dom u kom sam odrasla sagrađen je od lako zapaljivog materijala
mamine reči bile su šibice tatine tarilo
moje na papiru lek za opekotine
u detinjstvu smo bile site i ništa nam nije nedostajalo
othranila nas je tatina firma za protivpožarne sisteme
***
VELIKA POPLAVA 2005. GODINE
dedu su pred smrt najviše brinuli otopljeni snegovi koji su sa Karpata prodirali u Banat
kiša je stala kad smo ga pratili Tamiš se nije izlio kuća je ostala netaknuta
šest meseci kasnije pred vratima operacione sale poplavio nas je novi talas
na krevetu sa točkićima moja sestra se budila iz anestezije doktorovo odelo bilo je sasvim mokro
iz njegovih usta bujale su reke latinskih izraza iz kojih nikad nisam isplivala
***
LAGANO KRČKANJE NA BUZARU
tatine godine bile su razlog za strah od dijagnoze su uteha
njegov metabolizam je spor tako će se i razmnožavati u telu male morske životinje
usporiće
i odbrojavanje
_______________________________________
MARIJA KOSTIĆ rođena je 1985. godine u Beogradu. Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu, a zatim završila interdisciplinarne master studije – Kulturna politika i menadžment u kulturi i umetnosti – na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Kao srednjoškolka je aktivnije pisala poeziju i kratku prozu – neke od pesama su objavljivane u književnim časopisima – a za prozu je osvojila dve Pekićeve nagrade. Nakog tog perioda sledi dugo zatišje u pisanju, kome se vratila prethodne godine. Do sada su joj objavljivane pesme na portalima astronaut.ba, strane.ba, bludni stih i čovjek-časopis. Trenutno pohađa radionice poezije kod Zvonka Karanovića.
čini mi se da bih ovako mogla zauvek ne nedostaju mi ni živi ni mrtvi mislim da je sad prilika da konačno presečemo pupčanu vrpcu i ukrotimo životinju koja nam besni u utrobi mačka komada golubove kraj kontejnera na ulicama žene nemaju maske, samo marame glava u marami glava u torbi bolovi se pojačavaju kad na njih mislim radnici u periferijskim farbarama jutros su se potrovali i skrenuli pameću pred san osetim neko nevidljivo milovanje dok vetar konačno odlazi na spavanje mekan kao turski pamuk
***
ELEKTRIČNA STOLICA
Da li je život bio bolji kada sam bila dete nego što je sad? Za sobom ću ostaviti samo kosti i dopola popijeno čokoladno mleko.
Kroz novi gubitak oplakujem drugi, stari.
Možda nam se nekad otisci prstiju na deljenom rukohvatu dodirnu Ili se zapletu niti iz džempera koje je izvukla klupa, stara prevrtljivica, na koju smo oboje ćutke seli, jedno za drugim, kao na električnu stolicu.
U tvojim očima ne postoji nikakva prepreka Uzmi svoju polovinu uzmi ovaj niski polumesec sa neba
***
BELEŠKA O PORODICI
Jedini znak da otac nije tu je konačno spuštena daska na klozetskoj šolji Jedini znak da je majka tu su moji pokreti glavom i suze dok slušam Prokofjeva Klavirska sonata br. 6 Op. 82, A-dur
***
ONO ŠTO NEĆU PODELITI NI SA KIM
Grebe me iznutra kao razmrskana orahova ljuska A čini se beznačajnim Poput slučajnog dodira ruku u prolazu
Umesto da pričam, radujem se sporom rastu bilja Uživam u nenaklonosti sudbine Bez mere hvalim svoje istančano čitalačko čulo Telefon zvoni negde u prazno
To prećutano Ostaje u okvirima mog tela Bešumno kao promena vremenske zone Konačno kao slučajno predoziranje Mirno kao anestezirana životinja
***
EHO ODLASKA
Iako se više nikad nećemo videti, svaki dan se krećemo istim ulicama i prelazimo isti broj koraka. Umijem se na gradskoj česmi, ruke obrišem o pantalone, avion raseče nebo poput krojačkih makaza. Na vratima vidim skraćenicu med. pomišljam na Mediteran, ne na medicinski. O Francuskoj revoluciji saznajem više od dečaka koji se u parku s drugom preslišava pred kontrolni nego u školi na časovima istorije. Ulični prodavac ruža upozorava me na opasnost trnja: savetuje dupli omot.
U četiri već će pasti mrak Kažem sebi nećeš čuti ono što očekuješ nećeš dobiti ono što želiš
idi kući odustani
______________________________________
KATARINA PANTOVIĆ rođena je 1994. godine u Beogradu. Osnovne i master akademske studije završila je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Angažovana je kao istraživač-stipendista u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Piše i objavljuje književnu kritiku, esejistiku, naučne radove i poeziju u relevantnoj periodici, naučnim zbornicima i na internet portalima. Objavila je pesničku zbirku Unutrašnje nevreme (Matica srpska, 2019, najuži izbor za „Brankovu nagradu“ i „Matićev šal“). Za svoju poeziju, naučni rad i uspeh tokom studija dobila je brojna priznanja. Pesme su joj prevođene na nemački, francuski, španski i slovenački jezik. Članica je uredničkog odbora izdavačke kuće Treći Trg. Članica je nekoliko žirija za književne nagrade. Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu. Uz upravo izašlu drugu zbirku poezije, u pripremi je i knjiga književnih kritika.
TRŽNICA SE ZATVARA
Okružili je zeleni kamiončići,
čekaju da pojure, da odvuku što se da,
vozači isturili nevidljive noge
s obje strane, održavaju ravnotežu
za rukav pticama vučena, rasplinjava se haljina,
čile crni obrisi žena u pokrajnjim ulicama,
afrički brodovi jedre na štampanim bojama,
jure i umiljate, nisko polegle zečice
s mašnama na nemogućim mjestima,
i kikoću se kosim očima u šljašteće cekere
u prolazu zvecka žeženo zlato mladosti
odlazi luk i poriluk, krumpir i čarobni miris mente,
odlazi čak i onaj koji prosijava prolaznike
za par centi
odlaze nejasni dizajnerski naumi, pamučni
paramecijumi,
ili su to divovske banane, možda verige,
cestovne petlje ili nadvožnjaci
odlaze žuti i crveni, crni i bijeli,
u ravnoteži svijeta
hrana koja plače.
