DECA MOGU
Deca mogu da posluže mnogo čemu,
Vunasti dečaci za potpalu
Leta u dvorištu,
Kože devojčica kao opne
Staračkog daha nad svećama;
Maloletne oči mogu da zatvore
Pukotine u ogradi,
Ili da zure u noćne prozore
Dok ne izbledi zenica
Što uzvraća pogled kroz zavese
Korisne su mlade glave
I mašine pidžama
Okupane niz vedro gorivo,
Nekad čokoladom se zalete
U leptire i obore leteće boje
Na čaršave i roditelje,
Vaze izbodu i dan razvale,
Vrate ih onda tvrdom uzicom
Da uslužno ravnaju tela,
Neko trupom sina poklapa
Dubinu jezera,
Spremnu da se izdigne
Do srećnih tavana,
Drugi na progutani jezik litice
Odgovara krilima svoje kćeri:
Do sumraka biće umotana
U najlon kao slatkiš
Nestašne su umazane kose,
Kad sa igrališta devojčica
Uputi se ka kolovozu
A tata duhovito odmahne
I kaže nabaviću drugu,
Jer deca uporno pristižu
Da ugreju noćne bolesti,
Mleku zatalasaju ruke
I zube izrastu
Iz noktiju što ih njišu,
Pojaviće se već odnekud, dodaje,
Jer deca iznova
Nepovratno kuljaju
Da bi i savršeni govnari
Mogli da osete ljubav
***
FERDIDURKE
Odrastao sam
Kažu da je moja učiteljica
Najlepša u školi,
Ostale su ružnije
Od vilice
Nad raskopanom činijom:
Jedi je,
Ostaćeš gladan.
Zatresi me
Kad školski šampon zaveje
Drži me za ruku
Kad zapenuša
Đačko dvorište –
Moja učiteljica
Danas ne dolazi,
Kupam se
U njenoj usamljenoj kosi,
Udišem
I visim je.
Zatvoriće klupe
Jer danas nema kade
Iz koje se podiže
Pred tablom
I obrazuje i miriše
Među knjigama,
Vratom razlistana
Učiteljica,
Roditelj me pošalje
Vetrokazom
A one me iznikne
Na zajedničkom tlu,
Plodna kutlača u crnici.
Odjednom ulazi veštica
Pognuta kao čeljust pod zemljom
I kaže neću da čujem ni glasa,
Njuške među sendviče,
Grizite užine i gušite,
Imamo loše vesti.
Nisam više mali
I mogu da razumem:
Moja učiteljica
Do pojasa je u krošnjama,
Izraslo je stablo
Njene haljine
I štikle joj se
O vetar klate.
A sada tišina,
Otvorite na stranici
O povrću i čitajte u sebi,
Otkopavajte se i gojite,
Kuvajte se u visinu
Dok je ne zaboravite,
Dok vas ne sastružu
Sa kazana
Koje ste uspeli
Da userete.
I ko će na kraju
Pouzdano da zna
Da li sam je sahranio
U sećanju
Kao svarenu lekciju,
Ili još uvek čekam
Da javi šta je naučila,
Nama što smo preostali
Živi i nevaspitani
___________________________________________
GORAN KORUNOVIĆ (1978, Jagodina) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija) i Usta bez kapaka (2019, poezija).
čovjek-časopis 