KADA TE OMAMI
ono kada te omami
čista esencija bola
kao jako sirće, jod
ili hloroform
ono kad u pet ujutru
osećaš da ti je neko
odsekao nogu ili ruku
i trudiš se da ih mrdanjem oživiš
tad ne znaš čijim očima gledaš
čijim plućima dišeš
čiji si glas pozajmio
***
DUBOKO NIZ KIČMU GODINA
nema više osećanja
koja bih mogla da zamenim
za reč skupu preskupu
kao jantar i svila
opijum i šafran
sad su se povukla kao
puž u svoju ljušturu
kao zagubljena igla
pod tepihom
plankton plesan ljuspice kože
taj drhtaj uplašene devojčice
kojoj se iznenada vratilo
staro osećanje ljubavne treme
duboko niz kičmu godina
množe se mole se
za koren pesme
***
MALI DEMONI
Spavanje je sasvim isprekidano, u senci korone,
san se lista u pretrčane deonice,
u kojima jedva dolazim do daha.
Penjem se na snegom zavejani vrh neke planine
od čega mi je muka.
Manje je onih trenutaka koji vreme vraćaju unazad,
kao kad premotavam Eon kutiju,
kad retko zaspim u nečijem naručju,
spokojna i zaštićena.
O, kako se razlikuje muško od ženskog naručja!
Isprekidani su i glasovi
koji se utiskuju u slušne kanale sećanja.
Nekada me probude kao mali demoni
koji se jure po tavanici,
nekada ih namirišem svojim specijalnim čulom.
Što ih više prizivam, sve više beže.
Zure u mene kad se najmanje nadam,
ne obaziru se na dan, mesec,
na vaskrs svetlosti iz sivog jutra.
Kažem sebi da su mi nelojalno društvo,
iako je ovo bez sumnje decenija umiranja.
***
EKSPRESIONIZAM
Tog dana
ili sumraka
24. marta 1999.
uoči dvogodišnjice očeve smrti
trebalo je imati neobično ime
i dva još neobičnija prezimena
biti privlačna 39-godišnja žena
imati petogodišnju ćerku i muža
preplašenu majku koja se seća
šestoaprilskog
i savezničkog bombardovanja
kao da su se desila juče,
vešernicu, terasu na krovu kuće
i memljivo sklonište
iz koga smo pobegli
kao lopovi na ulicu,
upravo odštampanu knjigu
o apokaliptičkom periodu
srpske književnosti
s Munkovim Krikom
na crnobeloj naslovnici,
predosećaj da će to biti
jedno toplo proleće
beznadežno i okrutno
rasporeno zvucima sirene
s pogledom na Dunav
i u smiraj dana
telefonskim pozivom prijatelja:
„Evo ih iznad Pančeva
sad će stići kod vas”.
***
FOTOGRAFIJE
Kada prelistavam fotografije u mobilnom telefonu,
sve je manje mojih i tuđih
radosnih lica.
Uglavnom preovlađuju slike ispražnjenih stanova,
uspomene sa poslednjih ispraćaja najbližih,
mrtvački sanduci sa suzama i vencima
pre nego ih proguta stanica za krematorijum.
Nađe se tu i poneki pejzaž, ogromna sunčeva glava,
brdo, stado ovaca ili drvo u daljini,
koje će sigurno ostati tu i posle nas.
Jedino ljupko lice mog mačka,
njegovo lenjo protegnuto telo
i vratolomije u igri
mogu da pobede upornu prolaznost,
da proslave bezbrižan trenutak.
_________________________________________
BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ (1960) rođena je u Beogradu gde je diplomirala, magistrirala i doktorirala (1992) na Odseku za srpsku i komparativnu književnost Filološkog fakulteta i jedno vreme honorarno predavala. Redovna je profesorka i na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Pored naučnih tekstova objavljuje književnu kritiku, poeziju i prevodi sa slovenačkog jezika. Objavila je, priredila i prevela tridesetak knjiga različitih žanrova i preko 400 naučno-kritičkih radova. Poeziju je objavljivala u srpskoj i jugoslovenskoj periodici od 1975. godine.
Bila je stalna kritičarka za savremenu srpsku poeziju lista „Politika“ (1998-2008), a pisala je i za „Našu borbu“ (1996-1998) i „World Literature Today“ (Oklahoma,USA, 2006-2016). Honorarno je radila kao urednica u izdavačkoj kući Nolit (2000-2002). Takođe je uređivala književne i naučne časopise i listove: Znak, Književna kritika, Književnost, Književne novine, Zbornik Matice srpske za slavistiku, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Članica je Odeljenja Matice srpske za književnost i jezik i Srpskog književnog društva.
Pesničke zbirke: Beskrajna (2005), Zaručnici vatre (2008), Isijavanje (2009), Lekcije o smrti (2013), U obruču (2017), Povreda beline (2021), Niz kičmu godina-izabrane i nove pesme (2022).
Kritičko-naučne knjige: Poetika Mirana Jarca (Novo Mesto, 1987), Linija dodira (1995), Nasleđe sumatraizma (1998), Srpski ekspresionizam (1998), Kritička pisma (2002), Morfologija ekspresionističke proze (2003), Raskršće metafore (2004), Oštar ugao (2008), Rasponi modernizma (2011), Pregledni rečnik komparatističke književnosti i kulture (sa M. Radovićem i V. Gvozdenom, 2011), Pesma u prozi ili prozaida (2012), Čist oblik ekstaze (2019).
Antologije: Srpske prozaide – antologija pesama u prozi (2001); Nebolomstvo – panorama srpskog pesništva kraja XX veka (Zagreb, 2006).
Dobitnica je više nagrada za književno-naučno i pesničko stvaralaštvo: „Isidorijana“, „Milan Bogdanović“, „Gordana Todorović“, Zlatna značka KPZ Srbije, „Hadži Dragan Todorović” „Đura Jakšić“, „Vasko Popa“, „Kondir Kosovke devojke”, „Čedomir Mirković” .
Poezija i naučno-kritički radovi prevođeni su na engleski, francuski, nemački, španski, slovenački, makedonski, grčki i poljski jezik, a zastupljena je i u nekoliko antologija. Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 