May 2023 – čovjek-časopis

POEZIJA TAMARE PANTOVIĆ, LAUREATKINJE 55. FESTIVALA POEZIJE MLADIH U VRBASU

PRESVLAČENJE (KOŽNI SISTEM)

iz dubine zemlje tragedije su predvidive a umor
blaženo pokriva nastradale
i strah se gubi u prevojima kože i grčenju tela
da želiš bio bi dodirnut
razmazani otisci šaka preprodaju se kao ikone
za malo svečane nade na kraju podneva
a ti se podsmevaš pružajući ruke
iz dubine zemlje razmaženi obrazi se uvek spuštaju na grudi
okupane miomirisom i položene pred ogledalo
kao pred svršen čin
a onda isparavaju haljine a kose i prsti se raspliću
ostavljajući burme kao klice
mladežima hraneći golubove gledam kako se pokožica
stapa sa skeletom
ne slutivši da je ikad bila prepreka čistoti
ovo moje lice sluti svoje buđenje kao blagu radost susretu
u molitvama zaručenih za vek
a u dubini ne ostaje više ništa
samo naposletku mutna iskopina i prvi
napokon prvi
udisaj

***

LEUKOPENIJA (LIMFNI SISTEM)

krv zaliva skelet kao voda
i ja rastem
voda u meni oživeće što dotaknem
između vrtoglavica će prolaziti vaskrsli
kao neveste
neka bude toplo i lukavo
nek se neprimetno završi leto i planine
nek osrebre injem
ako se ponovo pokrstim možda ovog puta uspe
možda budem iskren i možda bude dovoljno
leći na leđa otvoriti ruke zatvoriti oči
za još jedan dan
glavu iznad vode držim po navici

***
MALOKRVNOST (KARDIOVASKULARNI SISTEM)

ko zna
možda me voda prečisti do prozirnosti
ovde sam došao da držim i budem držan
bar na neko vreme
hvatajući se za ruke navikom onoga što je jednom
bilo pripitomljeno
petnaestominutna jutra služe podsećanju na
dolazak neveste
kroz pupoljke zapostavljene na rođenju
dok se omekšao i treperav
probija njen hod i glas
i opet biva toplo
možda nas ova voda jednom preplavi
a epilog nestane u međi ruševina
gde puzavice praznično padaju niz zidove
praveći tapete i reljefe
a ja sklanjam zavese dok ne bude sve svetlo
spremno za svatove
u rukama i pred očima dok ne postane providno
i čisto
i opet bude toplo

***

OSTEOPOROZA (SKELETNI SISTEM)

možda ne sad ali uskoro
vrlo uskoro
moći ću da se ogledam u vodi
kroz stopljenu odeću i tkivo kosti se rastapaju i slivaju
na kišobran
pod kojim stoje majka i dete
zagrljeni sklupčani nerazdvojivo spaseni
a leto se sprema i sa njim oluja dok ti obećavam da
nećemo biti sami
naivno nasmejani radosni sačuvani od krhkosti
stojimo pred svatovima
kao pred porotom
i možda ću ne sad ali uskoro
vrlo uskoro
moći da kažem kako verujem u ono što vidim
kako nas pesme kanona čuvaju od saplitanja pred oltarom
dok kružimo zagrljeni sklupčani
koža se stapa i postajemo radosno prazni
ovo smo čekali
u poklon padaju glave ruke se šire u znak predaje
a ja se podsmevam vaskrsenju dok ti obećavam
pod zakletvom ove poroznosti
da nećemo više
biti sami

– iz ciklusa Minhauzen –

__________________________________________________

TAMARA PANTOVIĆ rođena je u Kragujevcu krajem novembra 2001. godine. Drugi i dalje misle da studira književnost u Novom Sadu – a ona, za inat, i dalje studira psihologiju u Beogradu. Aprila 2023. godine ostvario joj se san – u isto vreme videla je i sneg i cveće. Na festivalu Timočka Lira u Knjaževcu i Festivalu poezije mladih u Vrbasu 2022. godine osvojila je druge nagrade, a u Vrbas se vratila 2023. godine osvojivši prvu nagradu, te je izdavanje njene prve pesničke zbirke predviđeno za maj 2024. godine. I dalje, pored snega i cveća, voli mačke, mostove, kofere i ljude.

