Ljetnim pjesnicima Apsolutno sve je Osvježavajuće lako Groteskno prozračno
Grcaju u moru i o moru Valovi draškaju ganglije Jednokratnih kemijskih olovaka Utaknutih u časopise Galebovi vrište tlapnje Što otvaraju noge I skupljaju guzove Tankoćutnih propalih studentica Došle su pronaći sebe, govore Svjetionici osvjetljavaju put Izgubljenima Vulgarno jednostavno Zelen ili crven Svjetlo je automatizirano Puno soli i prašine Antiknih ideja
Jesenski cinici Pokvareni su i blatni Braon I bljutavi Kompleksa superiornosti Autodestruktivni Pokisli Ližu kapi s prozora Brišu usta krem zavjesom
Zimski gadovi Proroci prošlosti Zatvaraju vrata i prozore Režu uši poput Van Gogha Totalno passé Toliko je hladno da spavaju s vlastitim ženama Gutaju kupus u tišini Da ne probude proljetne pjesnike
Oni su ipak najgori.
***
STATISTI
U bolnici uvijek postoji Glavni bolesnik Taj je obično tvoj Ostali su statisti Služe za atmosferu Postav scene Revno igraju svoju ulogu na umoru Krucijalnu no bez kredita
U mirisu tjeskobe i kloronečeg Promatramo se poput životinja Pri užasu sterilnog razgovaranja Zastor se podiže – Kako si? – Usrano – Kako je doma? – Sve je u redu – Donijela sam ti križaljke – Jebeš križaljke – Imaš tu i čistih bokserica – Zaboga Zastor se spušta
Vučem noge pod štednim svjetlima Ne gledajući u oči Ostale epizodiste
***
NEDJELJOM NIŠTA NOVOG
Na tv-u sam promatrala Vrlo pametnodržećeg čovjeka Znala sam da je bitan Po besprijekornoj ispeglanosti Košulje Lica Karaktera
Osjetiš cijelim bićem da je to normativ Ne samo krinka za kameru Kao kad ideš na ročište Zbog kazne za parking I jer si se potukao u kafani Zatim ušao susjedi u krevet Ometajući joj san i posjed
Pametan čovjek govorio je umirujuće Poput dječjeg pudera Lišća na krovu Zgloba na kvrgavoj kičmi Toplih iznutrica Savršenog rezultata na testu Čarape sa peći Odmjeren poput obroka U pučkoj kuhinji
Slušajući kako divno pripovijeda Pala sam u trans A voditelj u depresiju
***
PAKIRANJE
Kad sam posljednji put Pakirala svoje ostatke Trajalo je kraće od očekivanog Nimalo veleban Novi početak
Iza mene je ostalo Petnaest neodgovorenih poziva Četiri e-maila označenih uskličnikom Kora krumpira pored kante za smeće Pero ispod postelje Vaza u kojoj držim olovke Nikad svježe rezano cvijeće Ili dunje i ljepilo Fantomska točka na zidu Što se vidi jedino s poda Prašnjava polica s knjigama Koje ne čitam No gostima se dopadaju Fotogafije tuđih mačaka Sve su već i uginule Tuba u kutu zdjele Kišobran na sunčan dan
Jaje iza radijatora.
***
HLADNOĆA
Prostoriju zagrljenu hladnoćom Iza zatvorenih vrata Lako je zagrijati šibicom Novinama od prošlog tjedna Krcatih lošim i nešto gorim vijestima Pa ih pretvaram u prah Zatvaram krug tuđih nesreća Sigurnost pali obraze zidova
Kad hladnoća zagrli dušu Tečem po žilama Asfalta na umoru Ignoriajući industrijski šum Izdah visokih dimnjaka mirisa krumpira Hitnju života Histerične trube automobila na leasing Razgovore o nesnosnom moranju Disanja i življenja Nijanse ništavila S krpama magle u mršavim rukama
Dovoljno je samo Otvoriti kapute Da bi svijet okrenuo glavu Od nemilosrdne golotinje I prešao na drugu stranu ulice
***
NEPOTREBNO
Moja kuća je zadnja u Nepotrebnoj ulici što vodi u potok Prozori gledaju na niski hrast Ispraća putnike od kuda su došli Iako se nitko ni ne zaustavlja
Stakla od šećera Pucaju od netremičnog pogleda Vrata se otvaraju na van Isključivo kad nikog nema doma Televizor šumi i nije u boji Ormari su krcati tulipanima Podovi su popločani Dobrim zavjerama Točkastog uzorka s prugama
Internet pruža isključivo Pjesme o pilićima Vijesti o žitnim revolucijama Utorkom nema struje ni mačaka U hladnjaku držimo cipele Novčanik je pun bubamara Stoga jedemo konce Jednom dnevno mažemo smijeh Po zidovima Zatim spavamo u podne
Sve je to nepotrebno i nekorisno No jedan je dom
***
VRTOVI OD RIJEČI
Da sam umjesto suze Posadila cvijet Za svaku ružnu riječ Dan i noć bi se i dalje smjenski izmjenjivali Mali Nijemci bi plakali na plažama Sladoled bi im se topio po prstima Samo mladi psi bi lajali jer jedino oni Misle da od tog ima ikakve koristi Suknje bi dizao vjetar Popisi za nabavku ispadali bi iz šupljih glava Ose bi se utapale u žutim negaziranim sokovima
Jedina razlika je Što bih kročila bogatim vrtom A ne po prljavim lokvama Bosim nogama
***
KRATAK ŽIVOT BEZ KLJUNA
Odrubljena glava zvuči Fatalistički neudobno
Bez frizure i perifernog vida Pjesme za fućkanje Mirisa karanfila Kortlja se po svježe (Također) Pokošenoj travi
Tijelo je slobodno od cilja i svrhe No nema odmora Trči po blatu Panično tražeći razum što ga mori
Kratak je život Bez kljuna ni uma Ali kažu Topla juha liječi i dušu
***
TREPTAJI
Svakim treptajem ošine me gubitak Osjećaj propusta Zamaha pčelinjeg krila Skriveni pogled ispod šiške Koju je valjalo skratiti još prije dva tjedna Mrvice koja je pala na pod I nitko je neće podići Dok se usamljeno ne dezintegrira Novi kamenčić valom nanesen na Stari uvezeni pijesak Sekunda kad oblak posustane pod teretom Pusti kiše olakšanja Po gadljivim prolaznicima Osmijeh koji hlapi Prije poljupca s armaturom
Voljela bih vidjeti sve to No moram snivati Dok zbrajam propušteno
***
DANAS NIJE TVOJ DAN
Probudio si se ne shvaćajući Kako si uopće dospio do dna Jučerašnji gemišti te mrze Proklinju ti jednjak Telefon ne zvoni A čarapa šuti na podu
Žena pere suđe Na boci deterdženta piše ‘Traje 2x više od očekivanog’ Na to si se nasmijao A ona se pjenila I gađala te tanjurom
Nakon samosažalijevanja Razgnjevio si se na životnu nepravdu Rasplakao uz reklamu Odrijemao Čvrsto odlučio promjenu A zatim Povratio
Sutra će biti bolje 2x bolje od očekivanog
____________________________________________
ANITA OBRADOVIĆ rođena je u Sisku nedavne 1989. godine, gdje se i školovala te završila Opću gimnaziju 2007. godine. Posljednjih 8 godina živi u Cresu, gdje je i osnovala obitelj. Uz preživljavanje, ponekad ispriča dobru priču ili napiše dopadljivu pjesmu, a ima dana i kad ne radi apsolutno ništa. Ciklusi pjesama objavljivani su u Sisačkom novom tjedniku, Alternatoru, Balkanskom književnom glasniku, Čovjek – časopisu, portalu Strane, časopisu Kvaka, a uvijek se sprema i nešto novo.
Neka mi oproste plemeniti gradovi: Prag, Montagnola, Sarajevo, Baltimore, Tuzla, London i Breza, što spominjem ono što su pisali njihovi stanovnici i molim Boga da ih ne spominju više pisci željni slave i saosjećanja.
*
Profesor K. je vodio sasvim običan život: imao je porodicu, kuću, posao, auto, kredit, vrt… Međutim, naš profesor K. se mučio jer bi na poslu, u srednjoj školi, prema svojim učenicima bio fin, pun razumijevanja, uvijek ih je motivisao za rad i napredovanje, rado se prihvatao obaveza, uvijek odlazio na čas odmah nakon zvuka zvona, odgovoran, pedagog za primjer… Ali, čim bi došao kući, sve to bi se mijenjalo: odgađao bi obaveze, prema svojoj djeci nije imao živaca, niti ih je znao motivisati, nekad je znao psovati najvulgarnijim psovkama, jer svo znanje i iskustvo iz pedagogije padaju u vodu kada odgajamo vlastitu djecu. Nema pedagogije uz emocije, tako mu se činilo. Kao domaćin, loš. Mrsko mu je bilo obrađivati svoj vrt, niti je mario za tuđe, upravo suprotno od onog kakav je bio prema poslovnim obavezama. Za njegov četrdeset i drugi rođendan, mora da mu je neko podmetnuo sihire, ne primjetivši, probudio se preobražen u ogromnu gusjenicu, ono što bi značilo ogromno za jednu gusjenicu. Ne znamo šta je to izazvalo, da li je to neka tajanstvena bolest, jer desilo se iznenada. Nikakave fizičke nagovještaje nije osjećao. Isto tako i psihičke: nije mu se činilo da živi u ružnom dobu. Čak je pisao o tome kako još uvijek ima želja i da se ne boji da ih ostvaruje, ni da ga godine nešto sputavaju u tome. O tome je napisao ovu pjesmu: Ahmedu N. // Na moj trideseti rođendan niko nije pojeo moj doručak i uhapsio me / A niti su mi proboli srce za trideset i prvi. // Četrdeset mi je godina / Bilo prije nešto više od godinu dana / I ne osjećam da živim u ružnom dobu / Želje mi nisu umrle iako, / Nisam u bujnom cvjetanju tijela, / Ali zabluda nema i laknulo mi je. / Snove nisam zaboravio, / Ali hrvem se sa sobom bivšim / I to me ne popušta. // Imam više od četrdeset godina, Ahmede N. / i pitanje mi stoji za vratom: / Da li su moji koraci – koraci Francisca Quihada? / Ne znam odgovor, ali se ne mogu oteti slutnji…
Što bi četrdesete godine bile ružne: osim što su se pojavile neke hronične bolesti kod njega i njegovih prijatelja: povišen pritisak, diskus hernia, išijas i tako redom. Zašto bi iko bio prestar za ostvarivanje želja?
Probudio se tog jutra, nakon što se isključio alarm, ustao i sve mu je izgledalo čudnovato visoko: radni sto je visok, lavabo je visoko, nekako je uspio da ga dokuči držeći sa za ormarić, ali kada se ispravio i pogledao u ogledao, imao je šta vidjeti: nešto zelenkasto s sićušnim očima, dlakavo, zurilo je iz ogledala u njega. Prestravio se i odjurio nazad u spavaću sobu. Zgledao se i vidio zelenkasto dlakavo tijelo i nožice.
Kako će ga prepoznati supruga i djeca? Hoće li ga gađati jabukama ili umlatiti oklagijom? Pitanja su mučila profesora K., gusjenicu. Kako im reći da je to on, voljeni muž i otac?
Nekako je uključio telefon svojim nožicama i ukucao u pretraživač: pretvarrrane u giiiishenicuuu isllllusssstva. Međutim, samo je u rezultatima pretrage dobio nešto poput ovog: Čudo prirode – kako se gusjenica pretvara u leptira?! Ni traga o iskustvu pretvaranja čovjeka u gusjenicu.
