smeje im se, psuje ih, oni laju uz kapiju, njih dvojica psa: „Ajde ćale, ajde da jedeš. Sad će ti i vesti.” Posle stojim ispred dvorišta uz kanal uz vatru, grabuljam travu u plamen, ne dam vatri da se prospe dalje. To uvek okupi decu što okruže i zapitkuju, sve su bliža vatri a ja im vičem da će izgoreti: „Beži, sklanjaj se odatle!”, vičem. Psi što su bili, i što su do malopre lajali, više nisu, i sad su u travi i leže kraj puta. Gledaju svu tu decu. Sa terase preko žena prostire, pa se nagne nad terasom i viče deci da se sklone od vatre, pa im viče da ulaze u kuću a deca dobaciju i sve to traje i na kraju za njima odu i psi niz ulicu. Par ptica preleti nisko nad ulicom i nestane dalje u šumu. Potom nestanu glasovi dece što izuvaju i ulaze u kuću. I lavež negde što je bio, jedva se drži, skoro da ga i nema. I što je skoro vetar, što huče dolinom kao reka, slabi. I na kraju, skoro, a onda skroz i odjednom – osećaj da je život u plamenu i grede života i sve okolo gori – a mi smo tako daleko od vode i nema nijednog vatrogasca na vidiku – potpuno smo, zaokruženo, sami. Sitni plamičci što se cepe od plamena i u vazduhu gase se i u travi nestaju – a on, u svojoj starosti, vidim ga kroz vatru sedi gore sa slamenim šeširom, kao brdo, kao dolina, kao poslednja stalna stvar koja to nije. Nekuda gleda, pa pogledam gde i on, preko ulice – oblaci kao rumeni obrazi nad ivicama doline u drveću, i nad dolinom tiho, tiho pada dan.
*
Predvečerje. Po gašenju vatre odem i pobacam sve cigare u đubre. Uzmem iz frižidera belo vino, kiselu vodu, sednem pored njega za stolom u dvorištu, govori kako su se očerupale ruže duž staze. Kako nije mogao da me odvoji od tih ruža kad sam bio mali, stalno sam kaže šutirao loptu u njih. „To je Peđa”, kažem, „Nisam to bio ja.” Spušta mi ruku na koleno pa je tu drži dok mljacka ustima kao da razmišlja. Pita gde je Rada. „Još je nema”, kaže. „Nema, sutra će ona.” „Šta će sutra, što sutra?” „Ne znam ćale, pusti me…” Vraća ruku, ja ćutim, da ne govorim, kao da će da zaboravi. Ali nedostajanje mu ne ide nikuda. „A Tanja, gde ti je ona?” Kroz vrućinu, pale se ulična svetla preko doline. Od daljine, posle tolike žege, trepere svetla kuća sa druge strane niz ogromnu padinu davno okrenutu od sunca, ocrtavaju placeve sa drvoredima i linije zemlje niz brdo. „Jel se ti sećaš kad ste bili mali kad smo vas dovodili preko leta, pa si video jagnje kod Miše, zaglavilo se u tarabi a ti je vučeš, ono skamuče, Miša viče pusti je, sad će slava za koji dan, a ti plačeš jadan, detence malo?” Meko otiče dan kao voda. Ponestaje mi šta da radim da ukrotim vreme, da mi bude dan. Spuštam laktove na kolena, glavu u ruke: sunce se spušta i spusti nisko, isuviše nisko da opet da stane na noge – udaram u zid negde u sebi, na nekom mestu gde davno nisam bio; gde se čovek ne zadržava i gde nema života, negde gde nije ostalo ničeg više za čoveka da se uhvati i pridigne – i nemam kuda sa tim. On žmirka u predvečerju, u tankom i sve debljem mraku, i zakopčava košulju, a talas raste, kao oblak, kao tišina, i raste brdo za kućom, na pogrešnoj strani od sunca – i diže se svežina, i diže vetar; i raste, raste ogromna udaljenost do sledećeg dana: „Imao sam baš lošu godinu ćale.”