TRI PJESME NENADA KOSTIĆA IZ RUKOPISNE ZBIRKE “KAKO KENTAURI NOSE PANTALONE”

poezija

VIŠEGODIŠNJI POST

u našoj kući
samo muške ruke
lome slavski kolač

moji roditelji
još uvek brinu
da mi ne zapne
riblja kost u grlu

ignorišu istine
koje godinama
pokušavam da im kažem

o strahu
od ćelavih dečaka
u školskom dvorištu

o toplini
koja me je čekala
posle sankanja

o samoći
za vreme praznika
i porodičnih svađa

nekada
kada budem odlazio
okrenuću se prvi put

zateći ću

oronulu drvenu kapiju
praznu žicu za veš
zarđalu sekiru u panju

***

deo iz pesme KENTAUROMAHIJA II

kasno gledanje filmova
čije odjavne špice
provodimo u raspravama

besno spremanje doručka
nesigurnost povodom tela
raspored pilula u dozeru

odaju te moje pesme
suviše te podsećaju na oca

dok sanjam
kentauromahiju
planiraš bekstvo

tvoji dokumenti
odavno su
pečatirani za odlazak

upozorio sam te
postaću kentaur
i prevrtaću stolove

***

TELESNI SMAKOVI

plašim se
upoznaće pogrešnog mene

prelaziće prstima
preko tvrde kože
skupiću se od straha
kao armadilo

penjaće se na mene
pokušaće da me osvoje
kao zidine Aventina

obavijen njihovim butinama
topiću se kao kokosovo ulje
između dlanova

udisaće otrovni gas
iz mojih pukotina
preostalih iz ranijih
telesnih smakova

ostaću
na svima njima
dok budu bežali

______________________________________________________

NENAD KOSTIĆ, rođen 1996. godine, apsolvent na departmanu za Srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu, gde trenutno živi. Bavi se pisanjem poezije i proze, kratkih priča i eseja i prikaza književnih dela. Radovi su mu objavljivani u časopisima Bez limita, Nedogledi, Saznanje, Magacin reči, Buktinja, Dunjalučar, XXZ magazin, Bludni stih, Astronaut, Strane, Enklava, Čovjek-Časopis, Hiperboreja i zborniku Sunčana strana ulice, Bookhub. Učestvovao je u projektima kao što su promovisanje časopisa Nedogledi i u projektu povodom Svetskog dana poezije koji su organizovali Narodna biblioetka Desanka Maksimović i Udruženje Sevap za 2021. godinu. Jedan je od učesnika Internacionalnog festivala književnosti u Sarajevu – Bookstan, u okviru radionice „Kritika i književni zanat“ i učesnik dve godine za redom Praznika poezije koji ogranizuje KOM018. Učesnik je i pesničke večeri Poetskom rečju „Stop nasilju nad ženama“ 2021. godine kao i organizator poetsko-ilustrativne večeri pod nazivom Ko sam tebi?. Osvojio je drugu nagradu na konkursu Studentsko pero za pesmu Očevi i njihovi sinovi a2023. prvu nagradu na istom konkursu za mini-ciklus pesama: Dugogodišnji post, Mesta koja inače volimo i Zaboravljena fotografija. Autorski, kritički tekstovi su mu objavljeni na blog- portalu Filozofskog fakulteta u Nišu a vodi i bookstagram profil pod nazivom poezijabezpesnika gde redovno objavljuje kritike, recenzije i prikaze, odabrnih i pročitanih knjiga proze i poezije. Njegov rukopis zbirke Kako kentauri nose pantalone je bio u širem izboru književnog konkursa Slaviša Nikolin Živković i užem izboru za nagradu Prvenac. Pohađao je radionice kreativnog pisanja Zvonka Karanovića.

SANJA DOMENUŠ: SANJALA SAM SVOG MUŽA, pjesma iz novog rukopisa

poezija

sanjala sam svog muža
stajao je na vratima
nekako ukoso
viši nego ga se sjećam
rekao mi je
došao sam na kratko
samo da te malo vidim
nemam puno vremena
ja sam se okrenula od njega
i brže bolje krenula tražiti svoje knjige
moram ti pokazati što sam sve napisala
nisi vidio niti jednu moju knjigu
ulazila sam u ogromna skladišta
bjesomučno kopala
po kutijama
drapala papire kojima su knjige omotane
tražila sam brzo u strahu da ih neću naći
sad kad ih najviše trebam
nisam našla ništa
niti jednu jedinu knjigu
ja sad stvarno moram ići
rekao je moj muž
pretiho da ga čujem
i zatvorio vrata za sobom
nestao bez traga
čekajući da se sjetim
istog trenutka sam shvatila
na žalost prekasno
nisu knjige u skladištima
one su na dnu mog ormara
ispod zimskih kaputa
cijelo vrijeme sam ih tražila na krivom mjestu
tuga me pojela
izbila zrak iz pluća
ne znam zašto sam
tako glupo
potrošila vrijeme

__________________________________________

SANJA DOMENUŠ (Sisak, 1966.), do sad je objavila:
„Djevojčica koja je jela kamenje“, zbirka poezije, 2019.
„Čistačica lignji“, zbirka poezije, 2022.
„Šetnja sa Szymborskom“, zbirka poezije, 2022.