Probao je malo drugačije: ppppppprrrrrrrretvvarame u iiiiiiiinnnswekkkkttttaaaa. Kad ono izbaci tekst sa onlajn enciklopedije: Insekti. Bio je očajan. Sjetio se Kafkine priče. Hoće li i on završiti kao Gregor Samsa? Čitajte u nastavku…
Onda su iz dječije sobe došli njegovi kćerka i sin. Ugledaše ga, zavrištaše i pobjegoše u svoju sobu i zaključaše vrata. Zaustio je, ali ništa osim krkljanja nije dolazilo iz njegovih usta. Čuo je plač prigušen zatvorenim vratima.
Počeše ga sustizati i drugi problemi – bio je gladan. Otišao je do frižidera, ali nije mogao svojim nožicama otvoriti vrata. Tražio je po kući bilo šta što je moglo utoliti glad koja je rasla. Nekako se pope na kuhinjske elemente i nađe nekoliko jabuka u zdjeli. Jeo je kao prava pravcata gusjenica – proždrljivo. Vratio se u krevet i prilegao, zurio u zid i nadao se da je u košmaru.
Probudio ga zvuk kućnog zvona i lupanje na vratima. Njegova kćerka je otrčala i otključala ih, jer se njegova supruga vratila s posla. Čuo ju je kako pita: „Gdje je?“ „U vašoj sobi“, odgovorila je kćerka. „Jesi l’ zvala babu?“ „Jesam, ali ne javlja se.“ Supruga je poslala kćerku da bude s malim bratom u njihovoj sobi dok ona pregleda kuću. Utvrdila je da su njegove cipele tu, u hodniku, kao i jakna. telefon mu je onlajn. Slutnje su pristizale, ali razum nije mogao to prihvatiti – da je ta gusjenica zapravo on.
Obje su se užasavale insekata, posebno žuželjica. Kako da se suoče s velikom gusjenicom? I to gusjenicom koja je, izgleda, član porodice. Njegova supruga je zaplakala. A onda je zatvorila i zaključala vrata spavaće sobe gdje je ležao profesor K., odnosno gusjenica. Onda im je stigla poruka na viber: „Zzzzoo saaaaaann ja“. Porodica je razmišljala šta da uradi s njim: da ga utamane lopatom i njegove dijelove ubace u peć. Zazidati ga u dimnjak ne bi bilo dobro jer bi se mogao javiti kada policija bude ispitivala, gdje je nestao poznati profesor K.!? I tako su ga njegovi ukućani proveli besanu noć razmišljajući šta da urade. Da li su ga mislili zgniječiti ili samo izbaciti, da li bi se brinuli o njoj, kao kućnom ljubimcu, ostat će tajna.
Narednog jutra se probudi profesor K. Ustao je i uhvatio za šteku. Vrata su bila zaključana. Pokuca. Čuo je oprezne korake kako idu hodnikom. Njegova supruga je otključala vrata i lagahno ih otvorila. Pred njom je, kao čovjek, potpuno nag, stajao glavom i bradom njen suprug profesor K. Ona ugleda kako sunce probija kroz ljubičasto-crna krila izrasla iz njegovih leđa.
*
Čuo sam da prosvjetni radnici u Turskoj ne mogu svjedočiti na sudu i da ih penzionišu kada napune 50 godina. Ovu priču je ispričao nepouzdan pripovjedač – prosvjetni radnik.
MIRZA HERCO rođen je 1980. Živi i radi u Brezi (Bosna i Hercegovina) kao srednjoškolski profesor. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, Odsjek za književnosti naroda Bosne i Hercegovine i bosanski, hrvatski i srpski jezik. Objavljivao kratke priče i poeziju u regionalnim časopisima i književnim portalima (Biserje, Booke.hr, Književne vertikale, Avlija, Rukopisi, Fragment, Dunjalučar, Strane). Objavljivao tekstove iz obrazovne tematike u magazinu „Školegijum“ i na portalu Mreža mira. Objavio zbirku priča Halt! Halt! (Dobra knjiga, 2023) Dobitnik nekoliko nagrada za najbolju kratku priču u regionu i za najbolji neobjavljeni rukopis.
Ljeto je, mama je već kuharica na moru, a mi ćemo s tatom vlakom.. U Koloniji, u redu iza našeg, živi čika Mađar, koji ima specijalnu prskalicu za boje kojom farba aute, bicikle i motore, a danas i naš kofer… Kofer je kartonski, presvučen tankom sivom tkaninom s tamnim flekama, iznutra ima mustru kao na zidovima naše sobe i metalne kopče Farba se da se sakriju fleke Njih dvojica u potkošuljama pristupaju poslu ozbiljno, treba zaštiti metalne dijelove a boja mora biti ravnomjerna, ne smije se po istoj, kaže čika Mađar, važna je udaljenost i mirna ruka Onda se kofer sada s mirisom boje suši i kad je skroz suh plavi se kao more U vlaku koji dolazi iz glavnog grada kupei su zamračeni, zavjese navučene i kad tata pokuša otvoriti vrata, netko ih čvrsto drži iznutra… Stojimo na hodniku, nas se dvije izmjenjujemo na koferu koji je sada klupica, pred zoru umorni ležimo na prljavom podu… I onda je tu u blistavo morsko jutro, mama u bijeloj kuti i njen je miris sama ljubav Koferu je uskoro ispucala farba, ali možda bi me samo on večeras mogao odvesti u svijet bez zebnje i tjeskobe, njima, mami i tati.
***
MODLE
Iz papirnate vrećice podijelile smo ih na dvije podjednake hrpice, sestra je svoje odnijela sa ostalim sitnicama, a ja sam moje stavila u metalnu kutiju. Više se ne daju uglancati ili bi trebalo znati kako, neka ih tako zahrđanih, uspomene su ono što je sjajni bakar u sumrak. Trzaš ručku male, klimave mašinice kad zapne na neprobranu ljusku oraha, usput gledaš kroz prozor, svi su vani, koja nepravda, drveni zatvarač ima okruglu drvenu kapicu koja ti klizi pod prstima, bolje je pritisnuti cijelim dlanom, ali onda žulja, mama u vangli miješa tijesto i čeka nestrpljivo te orahe koji su se i prosuli naokolo, samo bi lajsala, kaže, ajde idi. Izjuriš dok tepsija ulazi u rernu, ni ne znaš koliko ih je trebalo da bi zdjela sa čistom kuhinjskom krpom bila prepuna pracni pažljivo složenih da ne popucaju. Te je modle mama naslijedila od svoje svekrve, a njoj ih je od prve plaće kupio njezin sin. Godina je recimo 1938, tata ima 17 godina i tatu lađara, lađa plovi u veliki grad, tata je primio prvu plaću i još pomaže u lađarskim poslovima jer je na lađi od malih nogu, u gradu je naroda i svijeta i svega, a tata kupuje samo sjajne modle svojoj mami, skupe su bile, kaže. ( u kasnijem životu ta mama je naša baka, puno puši i ima glasan glas ) I ja ga danas dok gledam u te hrđave modle vidim kako sjedi negdje blizu vode, ruku je umočio da klizi sredinom Save, gleda jablane, žalosne vrbe i šljive, sunce je nisko, motor pouzdano vuče kao gazdini najbolji volovi, ima možda jedinu košulju i lijep je, mlad i sretan, oči su mu plave, a kosa valovita i gusta i raduje se, stidljivo se raduje životu.
***
JEL USTALA MLADA?
Kumin je glas zvonak i pjevan. Ona korača uskim putem ponad kuće, gleda preko grmlja… ja sam na gusterni, zahvaćam kantom vodu, ide mi pa ne ide, i u smiješnoj kadi koja stoji malo postiđena jer joj tu nije mjesto ispirem sinoć prokuhane pelene. Dan najavljuje suhu vrućinu koju tu, ispod Dinare, volim kao što sve njegovo volim. Iako me vidi, ona kroz smijeh i svoje rijetke zube pita jel ustala mlada? Smije se svojim riječima i meni koja ne odgovaram jer me ljuti njena vesela zloba. Naš mali plavokosi šutljivi sin izbačenog trbuščića ulijeće u bašču u pidžami, pokreće svoj plastični bager i kopa crvenu zemlju. On, čija sam ja mlada, još je za mraka otišao na Dinaru, preko Uništa koje ja zovem U ništa i doći će u sumrak, znojne košulje i ranca, na vrhu ranca u novinama nakvašenim vodom zamotano je cvijeće. Nasmijan i divan. Tada će svi posjedati po širokim i toplim betonskim stepenicama, pit će bevandu, osim naših glasova bit će glasna još samo tišina dok se mrak bude gnijezdio po selu. U san ćemo utonuti stisnuti na uskom kauču uz škripavi kinderbet. Mislim o tome vremenu danas kad mi je 67, onaj kome sam bila mlada odavno je mrtav, nasmijanu kumu odnio je požar, a naš ozbiljni sin nosi svog malog sina na prsima ko i otac mu, jednom rukom, a drugom mu pokazuje svijet. Jel ustala mlada? Jesam, živote.
***
LJETI
kroz ulicu je znao naići jedan konj s malim kolima na kojima su bile poklopljene kante i Cigo bi vikao stepkeee, sirutkeee gumeni kotači ostavljali su rebrasti trag u finoj mekoj toploj prašini koju su naši tabani obožavali svi su prozori bili otvoreni i neko bi potrčao s kanticom i malo dinara konj bi sam stao i odvila bi se trgovina predvečer bi nas potjerali u bašću s konzervama kojima je izrezana jedna strana i provučena žica za dršku u njih smo skupljali zlatice sa krumpira i one koje padnu bilo je odvratno tada se često govorilo visok je datum ne možeš dobiti oblizalo govorili smo majke mi preko groba a ipak nekad slagali davno sam bila dijete kćer mi prebacuje podatke na novi mobitel i ja se divim njezinom znanju
***
KRISTALNA ZDJELICA
silazeći s vlaka ugaze ravno u dubok snijeg, svjetlucav i mek u sumrak ona u posuđenoj torbi nosi poklon za njegovu majku, dugo je smišljala i na kraju kupila malu kristalnu zdjelu koja je sada napunjena bombonima i zamotana u celofan zavezan mašnom on je u dugačkom kožnom kaputu i tankim cipelama, ide prvi i prti snijeg, ona staje u njegove stope i osjeća kako joj se čizme moče a prsti zebu do kuće su se zajapurili, uz put odgovorili na par znatiželjno podrugljivih pozdrava sad joj srce tuče, ima 19, ne zna što joj je činiti, jedino da je morala doći jer se nisu razdvajali ni dana od kada su se upoznali njegova je majka bucmasta i zajapurena više od njih, uzima poklon, kaže niste trebali otac ulazi iz mraka, kršan i riđi kao i on, sklanja oči i pali cigaretu na stolu previše hrane, strani okusi i mirisi vi sigurno ne pijete rakiju pita ju njegova majka ujutro je shvatila da su im dali jedinu sobu, ledenu, krevet s debelom perinom i vruće cigle zamotane u krpe do vlaka ih je ispratio njegov otac, dan je blistao reskom bjelinom, čuvajte se djeco, mislila je da tu zauvijek pripada prva studentska ljubav, potpuna i neizreciva
***
MEKIKE
U našem su tvorničkom naselju samci stanovali u zagradama koje smo zvali garsonijere nekad još neko vrijeme i kad se ožene dok im radnički savjet ne bi dodijelio stan. U odmaralište se išlo u smjenama od po dva tjedna, znao se red, direktori i oni blizu njima od 15.7. do 1.8. Mi djeca personala radničkog odmarališta bili smo neokrunjeni kraljevi ljeta jer je nama ljetovanje trajalo beskonačno, toliko da smo stigli razbiti glavu skačući u plićaku, voditi drugu djecu na besplatno kino za Dan ustanka tako slaveći rođendan, skupiti pune vrećice plastičnih žličica od sladoleda s kojima nismo znali što bi, dječje se zaljubiti u Bosance, zavidjeti Zagrepčanima a naročito Beograđanima, imati uvijek prašnjave tabane od suhe crvene zemlje, čuvati malog Zvonu od tete Vesele u čijoj smo kući spavali. S jednom od smjena stizao bi naš najdraži samac čika Šećo, razmaknuti zubi, cigara, promukli glas, trbuh kao progutana lopta, pivo i smijeh, smijeh. A nama mekike! Skupio bi nas i važno kretao, a mi smo kaskali, sa strane i iza njega, najmanji bi dobio ruku, svi bi dobili dobroćudnu ljubav i povjerenje, on bi iz džepića na kupaćim gaćama vadio papirnate dinare, naguravali smo se oko vrele peći gdje su se u dubokom kipućem ulju ljuljuškale mekike, komad papira i u ruku, puši i po malo odgrizaj. To je bilo tako lijepo da mislim da je negdje u hladu sjedio Jiří Menzel, gledao nas i smišljao scenarije.