***
POETIČKI RECEPT
A potom se uzdam u papir, rekao je,
a rekla sam i ja,
izrađen ručno, s ukuhanim cvjetovima
I na kraju, sve će to biti
na jednakom odstojanju i od tebe i od mene,
možeš iskoristiti i recept za pečenje šljuke,
naprimjer, savij joj noge kano u pileta
A što kaže,
volja ga je, čini,
za to je tu razumna građa prstiju
***
DNEVNIK DVOJNIKA
Prilaže sve što mi prekida dah,
neizrecivo odmah zaboravim,
natanane tumači odakle dolazi,
i kamo ide,
a nije mi za vjerovati
Tu sam, i tu želim biti,
da mi se na drugi način da
Iz dubine, prema gore, koso,
hlepim, i sunovratim se
u kratke spojeve, na drhtanje
Ali, da je samo jednom nešto da nestane,
a ne bezbroj puta,
bliže si ne mogu
kroz gorući obruč u ruci dvojnika,
sav od fusnota i uzajamnih uvreda,
izbora,
ravnodušno da zamijenim ravnodušnim ne
____________________________________________
SONJA MANOJLOVIĆ rođena je u Zagrebu 15. ožujka 1948. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu završila je filozofiju i komparativnu književnost.
Objavila je knjige poezije Dobri za sve (s crtežima Saše Šekoranje), 2015., Daj naslov, 2013., A sa šest labradora na more putovat, 2012., Hod na rukama (s crtežima Saše Šekoranje), 2010., Pjesme i crteži (s crtežima Saše Šekoranje), 2008., Čovječica, 2005., Upoznaj Lilit (1965.–2002. izabrane pjesme), 2002., Vješturkov tanac, 2001., Njen izlog darova, 1999., Babuška, 1987., Civilne pjesme, 1982., Jedan espresso za Mariju,1977., Sarabanda, 1969., Davnog stranca ljubeći, 1968., i Tako prolazi tijelo, 1965., te proznu knjigu Mama, ja sam don Juan, 1978.
Neke od njezinih knjiga poezije dostupne su i u elektroničkim izdanjima. Osvojila je brojne domaće nagrade, među kojima se ističu Goranov vijenac 2016., Nagrada grada Zagreba, Plaketa Sv. Kvirina i Sedam sekretara SKOJ-a, te međunarodne nagrade za izvrsnost u poeziji u Indiji, Japanu, Rusiji i Grčkoj.
Pjesme su joj uvrštavane u antologije, nagrađivane i prevedene na više od dvadeset jezika, uključujući i knjige izabranih pjesama na engleskom, francuskom, poljskom i rumunjskom.
Senka se stopi sa prozorom, maglovit vir zarobi me u travom obrasli ulaz, crvena se pretapa preko šake, sok paradajza klizi, leto je vrelo, butine su iskapane, stopala hladna. Glas otpravnika stanice dopire do sobe. Probija uši, ljuta sam, klecaju kolena, oči crvene, obrazi se gube.
“Voz koji po redu vožnje polazi u šesnaest časova izuzetno ne saobraća”
Ostavim trag na staklu, poguram prozor još malo da prikupim vazduha. Pesak je svuda po trotoaru, vraća me natrag na neku plažu, Kiril sakuplja školjke. Sačekao je sledeći voz i otputovao te večeri.
“Polazak za voz 13 42 sa petog koloseka”
Ovim prevozom više niko ne putuje. Vagoni su prazni, skoro da je ceo potpno prazan, zapaliću cigaretu misli, dok mokri u putničkom toaletu.
“Mogu li da Vas zamolim da ove moje stvari ostanu u ovde nekoliko trenutaka”
Riđokosa je prommljala, i osatavila kese pune stvari. Nešto se dešava, ali Kiril nije svestan toga, pored redovne terapije popio je još litar konjaka. Lane se penje na peron, vozač preskoči stanicu. Kiril se osvrće, žena je nestala, njene prelepe stvari su tu, njene haljine, torbe, čak i cipele, da li da je potraži, lutao je dugo vagonima, svaki je bio prazan, konačno osmeli se i uđe u kabinu za vozače, sedela je tamo.
Taj međugradski voz retko saobraća, Kiril je iznenađeno istrčao iz njega. U bifeu vojne bolnice nakon nekoliko dana ugleda mladu ženu u bolničkoj pidžami. Ušla je u lift, on je utrčao za njom ali već na sledećem spratu izašla je. Iza nje ostala je barica. Kiril se nasmejao.
Vratio se kući, odložio vojnu uniformu, iz torbe izvadio radnu svesku i počeo zapisivati. Pre nego što započne postrojavanje, obratiti se Načelniku odeljenja krivičnih sankcija. Pre nego što se vrati Janja proveriti njene dokumente. Pre nego što se planirano dogodilo na putu do posla Kiril je naleteo na iste stvari sa kesama. Sada je jasno. Ona žena koja leži u bolnici ostavila je stvari kod njega. Da li očekuje da ih vrati.
***
MAŠINISTA
Mašinsko inženjerstvo bilo je taman toliko tupo da bih mogla čitave dane provoditi uz njega slušajući o praznim preciznim instalacijama. Gledajući u njega koji razmišlja o pokretanju motora, misli su mi nekako profunkcionisale. Gledam, mislim, osluškujem. Nikad ne bih rekla da će ispasti toliki mentol, ali da. Dogodilo se. U klubu pre nekoliko dana, ispričao je moj san pred svima. Zanimao se za orijent, i tako dosadan ali grub i zadrt nije obraćao pažnju na mene. Dan, za danom postajala sam osetljivija i ne bi odgovarala na njegove provokacije.
– Dođi, dođi kod mene…– govorio je. Potom se okreteo na drugu stranu i spavao. Nekoliko godina unazad ponaša se čudno.
– Pogledaj ovakav motor mi pravimo.– stajao je tik do voza i pokazivao. Potom bi se okrenuo i zapalio cigaretu.
– Možemo da izgorimo nemoj pušiti u vozu.
– Ja bih voleo da izgorimo. – nagnem se na prozor i posmatram drveće u šumi, nekako se razdvaja i skuplja, kada se malo dublje zagledam izgleda kao da letimo i upravo bi trebalo da skočimo…
– Pogledaj ovaj motor sam ja projektovao, dođi da vidiš. – približava se uzima me za ruku i odvlači do mašine.
– Ne diraj to.
– Slobodno, ovo je sve moje i tvoje. – Napuštena fabrika motora, polupano staklo, mnogo benzina, ulja, nafte čega god mirisi su užasni i trebalo je što pre izaći odavde.
– Kada si prvi put primetio da gubiš razum. – pita i potegne obarač.
________________________________________________
ZORICA JOŠIĆ rođena je 1994. godine u Ljuboviji. Objavljuje pesme u časopisima i čita na knjževnim večerima. Učešće u projektima Argh, Poezin sa poetskim performansima. Pisala pesme za časopis Librarion, kao i kratke filmske prikaze za časopise Helly Cherry i Dotkom. Bavi se slikarstvom, književnošću i filozofijom. Nezavisna scena svih kreativnih dodelila joj je drugu nagradu “Rade Tomić” za najbolju neobjavljenu pesmu na konkursu za decu i mlade. Učestvovala na tribini “Vasko Popa” na Međunarodnom beogradskom sajamu knjiga i Radionici kreativnog pisanja izdavačke kuće Enklava. Uvrštena u Antologiju savremenih kratkih književnih formi INAKU, Skoplje. Živi u Beogradu.
