Čula se gase začarana
naslućivanje presto zauzima
da svečano reč dočeka
i istrpi svaki trzaj
njenog bolnog prodora
koji nagoveštava
nepredvidiva dela
između spasenja i ludila
Vođar jednog mnogoljudnog plemena nije imao sinova, već samo kćer sa kojom su mnogi želeli da podele postelju. Loza iz koje je poticao beše čuvena po zastrašivanju naroda. Zakon njegovih predaka bio je strog, sud pravedan, a kazna surova i uvek u skladu sa zločinom. Ubicu bi osudili na višednevno surovo mučenje do smrti, lopovu bi odsekli obe šake i oduzeli svu imovinu, prevarantu bi iščupali jezik, izdajnika bi bacili zverima, preljubniku bi oduzeli muškost, dok bi preljubnicu nabili na kolac. Vođarev otac očistio je pleme od svih neistomišljenika i ostalih mogućih pretnji. Nakon smrti, ostavio je starijem sinu drveni šumski grad, jedinstvenu građevinu od hrastovih stabala u kojoj se napadno isticao izveštačeni mir. Iako je način vladavine svojih predaka smatrao pogrešnim, vođar je u njemu prepoznao neminovnost, posmatrajući tu pravedničku okrutnost kao žrtvu zarad spokojne budućnosti plemena. Obećavao je svome narodu život u blagostanju, govorio je kako ne želi da vlada, već da ih vodi ka ugodnom i bezbrižnom životu, ali niko nije mogao da mu veruje, jer se njegovo poreklo nije moglo tek tako zanemariti.
Pošto vođar nije imao sina, bilo je jasno da će njegov budući zet postati naslednik krune, sačinjene pre deset kolena od prvovođarevih kostiju, posrebrenih na mesečini. Ratnici i lovci iz ovog i susednih plemena, dolazili su sa bračnim ponudama, ali ih je vođar sve odbijao. U venama prosaca isticala se vatra koja je nadraživala njegove nozdrve i budila nepoverenje. Napadni miris njihove krvi podsećao ga je na mlađeg brata koji je pet godina ranije pokušao da ga otruje. Vođar je čudesno savladao smrtonosni začin u svojoj hrani, ali je bitku sa istim protivnikom izgubila njegova vođarija, majka njegove kćeri. Trovač je pobegao i sakrio se daleko od drvenog grada, a narod, naviknut na nemilosrdnost prethodnih vladara, nije se mogao načuditi zašto stariji brat nije ni pokušao da ga pronađe i kazni.
Vođar je želeo da ga na čelu plemena nasledi neko drugačiji od svih dotadašnjih prosaca, ali nije uspevao da zamisli kakve bi osobine krasile tu osobu, već je priželjkivao iznenađenje u kojem će prepoznati znak. Odlazio je među narod prerušen u trgovca iz plemena Pamučara, poznatom po izradi finih tkanina koje su mogli da priušte samo najviđeniji ratnici i lovci. Dok je vešto glumio stranca koji se nesnađeno raspitivao kome bi mogao da proda svoju robu, privukoše ga dva mlada čobanina koja su u dolini velikih mravinjaka čuvala stado sivih močvarskih paukova, čija su pečena tela, veličine guščijih jaja, služena prilikom plemenskih proslava u čast boga Mrežara, džinovskog zglavkara koji je duboko ispod tla pleo nepogrešivu zamku za duše svojih umanjenih, zemaljskih dvojnika i kažanjavao ih zbog narušavanja svoje neponovljivosti. Briga o toj pipavoj stoci bio je zahtevan posao za dva brata, rođena istog dana, bez telesnih i duhovnih razlika. Ni vođar nije uspevao da ih razlikuje, ali se oduševljavao njihovom sposobnošću čuvanja preko pet hiljada paukova uz pomoć deset uštrojenih pacova. Iako je čobanski pristup bio blag, pacovi su ih pokorno slušali, kao da su ih jasno razumeli i trudili se da usliše njihove želje, raspoređujući paukove u jednake krugove. Braća su neprestano šetala između redova i milovala pripadnike obe vrste, stvarajući mir koji je doprinosio urednoj ishrani, parenju i razmnožavanju paukova. Iako nijedna od tih životinja nije bila njihova, već plemenska, brinuli su o svakoj jedinki kao o sopstvenom detetu, bez pomisli da nekog pauka povremeno strpaju u torbu i počaste se mesom koje su retko jeli.