***
PROLJEĆE 71.
Po opremu za maturalnu zabavu išlo se u Zagreb ako si imao sreće da tamo imaš neku rodbinu, prethodno je tata napisao pismo pa se čekao odgovor da se sve utanači.. Uzbuđeno provincijsko srce nosim Ilicom i kad naiđe tramvaj sklanjam se uz kuće, sjajne lakirane cipele biram da je peta niža jer je moj plesač Buco taman koliko i ja, materijal za haljinu je sjajno crveni i krut što se u šivanju pokaže nezgodnim, na meni stoji malo kao krinolina, nacrt je moj, mama protestira da je izrez prevelik pa pristane, meni se čini da ću umrijeti ako ne bude baš tako. Kod rodbine je sin, uzdanica, student medicine koji ima zanosan glas i ja se zaljubim istoga dana, poslije mu napišem pismo na koje on odgovori razglednicom i ja se obeshrabrim… Na maturalnoj zabavi patim zbog lakom ukočene frizure, roditelji, kumovi, rodbina i komšije sjede u svečanim bluzama i košuljama, naš radnički restoran ima balkon mi silazimo uz muziku, dečki s jedne, cure s druge strane, kad se sastanemo damo si ruku i znojimo se… Kad roditelji odu, pijemo rakiju, cipele su me nažuljale, kući idem bosa i sigurna da se svijet zagledao u moje postojanje… Divni rođak diplomira, ja odnesem buket i budem na slici, ubrzo odlazi u Njemačku, oženi Njemicu i nakon puno godina, kad sam ga već zaboravila, umre tamo od svoje ruke.
***
nisam bila u Brugesu nisam bila nikada a opet jer mi je jednom neki dragi čovjek pričao o njemu ja sam bila u Brugesu znam tu tromu zelenu vodu dlan mi zna hladnu ciglu i mahovinu ljude od prije 300 godina kako koračaju preko mosta sebe u lanenoj opravi s keceljom koja smrdi na ribu zamišljenu možda bijah zaljubljena možda ostavljena ja sam bila u Brugesu
_____________________________________________
LIDIJA BUDIMOVIĆ rođena 1953, radila kao pravnica s ljudima, uvijek puno čitala u stvarnosti i puno pisala u glavi. U pandemiji otkrila fejsbuk, prednosti i mane. Sada piše jer joj to treba, jer su slike onoga što je bio život snažne i lijepe, jer je osjećaj prolaznosti isto tu, pa će ga pisanje možda usporiti. Voli sve što vole stari, autohumor i unuke. I kratke rečenice u biografskoj bilješci.
*** Sad ga rashlađujemo na terasi U velikom lavoru za veš; Mali, zadovoljan malim. Već iduće godine kupićemo bazen za bebe, Pa bazen za jedno dete, pa za dvoje, troje. Tražiće veliki bazen za dvorište, Tražiće da ide na gradske bazene, Sa roditeljima, sa starijim sestrama, Sa društvom, sa devojkom. Odlaziće na more sa devojkom, Sa prijateljima, sa ženom, Sa svojom decom. Već sada mislim, Neće mu biti dovoljne balkanske obale, Želeće Italiju, Severnu Afriku, Francusku, Španiju, Zatim, Azore, Kanarska ostrva, Karibe, Želeće dalje u okean. I mislim da neće Imati kud dalje od Kiritimatija, Sa svojim Parizom, Londonom, Bananom, Poljskom, U tački oko koje je beskrajni okean Sa svih strana. Već sada mislim da će na samrti Zaboraviti sve ostale jezike, Da će govoriti samo gilbertski, I da će biti na pola puta Od Mikronežanina do ribe.
*** Kad u poslednje vreme silazim u podrum, On više nije isti kao pre nego što sam Sa trogodišnjim sinom sišao tamo prvi Put. Za njega i mene, bili su to različiti
Silasci, dve različite istine o stvarima Koje smo obojica jednako videli, A drugačije shvatali. Njegov je silazak Mitski, nikada dovršen, iznova ponavljan,
Kao potraga za nekim znakom božanskog; Moj, očinski, prazan, suv, uvek iz nužde Ili sinovljevih potreba. Onda, jesam li ja, Otvorivši mu vrata podruma, otvorio
Vrata pakla, kao što svaki roditelj uradi Detetu u nekom trenutku? Je li on U kacama, paletama, zimnici, starim Biciklima, u polumraku, u paučini,
Najpre u paučini, našao prvu fascinaciju Nefamilijarne ljubavi? Hoće li sutra Nekog voleti isto onako kako je sada Opčinjen otpadom, starudijama, mrakom,
Paučinom? Hoće li biti voljene ruke, Ako nisu zamršene niti davno pomrlih Paukova, pune prašine, što lelujaju Na promaji, u stalnoj želji da nekoga zagrle?
Kada silazim sam, uvek stanem tako Da me pomiluju po kosi, dodirnu lice, Kako bih sebi koliko-toliko olakšao patnje Koje će sutra moj sin trpeti zbog mene.
***
PUNA SALA
Ležim nasred scene na krevetu oborenom Na naslon. Noge su mi raširene, Podignute uvis. Nema zavese. Tako, nepokretan ležim dok publika Polako ulazi u salu. Kako prolazi kroz tapacirana vrata, Razgovori se utišavaju, menjaju se, Mada, čujem, teme ostaju iste. Seda se na obeležena mesta. Zujanje prigušenog svetla I krckanje uključenih zvučnika Počinju da dominiraju. Kako osećam da se pogledi upiru Ka mojim raščerečenim nogama, Tako ritam govora, okratele, brze reči, Načini slušanja – da se što pre, što više Toga čuje, jer predstava uskoro počinje – Udaljavaju razgovore od sagovornika. Do njih tad dolaze razgovori nekih drugih. Oni što slušaju jedno, čuju nešto Sasvim drugo, a oni što hoće da kažu Nešto, kažu nešto sasvim drugo. Vidim, iako ne vidim, oni što gledaju Svoje sagovornike, vide neke nepoznate Ljude. Čak, muž i žena koji sede Jedno kraj drugog, postaju muž i žena Nekih drugih, a njihova deca, ostavljena Kod kuća, postaju deca drugih roditelja, Koji i ne žive sa njima, koje nikad nisu I neće upoznati. Čak ni oni sami Ne žive u sopstvenim kućama, Ni te kuće nisu više one kuće od malopre, Ni naselja, ni gradovi, ni podneblja. Ni kontinenti ne znaju gde počinju okeani, Okeani ne znaju gde počinju kopna, Ne zna se šta koga zapljuskuje. Ali, horizonata mora biti, jer mora biti Neba – ne može se otići tako daleko Samo zbog ovih sitnih pometnji. Valjda će se svet nekako održati, Bar dok se ne pogase radna svetla, Dok se ne uključe reflektori I ja ne mahnem desnim stopalom, Čime počinje predstava. Tada će sve da se utiša, svi će da ućute, A svet će ponovo moći da odahne, Pretekao za dlaku.
*** Tokom osamdesetih, bio sam nespretan I nizak rastom; jedva sam preskakao ograde I živice i peo se tek na najnižu granu drveta.
Godinama kasnije, nisam dovoljno porastao Da bih izvukao iz ogromnog zamrzivača Kesu hrane. Bilo je tu iznutrica, više zaleđene Krvi nego mesa, ostataka slavskih kolača,
Davno skuvane sarme, povrća i crnog hleba. Sve je bilo po dnu i morao sam skroz Da podignem noge, da jednu prebacim Preko oboda kako bih dohvatio šta treba.
Tada bih se setio spretnijih dečaka I preskakanja ograda. Oni ih u letu Preskaču, kao da beže odnekud, A ja, kao da se nevoljno nekuda vraćam.
*** Šumiš kroz kuću, ulice, moj život, snove, Toliko prozirna, laka, gotovo onirički, Ja ne želim oslonac, mermerni stub, antički, Već uplitanje u tvoje svilenkaste rubove.
Tu sam i kad iz kupatila odlaziš na balkon, Štipaljkama se kačiš o žicu, kao lahor Obavijaš mene celog i cediš se polako U, pod tobom, postavljeni lavor.
***
KANTA ZA ĐUBRE
Kesica Spedifena, tetrapak od mleka, Celofani, kutija od porodičnog sladoleda, Sabijeni pikavci, usitnjen pepeo, Zgužvani papiri sa započetim stihovima, Salvete, plastična zdelaod hrane za poneti I pribor za jelo jednokratne upotrebe; Sve zaliveno želatinastim ostacima Kuvanog povrća, socom od kafe I talogom iz mrežice na odvodu sudopere, Poput dresinga preko mešane salate I ova pesma kao zastava na vrhu.
________________________________________________
NIKOLA MILOJEVIĆ rođen je 1976. godine u Kragujevcu, gde radi kao glumac u Knjaževsko–srpskom teatru. Piše pesme, priče i pozorišne komade. Prevodi sa poljskog i engleskog jezika. Za komad Na tragu dobio nagradu Branislav Nušić za 2016. godinu. Objavljivao po časopisima Letopis matice srpske, Mostovi, Koraci, Politika, Život, Beogradski književni časopis, Povelja i dr.
Ala je lijep ovaj svijet ondje klošar ovdje probisvjet svima je smiješna moja mala britva u torbi.
***
ŠTAMPA
Gušenje i natrpanost 2 metra kvadratna su vrlo šarena i iritantna svježi savjeti iz žene blic i povremeno pljuvanje užurbanih stranaca to je sanduk u kom se umire ali mi žene sa trafike daju najbolje komplimente.
***
TRAUME SU ČUDO
Gricka nokte i tužna je kao plakat izgubljenih ljubimaca po stubovima grada cijedi mitisere s nosa kao limun svakog dana uzak struk je kao biljka ili glava obrezivanje i briga su čudo cupka nogom i tužna je kao sladoled koji je ispao nekome na sred ulice mirna je i govori u šiframa to je atipično ali dobro dijete porodica je čudo priče o heroinu je slušala prije Betovenove devete simfonije.
***
ISPOVIJESTI SU GORE NEGO PSOVKE
Sramotne su i ne pričam ih pred roditeljima u školi su nas zbog njih slali u ćošak navike su čudo danas sam opet završila u ćošku plačući
tetka niže smokve ima crnu kosu i ćuti
svoje plećke vrat mozak crijeva bubrege džigerice srce vakumiram i stavljam da se hlade
rečeno mi je da ćutim dok sam vruće glave
tetka niže smokve ima crne nokte i ne da da joj mušice uđu u nos i usta
sjenka brda se baca na dolinu a ja želim da sam žica između stubova i da se protežem zajedno sa dalekim pogledom putnika iz autobusa
tetka niže smokve i nema više konca
idem u radnju i mislim
nije konopac nego konac nije konopac nego konac
dobar dan imate li konopac.