– priča “Moj pas me više ne voli” trećenagrađena je na nagradnom konkursu/natječaju “Lapis Histriae 2024” (Forum Tomizza, Umag), u čijem je zborniku objavljena pod naslovom “I pas me više neće voleti” –
________________________________________
PAVLE ALEKSIĆ, rođen u Beogradu, živi i radi na Aljasci, bez stalne adrese.
slikati kada je oblačno tri žene neće se naljutiti
snaga njihovog koraka utemeljena je ojlerovski ka gradu zlatnoj, struni budućih pridošlica (da li su sve pridošlice buduće?)
rasuti zvukovi ispred minđuše grad, kocka i krčma deluju sasvim umiljato pogled na pejzaž rasturene stolice preko njih pantalone poslednje mode Delft želim da odem
za tako nešto, potrebno je preduzeti odmak od nasukanog, modrog broda
***
JECAJ
kiše su odvratni izumi ali ljudi su prestali da mare za takve stvari, preterane i slabe stvari, kapljične kradljivce berzanskog vremena
klupska atmosfera u mraku govorim joj da ne odustaje ona kaže ljudi kao on otišli su besmisleno je pisati i pričati o cveću sve nesrećne sudbine su takve pisao je Jesenjin
kiše su odvratni izumi i fraza “Jesen je i Jesenjin znaš…” negovati svoj vrt preporučeno je na časovima pisanja
Panglos, tanatos pobegli su iz El Dorada na ostrvu su kažnjeni oni što se nisu admiralski primakli
toliko vode opisuje napor suzdržavanja autobuskog posle pića u delu grada koji upoređivali smo s našim
sami, prijatelji i ja tako sakriveni daleki kišni nedodirljivi?
***
CRTICA
pišem dobro i svet je dobroćudan mrke siluete zaobilaze inspiracijske šumove
pišem loše svet je odvratan zašto ste takvi?
ideje koje posedujem prosvećene su ideje koje posedujem potrebne su ideje koje posećujem tu su kada sam sam
zaključak pisci su dobri kada je svet dobar strašno! pisci su loši kada je svet loš potpuno užasno!
popričajmo o slobodi koja nas vodi brodolomu na obali puna usta novih nasrtaja telefoniraju nas iz govornice
______________________________________
DEJAN KANAZIR rođen je 1997. godine u Beogradu. Aktivno piše poeziju od svoje četrnaeste godine. Bivši polaznik radionice kreativnog pisanja u Biblioteci „Milutin Bojić“ koju je vodila Violeta Vučetić. Pobednik „Zvezdarijade“ 2015. u Beogradu. Kasnije je postao pasivan član i posetilac skupova Književnog društva „Orfisti“. Svoju poeziju javno je čitao na beogradskim večerima poezije (Poezin party, ARGH večer poezije, Pet minuta pažnje, Na sav glas, TROP Autsajder, Punchtown poetry Pančevo). Njegove pjesme zastupljene su u: „Rukopisi 40“, „Rukopisi 43“, „Časopis TEMA, Zagreb“, „Poezija Zagreb“,“Časopis Gradina“, “Beogradski književni časopis”, blacksheep.rs, astronaut.ba, strane.ba, čovjek-časopis, hiperboreja.blogspot, fenomeni.me., nigdine. com, zbornik ljubavne poezije bludnistih. com. 2019. godine, njegovu prvu zbriku pesama „Ništa se ne dešava utorkom uveče“, objavljuje PPM Enklava pod okriljem Zvonka Karanovića kod kojeg je išao na radionicu u DKSG Beograd. Dve godine kasnije objavljuje drugu zbirku poezije “Ljudi koji skaču na haube” (PPM Enklava, 2021.), a 2023. zbirku “Neonska plaža” (Treći trg). Uvršten je u antologiju savremene srpske poezije “Logične pobune” koju je priredio profesor Stevan Bradić (Laguna, 2022.) Organizator je književnih večeri “Tiho u tu blagu noć” koje se održavaju jednom mesečno u Beogradu. Pored poezije, piše kratke priče i dramske dijaloge. Živi i radi u Beogradu.