I
Što mi, zapravo,
znamo o jabukama?
Znamo ponešto
o njihovim vrstama,
o sjemenu, drvetu
i o plodu.
II
Ali, što suštinski
mi znamo o njima,
o njihovom unutrašnjem životu,
o sujevjerju jabuka?
III
Nikada
niko nije načinio
tačan rodoslov jabuke.
IV
Kada je Akila Pontski
preveo Stari zavjet
s hebrejskog na grčki jezik
drvo jabuke postade
drvo znanja od dobra i zla.
V
Prva jabuka
koja je ničim izavana
ljosnula o tlo
počela je da vjeruje u sve i svašta.
VI
Jabuka
ne pada daleko od stabla.
Znao je to i Isak Njutn.
VII
Znao je još nešto:
ona uvijek pada
pravom linijom ka tlu.
Ali nije znao zašto.
VIII
Ostalo je istorija.
U međuvremenu jabuka
uobrazi štošta,
postavši razlogom
Njutnovog otkrića.
IX
Jabuke još vjeruju
da pad ne predstavlja plod
slučajnosti –
ona je pala namjerno,
da prosvijetli Ser Isaka.
X
Isprva sve jabuke
bijahu zelene.
Onda se dogodilo nešto
o čijem uzroku ne znamo mnogo.
Zelene su jabuke
vremenom počele da žute.
XI
Kada je Dionis
ponudio Afroditi jabuku,
jabuka je pocrvenjela.
XII
Trojanski rat
(o kojem znamo
onoliko koliko nam je
slijepi Homer objelodanio)
izbio je zbog
jedne jedine jabuke.
Istina, zlatne.
XIII
Helena, boginjo!
Kažu da je zlato besmrtno,
i alhemija nepogrešiva.
XIV
Neki nevaljalac, valjda,
ubijedio je jabuku
da čovjeku može produžiti život.
Mnogi su od tada
povraćali jabuke
u ludoj želji za vječnošću.
XV
Što mi, zapravo,
znamo o jabukama?
Znamo ponešto
o njihovim vrstama,
o sjemenu, drvetu
i o plodu.
XVI
Ali, što suštinski
mi znamo o njima,
o njihovom unutrašnjem životu,
o sujevjerju jabuka?
- poema je izvorno objavljena u časopisu Fokalizator, br. 7-8/2020 -
___________________________________________
ANDRIJA RADOVIĆ rođen je u Podgorici 29. maja 1998. godine. Apsolvent je na Fakultetu za crnogorski jezik i književnost na Cetinju. Poeziju je objavljivao u časopisima za književnost, kulturu i društvena pitanja Ars, Fokalizator i Fantom slobode. Nagrađen je na festivalu Dani Radovana Zogovića za pjesmu Da li je Orvel bio prorok. Pjesme su mu prevođene na makedonski jezik.
KONJI NA ASFALTU
Meni je dovoljno paklo cigareta
i pola rezervoara goriva.
Onda mogu da odem daleko
od svjetala grada,
prečicama koje mnogo ne znače.
Mogu da pustim neke jeftine note
da one voze mjesto mene.
Nove ljubavi mojih starih ljubavnika
tada će postati još gore. Prave prljave kučke,
koje me potpuno mrze.
Vozim i sve to,
čekam sopstveni trijumf bez borbe.
Odgovor.
Mantru ostavljenih.
A kad krenem nazad prema gradu,
padaće kiša.
Sasvim je dobro
što se sada vraćam.
Blizu kuće, na posljednjem bulevaru,
dočekaće me konji.
Njih dva-tri ciganska kljuseta.
Oni me uvijek gledaju hladno.
Tako su dirljivi
konji na asfaltu
***
PORICANJE
Ponekad te sanjam.
Prije neku noć smo letjeli iznad Njegoševog
parka.
Inače sam dobro.
Obuzme me tako nelagoda, uporna kao
kiša.
Na grudi sjedne debela kći kasapina
i smije se.
Ponekad ništa ne znam.
Ti znaš kako mi to smeta.
Inače sam isto…
Kad drhtavica prođe, vraćam se
u stari zanos poricanja.
***
*
Na kraju se uvijek čuju ptice.
Šarene, vesele, ptice iz egzotičnih predjela.
Zavisi što je kome egzotično.
Na kraju je riječ nebitna, zato što je forma,
more je tu nešto sasvim drugo,
i prisutno je samo vrijeme.
Čini se da ptice ustvari pjevaju
o nečemu čega malo imaju.
O čemu ćeš pjevati ti?
__________________________________________
DRAGANA TRIPKOVIĆ rođena 26. aprila 1984. godine na Cetnju. Diplomirani je dramaturg i scenarista. Jedan je od osnivača Alternativne teatarske aktivne kompanije - ATAK. Bila dramaturg u Crnogorskom narodnom pozorištu i Gradskom pozorištu u Podgorici. Objavila je zbirke poezije “Ljubav je kad odeš”, “Pjesme” i “Stihovi od pijeska”. Izevedene su joj drame “Mlijeko u prahu”, "Biljke za kraj", "Smjena" i “Love In The Olive Times”. Bila je producentkinja nekoliko pozorišnih i filmskih projekata u realizaciji ATAK-a. Objavila je knjigu drama “Kirka i druge drame”. Pjesme su joj prevođene na engleski, ruski, poljski, njemački, italijanski, letonski i albanski jezik. Članica je crnogorskog PEN Centra i Crnogorskog društva nezavisnih književnika.
Skidam natopljenu majicu i pravac tuš. Glava pod mlaz dok premišljam da li da im dojavim. Izgleda da postajem nestabilan. Ne bih da ugrozim stvar zbog upornog sna.
U njemu s kolektivom izlazim na plato ispred firme. Dan je za godišnju fotografiju. Sunce blešti. Stajemo rame uz rame. Niži ispred, viši iza. Kao u školi. Tako se i ponašamo — rasterećeni i nasmejani. Oslobođeni radne aparature. Niko nije lud za vraćanjem kontrolnim tablama i neurokacigama. Uživamo. Odugovlačimo. Začikujemo jedni druge. Zraci svetlosti napadaju naše zenice koje postaju manje od makovog zrna. Silueta fotografa proverava opremu i dobacuje da se još malo skupimo. Klike se grupišu. Direktor je okružen uvlakačima dok su samotnjaci s krajeva, kao i oni koji se trenutno guše u poslu. Ja sam u snu uvek s kraja. Pored mene je visoka koleginica u kombinezonu koja ponavlja istu radnju: svakih nekoliko sekundi proverava kanale komunikacije. Ispred nas dvoje stoji jedini čovek iz firme s kojim se družim, šef bezbednosti. Naginjem se da mu kažem nešto smešno, ali se zaustavljam zbog graške znoja na njegovoj slepoočnici i zabrinute grimase. Silueta fotografa, ovog puta više kockasta nego ljudska, podiže aparat i prinosi ga glavi, ali je direktor zaustavlja dok istupa pred nas.