__________________________________________
SOFIJA DRAKULOVIĆ rođena je 2002. godine u Podgorici. Studentkinja je Filološkog fakulteta u Nikšiću, na odsjeku za Srpski jezik i južnoslovenske književnosti. Dobitnica je druge nagrade za najbolju zbirku poezije na kulturnom festivalu ,,Slovo Gorčina” u Stocu. Njene pjesme su objavljivane u elektronskim časopisima ,,Bludni stih” i ,,Čovjek časopis”. Članica je Foruma mladih pisaca u Podgorici.
nisam htela da te tretiram kao nekog ko ima dijagnozu
prijatelj prihvata šta god mu je rečeno
dlake su tvoje…itd nisko pijačarski –
ne sećam se da je videla moje stidne dlake –
nisko pijačarski dijagnostikovano
zapanjena sam šta radiš
ne mislim na tvoju pesmu
isuse….. (malim početnim slovom).
Na poznatoj raskrsnici
kad zatvorim oči vidim indigo
aloja je stradala i ne znam da li će se oporaviti
balkonska vrata bila su zatvorena
sunce je pržilo afričku ljubičicu
listovi su umrli od opekotina desetog stepena
stan je inficiran larvama crnih bubašvaba
slivnik kade zapušen ostacima malih sapuna
nakon jednodnevnog boravka
‘ljut si sad na samog sebe’ –
narcisistička projekcija kaže dr Ramani
ali, i ja sam povređena, gubila sam posao
pa sam u brzini ostavila tanjire i noževe u sudoperi –
još jedna tipična narcistička projekcija, kaže dr Ramani.
Ne mogu da pronađem konac za zube
sedenje u čekaonici je nepodnošljivo
zarivam nokte u obrise vena
prijatelj prihvata šta god mu je rečeno
što sam videla da si kao i svi zapravo isti
Bački pejzaž nije uramljen, a i ta plava izgleda drugačije
prijatelj prihvata šta god mu je rečeno
nisko pijačarski
testirala sam te Vlado –
/valjda tako rade pravi prijatelji – testiraju/
tipična narcistička projekcija kaže dr Ramani
prijatelj prihvata šta god mu je rečeno
čak i nisko pijačarski.
Okliznuh se iznutra, još jednom
tražim idealnu kuću bez kanalizacije – reče jednom
žena koja ne može da stisne usne
u početku, činilo se sve je u redu
zapanjena same sebe
projektovala je odraze
Alma kaže Elizabeth – „Ja nisam ti! Nikada neću biti kao ti!“.*
Puštam demistifikovanu pustinju da uđe
kolena su mi puna padova
ona stoji u svom egu
ne može da izađe kao pravi prijatelj
jer pravi prijatelj ne daje duboke ubode
s bočnih i svih drugih strana
najviše u mozak širokog narativnog zahvata
„narcis nema empatije“ – kaže dr Ramani
skočio si kao divlja zver –
tipična narcistička projekcija kaže dr Ramani
prijatelj prihvata šta god mu je rečeno.
Nebo preleću avioni
gavran se čuje sa susednog krova
Cican spava u susednoj fotelji nakon što smo zajedno odspavali
u susednoj sobi na velikom krevetu
ne želim živote s narcističkim iznutricama
popio sam ice-latte
prijatelj prihvata šta god mu je rečeno –
reći ću sve bez ustezanja:
nisko
visoko
pijačarski
građanski
osobe poput tebe ništa ne dotiče iznutra
tamo je samo jedna požutela beskrajna rupa.
Možda jednom posetim Cornwall……
____________________________________
17.20h – 17.47h
16. septembar 2023.
subota
(Humming-Bakery, North London)
*/sekvenca razgovora iz filma ‘Persona’ – Ingmara Bergmana/
Fisija plus fuzija jednako je znak pitanja
/za Valentinu Petroj/
Simbolista ti si sa znakom
mistifikantskih opera i opereta
ponekad i arije nerazumljivih slova
ispljuneš na zid
simbol simboliste
alegorične metafore i metamorfoze iz gliste
(ponekad pijavice)
u nešto što se leptirom nazvati može
dok spominješ velmože
grube kože
u nekom prošlom mraku
iz kojeg cvrči u naftalinu
i krči poput praznih creva
bez hranljive filozofije za jesti
a gde će me sve to odvesti?
to lelujanje na vetru
na talasima virtuelne bliskosti
doziva anđele i božanstva
a ponekad i svevišnje
pod sloganom
deity not found – error
da razjasni i objasni
taj svevišnji ukus oporosti
što ulazi i cirkuliše
za vratom diše ili pod srži
koštane mase kad se usaglase
u futurističkom ritmu
koji prečesto poput korišćenog wc-papira
odbačen je niz korito
povučena je voda sa izlučevinama
a da li je još čiste ima?
simbolista na stranom jeziku egzistiraš
u konstrukcijama koje teško razumeti se mogu
dok, čini mi se, pokušavaš
i mene pustiti niz vodu
u paru sa novom tačkom
tamne kose i vitkog tela
ne znam da li želim
da li bi ova siva masa htela
da se konektuje preko servera
sa novim telom
nove jedinstvene mase koštane srži
ko je brži? ili ko duže izdrži?
pitanje je postavljeno ali nepotrebno
možda je to simbol ili možda ipak nije
neka druga bitka se bije
a zastava sa značenjem još se ne vije
simbol se traži
negde pod zemljom bez zemlje
`prostitucija i laži` –
sudbina iz špila izviruje
ako je istinica ili se negde drugde krije
poput pravila nepisanog
koje nije ni počelo da važi
erupcijom početka i svršetka
značenje simbol draži.
___________________________________
11. septembar 2012.
(komentar na pesmu: „snažno i hrabro“ – Valentina Petroj)
Siva arhitektura
Pobjeći sa mjesta nesreće
nekoć bila je Szabadka
sada izgleda jugozapadni London
poput velikog rezervata
punog vlage i truleži
poput Szabadke za Božić:
siva arhitektura osuđena na izumiranje
ljudi i djeca sivih lica
u redovima jeftinih
prodavnica
smrti bez iluzija trepere
u zaseocima
onaj isti potez koji ćeš povući
s istom mučninom
u želucu
spakovat ćeš ubijeno dostojanstvo
u kovčeg
na rasklapanje
dok povremeno ležiš na krevetu
odjeljenja Hillingdon bolnice
bez svijesti
na momente histeričnog plača
tražiš otvoreni balkon s kojeg ćeš skočiti.
——————————————————–
20.27 h – 20.33 h
18.02.2023.
subota
/Yiewsley, soba br. 5,
London Borough of Hillingdon/
Na stjenkama kade
Još si nisam žile prerezao
iako sporadično pravim usjeke po koži
uokolo tih plavih niti ispod što šapću ‘otvori, posjeci, napravi zarez, počni da tečeš…….’
“doba kože” – kaže Dubravka
ja, otraga, u mraku, sa oštricom u kadi
tražim zgodnu površinu da ne povrijedim mladež
između kuka i dlakave butine na primjer
ili tamo, okolo mladeža na podlaktici?
pripremljeni su losioni za posjekotine
dok skrivam sram
bijeli keramički zidovi oprani vodom
nemam čime obrisati tragove – upravo shvaćam!
što nisam sposoban razmišljati u i o zlu
što uvjerljiva priča lako dopre do mozga i ugnijezdi se;
uvjerljiva prića o Malom Princu koji je samo želio ljubav i prijatelja
sa pjesmama jutarnjih cvrkuta crvendaća i ostalih ptica dok jutrom hodim ka stajalištu,
(da ne okasnim na prvu McDonalds kavu u Stainesu)
ili recimo, za kajsije koje uvijek kupujem pa bacam u smeće
jer predugo stoje u frižideru
da bi me barem do istjeka roka trajanja pdsjetile na djetinjstvo
na onaj osmijeh, stidljivi, dok smo se penjali ka nebu uz grane stare kajsije
sedeli u krošnji, osluškujući šapate lišća pokrenutog vjetrom;
a onda kako krv pohrli, pukuotine se proširuju, osjetim peckanje;
jer, suze se drže u čvoru iza oka, u grču grla,
onda pustim da izađe;
onda puštam da izađe, da uđe;
onda pustim ogrebotine da otvore površinu
i to crveno u valovima, izravno krene nekamo u slivnik……..
____________________________________________
05.06.2023.
ponedjeljak
(Harris & Hoole, Uxbridge)
11.50 am – 11.57 am
Nevidljivo uže
Nadao sam se da je izlaz radostan i da se nikada neću vratiti, kao Frida. Iskosa na moju kosu zakotrljava se rastanak u vidu imaginarne nuklearne pečurke. Mačke na parkingu prostiru svojih pet-šest šapa negde u predgrađu grada u kojem istrošeni pankeri posećuju izložbe jedni-drugih.
Imam krila koja držim u šakama do grča, tako da nekada ne mogu ispraviti prste izjutra.
Gutam tablete za spavanje (male bele i one malo veće).
Razmišljam o poljima i talasima, ali i o devojci sedamnaestogodišnjakinji koja se obesila u polju.
U polju pod vedrim nebom gde je nekada bio brisani prostor i gde nevidljivo uže tako često mami.
________________________________________________
oko 22.47h
14.03.2022.
ponedeljak
Da li ćeš me voleti i sutra?
“Will you still love me tomorrow?”
Na potamnelom, smežuranom licu
jednog londonskog popodneva.
Na livadi golf-terena;
hoćeš li imati istu naklonost?
Svet koji vidim, stoji iza povrede.
Povreda drži razne predmete na stolu.
Noževi, žice, makaze, pa i pištolj s jednim metkom.
Da li ćeš mi prosuti mozak?
Posmatram sposobnost predmeta
dok na snimku čujem Amy-n glas:
“Yeah, I’ve never wanted to end (and laughter)”.
Zbogom plavo nebo gradskog stadiona u Subotici.
Video sam šta sam video –
napuštanje zbog punih saksija vode u kojima rastu aloja-vere.
>>uvređena sam zbog toga<< – biće dugoročno urezano u pamćenje.
– ali, rekla sam “povređena”, velika je razlika.
Testirala sam te – nisko pijačarski stil – dodala je.
Tako zbore prijateljstva veštačkih odevnih predmeta.
Pritiskam levo oko maramicom –
“…..da znaš da imaš posebno mesto
u mojem srcu i duši…..” – oh, draga mama!
“poljem vrane crne hrle” – jedna je na krovu susedstva.
Nedosanjan san o ljubavi dok koračam.
Dok kapi londonske kiše miluju otkrivene delove kože.
U duboko nemirnoj seni moje duše
maslačci se njišu otpuštajući semene padobrane;
mirise pramenova kose koji su nedugo bili na ramenu;
miljama daleko, tamo negde when the night needs the morning star.
*u pretposlednjoj strofi pod navodima poruka i stihovi moje mame, pesnikinje i slikarke Mirjane Radujković Milojković
***
VLADIMIR MILOJKOVITY / VLADIMIR MILOJKOVIĆ je objavio tri zbirke poezije: “Razgovor sa Hertom” (nagrada Prvenac 2014.) “Teško u glavi” (Presing 2020.) “u kući od ljudske kože” (nagrada Presing VII 2021.) Dobitnik je specijalne nagrade “Branislav Čeganjac” – Ivanjica 2011/2012 za najlepšu ljubavnu pesmu “Ulaznica 2013” za poeziju Huellkurven 5, kompilacija poesie sonore – Austrija 2016 Materialidades da Literatura 2017 – Coimbra University , Portugal (audio-poezija) Publikacije “Magija signalizma” 2016. i “Vizije signalizma” 2017. Poezija socijalne i angažovane poezije “do zuba u vremenu” 2014. i “REZ” 2016. Specijalna nagrada za kratak film “Verschwinden” 2017/2018, Abuja, Nigerija Potpisnik je deklaracije o zajedničkom jeziku. Član je engleskog PEN centra od 2021. Finale Internacionalnog sajma vizuelne umetnosti u Doncaster-u u Britaniji 2022. Objavljuje u: “Fantom Slobode” (Zagreb), “Beton” (Beograd), Eckermann (Beograd), Librarion (Subotica), Libartes (Beograd), Čovjek-Časopis (bhsc Facebook & blog) Diplomirao je na odseku za metodiku nastave vizuelne umetnost i rada sa decom sa autizmom na akademskim studijama Pedagoškog fakulteta iz Sombora 2014. iz oblasti slikarstva. Rođen je u Subotici /Szabadka 1978. a od 2020. živi u Londonu u Engleskoj.