esej od stihova pišem njenom veličanstvu pesmi, puna kala i lepote ne stari, starimo mi
dovode je i do savršaja retki iako je i savršenstvo upitno u segmentima dana razmišlja se drugačije,
jogunasta je neće u okove preliva, muca ponekad i na rečima štedi ume temom ili naslovom da grandiozi, zna i da pametuje; da ovo o njoj izrekoh u kafani čitana bi bila u postelji čak i da tako je a nije, do zore prve ili druge mamurluk njom od strane aktera iščilio bi
zato
jutrima kreće u znane i neznane pohvale
ruku ljubim i šešir veličanstvu njenom skidam
jer
pesma jeste za klanjanje
***
KADA SE NA DRUŠTVENIM MREŽAMA JOŠ POVALJIVALA AFRODITA
kakvi su to bili dani štikle stepeništem zgrade odzvanjaše trebalo se samo popeti do potkrovlja a stan mali umetnički onako razvedeno momački ključ zarad usredsređenja bacao se koliko zvukova i slatkih boli čaršavi pocepani upiše stalno kupovao sam nove ( tada još nisu postojali seknd šopovi) pauze jedino zbog jela pravile su se i u snu nije bilo spavanja s lakoćom po krovu spuštao bih se i do hodnika tapšanje po ramenu od komšiluka ili snebivanje usleđivalo je
petnaestak godina posle robot afrodita sve zamajava zato ni ne može doći do vrućih dogovaranja a i ja sam se promenio
ko sa jednom poželi sve rezultanta mu je ništa
***
ODJAVLJENA KROJAČKA RADNJA
kako da volim kad srce je prazno a usta nisu gladna
slabosti se zovu dobrota i naiva
predgrađe u kome živim zlatnu malinu osvoji za najgori film udaljenost od centra drugima postala je jako važna
u sebe ni za milimetar više silaziti neću što sam rudario rudarilo se iako stan osvežih ( neko će reći da ovo vabilica je) postavu više ne menjam
***
DOUKE
slavno nedogođen ne baš tako trudljiv stila jesam osobitog poteškog za kopiranje ljubav – data nije i u celosti ne valja niko svako i svaka samo malo slasti ubire iako libertin podugo kao da sam za douk ovaj prekasnio sebi se ugađa ostalo je koleterala stoga mogu još do bronksa pa da se tamo ludiram danju i do polarnog ću kruga napisaću haiku o aurori borealis u zemlju ću one čija piva nisam pio ka kafanama vodi me radar prirodni ako su i na petom kraju sveta sam biti neću jer neki naš uvek je tamo
___________________________________
DARKO HABAZIN (1964.) živi i radi u Beogradu. Bibliotekar, književnik, recenzent, urednik književnih programa, koantologičar, voditelj i član ponekog žirija. Piše pesme, haiku, priče za decu, priče za odrasle i aforizme. Dosada objavio 14 knjiga.
dobro jutro, danas će kišiti oko podneva i do večeri nećeš pronaći bračnog druga, satelit se udaljio od tvog planeta kilometrima, baci ribice na žrtvenik, počela je godina ognja i požara, dobro jutro, zamrzi ovaj tjedan na putu do posla
u zahodu promatraš sprovod kraljice Elizabete II. prije spavanja pogledaš smiješne nasumične snimke mačaka, svakog dana napraviš nekoliko sklekova i popiješ nekoliko piva, bojiš se konca svijeta i gubitka kose, po deveti put ovog mjeseca pokušavaš pročitati jedan roman do kraja
svi poljupci prosuti su haustorom kao opušci, svi petci umoreni su jutarnjom žeđi i bolovima u nogama, svi ljubavni eksperimenti postali su digitalni neuspjesi, pozivi neuzvraćeni, poruke produhovljene
sanjaš rane trešnje u majici pretvorenoj u košaru, gradove bez rasvjete koja umara zvijezde i vragove koji donose darove
porod tvog tijela obavljen je krajem dvadesetog stoljeća, sasvim nebitan za povijest čovječanstva, tijelo bačeno u ljutnju nakovnja
_______________________________________
RUKOPISI 47, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / glavna urednica: Jasmina Topić; urednici Srđan Gagić, Stefan Stanojević, Tanja Božić (Slovenija); prevele sa slovenačkog i makedonskog jezika Natalija Milovanović i Gorica Radmilović – Pančevo : Dom omladine 2024.