SEDAM DANA “RUKOPISA” (7/7): URŠA MAJCEN, 1998., Ljubljana, Slovenija

poezija

NEPRIČAKOVANO

pisala bi lepe zgodbe
brez vulgarizmov
v katere bi se zakarambolirali
pohotni starci
kriza srednjih let
ni nikoli opravičilo
nikoli ne veš
katera leta bodo srednja
nihče ne bi smel zaupat
pika
ne zanima me misel
na lepšo prihodnost
ostala bom v sobi
tudi apokalipsa je fiktivna
in razočaranje
v maminih besedah
v očetovem molku
v praznini
kjer je včasih grizla sestra
vsi bratje so postali ljubimci
lepe zgodbe
rožnato zakrvavijo
omaž njej ki jemlje kar ni njeno
populizem vrhunca rdeče niti
herojska kri
kričanja
rožnate princese
postrigla si je lase
čeprav se je zaprla v stolp
pravljica ostane brez oči
trnje je za ptička
depthroatham prihodnost
besnim obvladano
psihopatska zmernost
zakrnele miline
vzeli ste
kar ste menili da bom dala
jaz pa sem
nepričakovano
želela biti ljubljena
nežno

NEOČEKIVANO

pisala bih lepe priče
bez vulgarizama
s kojima bi se sudarili
pohotljivi starci
kriza srednjih godina
nikad nije opravdanje
nikad ne znaš
koje godine će biti srednje
neka niko nema poverenja
i tačka
ne zanima me pomisao
na lepšu budućnost
ostaću u sobi
apokalipsa je fiktivna
baš kao razočarenje
u maminim rečima
u tatinom ćutanju
u praznini
gde je nekada grizla sestra
sva braća su postala ljubavnici
lepe priče
rumeno prokrvare
omaž njoj koja uzima što nije njeno
populizam vrhunca crvene niti
herojska krv
vrištanja
ružičaste princeze
odsekla je kosu
iako se zatvorila u kulu
bajka ostaje bez očiju
trnje je za ptičicu
trpa me budućnost
kontrolisano besnim
psihopatska umerenost
zakržljale miline
uzeli ste
što ste mislili da ću dati
a ja sam
neočekivano
želela biti voljena
nežno

________________________________________

RUKOPISI 46, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / [glavni urednik: Jasmina Topić] ; [urednici Srđan Gagić i Stefan Stanojević] ; [urednici i prevodioci za Sloveniju i Makedoniju Tanja Božić, Natalija Milovanović i Valentina Baktijarević]. – Pančevo : Dom omladine 2023.

V. B. BORJEN: KAKO SE JEO GROM, pjesma iz novog rukopisa

poezija

biti najmlađi u kući
značilo je pri prvom
udaru grȁda
kao po zadatku izviriti
kroz ulazna vrata
ne bi li se uhvatilo
grumen leda

najmlađe ako pojede
grȁd će prestati, govoriše
i ljeto će možda ipak
biti svo od ploda

gledam sada iz staklenih
tornjeva dalekog grȃda
u oluju koja doboši po pločnicima
i obrušava se na stabla
u ovoj zemlji u kojoj
baš nitko ne umije
da stavi grom u usta
i sve nas spasi

_____________________________________________

V. B. BORJEN autor je zbirke pjesama Priručnik za levitiranje (Slovo Gorčina, 2013.) nagrađene 1. nagradom Mak Dizdar 2012. godine, te zbirke Odjezd nagrađene 1. nagradom na natječaju izdavačke kuće Darma books iz Beograda 2021. godine (u pripremi za izdavanje). Pjesme, eseje, kratke priče i crtice, kritičke osvrte, prevode sa engleskog te likovne radove objavljivao je u časopisima Novi plamen, Strane, Symposion, Gračanički glasnik, Libartes, Metafora, P.U.L.S.E., NE-MA, i drugdje. Literaturu pisanu izvorno na engleskom objavljivao je u časopisima Grist, Rattle, The Maine Review, AZURE, EcoTheo Review, IceFloe Press, itd. Poezija mu je uvrštavana u više antologija. Gostujući je urednik dva američka časopisa za poeziju, Palette i Frontier. Doktorirao je 2023. na Filozofskom fakultetu Masarykovog univerziteta u Brnu, u Češkoj republici, na temu vizija jedinstva u djelima Virginije Woolf i njenih savremenika. Možete ga pratiti na Twitteru (@Borjen), ili Instagramu (samoniklo).