Prepuštaš mi barsku stolicu pod pauzom. I imamo samo jednu stolicu. Oni su naredili uklanjanje one dvije fotelje u skladištu na kojima smo se zadržavali prije i poslije posla. Sada je zabranjeno ići i na pauzu s nekim, ali ti i ja planiramo otići odavde. Imamo samo jednu barsku stolicu i prepuštaš mi je što ti nije običaj. Odrađuješ svoj godišnji od četrnaest dana, što znači kako ćeš raditi u komadu četrnaest dana, uzastopce, jednu smjenu za drugom. Više se tu nema što za reći. Iznenada ti pričam o moru. Priznaješ mi kako se želiš ubiti. Pričam ti o moru kao da pišem pjesmu, o tankoj granici koja nastaje, o iluzornoj granici koja se ocrtava, o ljepoti kada se spoje dvije vode, ona iz oblaka, sa onom na zemlji. Pričam ti o silini udara kiše o površinu mora koja se transformira od prozirne do guste bijele zavjese. Odavno znam kako ne mogu sve, ali znam kako te mogu podići iz mrtvih. Ne sjećaš se kako more izgleda i dalje se želiš ubiti, ali usne ti odlaze u osmijeh. Svjestan si što pokušavam. Pod pauzom nakon dvije spojene smjene ti i ja smo poput pasa vodiča za slijepe. Skida im se ovratnik kao oznaka prestanka funkcije vodiča pasa za slijepe i postaju ono što im je priroda rođenjem dala, psi koji se igraju. Prestaješ pričati o tome kako ćeš se ubiti. Izuvam klompe, ostajem u čarapama s uzorkom ljutih feferona, već znam što treba, dok ti dlanove stavljam na ramena. Da se nisi usudio ubiti, jer ću te ja ubiti. Tamo ispod lijeve lopatice ti je bolna točka. Danas sam i ja zaglavila cijeli dan ovdje. Nema Jutra poezije za mene. Poeziju mogu pričati tebi. Oni me uvjetuju da odradim svoj slobodni dan. I kada ću odlaziti odavde, prije nego što stignem kući prelazit ću prugu podignute rampe i vidjeti znak o prevenciji suicida smijat ću se glasno slijepljenih trepavica i rasuti dok me nitko ne vidi od nemoći do bijesa, ali da – umjetnica mora biti zdrava i treba izdržati još samo malo prije nego što kaže da daje otkaz.
***
BURN OUT
Riječi kao i drugi. Osmijesi kao i drugi. Pogledi kao i drugi. Dodiri kao i drugi. Pušten glas kao i drugi. Rengenska snimka kao i drugi. Ono što drugi ne vide, ono što ni stroj ne može snimiti i ono što snovi ne daju zapamtiti – prostranstvo je spaljene nepomične zemlje s koje su pobjegle sve životinje toliko je pusto i bez lokve vode da su i ptice odletjele. U stvarnosti koja te obavija, ali ne dotiče, oko tvoje kože čuješ lepet gegavog galeba, prenu te razdragani glasovi susjednog stola i podsjete te na nešto daleko, na nešto što ti je nekada bilo poznato a sada psi laju na tebe jer ti oči zrcale spaljenu zemlju izgorjela je mogućnost razuvjeravanja. Dotaknula si veliku Prazninu. Možda je to kao promijeniti žarulju koja pregori. Sakrivena si ispod suncobrana koji pucketa od žege. Pokušat ćeš sve. Odlučna si. Tvrdoglava si. Dat ćeš samoj sebi još jednu priliku. Pozvat ćeš imaginarni kanader ako treba, neka polijeva po toj zemlji hektolitre vode sve dok se ne vrate ptice, cvijeće i ostale životinjice. Konobarica me pita treba li još nešto, ne hvala, ne treba, imam i više nego što mi treba prstima lupkam po kartonskoj kutiji štedne žarulje i vraćam se na početne retke Biblije sjećam ih se na hebrejskom. Ne znam kako sam dospjela ovamo. Grafit na ulazu u Zadar govori: Ne brini se mi te volimo! (Ali ja sam jako skeptična prema ljubavi.) Kaos u kolovozu: službenik na autobusnom kolodvoru čim sam izašla iz autobusa ničim izazvan i zašto baš mene, grli me kao da me poznaje i poklanja mi bananu, službenici kojoj ostavljam prtljagu na čuvanje moram ispuniti kratki formular i ona viče kako imam anđeoski datum rođenja, prema numerologiji ja sam jako posebna osoba. Ja sam spaljena zemlja, ali ne želim ih ubiti u pojam. Onako prazna, kao i drugi, poklanjam im riječi, dodire, poglede i osmijehe, kao i drugi. Samo želim pod suncobran. Samo se želim sama zavući pod suncobran, samo se želim pod suncobranom sjetiti zašto sam ikada zavoljela sunce. I tada mi konobarica nježno na staklo stola spušta dugačak cvijet suncokreta i nježnije od upitnog boga udalji se sa bljeskom modrih očiju. Ošamario me vjetar mirisom soli i alarm na mobitelu je zazvonio. Nisam ga prekinula. Zurila sam u te brojeve. Predugo sam čekala ovaj trenutak. Shvaćajući kako ne moram na posao osjetila sam travu kako niče u sebi, dodirnula suncokret na stolu, ogulila i zagrizla u meso banane, pogladila tuđeg psa, namignula gegavom galebu i samo tako, počela postojati, ponovo, ali ne kao drugi i nikako ne posebno, jer puno je ljudi rođeno 22.2.1982.
***
KADA GOVORIM O PLIVANJU
Kompjuter se onesvijestio zujeći dužinom. Razdvojeni smo zauvijek vremenom tipkovnice. Jagodice obrađuju udarce odmetnutih slika. Umetnute asocijacije se utapaju kako bi preživio. Otpor je snaga da se održiš na površini. Trzat ću se na preciznu geografiju tvog lica. Izvire iz borbe da zadržim dubinu svog razuma. Pjesnici pričaju o bestežinskoj vodi ali to je zabluda, u suprotnom, porod ne bi bio toliko traumatičan. Kada govorim o plivanju, govorim o tome, koliko je lako plivati niz struju, koliko je zahtjevno plivati suprotno od nje i probijati se kroz gustoću valova -jednostavno disati dok se krećeš kroz element od kojeg smo svi satkani. Plivajući, provlačiš se kroz valove koji te ljubazno žele ugušiti ako si protiv struje, stoga, ne hvala, odbijam prihvatiti glorifikaciju o bestežinskom stanju vode. Tijelo tijekom pokreta prilikom plivanja nikada nije svjesnije vlastite težine, čak i nakon plivanja ispijeno promatra kako voda prodire prilikom oseke na ogoljeno dno ostavljajući pjenu u prorezima. Pogled pred otvorenom pučinom ne može ostati bez reakcije. Iz nekog oblaka provaljuje geografija tvog lica. Nos koji si slomio i koji ti je ostao zakrivljen, riječi koje si puštao bez obzira na sram, obrazi koji su ti se znali podlo zarumeniti i obrve koje su govorile kada su ti oči šutjele. Stoga ću ponovo proučavati plivanje uz i niz valove, kao borbu, kao otpor. Udarci valova o kožu potaknut će bijes. Znam kako će nestati sve nijanse tvog glasa ali ću se sjetiti pjesme iz zvučnika koju si volio puštati jutrima i noćima kao tuđe istine koju bi se dalo prisvojiti kako mi nedostaješ za sve što dolazi i samo tako u mene će se sliti sva težina mora jedino mi otpor i borba omogućavaju preživjeti gušenje. Kada govorim o plivanju, najviše snage je potrebno uložiti u to da val postaje samo val, a val odnosi i donosi vlada pluralizam perspektiva stiščući save zapravo stišćem delete.
***
RAZGLEDNICA
I. Izabrala sam ti razglednicu. Ne mogu ti je poslati. Promatram tuđi mozaik fotografija na savitljivom kartonu. 385 kilometara sam udaljena od tebe. Ne mogu ti poslati tu razglednicu. To uopće nije ni more na kojem sam ja bila. Ostaju zgrčeni prsti. Uopće ne znam tvoju adresu. Niti ti znaš moju. Zgrčeni prsti nad ekranom mobitela. Izostanak pitanja pruža odgovor. Ali ja nemam srce, rekao si više puta. Nestaju točke iluzija. To je predivno kod zrelosti. I okrutno jer je općenito prihvaćeno, kao interna ekologija, kao recikliranje ili pronalaženje novog smisla. II. Šogor mota duhan i motri me s balkona, što to radim u dvorištu po suncu, on ne zna, nitko ne zna, ni otac ne zna, ali stari odustaje i prepušta mi svoje tegle s akrilnom bojom. Vatrenica je puna dasaka koje nisu stigle izgorjeti za ogrjev. Dida i baba su ih naručili, ali su prije otišli… Vani vlada vrsta metafizičke vrućine. Susjedov pas na guvnu je opet popio svu vodu i sumanuto struže limenom posudom. Sestrična se zabrinula neće li me sunčanica, a mater je odavno odustala od svega i puši u kuhinji. Umačem kistove. Živ znojan pokret. Umačem kistove čas u bijelo, čas u plavo. Drvo brzo upija linije Upija pažnju koju stvaram. To je more na kojem sam bila I daleko je od turističke razglednice. Više mi nitko ni ne prilazi. Nitko ne zna. Gorim iznutra. U svom sam svijetu. Svi su navikli na to osim mene same. Lijepim kamenje na oblake. Mirno je na popodnevnoj žezi. Više me nitko ne ometa. I neka samo on misli kako ja nemam srce. Neka priča što god želi. I neka sam udaljena 385 km Od njega i svih njemu sličnih. Čistim kistove pred slikama koje su nastale. Prsti više nisu zgrčeni. Treba srušiti i siestu ponekad. Poštanske marke nikada nisam skupljala. Nisu bile moja stvar. Razglednice nekad davno jesam.
***
KAKO TETOVIRATI SAMOG SEBE
Skakavac na koži niže od koljena. Tamo bi trebalo biti srce u koljenu. Baš tu imam ožiljak od djetinjstva. Nastao je krivim izborom, a ne genetikom. Avokado mi je umro u tegli. posljedica godišnjeg. Nastale su neke dobre fotografije između vode i kamenja. U trenutcima prostora otvorile su se pukotine pitanja. Sada sve zajedno leti visoko s dimom prema plafonu u visoke paukove mreže koje opasno ljulja stropni ventilator. Kako tetovirati samog sebe spoznajama nakon što presvučeš kožu poput zmije? Prenosimo s koljena na koljeno slična sjećanja: rastemo kao biljke u kršu i borimo se da izdržimo kao nepoželjni kukci, rastemo padajući kao val ne nestajući nego se jedino razbijeni učimo prostirati, rastemo i predviđamo činjenice, da si vjerovao nekome, da si se sjetio, posudio bi ključeve od stana i ne bi ti uvelo ono što si uzgajao od sjemenke do mladog stabla u tegli boje crvene zemlje kod prozora i avokado bi nastavio postojati gotovo kao i nada kako nije uzaludan svaki trud.
_______________________________________________
JOSIPA MARENIĆ rođena je u Zagrebu 22. 2. 1982. Vodila je tribinu Pjesnički dvoboj u suradnji sa Cekape-om. Dosada je objavila dvije zbirke poezije: „Let ruku“ (2011) i „Pjesme koje ti pripadaju“ (2021). Pjesme su joj uvrštene u „Antologiju Jutra poezije 2010 -2020“. Mogu se također pronaći objavljenima u časopisima: Zarez, Riječi, Republika, Književna riječ, Balkanski glasnik, Alternator, Čovjek – časopis, Booke.hr, Čitaj mi i nekim zbornicima.
