Pisati o temi ili na temu a koji beše motiv? Jezička ispravnost ili radoznalost pisca da istraži sve što se na um i tastaturu nalepi
Sav očaj sveta i nadu postojanja
koja otresa blato da bi rekla/napisala reči makar bile i poslednje pre nego što otvrdnu u kamen, čak ni kamen već tvar poroznu i sasvim neupotrebljivu
***
RAZGOVORI U SAMOĆI
Izabrati jednu rečenicu ili pasus, podeliti oduševljenje ili naprosto čuđenje s nepoznatim prijateljem na društvenoj mreži
neizbežno je kidanje iz konteksta jer svačije čitanje je novo tumačenje kao i lepota uvek u očima posmatrača
a politički program Nabokova jednako nepromenljiv i klasičan do banalnosti: sloboda govora, sloboda mišljenja, sloboda umetnosti
***
SVI SVETI
Grobno mesto nije uvek lako pronaći slična su kao kost do kosti u mramornom moru cveća
Jedino te ime izdvaja uklesano i izbledelo zasija na čas umesto sveće koju opet nemaš čime da zapališ
pa šapućeš sitna sećanja kao molitve, mada znaš da je patetično ali je trenutak kao stvoren i niko za tvoju slabost saznati neće
***
IZA ZAVESE
Ova kišica što stalno rominja podseća na curenje iz klima uređaja u vrelim letnjim danima
nakon te misli spuštaju se još neki zvuci na aktiviran perceptivni aparat: zalaje komšijski pas i, uvek naglo oglasi se zvono na obližnjoj crkvi označavajući pun sat
čini se da je kiša stala, razbijena drugim tonovima, i gugutka objavljuje svoje prisustvo pod starom strehom
jutro kaplje laje guguče, sklupčano u ušnoj školjci koja tiho i svečano zvoni
_________________________________________
JULIA KAPORNJAI rođena je u Vrbasu. Objavila pesničke zbirke: Živi čvor (2002), Belo sunce (2005), Iz kapi mora (2019) i Panaceja (2021). Povremeno piše kratke priče i književne prikaze. Objavljuje u književnim časopisima. Od 2010. je član DKV-a. Živi u Novom Sadu.
uvek ću polagati pravo na prolazak prstiju kroz tvoju kosu na javnom mestu
tvoje butine ostaće mesto za odmor mojih ruku kao benzinske pumpe usred noći na povratku s mora
manire i stavove pažljivo sam uređivao za duge večernje razgovore s tvojim sestrama
stolica na rasklapanje na tvojoj terasi bezbedna je zona van dometa poslovnih poziva i vudu igala
***
BILO JE LAKO PRONAĆI TE U HIROŠIMI
trebalo je samo pratiti trag istopljene kože na asfaltu ići ka tački od koje su ždralovi bežali
imala si pet miliona stepeni snagu trista tajfuna topila čelik utiskivala senke u zidove
našao sam te kako sediš u podnožju mosta disala si plitko grleći kolena
odneo sam te u hotelsku sobu i spustio u postelju pre nego što si zaspala, rekla si molim te, budi strpljiv sa mnom
***
KAMBODŽANSKA JUTRA
neko je prosuo sangriju na istoku kriška mandarine rasteruje mrak pastelni akvarel razliva se nad šumom
drveće proteže grane osmesi džinovskih kamenih lica izbijaju kroz krošnje džungla je zadovoljna, jer zna: svaki njen poraz je privremen
u zagrljaju divljeg rastinja hramovi srastaju s mahovinom i kostima izumrlih životinja
na fasadama dodir sunca oživljava vojske glinenih ratnika; umiru uzalud osuđeni da svakog jutra izvode istu predstavu
unutar zidova Višnu, Šiva i Buda žive u nametnutom primirju: partija šaha u kojoj su svi pešaci davno žrtvovani
na zapadu planina stresa sa sebe lišće opalo u toku noći; na njenim obroncima tigar se budi, zeva i nehotice guta čitavu džunglu
***
ZBOGOM, ARESIBO
Zbogom, Aresibo onog leta kada si otišla ostajao sam budan noćima zurio u nebo iscrtavao izohipse usamljenosti unosio tragove kočenja u mapu pogrešnih skretanja