Kad god bi im se vođar približio, zamolio bi ih za malo vode, a oni su mu, kao da su to jedva dočekali, uvek nudili srnećeg svežeg mleka i mladog sira, koje su svakog jutra dobijali kao platu za prethodni radni dan. Vođaru se dopalo što bi ga uvek ljubazno i s poštovanjem primili u svoje društvo. Nisu to činili jer im je prišao vladar, sigurno ga nisu mogli prepoznati, bio je vešt u prerušavanju. Na osnovu njegove odeće bez zakrpa, čobanima beše jasno da se radi o osobi koja je imućnija od njih, ali ih to nije sprečavalo da se prema njemu ophode pristojno, bez ljubomore, predrasuda i pomisli o sebičnosti trgovca koji im nikada ništa nije ostavio za uzvrat. Tu vođar prepozna željeni znak, pa odluči da jednom od njih ponudi postelju svoje kćeri. Samo jednom, nije mogao obojici. Pokušavao je da pronađe odgovarajući način odabira, ali nikako nije uspevao da prelomi. ”Čini mi se da je jednom čobaninu rupica na bradi veća… Ili, možda… kad se nasmeje… Ne… A možda… Ne znam…… Pa da! Neka moja kćer odluči! Recimo… da im posmatra oči. Da, neka im dugo posmatra oči! Sigurno će u jednom čobaninu uspeti da prepozna nešto posebno, nešto što ga izdvaja u odnosu na brata!”
Vođar se konačno pred čobanima pojavio u svojoj zelenoj odori koju su krasila naslikana stabla šumskog drveća. Objasnio im je da će vođarica sutra odlučiti ko će od njih dvojice postati krunonaslednik. Ushićenje je zatrpalo sve delove čobanskih lica, od usana, preko očiju, pa sve do čela.
Sutradan, na gradskom svetilištu, kraj najvišeg šumskog hrasta, vođarica se susrela sa čobanima. Mnogo naroda se okupilo i uzbuđeno iščekivalo njenu odluku. Ona nije žurila. Dugo i pažljivo proučavala je oči oba brata. Na kraju odluči da izabere levog. Mladić je počeo da skače i kliče od uzbuđenja. Ali, kada je zakoračio ka vođarici, u nameri da je odnese do šuškave, zelene postelje, pripremljene u njenoj drvenoj odaji, drugi čobanin izvuče bodež i zabi ga bratu u vrat. Vođarica je jezivo zakukala pokraj mrtvog tela.
Stražari odmah zarobiše ubicu. Dok su ga vodili ka vođaru, nemoćno se koprcao i zapomagao:
– Ne! Ne! Ja… ja volim svog brata! Mrežaaar! Mrežar je… je to učinio! Njegova ljubomora je zavladalaaa! On… on je bio ljut… ljut na nas jer smo brinuli o njegovim dvojnicima. Znao saaaam! Znao sam da ne radimo… da ne treba da radimo to! Taj posao je proklet! Presede nam srneće mleko! Mrežar je ljuuut! Nisaaam! Brate, nisam jaaaa!
Vođar ga je dugo ćuteći posmatrao dok su urlici krvožedne mase pozivali na smrt. A onda iznenda otvori usta, što je odmah stvorilo tišinu.
– Užasno! – zavrte glavom vođar – Ne, to nikako nije dobro. Ali, da, moguće da je Mrežar… Svakako, vidim da ti je žao i da si se iskreno pokajao. Praštam ti i dajem svoju kćer. Proglašavam te krunonaslednikom!
Začu se tek pokoji šapat neverice.
– Hva… hvala ti, veliki vo… vođare! – zamuckujući, izgovori novi krunonaslednik čije su oči još uvek bile natopljene i nespremne za ovakvu odluku.
Vođar naredi stražarima da odvedu mladića u odaju zanemele vođarice.