Išli smo na međurepubličko natjecanje iz poznavanja Krleže U Sremsku Mitrovicu U zadnji čas smo dobili poziv i učili smo nakon nastave do mraka Profesorica iz hrvatskog je urgirala kod direktora tvornice pa smo išli u dva mercedesa Išao je i direktor jer je on bio muž Osvojili smo drugo mjesto Prvo mjesto osvojili su učenici šup škole iz Bijeljine Znali su kako glasi zadnja rečenica u Gospodi Glembajevima
***
SKLIZA
Kod nas nije bilo klizališta. Poneka zaleđena bara na koju su izlazili hrabriji a mi sa strane zavidno gledali. Ali svako toliko bi negdje osvanula skliza. Obično bi grupa djece nogama utabala stazu da snijeg postane tvrd pa se po njoj malo po malo zaletavala i staza bi uskoro bila sjajna, glatka i blistava. I onda bi krenulo natjecanje tko će dalje, bez padanja. Skliza je bila dobra dan ili dva a onda je postajala sami led, neravna, negdje bi iz nje virila šljaka ili kamenje i sve manje djece se usuđivalo zaletjeti na nju. Nekad bi bila prekrivena snijegom i onda smo skoro svi padali. Ali bilo je tih magičnih ranih večeri kad bi skliza svjetlucala u polumraku kao sjajna crna zmija i kad bi dolazili oni dečki s kojima se inače nismo družili. Oni su na nogama imali prevelike bakandže, bili gologlavi i glasni a obrazi su im bili crveni i tvrdi. Njihov let preko sklize bio je ponosna i veličanstvena igra tijela koja je nama, okupljenoj publici s nogama u dubokom snijegu, zaustavljala dah. Tako bi se zaletavali dok im ne dosadi, malo nas još izgrudali ili gurnuli u snijeg i odlazili kao nasmijani zimski demoni. Bili su tajne simpatije moga djetinjstva, arhetipovi budućih muškaraca u koje ću se zaljubljivati i u koje ću imati najviše povjerenja.
***
DEVOJKA ĆE, SOFIJA
Jedno smo ljeto, možda 78 izašli na auto put i u raznim autostoperskim kombinacijama stigli do Ohrida. Kod tihih i ljubaznih gazda jeli smo nikad veće tamne trešnje, čiji sok je bojao jezik i usta u ljubičasto, kavu pili u slastičarnicama, na plažu nosili đevrek kojeg se nismo mogli nasititi a jezero na razglednicama koje smo slali proglasili beskrajnim. Crkvu Sveti Jovan Kaneo nacrtala sam u tanku kariranu bilježnicu i napisala ovdje je divan spokoj. Onda daljnjim autostopom dospijemo do jednog od manastira na Kosovu. Crkva je manastirska prekrasna, bijela, gracilnog kamena. Naokolo naroda, mislimo neki je svetac pored ulaza, na drvenoj stolici sjedi pop, debeo, oznojen, pozdravimo ga, uputimo turističko pitanje o crkvi, on umorno podigne ruku i kaže devojka će, Sofija Sofija je ljubazna, ispriča nešto što ne pamtimo, izađe s nama pred crkvu. U blizini žene, neke u dimijama guraju se oko otvora u zemlji ispunjenog vodom i prepunog obučenih, zamaramljenih žena koje su do grla u vodi. Usta im onako ljubičasta kao nama od trešanja. To su nerotkinje, kaže Sofija.
***
POVRATAK
bila je profesorica srpsko-hrvatskog jezika u velikom gradu kad joj je doktor rekao da ima rak dojke vratila se u selo podno Dinare i rekla da imao ono na prsima da neće ići više doktoru skoro tri godine selo ju je viđalo kako rano ujutro ili pred večer hoda poljima ili između urednih redova ćaćinog vinograda muškarce nije gledala a ni oni nju, pokojoj ženi bi rekla da je dobro, dobro je brala je bilje ili samo hodala micala usnama ja sam vjerovala da recitira Ujevića, Disa, Šimića kad joj se otvorila rana pod rukom prekivala ju je čistom bijelom pelenom kuća im je uvijek imala privučene škure a kad više nije mogla u polje legla je u krevet i umrla neka se djeca i sa pedeset vrate svojim šutljivim roditeljima i donesu natrag svoj stid
***
KAVA
Tih godina negdje od proljeća do pred zimu dolazila je prvo sama, onda s trbuhom, onda s djetetom na sisi pa s djetetom na kuku pa s djetetom koje se gole guzice uspravlja, nespretno hoda po kamenom podu naše kuhinje, dočepa se sećije i popiša ju a naša mama uzme krpu, trlja sećiju, odmahuje glavom i govori ma šta radi ovaj mali. Bila je meka, tamne kože, zamršene pletenice, samo bi ušla i sjela na pod, prekrižila noge i nalaktila se na hoklicu nakon što je stiglo i dijete jedna od sisa bi bila gola, smeđa, izdužena, kao pospano štene u korpi. Mama bi odmah pristavljala kavu, jednoj od nas gurnula mlinac u ruke, one bi pričale a mi slušale. Kad je došlo vrijeme okretanja šalica mama bi nas potjerala van ili nečim zadužila tako nikad nismo čule šta joj Ciganka govori. Odlazila je s nekim komadom naše robe, slanine ili pola kobasice. Tati se to nije spominjalo. U ono vrijeme nismo znali da je ona u stvari Romkinja.
***
PUŠNICA
Špagu je za kobasicu, kulenovu seku ili kulen trebalo zavezati a kroz slaninu provući. Na špagu se vješao komad kartona s tintoblajkom napisanim prezimenom. Tintoblajku je trebalo par puta polizati da se slova bolje vide. To je radio tata lijepim, čitkim slovima. Onda je meso stavio na kolica koja su se posuđivala u komšiluku za tu i druge svrhe i mi bi svečano krenuli prema pušnici, jednoj za cijelo naselje zvano kolonija. Tamo je uvijek bilo puno ljudi koji su čekali da čika Jakov dođe i otvori velikim ključem velika željezna vrata. Kad bi došli na red najdraže nam je bilo nasloniti se na čađavi zid uz vrata i gledati kako se čika Jakov penje po beskrajnim ljestvama i vješa naše meso u vrtoglavu visinu zadimljenog polumraka. Onda bi nas tata vozio u kolicima kući a ako bi nam rukavi bili čađavi čuli bi svoje. Nikad nije ništa pofalilo, nikad se on nije zabunio. Bila sam sigurna da je to zato jer se prezivao Vatavuk, pa ako može uhvatiti vuka, sve drugo je lako.
***
SVEKAR
kad bi pošao u selo nosio je stari sako preko košulje čak i ljeti najviše što bi pokazao tijelo bilo je da zavrne rukave košulje do lakta šutljiv nekad bi mi rekao vi kad se u sumrak vraćao s gornjeg polja nosio je na leđima Dinaru volio je svog malog unuka nijemom ljubavlju plave bi mu oči potamnile jednom je unuku zapela nožica između okomitih drvenih prečki kuhinjske stolice kad smo došli stolica je imala tri prečke dvije je prepilio malo je drhtao i govorio dobro je pred rat sad već sam i još mršaviji znao je skupiti koljena na kratkom ležaju i čitati Novi zavjet moj svekar partizan i poslijeratni portir u jedinom hotelu u gradu
***
BISERNE MAJICE
vlak se čekao uzbuđeno, stizao je pušući iz mraka i veličanstveno kočio, djeca su se gurala sa svojim torbama ili malim koferima od tvrdog kartona u strahu i želji s kim će dospjeti u kupe, nešto bi odredila stihija a nešto vođe puta… u kupeima su tvrde, ljepljive plastične sjedalice a gore prtljažne mreže obješene o metalne okvire.. u njih se spretno smještamo mi najmršaviji i najmlađi, slažemo svoja rebra preko metalnih prečki pa tako u polusnu dočekujemo svitanje kad se na ispovraćanom prozoru ukaže moooree… u Splitu se prtljaga poreda u krug i zaduži dvoje djece da ju čuvaju dok se ne nađe put za brod, od to dvoje jedno sam ja skroz kratko ošišana, neka stara žena mi kaže dečko i to me pogodi jer sam curica koja tanku majicu veže s prednje strane tako da glumi nepotrebni grudnjak.. to su bile one majice na tanke plavo zelene prugice koje su klizile niz tijelo kao da su od nanizanih mikro biserčića, kao voda u termoforu kad ga premještaš u rukama, koji je to materijal bio sjetila bi se sigurno učiteljica Janja da je živa… na otok dospijevamo izmučeni i beskrajno uzbuđeni, u sobama nas je po deset djevojčica i većih, najstarije odmah postaju gazdarice, jedna iz knjižice koju je ponijela na nama trenira hipnozu i poslije se stvarno ne sjećamo šta je bilo… između doručka i ručka na plaži na kojoj gospodari ushićenje i slana panika, u velikim pletenim korpama donose nam šnite kruha namazane marmeladom ili paštetom, svaka je šnita umrljana namazom s one druge, pašteta nekad ima tamne rubove, ruke su nam preplanule, sol ostavlja crteže na ramenima i licu, kad spustimo glavu iz nosa nam kaplje more… jedemo u lijepom kamenom dvorištu, uvijek za istim stolovima, sa istim zločestim dečkima s kojima nekad moramo skakati u jutenim vrećama nakon večere od griza s kakaom iako u zaključanom podrumu stoje brda lijepo složene čokolade u omotima na kojima su slike gradova naše domovine… to je ljeto potresa u Skopju i početka mog otpora pripadanju kolektivu.
LIDIJA BUDIMOVIĆ rođena 1953, radila kao pravnica s ljudima, uvijek puno čitala u stvarnosti i puno pisala u glavi. U pandemiji otkrila fejsbuk, prednosti i mane. Sada piše jer joj to treba, jer su slike onoga što je bio život snažne i lijepe, jer je osjećaj prolaznosti isto tu, pa će ga pisanje možda usporiti. Voli sve što vole stari, autohumor i unuke. I kratke rečenice u biografskoj bilješci.
