SAZVEŽĐE
Daleko, ali sasvim čujno
odranjaju se kolosi kosmosa.
Otpala stena komete otvara se
ispred zvezde oslobađa boga leptira.
Pod blagim talasom njegovog daha
cvetni zvonici oglašavaju se
horovima sitnih anđela.
Otvaraju se pukotine tmine
Jedan crni at – pokojni brat,
projuri nebom,podiže plamen voštanica.
Oganj rodi sazvežđe obličja dečijeg lica.
***
SVA TA RASKRŠĆA
Sva ta raskršća – sastajališta lica
samoubica, nemih koraka, zaključanih
srca, i gromoglasnih kletvi.
Sva ta raskršća na kojima čuči
mačak što je sutra pas a prekosutra vrana,
vražiji ljubimac ponoćnika.
Tamo žive i anđeli koji smrtnike
nisu sačuvali, pod krilima im
zmijska jaja, u očima grozd otrovni.
***
SREĆAN PUT
Oblačiš košulju
mrtvog prijatelja.
Pod stopama se
povlači mulj smrtnika.
Do planinskog očnjaka
pratiš crnog kozoroga.
Skačeš među kosti,
klijaš u vodopadima.
***
ZIMSKA PONOĆ
Prvi snegovi donose nova bespuća.
Kolosalna ponoć spustila se na lica.
San je prekriven crnim ledom,
iz dubine kroz retke pukotine
nazire se buđenje u istoj mori.
Vatra je nevidljiva, a gori.
Pred pragove padaju ptičija krila.
***
TRON
Na kristalnim
stubištima podzemlja
pećinska zver se ogleda.
Para iz očnih plamenova
obavija korenje, postaje
duša mladih stabala.
Sena prvog pastira
vodi stada oblaka,
od snova usnule kiše
na krošnjama gradi tron
čovekolikim sovama.
***
MRTVA VODA
Iz suvog bunara, slepi sluga
crnu maglu zahvata,
senke stanara dubokih domova
grle stazu i puteljak,
zalutali zanoćnici
usnuše u brazdama,
mesto lica im kora drvena.
***
SVETLOST
Svetlost je dole –
rekli su nam magleni anđeli.
Pratili smo ih niz uske
stepenice spiralne tamnice.
Zidovi su se se sve više sužavali
dok nismo u jednu tačku stali.
Kroz rupu smo propali i u ružičnjak
beli pali pred zlatoglavo dete
koje prozbori –
ovde nema sunca i meseca,
ovde samo svetle zvona.
***
MALO MESTO
Preko beživotnih brda i golih šuma
uplakani vetrovi silaze u malo mesto
slepih ulica, tihih kolevki ubica.
Vazduh koji udišemo jede nas iznutra,
produžava život kletvi, grehu dedova
i nemirnim snovima.
Ne prestaje, ne prestaje vrisak naših koraka.
Ovde, u malom mestu sunčev zrak
nikad ne pada na lica umrlica –
dece nacrtane na školskim fasadama.
Nad nama u noćima bdi tamna strana meseca.
U svakoj kući po jedan crni anđeo
na vrhu stola sedi i ćuti.
__________________________________________________
ZORAN ANTONIJEVIĆ (1979), živi i radi u Mladenovcu. Objavio zbirke pesama: Snovi oblačara, Sabor senki, Srce obavijeno zmijom, Crna kuća, Bela kuća, Živeti se može samo bez ljudi i Tmina, zver i pesnik te zbirku haiku poezije Cvrkut u magli. Pored poezije piše kratke priče. Objavljivao u kulturnom dodatku dnevnog lista Politika, časopisima – Buktinja, Bdenje, Alternator, Apokalipsa, Akt, Književne novine, Savremenik, Metal Helm.. kao i na književnim portalima – Strane, Fenomeni, Nigdine, Šraf, Bludni stih… Zastupljen u zbornicima i antologijama u Srbiji i regionu.
čovjek-časopis 