Narednih pet godina vođar se više ponašao kao savetnik, nego kao vladar. Vođenje plemena nezvanično je prepustio svome zetu koji je obavljao sve njegove dužnosti. Mladić je bio na čelu plemenskih ratnika i lovaca, a takođe je vodio računa o narodu, njihovom zdravlju, ishrani i ostalim uslovima za život. Uživao je usrećujući ljude. Uprkos njegovoj bratoubilačkoj prošlosti, narod ga je zavoleo. Ipak, sumnja je čvrsto držala svoje mesto u njihovim dušama, zahvaljujući nerešivoj zagonetki: Zašto ga je vođar najpre poštedeo, a zatim mu i vladavinu prepustio? Iako je krunonaslednik prihvaćen, kao dobrodušan i brižni mladić, niko nije mogao da zaboravi trenutak svirepog ubistva. Bojali su se njegove ćudljive naravi. Svi su dugo i pažljivo promišljali pre nego što bi bilo šta učinili. U gradu su postojale osobe sa lošim namerama, ali strah je u tom narodu godinama tinjao i u to vreme postao toliko snažan da se niko nije usuđivao ni da zamisli sebe u ulozi zločinca.
Vođarica je dugo patila za očima koje su je upoznale s osećanjem ljubavi. Budila se sa sećanjem na tih nekoliko čudnih i snažnih otkucaja srca, koja je prekinuo nemoćni mlaz krvi, dok ju je pred spavanje proganjala slika praznine koja je ispunila zenice kada je oštrica zarivena u meso. Mescima je odolevala pokušajima krunonaslednika da joj se približi, ali je na kraju ipak popustila napadima uporne pažnje i nežnosti, što je rezultiralo rađanjem njihove kćeri. Nakon porođaja, vođarica je često osećala krivicu što nije odabrala svog sadašnjeg muža, već njegovog pokojnog brata.
Jednog dana, vođara je u njegovoj odaji posetio snuždeni zet:
– Veliki vođare… vidite… ne znam kome da se obratim… ne znam kako da… Ja ne mogu više! Od tog dana kada me je Mrežar naterao da… Nisam uspeo da prestanem da mislim na njega! Možda sam slab, ali ne mogu… Ne mogu više bez svog brata! Molim te…
Vođar se sažali na svog zeta, poteže sablju i odseče mu glavu.
Odmah je otišao svojoj kćeri i hladnokrvno je obavestio da joj je ubio muža, ali da će joj ubrzo naći novog. Ništa više nije rekao. Najpre nije mogla poverovati, smatravši da je to suludo. Ali, kada je prihvatila istinu, napokon se upoznala sa osećanjem mržnje. Uprkos bolu koji je vođar proživljavao zbog lošeg odnosa sa ćerkom, nikada joj nije objasnio razlog svog postupka.
Za to vreme, vođarev brat tiho se približio drvenom gradu. Kada je, uz pomoć stranih plaćenika, načuo da njegovi saplemenici postaju sve nepoverljiviji u vladareve odluke, a da su najveći ratnici i lovci još uvek uvređeni zbog vođareve odluke da kćer uda za čobanina, tajno je počeo da okuplja narod po pećinama i šupljinama stabala visokog drveća, gde je držao krunorušilačke govore:
– Najpre je ruku svoje kćeri dao čobaninu, i to onom koji je ubio vlastitog brata, a zatim, kada je delovalo da upravo takvog naslednika želi, odlučio je da liši života nesrećnog mladića. Uplašio se mogućnosti da će mu čobanin preoteti ljubav naroda. Tako nestabilan čovek ne sme biti vođar!
Okupljena masa podržavala ga je usklicima nakon svake izgovorene rečenice.
Kada je dobio podršku i same vođarice koja je očajnički želela da se osveti ocu, podigao je narodni ustanak i svrgnuo sa vlasti svog brata kojeg je nemilosrdno mučio do smrti. Novi vođar, poput svojih predaka, nastavio je sa zastrašivanjem naroda i primenjivanjem stroge pravde, dok je njegov sin, kojeg je dobio u braku sa sopstvenom bratanicom, ostao upamćen kao najsvirepiji član njihovog porodičnog stabla.
Ipak, kao buntovni delić istorije u kojoj se napadno isticao izveštačeni mir, večno će se prenositi narodno predanje da je jednim moćnim plemenom vladao i jedan neuračunljivi vođar.
***
MILOŠ BLAGOJEVIĆ je tridesetpetogodišnji učitelj iz Smederevske Palanke koji trenutno radi u Beogradu. Piše već 15 godina, ali do sada nije ništa objavljivao.
čovjek-časopis 