* Mrzi me da pišem I o tome kako me mrzi Da pišem; Ali, eto, čini mi se Odlučio sam Pa pišem; Ne znajući o čemu; Imajući blagu sumnju Da je moguće, bez povoda Pisati; Ali je sumnja Nedovoljno jaka Da me u tome spreči
Pišem dalje: Kao onaj što zna Da ne treba da čini Ali, ipak, čini; Plašeći se više Toga, da ne uradi I ostane suzdržan Nego da uradi I plati skupu cenu
Možda je strah od smrti Možda strah od vremena Ili strah od strepnje
Kao što se starci plaše Da im se ne zalepe usta Od ćutanja, od tišine Pa o tome vazda pričaju
Kao oni što ne znaju gde idu Ali ipak odu; Svi nekuda odlazimo To je ljudski, čisto Da nam dupe vidi put
Zato, tako, pišem Iako dupe očiju nema
* Neću pisati Ležaću kao istegnuta Erotska figura sa Šileovih musavih grafika Gladan života i uzaludan Pustiću da vreme curi Niz mene I sebe niz krevet Primiću plod pritiska I trpeti trpeti trpeti Jer najteže je ne raditi ništa Najbolnije je Ne raditi ništa Baciću preko očiju lakat Iskriviti vrat u stranu Izbiće rupe na grudima I jame po bokovima Naseliće se u njih olovna tišina Popucaće strune što vezuju Noge za telo Tama u očima izgoreće kao Ugalj I svetlo, svetlo će doći I onda, onda, ništa
Kao i uvek, bez ikakve pompe Život će se nekako nastaviti
* Lakše je pisati pesme Nego živeti; Život se piše stomakom
Svako od nas Dok piše Preživa; Razgradi U sopstvenoj pljuvački Zalogaj Na čačkalici života
Nađemo vremena i za mljackanje Coktanje Čašu vina uz, visoko, podignut dlan
Ćutanje nije zlato Pisanje nije zlato Ni zlato nije zlato, više Nije ni so zemlje
Nemam stomak, petlju Da ga živim A da ne pišem, dok drugi Pomisle da će baš tu naći Veći značaj od vajnog iskustva
Prevrću jezički zalogaj Tuđ opušak Korišćenu lizalicu Lakšu od života Nekoliko hiljada puta
Pa se čini, da je katarza Hiljadama puta, lakša od života
To je samo dvodimenzionalni zapis A ostalo iluzija
Pesnici Ne umeju da budu glumci Pa glume sebe: Kao Kijanu Kao Ben Aflek
Trenutak Ne dozvoljava pedeset klapa Zato radimo Stvar lakšu od života
Ne ume svako da okoliša, ili olakša Težinu, jednom olovkom Dlanom visoko uzdignutim U zrak
Ne proživeh, koliko ga žvalavih A toalet papir Stigao je u devetnaetom veku; Dugo smo razmišljali Dugo smo čekali Svaku bombonu, lazu Za odvikavanje Od teških droga
Kako da se skinem A da se ne otkinem; Otkinem se Svaki put, kada zapalim Svaki put, kada liznem olovku Tu jedno prestane I drugo počne
Kad ne bih slikao i slikao Nosio bih jednu sliku U privesku, oko vrata; Onu najvažniju
Ne znam više, koja je pesma Koja je slika, najlepša, U ovoj deponiji sećanja
U deponiji lizalica U tuđim ustima
I opet pišemo Jer smo se navukli na pisanje I ne umemo da prestanemo; Samo bacamo A ne umemo da pokupimo
Želimo, nešto Kao svi gradski psi Da ostavimo iza sebe
* Nisam odrastao Niti ću ikada odrasti
Samo sam se zalepio Da ne bih odlepio
I možda je to, sve Što je potrebno
Da redovno sipam Lepak I nadam se
Da ću jednom Dostići čvrstinu I elastičnost
Koja će me držati Dovoljno dugo
Da se ne raspadnem; Pre nego što dođe vreme
Da se raspadnem Kao čovek
* Oni koji su lagani Nisu mi prijatelji; Sa prijateljima Se ne družim Jer su naporni
Zapitam se: Zašto se ni sa kim Ne viđam
Pitam se još: Zašto se uopšte pitam
Uglavnom mi se smuči Kada započnem Dogovaranja Subotom popodne Ili bilo kojim danom
Bolesti idu s godinama, kao I samovanje
I svako pitanje socijalizacije Sa sobom nosi gomilu Potpitanja
I kad se nekoga uželim Smuči mi se, kada se čujemo
Fizički osećaj nadvlada sve Što smo ikada bili
Pa, kad ćemo; Znaš, da se vidimo?
Ne znam; Možda i nikada Po svemu sudeći
Iako nas sve, više, mrzi da živimo Iako sam, selektivan i netrpeljiv: Znaj da te razumem
Iako sve loše osećam: Sve ti najbolje želim
Iako ne mogu da te podnesem: Znaj da te volim Prijatelju moj
* Ponekad se zapitam Zašto se dete Plačući za slatkišem Pred mojim očima, na tren Pretvori u Šabana Bajramovića Promuklim vibratom; Dok glas poigrava Na talasima šlajma i suza
Da li Cigani dobro Imitiraju decu Jer znaju da nismo imuni Na decu; Ili nikada ne žele da odrastu Da se ne razbole: Ovom bolešću ljudi Koje neko mora da moli za sve
Iako ljudi nisu bogovi Jeliseja Traže da tuga peva, radi zabave; A o tugi se može samo plakati Ili ćutati
Zato, niko ne peva lepše od Cigana I niko ne plače lepše od dece Koje kukaju za šećerom Tako, srceparajuće slatko
_________________________________________________
SINIŠA STOJANOVIĆ Stipendista fondacije za kreativnu opstipaciju iz Korka. Proročki se koristi, ne alegorijom nego, uputstvom za upotrebu sirupa za kašalj. Proučavalac vlaškog genotipa i sibirske fizionomije. Graditelj kvalitetnih dereza od kluškog čelika. Poštovalac i epigon pesnika Zurab Rtveliašvilija. Rođen 1981. u porodilištu. Objavio: Mamonova hagada, pesme, 2009, IK Liber U raskoraku, pesme, 2011. IK Liber Rovac u laži, pesme, 2011. IK Liber Beogradska beležnica, roman, 2016. IK Kovačnica priča Dani na ravnoj zemlji, izbor poezije, 2017. Kontrast Pisma Marlonu Brandu, roman, 2018. Književna Radionica Rašić Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj, pesme, 2023. RENDE
I Ludača, bun, veliko bilje, golemo bilje, luda trava, vučja trešnja, pasja jagoda, lepa gospa, mrmljala je Valada dok je prstima gnječila crne bobice.
„Baci to“, prenuo je ženski glas.
„Ne mogu, Dajka, ne znam šta ću“, odgovorila je i briznula u plač.
„Na proleće ima da bude, ja kad ti kažem“, rekla je starica i obrisala joj šaku keceljom.
Kad je rodila Predraga, Dajka je prva došla.
„Vidi, Dajka, ovo ti je moj Predrag“, kazala je i podigla zamotuljak.
„Ćuti tamo!“, ciknula je Dajka.
„Šta ti je?“, zbunila se Valada.
„To ti je od sad Lola“.
„Kakav Lola, jesi poludela?“
„Jedva si i to jedno rodila, ne sme ime da mu se zna“.
Kad je porastao, Lola nije bio poput drugih dečaka. Sklanjao se, više je voleo da bude u kuhinji nego napolju. Otac se mrštio – „Curu si od njega napravila“, korio bi Valadu, a ona je sina sve više krila, da bude samo njen. Stalno bi mu nalazila neke poslove oko kuće. Pretakao je mleko iz jedne zdele u drugu, sirio, radio oko cveća što je u širokim pojasevima okruživalo kuću. Ruke su mu od toga bile još mekše, a koža mirisnija. Molim ti se, bože, šaputala je Valada kad misli da svi spavaju, sačuvaj mi ovo dete.
Rastao je Lola, od mleka ili od boga, Valadi je bilo svejedno. Kad bi joj lice obujmio šakama, srce bi joj jače tuklo. „A jeste videli kakav je moj Lola?“, pitala bi rođake kad bi ih srela negde u selu. „Lep, Valada, ko devojče“, odgovarale bi joj, pa bi se, kad bi mislile da se dovoljno udaljila, u glas zakikotale.
Kako su godine prolazile, Lola je bivao sve lepši. Plava kosa mu je padala preko čela, a iznad pravilnog nosa šepurila su se dva svetla oka. Ipak, ocu nije bio po volji – ne priliči momku da je lep, brecao bi se kad bi Valada pričala o sinu. Još mu je više smetalo što je vitak, kao trska što je ostala sama na pustoj njivi. Zbog toga se sklanjao. Loli to nije smetalo – otkinut od ostatka sela, nije znao kakvi su drugi očevi.
Jednog proleća, bilo mu je oko sedamnaest godina, zaneo se u bašti. Nije video da otac sedi u hladu šljive, pa je zapevao:
„Mene dragi po sokaku šeta, Nisam cura pa mu neka šteta“
Stari je doleteo u dva koraka, dohvatio ga za vrat, podigao i bacio na zemlju. Stajao je iznad njega, poput hrasta u koji je udario grom. Onda se podigao na prste, kao da hoće da bude još krupniji, i zaurlao:
„O Predraže, sine! Oo, Predraže!“
U dvorištu je sve zalajalo, zamaukalo, zakokodakalo, digla se galama. Valada je dotrčala iz kuće, glas joj se stapao s preplašenom živinom.
„Nemoj, Puriša, ko boga te molim“, zapomagala je.
Otac je sina još jednom prostrelio pogledom. Onda se okrenuo i otišao. Lola je ležao među polomljenim zumbulima. Valada je ostala naslonjena uz zid kuće, kao senka. Molim ti se bože, šaputala je tu noć kad je mislila da svi spavaju, da mi sin bude k’o i drugi sinovi što su.
Ali Lola nije bio kao ostali seoski sinovi. Bujalo je u njemu nešto toplo, meko, ni sam nije razumeo šta. Bilo mu je jasno da to mora da krije, ali nije znao kako. Počeo je da se sklanja od kuće. S Dajkom je odlazio u šumu. Vraćao bi se tek pošto svi legnu. Starica je bila strpljiva s njim. „Čuvaj ga, Dajka, ko boga te molim“, šaputala bi joj Valada dok joj je u torbu gurala kajmak i hleb, ili šta god drugo što bi se tog jutra našlo na stolu.
Učio je o travkama – koja je odoljen, koja iva, omana, strašnik, ruta, bršljan, šta je crni glog, a šta predvorna tisovina, kakav je vučji zub, a kakav orlov nokat i medveđa kandža. Pravio je amajlije, čajeve, masti, kuvao i mešao. Lepše mu je bilo među drvećem, čak i noću. Nema te životinjke, govorila bi mu Dajka, što će da te nagrdi k’o što čovek može.
II
Tog proleća je u selo stigao Neven. Od kad je ostao sam, išao je od mesta do mesta u potrazi za bilo kakvim poslom. Visok, krupan, stasit – lep. Seljaci su se utrkivali koji će pre da ga zaposli. Puriša je, kao najbogatiji, uvek imao najbolje sluge.
„Vidi ga, momak i po! A ne ono tvoje…“, rekao je Valadi kad ga je doveo kući, „Daj mu večeru i pokaži mu gde će da spava“.
Neven se na nove gazde brzo navikao. Sve poslove je obavljao s lakoćom, najviše oko stoke. Ustajao je pre svitanja i s kravama odlazio prema šumi.
Lola o novom pomoćniku nije znao. Mimoilazili su se sve do jednog popodneva, kad ga je ugledao na padini koja se spuštala od šume k selu. Celog jutra je brao razne travke, pa je pomislio da mu se potkrala neka bunika. Protrljao je oči, ali mladić je i dalje bio tu. Polako mu se približavao.
„Ti mora da si Lola!“, povikao je.
„J-j-jesam“, promucao je Lola.
„Mladi gazda“, dodao je Neven.
Loli se od toga zavrtelo u glavi. Neven mu je prišao i spustio mu ruku na rame. Mirisao je na mleko i tek pokošenu travu.
„Dobro sam, dobro sam“, odgovorio je Lola i seo.
Neven je seo pored njega.
„Lepo vam je ovde“, rekao je.
„Lepše je u šumi“, odgovorio je Lola.
Posle toga je svakog popodneva čekao na proplanku, tobože udubljen u misli. Kad bi stigao, Neven bi sedao pored njega. Krave su lenjo šetale oko njih. S njihovih vratova zvonila su krupna zvona. Ćutali su i puštali da ih ta muzika nosi. Loli se činilo da vidi daleko kad pogleda u Nevenove oči.
„Napravio sam ti ovo“, rekao je jednog popodneva i pružio mu teglicu se beličastom masom, „Za kosu“.
Neven je odvrnuo poklopac i vratio mu teglicu.
„Ajde ti“.
Lola je prstima desne šake zahvatio smesu i protrljao je između dlanova. Potom je prste uronio u Nevenovu kosu. Zamrsili su se u crne vlasi. Napravio je nekoliko pokreta. Neuredna masa je dobila oblik, iznad čela se podigla kao talas.
„Eto, lepše je, a neće više ni da te svrbi“.
Neven ga je uhvatio za ruku i poljubio je. Lola se trgao, ali je šaku ostavio u njegovoj.
III
Kad je leto počelo da se primiče kraju, shvatili su da im je potrebno sklonište.
„Ima koliba gore u šumi“, rekao je Lola jednog popodneva.