SEDAM DANA “RUKOPISA” (6/7): HRISTINA DAMJANOVIĆ, 1997., Beograd, Srbija

poezija

TAJNI ŽIVOT SOLITERA

Sa tvoje terase svet je treperava neonska reklama
zvuk kamiona što kasno noću odvozi đubre na deponiju
i pozornica za raspoznavanje tuđe intime

Gledam te kako si lep dok ih piješ naiskap
kao dekor u tom slučajnom ambijentu
kristalna prizma što reflektuje sve što grad servira

U tebi je dovoljno prostora za moja ulegnuća
ali bolna mesta na telu ostaju – nedefinisana

Ne znaš da razmak između svemira i pupka
premeravam ožiljkom sa vrha tvog prsta
da smo neponovljivi samo onda kad smo prisutni
i da smo konačni tek kad to naglas priznamo

Posle četiri čaše špricera prestaje da bude važno
sa koje smo strane zida
bitna je samo tačna računica
2/3 vino
1/3 voda
dve jednake čaše
četiri noge
strah da dve na kraju uvek odu

Sa tvoje terase svet je razmazani akvarel
bojiš ga pokušajima da definišeš opšti pojam – ljubav
dok oboje zamišljamo kako će kasnije naša odeća
opet zgužvana ležati na podu
krijući u naborima tajnu tehniku međusobnog preznojavanja

Pravićemo se da smo istraživači nepoznatih predela
kao da sve granice nismo već premerili i pomerili

Pitala bih te znaš li –
računa li se samo ono zbog čega
budni čekamo jutro
Ali se plašim odgovora

Sa tvoje terase svet pred nama otvara se kao nar
boli me neizvesnost tek kad vidim
da se iza zatvorenih prozora na susednoj zgradi
baš ništa više ne dešava

__________________________________________

POEZIJA JELENE BOŠNJAKOVIĆ

poezija

OPISUJEM ŽIVOT MALIM ŠESTAROM

dugačak
dok reže i krza
oponaša beskraj
oblikuje
lomi
tesa,

kratak
dok mišići trbuha se grče od smejanja
dok uživanje prožima kožu
do koštane srži,
svilenim obrisima nežnosti
grli nas i obećava da trajaće večno,

surov
dok kažnjava
sudi
silom kalupi,

predivan,
dok nebom preleću ptice
dolazeći s juga
nagoveštavajući jedno dugo leto,
dok ubeđuje
da je u znaku kruga.

***

SAMO SE BOJIM DA MI TI NE UMREŠ

U glavi držiš zvezde umesto misli
Mlad mesec prekriva ti obrvu
U plavo se oblačiš svako jutro,
Ne znam da li si nebo ili morsko dno
Bojim se da ne umreš
Pa da te više ne vidim kad pogledam ka gore.

***

MAMA IZ BOLJEG ŽIVOTA

dovoljno mlada
razume
okom uokvirenim pepeljastim obručem
prozre u poru svačijeg detinjstva
ruku mekoće bunde od vizona
može da stavi na svačije
rame opterećeno brigom,
pomazi po dečijoj glavi
u kosi im ostavljajući
riznice mudrosti
starih Latina.
Nakit neprodat po ceni ispod dostojanstva
daje joj otmenost dvorskih dama,
Svakog bi da isprati u bolji život
kao da ima putokaze do istog.

___________________________________________

JELENA BOŠNJAKOVIĆ, rođena 1996., apsolventkinja na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu.
Pohađala radionicu kreativnog pisanja, volontirala na festivalu poezije „Trgni se, poezija’’ bila uvrštena u zbornik poezije Fanzin Šrafa, povremeno objavljuje poeziju na portalima za književnost. Često koristi hešteg ’’UDOMI, NE KUPUJ ’’- životinje smatra prijateljima čoveka, a prijatelji se ne kupuju. Smatra da svako može makar malo pomoći napuštenim životinjama i o tome rado priča.