“Ljudi, sekund pažnje. Imam bitnu informaciju. Kolektiv je kompromitovan. Među nama je neko ko je počinio strašna zlodela. Nakon slikanja stvar će biti rešena. U svakom slučaju, vi nastavljate s normalnim radom. Bez panike i osmeh za fotografiju. Hvala.”
Čavrljanje pre njegovog obraćanja je iza nas. Sada je muk.
Direktor se vraća u sredinu dok potpuno neljudska silueta fotografa opet podiže aparat i iz leđa izbacuje zglobne propelere. Još zabrinutiji, šef bezbednosti suptilno okreće glavu i zbrzano mi šapuće.
“Tek malo pre sam saznao. Ti si u pitanju. O tebi priča.”
“O meni?!? Ne, ne, ne, ne, ne. Zašto o meni?”, tresem se.
Silueta mehanizma ubacuje fotoaparat sebi u glavu. Iz otvora na kičmi izlazi lepeza ugaonih propelera koji se polako spajaju u desni i levi krak. Jako kratkim i brzim osciliranjima raširenih i razmahanih krakova, silueta se blago uzidiže od betona. Ruke se preklapaju i ulaze u trup, noge se spajaju. Silueta deluje sve veća dok se približava. Liči na orla, na apeks predatora, na anđela, na gnev, na džinovskog kolibrija čiji je kljun izdužena kamera. Zlokobno treperi nekoliko metara nad nama dok se krila i dalje šire i nadvijaju. Ostali se smeše i gledaju na gore u objektiv, u vrh kljuna, koji se naglim, oštrim cimom okreće ka meni. Ogromna, veštačka ptica usmerava dugačku kljun-kameru ka meni i zumira. Pre nego što uslika shvatam da sam drugi ja unutar mehanizma i da upravljam njime. Shvatam da nije svestan da targetira mene i da nam obojici nema spasa. Čujem prodorni, sablasni glas mašine, koji je glas direktora, koji je glas učiteljice , koji je moj glas, “Ptičica!”.
*
Izlazim iz garsonjere i žurim na posao. Sreća da jedina linija metroa kači i Karaburmu i Novi Beograd. Izbijam pokretnim stepenicama na površinu i hodam k impozantnoj, staklenoj zgradi koja kao da guta male ljudske figure. Pridružujem im se. Provlačim karticu na ulazu i čekam sken lica. Na drugom punktu provlačim drugu karticu i kačim bedž s logoom kompanije — siluetom kolibrija. U blistavom lobiju je preko celog zida napisan zvanični slogan firme From working to hardworking. Javljam se obezbeđenju, ali greškom. Danas ipak ne radi moj saborac. Njegov kolega mi ne uzvraća. Metalni liftovi, spratovi, dugi hodnici, opet liftovi i hodnici i konačno dolazim do svoje kabine. Provlačim treću karticu. Imam još dvadeset minuta do početka smene. Sedam za kontrolnu tablu, ali ne palim ništa. Prvo slušalice iz džepa u uši i malo radija u polumraku. Nasumična stanica je jedina opcija koja mi je ikad trebala. Klik.
“… je pobedio je sa minimalnom razlikom i time se plasirao u…”
Klik.
“… zahvalni što možemo da uživamo u ovim prolećnim danima bez maski za filterisanje vazduha. Otkad je uspešno obavila pridružinje konfederaciji, naša vlada aktivno poboljšava…”
Klik.
“… biti stručnjak da biste uvideli da je Evropska Konfederacija samo na papiru neutralna po pitanju sukoba na Mediteranu. Možda je i bolje da se prave, a ne kao Amerika, koja uz tihi pristanak Kine šalje oružje i pruža logističku podršku Udruženim Demokratskim Nacijama Mediterana sa severne i zapadne strane, i njihovim saveznicima, Pravednom Islamu, s juže strane. Rusija se, kao i Evropa, zatvorila i ćuti. Deluje kao da je velikim igračima cilj da se uguše oružane pobune Internacionalnog pokreta za jednakost i svih ostalih njima pridruženih takozvanih terorističkih revolucionarnih pokreta i organizacija.
Kako to mislite “takozvanih”, profesore?
Kako? Da li znate da je oznaka “terorizam” jedno od glavnih propagandnih oružja onih na vlasti protiv onih koji se bune? Dopustićete da vas podsetim lekcija iz istorije…”
Klik.
“… u jučerašnjem sukobu u Ankari je zasad trocifren. Analitičari procenjuju da je najveći broj stradalih sa strane pobunjenika. Ovog puta su u pitanju zajedničke snage Balkanske slobodarske mreže na čelu sa Autonomnim Solunom, Kurdskih bataljona i migrantskih pukova. Primećene su i Zapatistička i nezvanična zastava Saveza Starosedelaca dveju Amerika. Sa drudge strane, UDNM, u ovom slučaju turska i grčka nacionalna vojska zajedno s najnaprednije opremeljenom pešadijom Pravednog Islama, prošli su bez većih…”
Klik.
“Čudo iz Beograda, kako su nazvali Kolibri na finansijskom samitu u Kopenhagenu, svojom inovativnošću i ekstremno dobrim rezultatima, ponos je naše države i dokaz da možemo da doprinesemo ekonomiji celog kontinetna, ali i njegovoj vojnoj tehnologiji koja…”
Klik.
Dobro me je podsetilo. Imam još šest minuta do početka smene. Palim svetlo. Kabina bez prozora je taman tolika da stane kontrolna tabla, iznad nje šest spojenih monitora, najudobnija radna stolica i aparat za kafu koji je podešen da na svaka četiri sata napravi jednu duplu kafu. Iznošenje kafe je zabranjeno, a i gde bih je iznosio kada je dozvoljeno samo otići do toaleta, bez komunikacije. Na tabli je, pored neurokacige, i ponos kompanije, uvećana replika mikrodrona kojim pilotiram i koji je napravljen po uzoru na kolibrija. Pred svaku smenu strahujem da to ne bude prvi dan koji ću raditi za domaćeg klijenta. Šta ako nekog prepoznam? Obaveštenje uvek stiže dva minuta pred početak.
“Vaš današnji primarni klijent je hipermarket u Engleskoj. Ovaj klijent je svih dvanaest puta bio umereno zadovoljan vašom uslugom. Vaš današnji sekundarni klijent je fabrika tekstila u Albaniji. Ovaj klijent je svih devet puta bio umereno zadovoljan vašom uslugom. Srećan rad.”