ali nisam te tražio ko bi te prepoznao među svim tim svicima među svim tim tačkastim termonuklearnim pećima
znao sam da te mogu naslutiti jedino radio-talasima samo ako se pretvorim u trideset osam hiljada aluminijumskih ploča i smestim u dolinu između portorikanskih brda
*
urušio se kultni radio-teleskop lovac na pulsare i međugalaktičke šumove povremeni statista holivudskih filmova
popucali kablovi platforme iznad trista pet metara širokog tanjira ogledala dubokog svemira ušne školjke Karipskog mora
nije tačno da nikog nije bilo u trenutku kolapsa ona škripa na snimku nadzorne kamere bila je najava kidanja mojih nerava
nije popustio gigantski metalni kostur moja je kičma pukla pod teretom dugih teških noći
*
pokušavam da umirim prijatelje da im objasnim: nikad nisam želeo kontrolisanu demontažu da postanem poligon za šetnju vikend turista; meni je mesto u poluizmišljenim sećanjima uz legende o lutajućim šamanima
*
greše kad kažu da je za sve kriv uragan Marija sećam se dobro svih prirodnih nepogoda samo jedna se tako zvala i bila je tek malo jača jesenja bura ona koja je odgovorna za ovo hoda kroz zidove šalje šifrovane signale preko amaterskih radio-stanica ostavlja mi poruke na aerodromima i u lukama doziva kroz maglu čileanskih vina šapuće moje ime u japanskim zen-vrtovima
*
dao bih da me ponovo razapnu između tri betonska stuba osluškivao komešanja na dugim talasima tumačio zvučne potpise koraka samo kad bih znao da se među njima krije još neka devetorepa nebeska lisica
***
MESEC JE KRIŠKA PERSIJSKOG GREJPFRUTA
i mi ga grizemo svake noći trnu nam zubi od njegovog hladnog soka dok se kao udicom zakačeni klatimo iznad krovova
pred svitanje vilice popuštaju okruženi pijanim komarcima padamo padamo padamo
jutro nas guta mačke u tvojoj kosi zevaju svet je probušeni balon oko nas sve se sažima ostaje samo mladež u obliku ribarskog čamca iznad tvog pupka
MARKO STALEVSKI (1982, Beograd) diplomirao je astrofiziku na Matematičkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na zajedničkom studijskom programu Univerziteta u Beogradu i Univerziteta u Gentu, u Belgiji. Četiri godine radio je na opservatoriji Kalan pri Univerzitetu u Čileu, a kao gostujući istraživač boravio na više naučnih instituta u Japanu, Grčkoj, Americi i na Еvropskoj јužnoj opservatoriji u Čileu. Danas radi kao viši naučni saradnik na Astronomskoj opservatoriji u Beogradu, gde rukovodi istraživanjima prašine u blizini supermasivnih crnih rupa u središtima galaksija. Pesme su mu objavljivane u zborniku Tajni grad (PPM Enklava, 2022) i internet portalima Čovjek-časopis, Enklava, Bludni stih, Nova.rs. „Tragovi kočenja“ su mu prva pesnička zbirka (No Rules, 2023). Trudi se da što više vremena provodi u planinama.
Ovo je za muškarce koji nisu uspjeli Ispuniti očekivanja žena, djece, obitelji i Bogova iz kućnih oltara, Za ponižene, za odbačene, Za najlošije očeve, supruge, radnike, Otpisane prijatelje i izdane duše, Za muškarce koji su najbolje godine izgubili Razmišljajući o upućenim uvredama, Za idiote, degenerike, manijake, ponoćne pijanice, Primitivce, varalice, internetske izbjeglice Za neshvaćane, one koju sve plaćaju dvaput, Za one pod paljbom glupih pitanja, One koji ne znaju promijeniti slavinu, Koji preoštro ulaze u zavoje i djeci daju krive filmove, Za one koji ne zarađuju dosta za vile s američkim Otvorenim soba-kuhinjama, Za oslobođene muškarce, tužne muškarce.