SEDAM DANA “RUKOPISA” (5/7): SILBA LJUTAK, 1999., Zagreb, Hrvatska

poezija

TEORIJA OGRANIČENJA I KOMPROMISA
(GOTTFREDSON, 1981)*

cijelu noć ne možeš zaspati
jer te muče društvene konstrukcije
zbog kojih prvo promišljaš
koliko je oblik tvojih tabana
prikladan onome što radi majka
onome što radi otac
što će raditi bratić i sestrična
jer su njihovi roditelji visokoobrazovani ljudi
što kupuju samo organske namirnice
i nikada ne jedu na odmaralištima uz cestu
iz auta ili stojećki
plastičnim priborom
koji je svakako već zabranjen
u svim dobro razvijenim državama
na nama je svakom pojedinačno
da spasimo planetu, ženski rod, jednina
punu pojedinaca, muški rod, množina
slavenskog jezika koji uopće nije morao
imati rodove ali ih ipak ima
jer je tako odlučio netko
čiji je rod njemu sasvim u redu
u redu su mu i sijede pletenice na obrazima
uzgajaj kažu konstrukcije
uzgajaj jer ću tako i ja
govori mu natrag pojedinka imena Linda Gottfredson
kaže ti kad cijelu noć ne možeš zaspati
zbog graf dimenzija koje nikako
ne bi trebalo da imaju veze jedna s drugom
da sljedeće jutro malo probauljaš
ovim prostorima s ograničenjima na ulazu
neovisno prema kojoj se strani otvaraju
a i to je nešto o čemu bi trebalo promisliti
ti si rešetka, hrđava i čađava
jer nema drugog osim muškog roda
da se pobrine za to koliko smo kongruentni
u postavkama za noćno hvatanje mira

*Gottfredson, L. S. (1981). Circumscription and compromise: A developmental theory of occupational aspirations. Journal of Counseling Psychology, 28(6), 545–579.

__________________________________________

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA RADOJKE PLAVŠIĆ RANKOVIĆ “POTOMKINJE”, Presing, Mladenovac, 4/2023; četiri pjesme

poezija

KUKOLJ I ŽITO

dva puta preživela sam trovanja
koja bi
ubila mnogo snažnije muškarce
no
nije me to učilo ljubavi prema životu
niti iskonska snaga data ženi
da svet oblikuje prema svojim nedrima

u sumnje ulazila sam kao u svoju kuću
zametala tragove od drugih i od sebe
mešala kukolj i žito
i jake odvajala od slabih
umornim pokretom ruke

poneki gost
unosio je pesak na svojoj obući
ne mareći gde staje
ni to nije bilo ništa strašnije
od obične noćne more

katkad sam birala
a opet
bilo je sati i godina u kojima se
nisam obraćala nikom

opštiti sa tišinom najteža je vrsta bluda

nakon toga
lešinari kruže dalje
malo dalje od tvoje glave

***

LEGO KOCKA

u meni možeš pronaći
opiljke i opuške i plastične igračke
smicalice za kosu i razbacane reči
prevelike ili premale
njihova veličina nije jedinstvena
ne odgovaraju svakoj glavi

u meni možeš videti kroz tamu
ili gubiti obrise na svetlu
ni dan ni noć nisu univerzalni
iako stvarani za sve ljude

one size doesn’t fits all

ni ja precizno ne mogu izgovoriti
čega u meni ima
šta ćeš probuditi
koja će se vrata zatvoriti ili otvoriti
logika ne važi van ovog sveta
a ja pomalo jesam tamo iza

i teško je jer ti ni ja ne mogu reći
šta si pronašao ili promašio
sakriveno je i od mene

ako u mraku nagaziš Lego kocku
možda neću čuti tvoj jauk
kao što ti možda nećeš čuti
mene koja te upozoravam na
prometnu ulicu ispred tebe

***

ELEKTRONSKI PRAH

internet prostor preplavljen je
uspomenama koje mi se svakog dana nude:
prisetite se šta ste radili pre tri godine
gde ste bili pre pet
sa kim se smejete pre devet godina

shvatite da povlačim
grabuljom po pesku sećanja
i odabiram koja zrna ću povući
ne namećite mi sopstvenu prošlost
slučajnim odabirom fotografija
koje su ionako lažna svedočanstva pobeda
od kojih bih radije zaboravila neke

ne gurajte mi pod nos sopstveni odraz
poput maćehinog ogledala
jer ću Snežanu predati lovcima
i poverovati da je mrtva

ne želim da me jutrom bude pokojnici
smešeći se sa ekrana
nisam dovoljno jaka da opašem oružje
ne dovoljno da prebolim ono što je izostalo
čega nema u elektronskim depoima
jer se čuva na Svetim mestima postojanja

kako li je onima kojima iskočim
u jednom sasvim običnom danu što obećava?
napraviće se da me ne poznaju
oni koji su me dobro znali
možda će se obradovati
oni koje sam opijene stavljala u fotelju

sretaćemo se još dugo pošto nas ne bude bilo:
na tuđim rođendanima
veseljima koja ni ne pamtim
a mnogo sam brinula šta da obučem

dok naposletku ne postanemo elektronski prah
Had iz koga je nemoguće uteći
jer su svi Orfeji mrtvi