Pokrećem program dok na gigamonitoru gledam raspored pozadinskih prostorija u hipermarketu, povezanost s magacinom i postavku polica s artiklima. Znam ih već napamet, ali takva je procedura. Stavljam kacigu. Sada sam virtuelno izmešten u nečujni mikrodron veličine zrna peska, kojim upravljam preko kontrolne table. Uzlećem unutar skrajnute metalne kutije koja se automatski otvara i preda mnom puca pogled na, čini se, beskonačni market ispunjen redovima polica između kojih špartaju kupci. Oni me ne zanimaju. Isključivo pratim radnike. Posle sat vremena uočavam stariju ženu u radnoj uniformi koja stavlja pristigla energetska pića na policu. Jedno joj isklizne iz ruku i padne. Proliva se po pločicama. Letim k njoj. Nadgledam je. Nadam se da će ispratiti protokole. Prvo uspravlja limenku da tečnost više ne curi. Ispravno. Onda gleda levo i desno da upozori kupce da slučajno ne pokvase obuću. Ispravno. Vadi aparat iz džepa i prelazi preko bar koda limenke. Ispravno. Zumiram kameru na aparat kojim barata. Za njeno dobro je najbolje da postupi kako joj je rečeno. Plaća limenku svojim računom. Ispravno. Poziva ženu koja trenutno čisti pločice nekoliko redova odatle da ukloni prosuto. Ispravno. Bez dvoumljenja nastavlja da ređa limenke. Ispravno. Redosled i način obavljanja posla je po pravilima, međutim sporija je od propisane norme. Šaljem signal iz kabine. Aparat u džepu joj zavibrira, ona ga vadi, pogleda poruku i ubrzava se. Njen šef odmah potom na svom aparatu biva obavešten da se ta i ta radnica ubrzala nakon opomene. Ovog puta ništa skidanje od plate, ništa suspenzija ili otkaz.
Smena je mirna. Prijavio sam jednog radnika koji se namrštio mušteriji na glupo pitanje i skinut mu je mali deo plate, kao i jednu radnicu koja je sedela u maganicu van predviđene pauze, i koja je sada na dve opomene od ukidanja zdravstvenog osiguranja. Dok odmaram um na drugoj desetominutnoj pauzi stiže mi obaveštnje da će za minut proći rutinska kontrola. U kabinu ulazi isti onaj iz obezbeđenja kom sam se pogrešno javio. Zatvara vrata i gleda me. Priča bez glasa tako da mu čitam s usana.
“Giljotina.”
Prvo ćutim u neverici, a onda mu odgovaram mu na isti način “Sloboda”.
“Jednakost.”
“Za novi početak.”
Nisam znao da je naš.
“Znači, i ti si s nama?”, nastavljam isto.
“Jesam. Kanali su osigurani kao i ko će da te pokriva. Imaš do kraja smene, kao i pre.”
Čim je izašao, prešao sam na stvar: prespojio mrežu, postavio bloker, duplirao nervnu šemu, otvorio sistemske kanale i čekao signal. Evo ga, ni pet sekundi. Povezani smo. Miran sam. Moj um odlaže uznemirenost za kasnije. Vreme je za ono zbog čega sam zapravo ovde. Vraćam kacigu i sedam.
Iz daleke, ukopane garaže prekrivene anti-radarskim materijalima izleće jedan od nekoliko ukradenih, vojnih, stelt dronova najnovije generacije zvanih sejači smrti, na čijem stvaranju su radili Pentagon i Brisel uz pomoć Kolibrijevih programskih rešenja.
Ankara mi iz ukradenog drona deluje kao lep grad.
________________________________________________
LAZAR VELJKOVIĆ rođen je 1986. godine u Zaječaru. Studirao na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i na odeljenju za Etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Nakon nezavršenih studija je trbuhom za kruhom ušao u svet marketinga, te u tridesetima naučio sebe nužnom eskapizmu iz agencijskog i korporativnog života putem kratke, prozne forme. Završio početnu i naprednu godinu radionice kratke priče HILA koju vode Vladimir Arsenić i Srđan Srdić, urednici izdavačke kuće Partizanska knjiga. Objavio dve kratke priče u časopisu Razvitak (2019-2020).
Ne znam je l’ se ti sjećaš Krznara, da, da, onaj stariji lik kaj smo ga znali sresti u Limunu i u Športu. Visio je tamo s onim kronerima, ali je bio kakti malo finiji od njih, onak, uvijek dotjeran, kao da je taman došao s posla, a ne s kauča. To ti je prva generacija Utrinjana, isto kao i moji starci, znam da su se tvoji doselili nešto kasnije, već su se nazirali obrisi kvarta. Kad su moji došli, nije bilo ničega. Tam preko puta zgrade, gdje je sad igralište, tam su bili vrtovi, toga se sjećaš, to je bilo kad smo ti i ja bili klinci, ali ti vrtovi su nastali nakon kaj je zgrada izgrađena, to su obrađivali stanari, isto ustvari ludo moderan koncept, kad malo razmisliš. Prije vrtova, kad je zgrada tek izgrađena, to je bila nepregledna šikara s tek kojom sitnom obrađenom parcelom. Tad je gradski bus još prolazio Kombolovom, zamisli to. Uglavnom, neki lik je tamo dolazio svaki dan s konjem. Lokalni seljak, valjda iz Turopolja, nemam pojma, tad je sve tu iza bilo selo, i Travno, Sloboština, sve to. Svaki put bi pozdravio moju mamu kad bi išla na bus. Pozdravljao je on sve ljude, ali ona je bila jedna od rijetkih koja mu je odzdravljala. I tak je jedan dan kad nije išla na posao otišla dolje do lika i njegovog konja i otfurala mu gablec. Lik je izvadio svoju pancetu pa su gablali skupa, zamisli, ona, profesorica, sva onak fina, i lik koji dolazi s konjem pred zgradu, reže pancetu s nožem koji valjda fura oko pasa, jebeno.
E, da, Krznar. On je isto jedan od prvih doseljenika. Prije je živio u centru grada, veliki, građanski stan, ali imao je ženu i dijete, pa mu je ponuđen stan u novogradnji. Kužiš, socijalizam, ponudili mu stan, tako je to išlo.
Radio je u Končaru, kasnije je otvorio svoju privatnu firmu. Početkom devedesetih, tad se o takvoj ekipi govorilo da su privatnici. Ono, s mješavinom strahopoštovanja i prezira i s blagom sprdnjom. Kao, privatnici, neš ti!
Prodavao je kompjutersku opremu, uvozio i izvozio, popularni eksport-import, dobro mu je išlo, mi smo svoj prvi PC kupili od njega. Bila je neka mala sobica tamo u Dugavama, tamo mu je bio ured. Mislim da je sve skupa bilo dvadeset kvadrata, u jednoj sobi njegov ured, u drugoj skladište. Silne kutije. Sve je djelovalo nagurano, zbrčkano i delbojevski, ali bilo je okej. Dobio si račun, garanciju, žig, sve što treba. Fino je radio. Uspijevao je pratiti ritam do nekog trenutka, onda je skužio da nemre više solo. Udružio se s nekim tipom, prebacili su se s kompova na mobitele, to je bilo lukrativnije, svakom treba mobitel. Tu je eksplodiralo, bilo je para ko blata, ali to je već bila neka siva zona, ne baš skroz legalno. Drugim riječima, nije više bilo računa.