RUKOPISI 47, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / glavna urednica: Jasmina Topić; urednici Srđan Gagić, Stefan Stanojević, Tanja Božić (Slovenija); prevele sa slovenačkog i makedonskog jezika Natalija Milovanović i Gorica Radmilović – Pančevo : Dom omladine 2024.
Još kao deca, kada bismo s roditeljima išli na odmor, majka je mazala mene i brata nekim čudnim melemom koji je mirisao na ribu. Sećam se da smo oboje osećali gađenje od tog mirisa. Moj brat bi često posle mazanja znao da se sakrije u dvorištu vile gde smo bili smešteni i da toalet papirom obriše ceo sloj što mu je majka stavila na kožu. Jednom je čak i povratio u dvorištu pored masline. Od tada, majka je prestala da ga maže melemom. Nijedno od nas nije želelo da miriše na ribu. Brat se stideo mirisa i izbegavao je da izlazi u popodnevne šetnje. Znao je da će ga devojke tako ne samo izbegavati, već ga neće ni pogledati. Melem je bio delotvoran, i koliko god da nam se nije dopadao njegov miris, brzo je lečio rane, povrede od nepažjivih igara, ali najvažnije od svega, opekotine od sunca, od kojih je moja majka najviše strahovala. Kada smo već imali po 25-26 godina, primetila sam da moj brat tajno uzima melem sa sobom kada bi trebalo da ide na odmor sa prijateljima. Iako upakovan u nekoliko kesa, da bi se prikrio neprijatni miris, prepoznala sam pakovanje sa malom belom trakom na njemu. U jednom trenutku htela sam da ga zadirkujem za glasno povraćanje pored masline. Godinama kasnije, kada se brat oženio, prosvetlio je svoju ženu melemom. Holanđanka je bila oduševljena magičnim proizvodom i bez stida je mazala njihovu decu melemom kada bi izgorela od sunca ili povredila kolena. Njoj nije bilo važno da li će šetati okolo s mirisom ribe. Bila je zahvalna što je moj brat podelio lek s njom. Blizanci, kao i moj brat, nisu voleli miris. On opet, nije imao pravo da im se suprotstavi znajući vlastitu prošlost. Za razliku od brata, ja sam se manje bunila i nekako sam prihvatila miris ribe kao svoj. Tokom godina retko, skoro i uopšte, nismo koristili melem dok smo bili kod kuće, tako da sam njegov miris povezivala s bosim stopalima, vrućim peskom i kapima morske vode sa bikinija koje su mi se slivale po stomaku. Živela sam za letnje odmore, a leto sam čekala celu godinu jer sam ga doživljavala kao svoju slobodu. Tokom mladosti često sam odlazila na mesta gde ima morske vode. Ponekad, znala sam iskoristiti i vikende za boravak pored najbližeg prekograničnog mora, samo da sednem na obalu s brzom hranom kupljenom od lokalaca. To je bio moj dah novog života. Možda ne nov, ali poznat, miran, slobodan, svoj. Čak i u kući, u kojoj sam živela sa mužem, kupili smo akvarijum s ribama, čiji se broj tokom vremena prepolovio. Kada sam nastavila da idem na letnje odmore bez roditelja, nastavila sam da melem nosim na putovanjima i tako ga nesvesno nametnula svojim prijateljima, zatim partnerima koje sam imala u mladosti i na kraju mužu. Nažalost, jednog dana u apotekama su mi rekli da ga više neće uvoziti u našu državu. Jedna farmaceutkinja čak mi je rekla da će prestati da se proizvodi. Nisam verovala vlastitim ušima, pa sam zato na kraju leta spakovala torbu, napunila rezervoar i uputila se ka prekograničnom moru. „Mora da je ima u njihovim