ČOVEK KOJI SE SEĆAO SVEGA
Svi su ga znali. Ipak, niko nije želeo da bude u njegovoj blizini. On je nekako bio uvek tu, hteli to ili ne. O njemu se malo znalo. Bio je sugrađanin. Odakle je došao, iz kakve je porodice, mogli su samo da nagađaju. Neko je rekao da je pobegao od nekakve tragedije. Nekad bi samo sedeo za šankom. Nije se moglo znati da li sluša ljude oko sebe ili tek tako sedi udubljen u sopstvene misli, da li želi učestvovati u njihovom razgovoru ili je navratio na kratko. Nadali su se da će uskoro otići. Ostaviti ih i nestati. Niko se nije usudio da ga otera ili izbaci. A i zašto bi? Da li je on ikome išta nažao učinio? Nekad bi seo u društvo iako ga niko ne bi pozvao. Došao bi, naručio piće i počeo. Jovana je pitao da li pamti Biljanu. Da li se seća njenog lica kada je otišao i ostavio je sa malom Minom, a ovaj bi samo oborio pogled. Za drugim stolom razvila bi se diskusija o politici. Pitao je Stevića da li će se sa novim partijskim kolegama poneti isto kao sa starim, pitao ga da li se seća šta je obećao u kampanji i šta je morao da uradi kako bi svog kuma postavio za direktora javnog preduzeća. Podsetio je Matića da je razbio glavu Joci iz četvrtog tri samo zato što je ovaj uvredio njegov omiljeni klub. Rekao mu je da pamti kako je nazvao Jonelovu familiju i šta je tražio od Ivane da bi se zaposlila. Pitao ga je kako je bilo osetiti tu moć. Podsetio ga da joj je dao otkaz, ali je ubrzo preporučio kolegi iz branše. Onda je otišao u drugo mesto. Išao bi svuda, obilazio zemlje i gradove, ali nikoga nije ostavljao na miru taj čudak. Kao da nije imao drugog posla. Džejmsa je pitao da li se seća šta je rekao Frenku, a ovaj ga je pitao: Šta sam rekao? Da su kola ispravna, reče mu, da sa njima može bezbedno u krivinu i da ih je prošle nedelje odvezao kod mehaničara. Pitao ga je seća li se plamena iza onog brda nakon sudara sa kamionom, pamti li da je tog popodneva posmatrao sve to iz dvorišta. Ludviga je podsetio da je Žan, njegov brat blizanac, umesto njega polagao ispit iz anatomije, i to baš kraj operacionog stola u trenutku kad je trebao da započne hiruršku intervenciju. I otkud sad taj prokletnik u operacionoj sali? Milorada je upitao da li mu je lakše danas kada gradom hoda u mantiji. Da li mu sad veruju da ga više ne more one misli kao ostale smrtnike? Da li mu je lakše sad kad mu svi ljube ruku i više ne osuđuju? Da li mu je lakše kada ga danas zamišlja, kada ga jasno vidi kao da je tu u postelji sa njim i kada tajno u tome uživa pred san. Milorad je otrčao. Skoro da je vrištao. Sanji je ostavio ružu koja je imala miris svih njenih laži. Pored Ane je samo prošao i osmehnuo se kao on onoga dana, a ova umalo nije briznula u plač. Nekad bi se neko usudio da ga pita zašto to radi, kako je moguće da se svega seća, a on bi samo naručio još jedno piće ne izustivši ni reč. Simić je tvrdio da je, sedeći za šankom, nedavno rekao da sećanje ne mora biti omeđeno takvim banalnostima kao što su rođenje i smrt. I tako se nastavilo. Svima bi grebao po duši. Dolazio bi i odlazio. Svi su ga znali. Niko nije želeo da bude u njegovoj blizini. Konačno, to i nije zavisilo od njih.
***
PRIČA O DŽEFRIJU
Džefri je pripadao nekom drugom svetu. Ipak, na prvi pogled, uklapao se u uloge ovog u kom se našao. Kako se tu našao, ni sam nije bio siguran. Sledeći pogrešne uzore, možda. Verovao je da to nije ni bitno. Nije imao sumnje da uloge mora igrati. Neko reče da liči na onog sedog, stranog glumca. To mu se isprva dopalo, ali već sledećeg časa i to ga je činilo ravnodušnim. Pozornica je bila tu za njega. Svakog jutra. Odelo, bordo kravata, siguran stav, odgovoran posao. Osmeh uz dobro jutro. Pogledi žena, koje su verovale da je baš to pravi Džefri, činili su ga srećnim prvih nekoliko trenutaka, a onda bi postao ravnodušan. Zatim bi pomislio kako ni jedna od njih sa njim ne bi mogla da živi, jer one ne žele Džefrija već sopstvenu viziju nekog drugog, ko zna kog. Dosta mu je žena zaljubljenih u sopstvene iluzije. Sedeo je u kancelariji i preturao po papirima. Bilo je tu svega: rešenja, zaključaka, Službenih listova. Sinu mu u času da čitava birokratija zapravo nema nikakvog smisla, a onda brzo pobegne od sopstvene misli. Potom je, u svojoj ludosti, video neko bestelesno, blještavo biće u uglu prostorije kako se tiska kraj prozora, a onda je neko došao da mu Džefri potpiše dokument. Potpisao ga je. Stranka se zadovoljno zahvali i napusti kancelariju. Džefri je rekao da mu je to posao. Nije više imao hrabrosti da pogleda u pravcu gde je maločas lebdelo ono biće. Otpio je gutljaj hladne kafe iz šolje koja ga iz nekog razloga podseti na detinjstvo. Vratio se poslednjem broju Službenog lista, jer je dobro znao da su sećanja mašine za mlevenje dokonih.