Kompić mu je završio u ćuzi, on se uspio izvući. Onda je par godina gluvario, živio od onoga što je uštedio, ali nije mogao dugo, lik je rođeni privatnik, ha-ha. Danas bi rekli poduzetnik. Kužiš kak se mijenja jezik? Ludo.
Opet je otvorio svoju firmu. Sad se bavio tekstilom. Sve legalno, sve po zakonu, nema zajebancije. I opet mu je išlo. Mešetario je sa sirovinom, nabavljao odnekud sirovi pamuk i svilu, lifrao to okolo. Onda ga je sjebala brza moda, H&M i Zara su ga dokusurili. Nema više kome prodavati, koga to zanima, sve je postalo industrija, ono što je nekoć bio obrt, sad je masovka, konfekcija vlada svijetom, u svakom smislu. Počeo je brutalno cugati, očekivano. Sad se klošari, visi s onim jadnikom Karlom, taj je tek posebna priča.
Ali, iako se klošari, lik nije propao. Žena ga je ostavila, kći mu se odselila, generalno je situacija u kurcu, ali on se nekak drži. Pazi spiku, frajer je svaki dan u kladari. Kao i sva ta ekipa. S tim da on nije kao sva ta ekipa. Prokužio je neki sistem, doslovno svaki put dobije. Uplaćuje male svote, ali uvijek dobije, doslovno se lik uzdržava kladionicom. Čak su mu tu, u SuperSportu na placu zabranili ulazak jer, kao, nekaj mulja. Kaj možeš muljati? Nije da on može utjecati na to tko će pobijediti, ali, kužiš, sve izgleda kao da može.
Sad ide u kladionicu u Pruđe i u Travno, šara. I uvijek dobije. Kažu da nikad ne uloži više od pedeset kuna i da još nikad nije profulao listić. Kužiš, statistički gotovo nemoguće ili sasvim nemoguće, ali ipak se događa. Jebote, nevjerojatno.
Kažu da ne ulaže više od pedeset ne samo zato što ne želi biti pohlepan nego i zato što je jednom rekao da je potpisao ugovor s đavlom, pa ne smije. Koliko god ga mamilo, ako krene preko te svote, više nikad neće dobiti. I sad, kužiš, lik cuga i kuži da bi mogao dignuti milijune, ali zapravo ne bi. Jer ako uloži više od pedeset kuna, sve propada. Zajebana stvar.
Ne znam bi li povjerovao u tu priču oko ugovora s đavlom, ali zapravo, zašto ne? To uopće ne bi bilo nešto najluđe kaj se dogodilo na kvartu.
***
Ne znam je l’ se ti sjećaš Banane, lik je znao doći na Centar, ali nije bio redovit, više smo ga viđali tu, po kvartu, okolo, na klupicama i to. Ekipa kaj je išla s njim u osnovnjak je tvrdila da ima rep, pravi rep. Ono, atavizam, bude to kod nekog malog postotka ljudi, iz trtice im izrasta baš rep, ne dug i ne dlakav, ali nedvojbeno rep. Zapravo nemam pojma je li njegov bio dug i dlakav, znam samo da su se Jura i Seba kleli da ima rep, da su vidjeli na tjelesnom. Nije to bilo teško povjerovati, lik je baš bio majmunolik, činilo se da ima preduge ruke u odnosu na tijelo, a i kretao se baš nekako majmunski, kao onaj orangutan iz Knjige o Džungli, nemrem se sad sjetiti kako se zvao. Vjerojatno je zato i dobio nadimak Banana. Fora mi je što ga on nije ljutio, normalno ga je prihvaćao, odazivao se na njega, ali mi se ipak čini da je više volio onu glupu, skraćenu varijantu – Banks.
Znaš kak je naša generacija uglavnom potkraj srednje prestala redovito ići na Centar. Ono, počneš gledati cure, izlaziti van, tulumi, druženja, ovo ono, cuga, pljuga, nemaš više kad pobožno visiti na košu. Odeš i dalje, tu i tamo, ali to ti više nije život. E, uglavnom, izgleda da je Banana tek tad počeo, kad smo mi polako prestajali. Kao, zabrijao je na košarku. Nije bio dobar, ali je volio igrati, bio je strastven. A kad si u nečemu strastven to može kompenzirati to što nisi dobar. Možda.
Fric mi je pričao da ga je znao sresti. Znaš da Fric živi u Socki, odmah prek puta Centra. Kad se vraćao doma s faksa išao bi na Glavni na bus za Travno, na legendarni 221 i uvijek bi sišao stanicu prije Mamutice da do doma ne ide ravno Kombolovom koja je u tom donjem dijelu dosadna, nego da prođe prek Centra. Banana je visio na košu, često i sam i često je pušio džoint. Onda je jednom ponudio Frica, a ovaj je prihvatio. Onda je ispalo da Banana po sitno i dila pa je Fric krenuo od njega nabavljati jer mu je bilo zgodno, tu je, u kvartu. Kaže da su to bila najsmješnija kupovanja trave. Iako žive na pedeset metara jedan od drugog, s Bananom se bilo ful teško nešto konkretno dogovoriti. Bio je smušen i neorganiziran. Možda od toga što je stalno duvao, a možda je takav i prirodno. Fric kaže da mu je najgore bilo kad bi mu ovaj riješio panj i onda bi kao morali zajedno zapaliti jer takav je red. Kaže da su to bila najuzaludnija duvanja u njegovom životu. Ovaj je znao pričati samo o travi, a i o njoj loše nemušto. Bio je strahovito dosadan. Fric je prestao kupovati od njega samo zato što više nije mogao slušati uvijek isto: “Kužiš buraz, Purple Haze je ono, kužiš. Ko da si, ono, ko da te netko letvom mlatne, kužiš. Ja to nemrem isfurat, fakat to kod nas nemaš nigdje. Ovo je domaćica, jebiga, albanuša. Ali je dobra, kužiš. Onak te zavalja, fest te složi, buš vidio. A purple haze sam balpro kod malog Dineka, njemu je dofuro buraz kad je dolazio iz Amsterdama. Kužiš, to je druga spika, ono, vidiš svemir kužiš. Mislim, meni je i ova naša domaćica jebena, ali kužiš, Purple Haze, to je najbolja spika.””