Ovo je za pogažene, kastrirane, zanijekane, Nedoživljene, neiživljene, One koje su natjerali da neprestano sumnjaju u sebe, Za muškarce koji uvijek donose krivu vrstu sapuna iz trgovine, Za one koji rade besmislene poslove i podržavaju preglupe hobije, Za naivne sanjare čije se prijatelje prezire, One koji uvijek govore previše ili premalo, I uvijek govore posve krive stvari, Za one koji se sigurno nikome ne mogu svidjeti i nisu vrijedni ljubavi, One što ne spajaju dobro boje i znoje se kao prasci, Za one s nedopustivim pivskim trbusima, One koji su dokazano i očito postigli puno manje od svih, One koji svaki dan govore telefonom sa svojim majkama, Koji se zbunjuju dok plaćaju račun za tri kave, Za one bezvrijedne i obezvrijeđene Za one s definitivno glupim frizurama, Smradom iz usta, ujutro, ali i poslijepodne, Za one pod vječnim stresom, za ismijane i izigrane, Za divne oslobođene muškarce, tužne muškarce.
Za muškarce kojima su predočeni popisi grijeha Koji im nikada neće biti oprošteni, I popisi imena momaka koji bi u ono vrijeme bili Bolji izbor za muževe, Za nadglasane, nevidljive, slomljene, otpisane. One čije se kutije s uspomenama drže u podrumu. Za muškarce koji su preživjeli godine vriskova i prijetnji, Za one koji su se povjerili svojom ženama Da bi one te tajne iskoristile protiv njih, Za muškarce koji u svom domu žive u vječnom ratu I liježu sa željom da umru glasovi. Za one, naposljetku, nasilne – za kukavice dakle, Da! Za kukavice, za te divne kukavice Koji odjednom zdušno razbijaju cijele kuhinje, One koji plaču u autima, a u domu nemaju mjesto za tugu, Za muškarce kojima će biti oduzeta djeca, One koji su od služinčadi postali Oronuli tipovi koji se pojavljuju tek vikendom s dva broja Premalenim dječjim cipelama, Za muškarce pokrivene plijesni, Muškarce koje su odgojem gurnuli u nesuvisla vezivanja, Ali bez nužne pripreme za rukovanje gadovima, One koji su u društvu svojih družica odavno sanjali o papigama, Za one u vječnom bijegu, Za divne oslobođene muškarce, tužne muškarce.
NIKOLA TUTEK rođen je 1978. Autor je kratkih priča od kojih su se mnoge pojavile u književnim časopisima u Hrvatskoj i inozemstvu. Također, autor je tri zbirke kratkih priča: Zlatna pirana (2006.), Ljudi koje sam izmislio (2009.) i Pamrav i pragrgan (2015.). Njegova priča Pičkin dim proglašena je trećom najboljom na FEKP-u 2020. Piše kratke priče, dramske tekstove i poeziju. Osim na hrvatskom, piše i na engleskom i mađarskom jeziku.
Nema ništa začudnije nego kad u pedesetoj tražeći nešto sasvim pragmatično tipa rezervna žarulja ključ račun iz ladice iskopaš crnobijelu fotografiju sebe iz vrtića. Imala sam četiri godine kratku kosu i frizuru istu dječačku frizuru baš kao i sad.
Imala sam i prestravljeni izraz lica isti prestravljeni izraz lica
Baš kao i sad.
***
POTAPANJE
Ne pratim više ratove lažem sebi da su daleko Ne pratim više deložacije svaki put isele i mene Ne mogu više ni poplave osjećam se jednako potopljeno Ne pratim više ni sebe možda sama sa sobom zaratim možda samu sebe iz sebe iselim možda sve svoje svjetove od nemoći ravnodušno potopim.
***
TO WHOM IT MAY CONCERN
Moja slova ne obvezuju nikog (na ništa) a ponajmanje mene (ponajmanje mene). Moji snovi ne duguju nikom osim meni (mene jaču). Pišem sebi i ponekad svijetu ne pišem za bolje sutra niti za ponovno jučer. Pišem sebično bez predumišljaja kao kad sebi kuhaš svoju prvu kavu jutrom.
***
ŠTA?
Možete li doći na našu književnu večer Šta? Ne, na žalost nema honorara ali evo bit ćete spomenuti u novinama znamo da se vi škrabala ovlažite kad vam se ime pojavi na našim stranicama. Možete li napisati pričicu do dvije
Šta? Ne, na žalost nema honorara ali evo bit ćete potpisani ispod vlastite priče pred takvom časti, zar ne nijedan pisac ne uzmiče? Kako to mislite u to pisanje uložen je nekakav rad? Dajte ne budite tašti knjiški gad.
***
1963.
