PISMO POSLATI NA KROV OD KOROVA
Ne kupujem zamene za tvoje knjige
Mnoge sam naslove našla bez muke
Proizvode štamparije, monohrom stranice
Bez penkalom ispisanih margina
Nema si u praznini hrapavog papira
U odsutnim koricama traže novi dom
Ne pružam im utočište
Naprslinama tvog krova ne penjem se
Mada bih umela da ga pronađem
U korovu mira, raskoši katapultiranih duša
Ne odvajam za tebe dane i nemam
Ništa da ti poklonim
Ravnodušna sam na slabašni epitaf
Sigurno misliš bilo je boljih za tebe
Jeftin komad mermera, izgnanik sa slavlja
Tvog života, tvoje bitnosti u vremenu
Ne verujem da si spokojna
Nedostaju mi tvoje fotografije iz mladosti
Nikada nisam sa svojim uporedila
Tvoje lice u odsustvu tereta na kapcima
Ne osuđujem umišljajno uništenje
Verujem spalila si podsetnik na sebe
Nisi podnela nepreciznost – dobru ili lošu
Nosim zemljom, vodom i vazduhom
Tvoj razmak između kečeva
Kazaću ti u poverenju: lažna je vest
Da ljudi sa razmakom svuda imaju sreće
Obeležavam te gde ožalošćeni ne idu
Podvlačim svoje redove u tvoju čast
Neobično im je
Što u vrelu kafu sipam malo vode
U korovu tvog krova ne slavim te
Bojkotujem dane za duhove i mermer
Proizvodim antitela na generička sećanja
Obeležavam te onako kako si otišla
Sama
Na margini.
***
KVAKA
strah je tako mali
majušan ni grama nema
od straha odeš ispod zgrade
pobegneš pod toplu sijalicu tuđe sobe
ljubav veru nadu tromeđu mekanog
u sred prijatelja koji nisu zauzeti
od straha brzo postaneš devojka
diže se kao magla
odleti sa očevim tamno plavim odelom
pred jutro
perce iz jastuka je strah
uhvatiće ga onaj kome kažeš da
vraća ga samo nepovoljan vetar
lagan kao rupa pocepanog kaputa
nije kao kvaka
koju ima i sklonište
***
PRAZNICI
Grad se koleba u umornoj euforiji
Radost se plašimo da uvredimo
Tvoj vatreni kraj je utihnuo
Više liči na kamin sa svicem
Pristrasnih vatrometa boje se psi
Deca su zauzeta lažima
Sve što smo čekali nije se dogodilo
Vetar pokušava da slomi jelku
Ulice su sagle glave
Iskaču lica u strojevima
I nijedno nas ne spašava
Hoćeš li da zapalimo grad?
Znam da misliš na mene
Misliš li o šipkama za vezivanje pacijenata
Sloboda je lepa i u rukama samo
Znam da misliš na mene
Misliš li o prihvatilištu za odrasle
Tu gde je tvoja beda nečiji je dom
Da li možeš zbog mene da zapališ grad?
Diode nisu zamena za plamen
Neka sprže same sebe
Obmanutoj deci u nama nedostaje osveta
Želim da saučestvujem u tvom vaskrsnuću
Znaš li da nema čopora na ulicama
Prećutali smo uklanjanje onih bez posuda
Sve što sam čekala nije se dogodilo
Sakrila sam benzin i šibicu
Čekaju me kolica u marketu
Ja sam ona kojoj nedostaje dosije
Vapim za mrljom koja će da iznedri novo
Misli o šipkama
Budi bolji
____________________________________________
MILICA CVETKOVIĆ BOJIĆ rođena je 1986. godine u Beogradu, gde i danas živi kao diplomirana pravnica i zaljubljenica u poeziju, koju i piše. U planu ima zbirku pesama koju će izdati baš onako kako je želela njena baba po ocu, koja je bila poeta.
čovjek-časopis 