Drvena kućica ležala je na čistini. Iz kamenog temelja podizali su se zidovi od dasaka. Krov je bio od najfinije ćeramide. Unutra jedna velika soba, nasred nje – ognjište.
„Dajka ovde ponekad čuva svoje bilje, zato je tako čisto“, rekao je Lola kad su seli.
„Trebalo bi popraviti krov, i pokositi oko kuće. To ću ja“, odgovorio je Neven.
U kolibu su dolazili kad god bi otac otputovao u grad, ili kad nije bilo posla. Pešačili su kroz šumu, a kad bi stigli bacali su se na krevet koji je Neven napravio od slame.
„A da ostanemo ovde?“, pitao bi Lola svaki put kad bi kretali.
„Ja mogu, ali ti imaš oca i majku“, odgovarao mu je Neven.
Pošto bi se vratili kući Neven bi se penjao na tavan, Lola se zatvarao u sobu. Kad je došla zima bilo im je teže – koliba je bila daleko, sneg dubok. Sastajali su se u štali, na brzinu. Bez šume i Nevena Lola je bezvoljno sedeo pored ognjišta. Ni s majkom više nije razgovarao kao pre. Molim ti se bože, šaputala je noću, da mi vratiš ono moje dete.
Jednu noć, kad više nije mogao da izdrži, iskrao se iz kuće. Neven je spavao u štali – bilo mu je toplije nego na tavanu. Lola je polako otvorio vrata, ušao u prostoriju, došao do mesta na kojem je Neven spavao i legao pored njega. Ovaj se trgao.
„Jesi lud? Pobiće nas, budalo!“
„Svi spavaju“, odgovorio mu je Lola i uronio nos u njegovu kosu, „Kako to da ne smrdiš kad spavaš ovde?“
„Smrdim, samo tebi to nije važno“, odgovorio je Neven.
„Nije mi važno“, složio se Lola i spustio mu usne na čelo.
U dvorištu se čulo komešanje. Vrata su se otvorila s treskom i Lola je ugledao oca.
„Nemoj, Puriša, ko boga te molim“, zapomagala je Valada iza njegovih leđa.
Otac je stajao na vratima, kao da mu neka sila ne da unutra. Onda je poleteo k njima. Dograbio je Lolu i izvukao ga iz sena. Vukao ga je kroz dvorište, sve do kuće. U bunilu je čuo majku kako jeca, učinilo mu se da leži u snegu. Otac ga je uneo u kuću, odvukao do sobe, bacio na pod i zaključao vrata.
Kad je ujutru otključao, Lola je i dalje ležao na podu. Nije ga ni pogledao.
„Polazi!“, komandovao je i bacio mu zavežljaj pred noge.
Izašli su iz kuće, majku nije video. Krenuli su k šumi. Išli su polako, teško – ćutke. Otac ispred, Lola za njim. Pokušavao je da prepozna put, ali je sve bilo sakriveno snegom.
„Šta si mu uradio?“, pitao je kad je skupio hrabrosti.
Otac je ćutao.
„Gde je Neven?“, pitao je ponovo.
Opet ništa.
Kad su stigli do kolibe, laknulo mu je. Ponadao se da je Neven već tu. Otvorio je vrata, u kući nije bilo nikog. Okrenuo se k ocu.
„Dole“, počeo je otac i stisnuo pesnicu, „Ti više nema mesta“.
Onda se okrenuo i otišao. Lola je držao zavežljaj u rukama. Ostao je na vratima do duboko u noć.
IV
„To velebilje ti je celo otrovno – i koren i list i cvet, a posebno bobice“, objašnjavao je Bogdan i živo mahao rukama.
„Šta?“, pitao je Veljko zbunjeno i skinuo slušalice.
„Jel slušaš ti mene?“, uzvratio je Bogdan nervozno.
„Pa kao“.
„Kažem – to velebilje je skroz otrovno. E, ta moja baba Valada je bobicama htela da se otruje. Mislila je da ne može da ima dece, a u to vreme ti je to bio kraj“.
„Pa jel se otrovala?“
„Kako je mogla da se otruje kad se ćale još nije rodio? Idiote!“
„Daj, ložim te. I šta je posle bilo. Volim te tvoje priče. Kasandra, jebo te“.
„Pa pričao sam ti već, zato smo i krenuli ovamo“.
„Pričaj opet“.
„Pa nije se otrovala – logično“, nastavio je Bogdan, „I posle je rodila Predraga“.
„To je taj stric peder?“
„Jeste, mada sam te sto puta molio da ne koristiš tu reč“, negodovao je Bogdan.
„Ja mogu, jer sam ja šta? Peeeeder“.
„Boli me kurac baš“.
„Daj ne drndaj se, nastavi. U stvari, ja ću – dakle baba se nije otrovala, rodila ti strica i on se zaljubio u nekog čobanina, onda ga deda oterao u šumu i…“, rekao je Veljko i prasnuo u smeh.
„Nije smešno“.
„Pa majke mi jeste! Baba za dedu, deda za pedera i – španska serija!“
„Ok, jebi se“.
Autobus se u tom trenutku zaustavio.
„Momci, ovde silazite!“, doviknuo im je vozač.
Kad su sišli, oko njih su bile puste njive.
„Gde su kuće, Bogdane?“
„Tu su, malo ćemo da pešačimo“.
„Kako se zove ova divna vukojebina?“
„Mrakaj“.
„Normalno“, dodao je Veljko i ponovo se zakikotao.
Neko vreme su hodali ćutke. Bogdan napred, Veljko za njim. Onda su u zaklonu iza drveća ugledali prve kuće. Vrelo julsko popodne je sve oteralo u skrovišta. Krupni, crni pas ležao ispred prvog dvorišta na koje su naišli. Jezik mu se otegao do zemlje. Ustao je, lanuo jednom, a onda ponovo legao na zemlju.
„Čekaj, a otkud tvoj ćale u celoj priči? Mislim, što nije branio brata?“, pitao je Veljko nakon nekog vremena.
„On se rodio posle“.
„Pa što se baba onda nije vratila i po drugog sina?“
„Umrla na porođaju“.
Ćutali su sve do kuće.
„E, ovo je valjda to“, rekao je Bogdan i otvorio kapiju.
Veliko dvorište se sakrilo ispod visoke trave. Vladala je neobična tišina.
„A čiji ste vi?“, čulo se najednom.
Kad su se okrenuli ugledali su staricu koja im je izdaleka ličila na baštenskog patuljka.
„Ja sam Zavidin“, odgovorio je Bogdan, „Valadinog i Purišinog sina“.
„Čiji?“, ponovila je starica.
„Zavidin!“, odgovorio je Bogdan glasnije, „Došao sam da obiđem kuću i šumu“.
„Aaa, Zavidin! A kako je Zavida?“
„Umro je“.
„A to ti je brat?“
„Partner“
„Kakav panter?“
„Muž, baba, muž“.
„Šta kažeš?“
„Daj, prekini“, uskočio je Veljko“, „Jeste strina, rod najrođeniji“.
„Ako, ako, mladi ste“, odgovorila je starica, „I ja vam dođem neki rod. Moj Sojko i vaš deda…“
„Znam, baba, znam“, prekinuo je Bogdan, „Mi bismo sad da se odmorimo, dugo smo putovali“.
„Ako, ako…“
„Baba, da ne znaš možda kako da stignemo do one kolibe gore?“
„A ne znam ti ja to… A šta ćeš tamo?“
„Da vidim jel mi stric još tu“.
„Šta kažeš?“
„Strica da nađem!“
„A kojeg strica?“
„Predraga!“.
„Ne znam ti ja ko ti je taj… A, Lola! Čula sam za njega kad sam se udala, ali ne silazi ti taj dole. Ko zna da l’ je živ… A za kolibu ti zna moj sin, pitaj njega“.
Kad je starica odmakla, ušli su u kuću.
„Au! Za internet neću ni da pitam!“, rekao je Veljko.
„Nemoj ni za vodu, hahaha“, odgovorio je Bogdan.
V
Tek što su se probudili, neko je pokucao.
„Evo!“, viknuo je Bogdan, a onda se okrenuo k Veljku – „Pređi u drugi krevet“.
„Ne pada mi na pamet!“
Bogdan je odškrinuo vrata. Ispred je stajao muškarac od pedesetak godina s parčetom hartije u rukama.
„Poslala me majka da vam dam ovo“, rekao je i pružio mu papir, „Put do kolibe“.
„Hvala“, odgovorio je Bogdan, uzeo mapu i zatvorio vrata.
„Oblači se, idemo!“, rekao je Veljku kad je ušao u sobu.
Od jutra je ostala samo vlažna trava kad su krenuli k šumi. Bogdan je gledao u papir, okretao ga levo-desno.
„A da uključim Google Maps?“, pitao je Veljko.
„Sigurno, i ukucaj – koliba u šumi“.
Već su stigli do padine. Dole su se prostirali zapušteni voćnjaci, s ožiljcima od vrućine, gore je počinjala šuma. Bilo je prijatnije nego u gradu. Bogdan je razmišljao da bi mogli da provedu tu neko vreme, kad ga je prenuo Veljkov vrisak.
„Krpelj!“
„Gde?“
„Eno, vidi koliki je“.
„Nije to krpelj, idiote“.
„Nego šta je“.
„Kamen“.
Kroz šumu su se teško probijali. Napuštene staze zarasle su u nisko žbunje s velikim crnim trnovima.
„Ti stvarno misliš da gore živi neko?“
„Ne znam“.
„Ja ne verujem. I odakle ti sve te priče?“
„Od ćaleta. Pričala mu baba Dajka“.
Nakon dva sata pešačenja stigli su na zaravan. Drveće je bilo drugačije – kao ga je neko namerno sadio u krug. Oko stabala su rasli žbunovi divljih kupina, kao živa ograda. Kroz njih se probijala staza koja je vodila do čistine. Koliba!
Ispred kuće je sedeo starac. Pogledao ih je, a onda je ušao u kuću. Malaksali od umora i gladi, seli su na uredno pokošenu travu. Nije prošlo mnogo, starac je izneo hranu – paradajz, sir i sušene pečurke.
„Dobar dan“, rekao je Bogdan kad im je prišao, „Ja sam Bogdan, Zavidin“.
Starac se štrecnuo – „Neka“, rekao je kratko.
„Ti si Predrag?“
„Lola“, odgovorio je starac.
„Lola, da. Eto, došli smo da te posetimo. Ovo je moj muž“.
Lola se zagledao u njih. Preko levog oka mu se navukla bela skrama, ali je osim toga izgledao zdrav.
„Ako“, rekao je naposletku. Onda je otišao do vrata, ušao u kuću i – zaključao.
„Deda!“, viknuo je Bogdan.
Tišina.
„Deda!“, viknuo je još jednom. Opet ništa.
Onda je ustao i otišao do vrata. Pokucao je. Tišina. Još jednom. Opet isto. Veljko mu je prišao i zagrlio ga. „Pusti ga. Idemo“.
Dok su se spuštali k selu Bogdan je stiskao pesnice.
„Koji sam ja degen!“, rekao je nakon kraće tišine.
„Pa šta si očekivao? Da ti deda pusti Florence & The Machine i da zaplešete u suzama?“
„Ne seri!“
„Ozbiljno ti kažem, istripovao si. Lud čiča otišao u šumu. Kakvi čobani, kakvi ljubavnici“.
Dok su se provlačili između žbunja Veljko je mislio na zmije, Bogdan na oca. Onda se začula lomnjava. Zvuk je dolazio iz pravca sela. Zaustavili su se. Divlja svinja!, pomislio je Veljko. Bogdan nije mislio ništa.
Na čistinu ispred njih izašao je starac. Visok, krupan. Iznad četvrtastog čela podizao se čuperak bele kose. Na trenutak je zastao, a onda nastavio u pravcu kolibe.
MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. godine u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde, između ostalog, uređuje LGBTIQ rubriku. Piše i za Optimist, te za novi portal Glavne.
čovjek-časopis 