Ja sam ga isto znao sretati u to vrijeme. Bananu, ne Frica. Radio je kao dostavljač, a često je na placu pio kavu ili pivo još odjeven u tu svoju dostavljačku uniformu. Znao sam ga gledati kako se penje na motor i pitati se je li taj posao dobar za njega, uživa li u njemu, radi li ga dobro. Nije djelovao kao netko tko može uspješno isporučiti tri različita jela na tri različite adrese, možda jedno po jedno, to da, ali tri u nizu, teško. Jednom sam pretrčavao prek Avenije Dubrovnik, nije mi se dalo ići kroz pothodnik, a on je taman bio na motoru na parkiralištu iza placa. Mahnuo mi je i zato kaj mi je mahnuo nije vidio pješaka pa je morao naglo zakočiti. Srećom je uspio zakočiti i čovjeku koji je normalno išao preko pješačkog nije bilo ništa, ali se zato našem Banani otvorila kutija s klopom koja je očito bila loše zatvorena. Ispala mu je iz nje lepinja, očito isto loše umotana, a iz nje su se ćevosi rasuli po podu. Kunem se. I kaj će, frajer ih je krenuo skupljati, vraćati ih u lepinju. S tim prstima. S poda. Kunem ti se.
Milijun godina ga nisam nigdje vidio, ništa nisam ni čuo o njemu. Neki dan sam baš bio s Fricom na kavi pa sam ga se sjetio. On veli da je čuo da se frajer oženio i da ima dijete. Da živi negdje u Zaprešiću. Nema pojma kaj radi, čim se bavi, ništa. Jedino kaj zna je da je otišao operirati rep i sad ga više nema. Sad je isti kao mi, jebiga.
________________________________________________
ANDRIJA ŠKARE rođen je 1981. u Zagrebu. Diplomirao novinarstvo na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu. Više od deset godina radio kao novinar, scenarist, urednik i voditelj na Hrvatskoj televiziji.
Surađivao je ili surađuje sa svim važnijim hrvatskim novinama i časopisima, redovito se pojavljivao u nizu tiskanih i elektroničkih medija. Kratke proze objavljuje redovito od 2003., radovi su mu prisutni u brojnim književnim časopisima u zemlji i regiji.
Jedan je od osnivača književnog pokreta eventualizam pa je, kao i ostali eventualisti, s četiri priče zastupljen u zborniku eventualizma Nagni se kroz prozor (Celeber, Zagreb, 2006.).
Od samostalnih knjiga objavio je: S više mlijeka, molim, 2008., Život svijeta koji će doći 2014., Slušaj me, 2016., Društvene igre, 2017., Dva prsta iznad gležnja, 2020.
U Zagrebu, novom i starom, živi, radi i sve ostalo.
DRŽAČ ZA ŠEŠIR
nekada je u varoš stizalo nekoliko novina koje
su prekrivale kafanski sto
i uz čašicu svi bi stolovi sa kariranim stolnjacima
slušali šta to ima novo u onom tamo svetu
pila se kafa uz čašicu ljute
i raspravljalo se o politici kulturi dnevnim tračevima beloga sveta
i svi stolovi su se gledali u oči i čitalo se lako
šta koji od njih koji ćuti misli
i bilo je posebih draži u tome da se dan ovenča dahovima
koji se mešaju u kafanskom dimu
a videćeš dete moje videćeš
kako će stolovi da zaćute gledajući u svetlo koje zrači
odustajanjem čoveka od čoveka
jutros mi se u uglu sobe pojavio četvoronožni držač za šešire
od pre dva veka
***
PESMA KOJA HODA
danas sam sedela pored vode
i videla kako se dvoje ljube
zaplakala sam
izazvali su takvu radost
kakvu odavno nisam osetila
eto dokaza da sam živa
ne moram da se štipam za obraz
i osetih radost čoveka
koji je na drugoj obali
u istom momentu
napisao najlepšu pesmu
živu
malu pesmu koja hoda
***
MOJA KRAVICA
kao verni kupac mleka dobijem pre nekoliko godina čašu sa natpisom moja kravica
ispod je kravica bela sa crnim mrljama
repa podignutog u radost plavim okicama i cvetom u nasmejanim ustima
a vime naranžasto oblo nabreklo meko
a polumesec sija ozvezdan ispod srcolikog o
mogla sam da je stavim izmedju dva stubića na drvenoj ogradi terase i da mi ne propadne izmedju u ambis visokog prizemlja
i slomi se
od srče se nije dala očistiti moja tuga
kad
pre neki dan na ulici u bloku četrdeset i četiri romčić prodaje takve još dve
moje radosti
uvijemo prljave čaše u papir od pojedenog bureka
odem kući
kad
pročitam dodatak sa stražnje obline
sa prvim gutljajem spremni smo za veče
sa drugim i priča počinje da teće
uz treći je bajku ispričala mama
kad popiješ sve najslađe se spava
i
poželim da upoznam pesnika ovoh jakih stihova
i
pomislim
morala sam da slomim kravicu da bih posle sto godina
poželela da upoznam nekog
jer evo vek jedan izbegavam ljude
jer kad im pogledom pročitam dušu
survavam se u ambis u strahu od ništa
***
PISMO MAJCI
jedina moja što više te ima otkad te nema
ne smem nikome drugom da kažem
kako je opasno postalo živeti
kako je opasno postalo ne boriti se za večitu vanjsku lepotu
jer je sramota nositi bore i ne pućiti usta i ne počupati obrve
i ne nacrtati šire drugačije punije i tamnije
da bi izbegao starenje koje je svima dato na dar
i
kako je opasno reći i bolje ćutati svoje mišljenje
jer mogu da ti reči izvrnu kao rukavicu
i eto te sa bodljikavim vencem na glavi
istina je nekako iščezla i uplašila se sebe
i
opet evo rat
zarobljen u svetu interneta
bombardovan naslovima haos užas horor i smrt
čovek se pravi da je živ
dok strah rovari ispod kože on izmišlja radosti
sa tamo nekim kao bajagi živim
koji prihvata igru iluzija
vreteno ima dva zaobljena šiljka
život ima dva neka početka
kad se rodiš i kad umreš da se opet rodiš
al treba biti vešt pa umeti to
juče zove čovek da pita koliko košta kuća koju ste tata i ti pravili
a ja nisam sigurna da l se prodaje kamenje
koje sam svojim ručicama u temelj uzidala
i vole me razni
al niko onako kako želim
ljubav je stavljena pod tačku razni interesi osim oni koji treba da su
ljubavni
i evo
opet rat
po ko zna koji put
čovek je pobenavio od izobilja
čovek je zaboravio da stalno zahvaljuje silama na svemu što ima
čovek uništava majku prirodu i otkopava sekiru zla
čovek je umislio da je bog i da je sve u njegovim rukama
čovek je stvorio takvu situaciju da je zaboravio koliko je mali
čovek je volju za životom zamenio voljom za moć
čovek je zaboravio da je smrtan