Ponekad se iživljavam nad svojim starenjem slušajući hitove iz osamdesetih zgusnuti zrak ispod svjetlosne disco kugle ja imam dvadeset i vrtim se u smjeru suprotnom od stvarnosti ja imam dvadeset i još nikada nisam bila na dijeti momak kojeg želim na šanku ležerno napušen čeka sentiš pa da mi dođe i odvrti me u smjeru suprotnom od godina i rata ispred nas.
*
“Jugo na Čiovu zbirka je poezije Bobe Đuderije, već poznate spisateljice, kolumnistice i autorice priča u kojima su čitateljice i čitatelji prepoznali svoje živote: čitajući se smijali, plakali ili beštimali. Ono što je u Bobinoj prozi autentično, hrabro, duhovito ili lucidno, našlo je svoje mjesto i u ovim pjesmama, u svedenijemu, intenzivnijem izrazu. Ako bismo Bobi tražili poetskog brata ili bližu rodbinu, srodnosti zasigurno ima s pjesništvom Tome Bebića, a katkad iz stihova zasvjetluca odsjaj Mjeseca iznad Splita Predraga Lucića. Uronjen u Mediteran, lokalno u Kaštelanski zaljev i splitski akvatorij, rukopis koji držite u rukama, na svoj je način i otok i kopno – kao i mitsko Čiovo iz naslova: žuđena idila koju je zapala divlja stvarnost, more sveprisutno kao spas, sudbina ili sol na ranu. Neposredna i otvorena, politična i senzualna, Boba Đuderija ispisuje lirski dnevnik svog vremena i podneblja, prati ružu vjetrova, bilježi temperament i melankoliju, ali i razmiče uske granice mentaliteta, rastura sterotipe, zahvaćajući duboko pa plitko, široko i visoko, katkad iz vreve, drugi put iz osame, uvijek iz neposredne blizine svakidašnjeg življenja: s rive, ulice, plaže – ili ekrana. U ovu se knjigu pjesama ulazi baš tako, prirodno kao što se stupi na otvoreni prostor, na trg nekoga grada na jugu: može se dogoditi baš sve, a susreti su neizbježni.” – Olja Savičević Ivančević, urednica knjige
_________________________________________________
SLOBODANKA BOBA ĐUDERIJA rođena je 2. ili 3.11.1963. u Šibeniku, na Dan oslobođenja Šibenika. Od 1965. živi u Splitu.
Prvi javni literarni početci bili su joj na blogu „Marchelina“ i u „Slobodnoj Dalmaciji“ gdje je objavljivala humoreske u podlistku „Pomet“, pod uredništvom Ćiće Senjanovića.
Pisala je i kolumne za portale i tiskane medije u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini.
Članica je Hrvatskog društva pisaca.
Bibliografija:
– Zbirka poezije „Morske erotske“, 2007., naklada IK-7 Kaštela – Zbirka kratkih priča „Marčelina – Kompilacija erotsko-domoljubnih kontemplacija“, 2011., Jesenski&Turk – Zbirka kratkih priča „Zovem u vezi posla“, 2016., ADAMIĆ – Zbirka kratkih priča „Marčelina – Nisam vam sve rekla“, 2018., Naklada Val – Roman „Da se ne baci“, 2020., Naklada Val – Zbirka poezije „Jugo na Čiovu“, 2023., Naklada Fragment
Kratke priče uvrštene su joj u:
– „Sve priče“, antologija nepoznatih autora, 2008., Ivan Sršen – „Književnost uživo“, časopis – U serijalu pod nazivom „Priče iz zagrebnog života“, u sklopu projekta „Pisci i pjesnici o Zagrebu“, 2015.