apotekama. Mi smo jedan veliki nered od države”, mislila sam, gunđajući. Ne znam zašto me toliko potresla ova vest. Nekoliko dana kasnije, proglasili su me nestalom. Lokalci i policija obavestili su Marka da su me poslednji put videli kod pristaništa kako uveče kupujem brzu hranu i pijem belo vino. Okolne kamere nisu uspele da snime moje kretanje. Moj brat, snaja i najbliži su savetovali Marka da uzme odmor od posla i da pokuša da se smiri dok ne dobiju informacije o mom nestanku. Poslušao ih je i dani su mu prolazili kod kuće. Redovno je otvarao društvene mreže, pratio vesti, telefonski komunicirao s našom, ali i inostranom policijom. Takav odmor mu nije prijao. „Nemamo nove informacije, čim saznamo nešto, javićemo vam se”, dobijao je kao odgovor. Jednog dana sedeo je na kauču i, sa dlanovima naslonjenim na kolena, nemo gledao u pod. Posle nekog vremena ugledao je praznu teglicu riblje masti, kojoj je prošao rok. Otvorio ju je i pomirisao. Naslonio se na trosed, gledajući u tavanicu. Stavio je mast pod nos i nasmejao se sa suzama u očima. Nije znao da sam tu i da ga posmatram s druge strane stakla akvarijuma koje me sprečavalo da plivam kroz vodu i snažno ga zagrlim dok je sedeo usamljen u dnevnoj sobi.
*
МОРСКА
Уште како деца, кога со моите родители одевме на одмор, мајка ми нè мачкаше мене и брат ми со некоја чудна маст што мирисаше на риба. Се сеќавам дека и на обајцата ни се гадеше од мирисиот. Брат ми честопати после мачкањето знаеше да се сокрие во дворот од вилата кадешто бевме сместени и со тоалетна хартија да го избрише сиот слој што му го имаше ставено мајка ми на кожата. Еднаш дури и поврати во дворот кај маслиновото дрво. Оттогаш натаму мајка ми престана да го мачка со кремата. Никој од нас не сакаше да мириса н рибешко. Брат ми се срамеше од мирисот и избегнуваше да излегува на попладневние прошетки. Знаеше дека така девојките не само што ќе го одбегнуваат, туку нема ни да го погледнат. Маста беше делотворна, и колку и да не ни се допаѓаше нејзиниот мирис, за брзо време ги лекуваше раните, повредите од несмасните игри, но најважно од сè, изгорениците од сонце, за кои мајка ми најмногу стравуваше. Кога веќе имавме по 25-26 години, забележав дека брат ми скришум ја зема маста со себе кога требаше да оди на одмор со пријателите. Иако завиткана во неколку кеси, за да се прикрие непријатниот мирис, го познав препознатливото паковање со мало бело рипче на неа. На момент сакав да го задевам за гласното повраќање кај маслиновото дрво. Години подоцна, кога брат ми се ожени, ја просветли жена му со маста. Холанѓанката беше воодушевена со магичниот производ и без срам ги мачкаше нивните деца со маста кога ќе изгореа од сонце или пак, ќе си ги повредеа колената. Неа не и беше гајле дали ќе се шетаат наоколу со мирис на рибешко. Беше благодарна што брат ми го сподели лекот со неа. Близначињата, исто како и брат ми, негодуваа за мирисот. Тој пак, немаше право да им се спротивстави знаејќи го сопственото минато. За разлика од брат ми, јас помалку негодував и некако мирисот на рибешко го прифатив како свој. Во текот на годината многу ретко, скоро и воопшто не ја користевме маста додека бевме дома, па затоа нејзиниот мирис си го поврзував со боси стопала, жежок песок и капки морска вода од бикините што ми се