***

KAD SVECI MARŠIRAJU

kad počne Rat
prvo se koža presvuče
zavrnu rukavi tako da ne zasmetaju
podizanju ruku uvis
i njihovom spuštanju u korita bez dna

kad počne Rat upamti:

nikada nije jedan jedini Rat
uvek su to svi ratovi iznova

nijedan Rat nije daleko
detonacije su tu u tvojoj glavi
bez obzira što ih ne čuješ
i sve proslave su veseli posmrtni marševi

sveci opet marširaju

tvoj je rođendan dan nečije pogibije
tvoja krvna grupa
potrebna je jednom ranjeniku
nečije ime je broj
prazno sedište što donosi spas

u Ratu obično neko pobedi a neko izgubi…
tako nešto nije moguće
uvek neko gubi SVE

svoju kožu nosi u zamotuljku
zavrnutih rukava
uzlećući prema nebu
padajući prema sebi
i još niže

najniže što čovek može dospeti
pokazujući svoje ožiljke
a da ne probije ulaz u pakao

________________________________________________________

RADOJKA PLAVŠIĆ RANKOVIĆ, rođena 1978, profesorka srpskog jezika i književnosti. Članica Krajinskog književnog kluba i uredništva časopisa za književnost, umetnost i kulturu Buktinja. Autorka zbirke pesama Sečivo u izlogu i Potomkinje. Živi i radi u Negotinu.

SEDAM DANA “RUKOPISA” (4/7): IVA DAMJANOVSKI, 1996., Skoplje, S. Makedonija

poezija

КАДЕ Е ДОМА

Љубовта е удар со тупаница во стомакот
од кој не можам да дишам,
кој ме распрснува
како нуклеарна фузија

од која сигурно некои луѓе се плашат дека ќе ја голтне
вселената
во црна дупка која го запира времето,
не ги обвинувам,
наместо тоа ги замислувам
сите оние кои се обидуваат да ме убијат
со насмеани лица,
со меки очи
и нивните куршуми влегуваат во мојата кожа
каково смола,
бавно и течно,
се движат низ мене како танчери
низ празен простор,
јас сум празен простор,
не постојат граници што можеш да ги преминеш,
да ги поместиш,
како да сум земја,
која умее да им ја прости грдотијата на сите лешеви,
да им ја прости безживотноста
на сите мртви.

Ничија тупаница не може да биде посилна.
Станувам врата без клучалка,
без квака,
го сакам градот и
градот ми кажува дека ме сака,
прозорците се топли телевизори
на кои гледам како птиците
ги сечат вените на небото,
ја гледам единствената плава крв.

Мојот ум е црв
и живее јадејќи сѐ што умира

GDE JE KUĆA

Ljubav je udar pesnice u stomak
od koje ne mogu da dišem
koja me rasprši
kao nuklearna fuzija

od koje se sigurno neki ljudi plaše da će ih progutati
svemir
u crnoj rupi koja prekida vreme,
ne krivim ih,
umesto toga zamišljam
sve one koji pokušavaju da me ubiju
sa nasmejanim licima
sa mekim očima
i njihovi meci ulaze u moju kožu
kao u smolu,
sporo i tečno,
kreću se kroz mene kao plesači
kroz prazan prostor,
ja sam prazan prostor,
ne postoje granice koje možeš da pređeš,
da ih pomeriš,
kao da sam zemlja
koja ume da oprosti ružnoću svim leševima,
da oprosti beživotnost
svim mrtvima.

Ničija pesnica ne može biti snažnija.
Postajem vrata bez ključaonice,
bez kvake,
volim grad i
grad mi govori da me voli,
prozori su topli televizori
na kojima gledam kako ptice
seku vene nebu,
gledam jedinu plavu krv.

Moj um je crv
i živi hraneći se svim što umire.

__________________________________

fotografija autorice: Viktor Tanaskovski