… A to ne biva baš često Ne vidim glomazne mere Surlu uši i stubaste noge Ništa od onog Što nameću znanja o slonu
Ne nazirem ni klavirske dirke Drške noževa ni medaljon na poprsju Stare vojvotkinje s kojeg zure Uglačana okca od slonovače
Mutna mi je slika krivolovca Među trofejnim kljovama
Kada pokušam da zamislim slona Dođe mi pred oči sve što nije slon Tako je i sa idejama Rađaju se kad potrošiš Sva obilja sveta iz kojeg dolaze
***
CELINA
Tačka na kraju rečenice U nekoj svetoj knjizi Svejedno je mali uzorak tame
Na putu do škole Dečak je upravo Video pileću nogu
Između ova dva iskaza Dovoljno je mesta Za sva ljudska iskustva
Ništa ne dokazujem Jer to nije posao poezije
Ali jeste sećanje na Dragicu Iz treće klupe do prozora Bledu disleksičarku U suzama nad tekstom Dok učitelj vrhom Olovke čisti nokte
Kovitlac perja iz jastuka To poezija hoće u svetu Gde jezik je starinski hotel S primerkom Biblije Kraj svakog uzglavlja
Celu rečenicu Dragice celu Do tačke kaže učitelj
Odvojena od tela pileća noga Mora u neko novo pripadanje U mračne obrede na primer Basnu s lisicom ili supu
Mi smo samo siročad celine Bože dragi koliko je tuge U njenom odsustvu
Dragica plače Rečenica je zver I dalek je put do tačke
***
GRČKI MONASI NA OMV PUMPI
Ne znam da li se i nekom od njih učinilo Da novembarsko nebo liči na bojno polje. Retko kad je toliko svetla u novembru, Među barokno nagojenim oblacima.
Na vrata što se otvaraju uz fini šum Za turskim kamiondžijom ulazi i miris Dizela – Mein Gott, kaže vremešna gospođa S tetovažom srca na zapešću.
Pri računanju na prošlost jedva da ima Razlike između ljubavi i fosilnih goriva. Ko ovde traga za lirikom nabasa na rebro Dinosaurusa; ali monasi su tako
Lepo zauzeti nekim videom na ajfonu. Čovek se pita veruju li zaista da svet je Malo stariji od klinastog pisma. Retko kad je toliko svetla u novembru,
Reklo bi se da nebo još ima posla Oko scene za premijeru Postanja. A svi stojimo pred kasirkom što u pometnji Jezika traži pravu reč za izvolte.
***
PROZOR OTVOREN PREMA MORU
Ulica Odiseja Elitisa, U malom lučkom gradu gde kopno Sužava se u jezičak od kamenja I slane vatre.
Preko puta je bučna Porodica iz Pančeva, S mnogo dece i belim psom.
Moja Grčka je oksimoron. Otvoren horizont poziva me Da poštujem privid.
Imam ženu koju volim I njena mitski lepa leđa Treba namazati kremom za sunčanje.
_________________________________________________
DEJAN ALEKSIĆ (Kraljevo, 1972) pesnik, dramski pisac, romanopisac i stvaralac književnih dela za decu. Diplomirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavio je dvanaest pesničkih zbirki, knjigu drama, jedan roman i preko dvadeset knjiga za decu. Dobitnik je brojnih značajnijih književnih nagrada za poeziju: „Vasko Popa”, „Meša Selimović”, Zmajeva nagrada Matice srpske, „Branko Miljković”, Nagrada SANU iz Fonda „Branko Ćopić”, „Miroslav Antić”, „Risto Ratković”, Prosvetina nagrada, Matićev šal, Brankova nagrada. Poezija Dejana Aleksića prevođena je na desetak evropskih jezika, a posebne knjige pesama objavljene su na španskom, poljskom, francuskom, slovenačkom i makedonskom. Za roman Petlja dodeljene su mu je nagrade „Miloš Crnjanski” i „Vladan Desnica”. Za dramu Vina i pingvina 2010. godine dodeljena mu je Pekićeva stipendija. Kao autor knjiga za decu zastupljen je u čitankama i obaveznoj lektiri za osnovnu školu. I u ovoj oblasti nagrađivan je važnim priznanjima: dvostruki dobitnik nagrada „Politikin zabavnik” i „Neven”, nagrade „Dušan Radović”, nagrade Zmajevih dečjih igara za izuzetan doprinos literaturi za decu, nagrade Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, „Plavi čuperak”, „Zmajev štap”, „Gordana Brajović”, „Rade Obrenović”, Nagrade Grada Niša za književnost za decu, „Gomionica”, Zlatno Gašino pero, Dositejevo pero, Nagrade Radio Beograda, Zlatni ključić Smedereva, kao i međunarodnih priznanja „Mali princ”(dva puta) i White Raven. Radi kao glavni i odgovorni urednik Izdavačke delatnosti „Povelja”, u Narodnoj biblioteci „Stefan Prvovenčani” u Kraljevu.
čovjek-časopis 