слеваат по стомакот. Живеев за летните одмори, а летото го чекав цела година зошто го доживував како своја слобода. Во текот на младоста се почесто одев на места кадешто имаше морска вода. Од време на време, знаев да ги искористам и викендите за престој до најблиското прекугранично море, само за да седам на крајбрежјето со брза храна купена од локалци. Тоа беше моето вдахнување нов живот. Можеби не нов, но познат, спокоен, мирен, слободен, свој. Дури во домот кадешто живеевме со сопругот купивме аквариум со риби, чиј број низ текот на времето се преполови. Кога престанав да одам на летни одмори без родителите, продолжив маста да ја носам на патувањата и така несвесно наметнувајќи им ја на моите пријатели, потоа на партнерите коишто ги имав во младоста и најпосле на сопругот. За жал, еден ден во аптеките ми рекоа дека нема да ја увезуваат повеќе во нашата држава. Една фармацевтка дури и ми рече дека ќе престане да се произведува. Не им верував на сопствените уши, па затоа кон крајот на летото спакував една торба, го наполнив резервоарот и се упатив кон прекуграничното море. „Мора да ја има во нивните аптеки. Ние сме една голема скапаница од држава“, си помислив, пцуејќи. Не знам зошто толку многу ме потресе оваа вест. Неколку дена подоцна ме прогласија за исчезната. Локалците и полицијата го известија Марк дека последно сум била видена кај пристаништето како вечерам брза храна и пијам бело вино. Околните камери не успеале да го снимат моето движење. Брат ми, снаа ми и најблиските го советуваа Марк да земе одмор од работа и да се обиде да мирува додека добијат информации околу моето исчезнување. Ги послуша и деновите ги поминуваше дома. Редовно ги отвораше социјалните мрежи, следеше вести, телефонски комуницирање со нашата, но и со странската полиција. Ваквиот одмор не му годеше. „Немаме нови информации, штом дознаеме нешто, ќе ви се јавиме“ добиваше како одговор. Еден ден седеше на каучот и со дланките потпрени на колената, немо гледаше во подот. По некое време го здогледа празното кутивче рибина маст, на која ѝ беше поминат рокот. Ја отвори и ја мирисна. Се потпре на троседот, гледајќи во таванот. Ја стави маста под носот и се насмевна со насолзени очи. Не знаеше дека сум тука и дека го гледам одпозади стаклото на аквариумот кое ме спречуваше да ја препливам водата и силно да го прегрнам додека седи осамен во дневната соба.
_________________________________________
RUKOPISI 47, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / glavna urednica: Jasmina Topić; urednici Srđan Gagić, Stefan Stanojević, Tanja Božić (Slovenija); prevele sa slovenačkog i makedonskog jezika Natalija Milovanović i Gorica Radmilović – Pančevo : Dom omladine 2024.
strašan je mir kad znaš da se niko neće odazvati. reči te više ne dave, zaglavljene u grlu. skliznule su u želudac i nestale zajedno sa ručkom. svakako je većina njih sranje. strašan je mir u kom samo kazaljka kuca, a sat je zapravo stao. rastvorilo se vreme jer nemaš više čime da ga omeđiš. koliko dugo već čekaš da se neko javi. čekanje je stalo i vreme se kao more preliva po tebi, neumorna, beskorisna kazaljka kao ravnomerni bat valova o hridi. ali niko ih ne broji. o kako je strašan mir, o kako je mekana morska pena. nikad te više niko neće strpati u flašu.