i da ga neće biti kad ga ne bude bilo
ovako kako tebe ima otkad te nema
krvi moja
i
drago mi je što tata i ti vidite ovo sve samo s visina bestelesnih
jasnije vidite i sigurno ne patite zbog zemaljskoga kala i sramote
***
JEDNOSTAVNA MERA RADOSTI
pokušavam da te smestim na viseći most i da se ljuljamo
držeći se sa konop umesto ograde
da ne upadnemo u vrtlog mutnila posle kiše
pokušavaš da mi napraviš kartonska kolica za lutkicu
da ne ostavim nožem srp na svom levom kažiprstu
pokušavam da budem dečak i da branim mrežu
u koju zabijaš golove pazeći da me ne pogodiš u glavu
pokušavam da te uvučem u tunel od grana i da puzeći
beremo mirise tek oživelih radosti proleća
pokušavam da te preko reke osmelim da preletiš
iznad zmaja kojeg puštam u šareno jutro što isparava
sve do izvora pod drvetom što se naherilo prema suncu
i pravim ti postelju u rupi od bombe iz drugoga rata u šljivaku
pokušavam da te upoznam sa bezazlenošću devojke
što grli život jedne varoši na tromeđi zavađenih naroda
pokušavaš da se napiješ i zajedno sa mnom vratiš kući
i da sakrijemo koliko smo se radovali blesavlucima
pokušavam najzad da te odvedem na humke preko reke
i upoznam s mojim roditeljima koji ne dočekaše plač
produžetka mene u životu stvarnih i opipljivih
zalud
odlučio si da živ umreš tugom
onaj ko ne spozna da je tuga dar koji primamo
da u nama stanuje kao naličje svedržitelja istine
onaj ko ne veruje da je i smrt život
onaj ko je svoju ljubav zakopao u sebe
čuvajući je s bolovima i naporom da mu je niko ne otme
taj ne veruje u večni život njen
a da li je ljubavi našoj potreban zaključan kavez
ili smo joj potrebni mi da slavi radost postojanja
***
POSLEDNJE VREME ZAGRLJAJA
pošto van pesme ne mogu nebo
imam povremeno nezadrživu potrebu
da zagrlim prvog prolaznika
beži bre
šta je tebi ženo
o bože svašta hoda zemljom
jedan me je tako odgurnuo da sam pala na lakat
i evo još me boli
sa nagradama sam prošla još gore
dobili ste magnetnu narukvicu i antialergijski jastuk
možete poklon da peuzmete sutra u
a da možda nisam osvojio putavanje na neko ostrvo
ma nosi se bre kravo jedna prevarantska
i duf slušalicu
ne znam šta da preduzmem
nešto se zaista čudno dešava
definitivno
ljudi ne žele da na sekund bar budu srećni
a
kad zagrlim kompjuter
ja treperim on ništa
samo nestane stuja
***
NE TERAJ ME DA GLUMIM
stvarno si pogubio kompas
ako se ne vratiš na početak
napiši mi jedno od onih pisama
napiši ga ponovo
premetni red reči
ostavi smisao
umeš ti to
a znaš kako sam pomislila
kako su sva pisma koja si mi pisao
bila jedna od onih gde samo promeniš ime
jednom ću
jednom ću uistinu
ne neću
ostaviću se u uverenju da to nije istina
napiši mi pismo koje će da ima pečat nas
udvaraj mi se
nasmej me
naljuti me kobajagi
izbaci me iz koloseka
lupi rukom o sto
i budi nežan
osvoji me ponovo i ponovo i ponovo
a kaži mi uvek nešto isto novo
ne budi tako star
pusti mlade misli da te pobede
ne tovari mi nadu na pleća
uradi pa mi kaži
ako se ne vratiš na početak
to je kao da ga nije ni bilo
ako se ne vraćaš na početak
sa istim žarom lovca na poznato
onda zaista nemam šta da kažem
osim da slažem
osim da odglumim
to bar nije teško
a neću
__________________________________________
ANA NIKVUL
Objavila: Ja ću tebe učit mene, Četiri feferone za rastanak, Kako se ono beše plače, Kajsem zamolčala ko je igral blues (Šta sam prećutala dok je svirao bluz), Kratka priča o otvoru blende, iz poezije Kad bi moj život živeo sa mnom.
Objavljivala u mnogim časopisima.
Dobitnica nekoliko nagrada.
Prevođena na više od pet jezika.
Profesor je srpskog jezika i književnosti.
Živi i radi u Mladenovcu.
Ustati rano ujutro prije ostalih ukućana.
U tišini prosijati brašno i osluškivati kako
fini puder pada u pripremljenu posudu.
Dodati mlake vode, te rukama koje su
išarane vremenom oprezno mijesiti smjesu.
Pokret ruke treba biti isti kao onaj kada
novorođenče hvatamo ispod glave da ga podignemo
iz bešike. Kada se u posudi smjesa pretvori
u ujednačenu masu, podijeliti je na jufke,
staviti ih na krpu, prekriti ih drugom, i
pustiti ih da se odmore. U međuvremenu,
mljeveno meso pomiješati sa usitnjenim lukom,
soli i biberom. Prekriti posudu s mesom folijom
da ne bi muhe na njega slijetale. Dok čekaš
da se jufke odmore (što su odmornije, to se lakše
razvlače) sjedi pored prozora i razmišljaj.
Nije bitno o čemu. Burek će ispasti kako ispadne
bez obzira o čemu misliš dok čekaš.
Kahvu napravi i zapali cigaru. Gledaj kroz prozor.
Sjeti se rahmetli oca i majke. Cigara dogorjela do
filtera. Jufka se odmorila i spremna za razvlačenje.
Na stolnjak posuti brašna i na sredinu smjestiti
jednu jufku. Rukama je malo spljosnuti, te oprezno
početi razvlačiti. Kada je razvučete do krajnjih
ivica stola, rastanjenu jufku dobro nauljiti, te uz
rubove početi redati mesnu smjesu. Kada se to učini,
rubove jufke preklopiti preko smjese i valjati.
Punjenu jufku zamotati u zvrkove ili kolute i položiti ih na
nauljenu tepsiju. Ponoviti to dok se ne napuni
tepsija. Rernu zagrijati ili vatru u peći dobro naložiti
i staviti tepsiju s burekom u nju. Dok se pita peče,
pristaviti supu da se skuha da ima nešto i na kašiku,
da makar malo zasiti prije bureka. Nakon dvadeset
minuta, burek izvaditi iz rerne, zaliti ga ili vodom
ili supom (ako je ima), prekriti ga krpom
i tako ga i servirati na sto da se ne prljaju tanjiri.
Dok čekaš ostale ukućane da se okupe oko stola,
ponovo zapali cigaru. Ukoliko je ostalo u džezvi kahve,
iskapi je. Je li sve onako kako zamišljaš? Jesi li tu
gdje želiš da budeš? Šta bi se dogodilo da sad samo
ustaneš i odeš? Bilo gdje? Neko novo mjesto, neki
novi život. Da li to uopće želiš? Ukoliko i dalje ne znaš
kako se priprema burek, možeš ga naručiti iz
buregdžinice. Njima svaki put ispadne savršeno.
ERNAD OSMIĆ (Brčko, 1989.), iz zbirke pjesama "BOSANSKI ROBOT", Presing, 2018.
čovjek-časopis 