BELE MUMIJE Neke od mumija bile su pozitivne na kokain. To nije moguće! - vrištali su egiptolozi i nervozno podizali naočare na koren svog nosa. Možda kokain i stiže na sve strane, ali dolazi jedino iz Južne Amerike! - tvrdili su uporno masirajući zapušene sinuse. Stari Egipćani nisu znali da postoji Južna Amerika! - zaključili su znalački, uzdignuta nosa. A četiri hiljade godina stara Sfinga zagonetno im se smešila u lice i iako nos odavno više nije osećala, znala je da ga ne treba gurati baš svuda. Jer ko će da objašnjava faraonima šta je moguće, a šta nije? Njima, kojima su sagradili piramide bez potrebne tehnologije. Njima kojima je trebalo sve da se iscrta da bi išta razumeli, a porodične linije stoje im izvučene kao dinastije. Neka ih. Neka leže ukočene po išaranim sarkofazima. Neka šire nozdrve kroz koje im je pamet iscurela. Neka škrguću zubima po muzejima i privatnim kolekcijama. Ionako ih nikada neće pustiti da počivaju u miru. A večnost treba nekako pregurati. *** TOTEM SVETOVIDA Bio sam bog. Više nisam siguran šta sam. Možda samo deblo koje plovi rekom. Deblo sa četiri lica. Jedno gleda na levu obalu, jedno na desnu, jedno u tmurno nebo, a jedno više ne gleda. Verovali su da sa svoja četiri lica mogu da vidim čitav svet. Nije se mnogo razlikovao od neba. Svet je tmuran, ali mi je nekad bilo dobro u njemu. Hranili su me ranim žitom, toplim iznutricama i opijali me s krvlju. Gozba bogova. Već nedeljama ništa nisam jeo. Ponekad se pitam gde sam. Obala se ne menja značajno, a ljudi na obali su svuda isti. Love i plove. Ponekad prođu blizu mene, ali me onda uplašeno odgurnu i odveslaju dalje. Pitam se šta vide? Prepoznaju li me? Znaju li da sam nekad odlučivao o letini i ishodu rata? Sećaju li se plemenskih kraljeva koji su klečali preda mnom? Znaju li reči molitve koje su mi žene šaputale pred porođaj? Nisam ih uvek uslišavao. Bio sam ohol i prek. Tako su me više poštovali. Sada poštuju boga koji im pokazuje ljubav. I njemu će uskoro gurnuti mač u ruke. Ne moraš da budeš bog da bi to predvideo. Dovoljno je da poznaješ ljude. Predvideo sam budućnost. Ona kaže da će me nakon oluje na obali pronaći dečak. Iste noći će me sa svojim prijateljima odvući u šumu i sakriti u mrtvom deblu. Tamo će me ljudi iz obližnjeg sela obožavati još stotinu godina. Zatim će me spaliti. Nadam se da grešim. Dopada mi se u vodi. Želim da vidim more. Kažu kad vidiš more video si sve. *** SVE ILI NIŠTA Na više od stotinu antičkih ćupova sa različitih strana mediterana nalazi se jedna istovetna slika. Na njoj dva ratnika u punoj ratnoj opremi sede i kockaju se. Ahilej i Ajant. Ratnici, krvoloci, najveštiji borci, koji su sa hiljadama drugih Grka došli po svoj deo slave pod zidine Troje. I o njima se sve zna. Gde su rođeni, kako su umrli, i koga su sve na tom putu ljubili i ubili. Jedino što se ne zna jeste zašto su se kockali? Tu igru dva heroja ni pesnici, ni mitovi ni smrtnici, ni bogovi, niko živ ne spominje. A ipak, ta njihova slika uvek se iznova javlja i ponavlja u gotovo svim iskopinama. Šta je moglo naterati dva ratnika da usred opsade grada spuste oružje i krenu da bacaju kocku? Pravi ulog, kažu ovdašnje dangube i kockari. Oni doduše, ne znaju mnogo o antici, ali znaju o navici. Kakav je to osećaj kad uložiš sve ili ništa. I nije to zlato i blago. Nisu kule i gradovi. Ćak ni ljubav nije. Nije nešto što izgubiš, pa opet možeš da osvojiš. Smrt je ono u šta su igrali. Velika, veličanstvena, nezaboravna, ali pre svega, slavna smrt. Sve ili ništa. Ahileja i dan danas igraju u Holivudu. Ajantovo ime stoji ispod sudopere. Ajax najjače sredstvo za podove. _____________________________________________ BOJAN BRUKNER rođen je 1979. godine u Beogradu. 2010. godine izdao je roman "Hašiš klub". Danas piše pesme i kratke priče.
čovjek-časopis 