***
MIR II
strašan je mir dok te grli morska voda. kad konačno prestaneš da se koprcaš i plutaš mirno, pa toneš polako. srce kuca, ali nisi živa. kazaljka kuca, ali sat je stao. gledaš zbunjeno u svoje šake pod vodom, pitaš se da li sanjaš, morala bi već biti mrtva, ili barem bez svesti. ali balončići odnekud idu, voda te miluje, a škrge rastu. gledaš zbunjeno u svoje šake koje postaju peraja, i plivaš, živiš, ideš. srce kuca, živa si. samo više ne haješ za vreme, već ga režeš perajima na komade po svojoj meri. vreme slano od suza, iz tog mora iskačeš u sred noći i plašiš one koji se usude da se posle toliko čekanja konačno jave.
***
REVOLUCIJA
umorna sam od plakanja po gradskim autobusima, vozovima, avionima, plažama, koktel barovima i tuđim stubištima. umorna sam od borbe za pravdu. tuđu, moju, tvoju, našu pravdu, po ulicama i trgovima, instagram nalozima i fejsbuk stranicama. ja, koja sam mislila da se nikad neću umoriti. u svom umoru samo želim kuhinju, da na miru pravim veganske specijalitete. kuhinju prostranu, prozračnu, svetlu – ja, koja oduvek prezirem kuvanje. evo, ja ću da čuvam kuhinju, boriću se za pravdu u kuhinji, zalagaću se za nenasilje u kuhinji. da li sam izdala revoluciju? da li je ona izdala mene? nas dve se ne bismo složile. imamo dosta zajedničkog. obe su nas izdali i obe smo nakon toga značajno promenile tok.
***
ZA UDOMLJAVANJE
više puta ostala bez doma mešanka srednje veličine naučena na život u stanu umiljata ne linja se nažalost mnogo laje nikad ne ujeda prva bolje se slaže s psima nego sa ljudima
iako besna mašem repom kao i svaka napuštena kučka u nadi da će neko odabrati baš mene.
***
KROZ PROZOR
deca se igraju u oblaku dima nazire se umorno nezainteresovano sunce. posle nema dece, ringišpili trule kao dečija pluća, žuta farba se spira i sa usijane zvezde. svetom vladaju oblaci dima, visoki dimnjaci, zarđale ograde, pusta igrališta. nazad u budućnost, parna mašina, industrijska revolucija, progres ima granicu nakon koje postaje regres na nulu, ništicu, čađ i dim.
__________________________________
TIJANA SLADOJE (Sarajevo, 1989) završila je master studije iz engleske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objaviljivala je poeziju i prevode sa engleskog jezika u domaćoj periodici. Objavila je zbirku pesama „Oderotine“ (ZAPROKUL, 2021) za koju je dobila nagrade „Novica Tadić“ (2021) i „Bajo Džaković“ (2022) i zbirku pesama „Artičoke padaju sa neba, narovi trule na zemlji“ u izdanju Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva (2023).
umro je i niko se nije iznenadio premda je svima bilo žao i osjetili su kako im se stomak pomalo savija u neodređenosti nelagode ko će nam sada popravljati televizore
znali smo čađu nije imao nikog osim mnogo prijatelja i nekoliko slične braće iako majka onakvog samo jednom rađa
volio je avione zaklinjao se u posljednji let boinga 707 htio je da pronađe neku jelenu ženu koje zaista odavno nema da može da joj se javi ili bar da je ponekad vidi kada je zaspao na snijegu prosto je umro od tuge
(što je u svijetu i poznato kao prvi i najčešći uzrok smrti među svim jugonostalgičarima)
sada anđelima na nebu popravlja televizore ponekad je odozgo potraži ona je kao i uvijek daleka samo što je sada manja i od ptice
a on i dalje nema hrabrosti ni da joj mahne sa visina gleda svoje avione i čeka pravi trenutak da joj kaže nešto kao još uvijek se nadam
___________________________________
RUKOPISI 47, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / glavna urednica: Jasmina Topić; urednici Srđan Gagić, Stefan Stanojević, Tanja Božić (Slovenija); prevele sa slovenačkog i makedonskog jezika Natalija Milovanović i Gorica Radmilović – Pančevo : Dom omladine 2024.
čovjek-časopis 