Kasnije tog dana prolazio je mokrim ulicama. Devojčica kraj njega glumila je reporterku koja je izveštavala iz poplavljenih delova grada. Mali ljubičasti češalj glumio je mikrofon. Džefriju se dopalo da je posmatra. Imala je oko deset godina, volela je svoje crvene starke. Nekada je i on nosio starke. Nasmejao se kad ga je devojčica nazvala tatom, kao da ga je to iznenadilo. Tu reč je u sledećoj rečenici, koje se Džefri ne seća, opet upotrebila. To ga je učinilo iznimno srećnim. Prvih nekoliko trenutaka, onda je postao ravnodušan. Dok su koračali padao je mrak. U ulici u kojoj je odrastao potok je preplavio put. Pretio je da uđe u obližnje kuće. Ljudi su bili u panici, a Džefri je mogao da se zakune da se nad starim kamenim mostom biće od svetlosti smešilo baš njemu. Osvrnuo se oko sebe, ali su svi bili zauzeti punjenjem džakova. Stari Lijam je samo stajao i vikao kako ne pamti ovakvu poplavu i kako su odgovorni svi idioti koji svojim govnima pune potok umesto da seru u rupe. Bio je vidno iznerviran, toliko da ga nije bilo briga za biće koje je lebdelo tik do njega. Džefri ni jednog momenta nije posumnjao da mu se priviđa, jer se taj odsjaj jasno mogao videti na površini mutne, sivo-smeđe vode koja je izazvala svu tu paniku.
Sledećeg dana stajao je na golu fudbalskog igrališta kraj gimnazije. Voda se povukla, jer to voda inače čini. Dečak je šutirao snažno, Džefri nije uspeo da odbrani i lopta završi u mreži. Dečak je skakao unaokolo od sreće. Onda ga je nazvao tatom i tražio da još jednom šutne na gol. Kada to ču, Džefri se oseti srećnim. To je trajalo nekoliko trenutaka, a onda je sreća prošla. Tamo gde se ona na kratko zadrža ne pojavi se ništa da njen nedostatak nadomesti. Na putu do kuće, dečak je pričao o nekoj utakmici. Džefri je sve vreme pokušao da izoštri sluh kako bi čuo daleki glas koji do njega dopire. Sve što je čuo beše šum, nejasan i pomalo neprijatan, kao kada se mešaju frekvencije stanica na radiju.
Sedeli su za stolom naredne večeri. Ketrin je deci napravila tost, a sebi ispržila jaje. Džefri nije bio gladan. Ketrin je rekla da bi mogli negde da odu ovog vikenda, zbog dece, da bi volela da ih malo izvedu iz ovog grada. Deca počeše da nabrajaju mesta koja bi želela da posete. Dopola pojeden tost ostao je u tanjiru. Džefriju se svidela ideja da budu negde drugde, bar na kratko. Onda je pomislio kako bi bilo dobro da svi zajedno žive u nekoj drugoj zemlji, možda u Evropi. Da hoda nekim drugim gradom. Uostalom, sinu mu odjednom, uopšte nije stvar u tamo nekoj zemlji. U tamo nekom gradu. Svi gradovi su i onako obični betonski spomenici podignuti nespokoju. Ta naprasna misao mu, istog časa, izazove neki čudan bol u predelu stomaka. Jednom se našao u kafiću. Ne seća se tačno, ali misli da je to bilo na Gradskom trgu. Ne pamti čak ni sa kim je tamo bio. Uglavnom, starija gospođa, koja je sedela za stolom iza njega, svojoj prijateljici reče da misli da osećanje suprotno ljubavi nije mržnja nego ravnodušnost. Narednog jutra pokušao je da se seti imena. Prikaza sazdana od bljeska, pre nego što je praskozorje do naredne noći odnese, izgovori neko ime. Čitao je negde da ako pre spavanja čvrsto rešimo da upamtimo san, isti se nakon buđenja nikada ne zaboravlja. Beše to čista laž, pomisli Džefri, to mu nikad nije uspevalo. U ogledalu, tog jutra, video je brojne verzije samog sebe koje će prošetati kroz još jedan dan. Osmehnuo se i ljubazno rekao: Dobro jutro!
***
DEJAN MAK rođen je 1974. godine u Vršcu. Objavio je romane: Pariska menažerija (KOV, 2005) i Bergdorf (Dereta, 2014). List Danas je Parisku Menažeriju proglasio najboljim debitanskim romanom u Srbiji u 2005. godini. Za roman Bergdorf osvojio je nagradu Miroslav Dereta za 2014. godinu. Privlačne utvare su njegova treća knjiga. Priče koje su se našle u ovoj zbirci pisane su u period od 1994. do 2016. Neke od ovih priča su objavljene u zborniku West Hercegowina festivala, zborniku Nušićijade, časopisu Kovine, web časopisu za književnost Eckermann i u nedeljniku Novi magazin. Živi i radi u Vršcu.
čovjek-časopis 