Pitaju se kako uspevam da stojim tako mirno. Iako se vide samo treptaji mog oka i ni jedan drugi pomeraj, ne znači da uspevam. Nekoliko sati ili tek koji minut od današnjega dana a ja jednostavno ne uspevam.
Koliko li je od danas zaista prošlo? Dovoljno da se ukočim sve do vrata. Potrebne su mi banalnosti, potreba za hranom i vodom. Kako je dobro kad se čoveku sere pa ode da sere i tom fiziološkom potrebom prekine težinu tromog turobnog stojanja.
Koliko li je već prošlo od današnjeg dana?
Pronaći ću način da izmerim trajanje misli, pa ću ih zbrajati. Gledaj ovog koliku satinu ima, kladim se da ga ne pogleda ni jednom dnevno. Ili ću posmatrati satove turista pa da tačno, iz ove perspektive, određujem koje su marke. Kao da bi mi to pomoglo. Vreme se i dalje tegli. Prošao je jedan sat od današnjeg dana ili sam ovde stao pre samo koji minut.
Noge mi trnu kao da je to bilo pre jedan ceo dan. „Kad počne da trne ti viči stoj“, da bar mogu da vičem, viči u sebi, da bar znam šta treba da mislim.
Koči se. Rekli su da se ovo dešava tek posle deset godina. Lagali su. Zašto su me lagali, zašto mi odmah nisu rekli da palac počinje da se koči posle jednog sata, ili taj sat još nije ni prošao.
Izmeriću trajanje misli. Podeliću ih u kategorije, na primer u tri, šta je ovo, jel ovo grč, lagali su me, „grč u kolenu tek za dvadeset“, znali su da će to biti već prvog dana, zašto su me lagali?!
„Look at him! I wish I could be so calm!“
Glupi turisti.
Osmehnuću se da mi priđu, sigurno smrde pa će mi oterati ovaj svrab, sad me svrbi još više, siguran sam da je prokleta misao kriva, nije me svrbelo dok nisam pomislio na svrab, nisam opazio ni miris ni smrad, ali opet dosadni roj, pa roj na svrab, svrab na svrab, zaurlaću, turisti se ne približavaju, ne mogu ni da ih onjušim, a njušenje bi mi pomoglo, tako piše u uputstvu, tamo nisu pisali o roju, za roj rešenja nema, „fokusiraj se na nešto što miriše“ to su podvukli.
Kako miriše cveće? Ne znam miris ni jednog cveta, znam kako izgleda ruža ali ne znam kako miriše, hrizantema ne znam ni kako izgleda, da li znam bar jedan cvet kako miriše, znam da miriše tiho, nečujno, parfemi su pravljeni od latica, to je samo priča za francuske turiste, i za ove ispred mene koji misle da mi je lako da samo stojim. Koliko li je samo prošlo od današnjeg dana i koliko još ostaje, mirisi ne funkcionišu, izlapeli su još jutros.
Gde nastaješ mamicu ti, da te začepim, da začepim taj izvor zauvek, ej gde nastaješ?!
Sakrile se pičke. Valjda su se izmislile do kraja.
Sada ću jednostavno da ih bojkotujem. Sigurno tako može da se otkloni svaka bol. Pa i ova u kuku. Da li uopšte postoji bez misli o bolu. Probaću da ga ne definišem mislima. Ali osetim ga. Šta ja u stvari osetim? I kako znam da je to uopšte bol? Misao ipak postoji i van misli. Probaću sada da ih sve zaustavim. Uspeo sam.
I to je misao. Zaustaviću samo određene misli. Trebaju mi kategorije.
Prva kategorija. Misli nastale sada, u trenutku i odnose se na taj trenutak. Poput mislim, trepćem, gladan sam, boli me, trnem, glupi kinez, jebao te blic. Sekundara se pomeri tek jednom za vreme njihovog trajanja. Onda, na nekom boljem mestu sat stoji ispred mene. Ovo je druga kategorija. Ne zato što je sintaksički kompleksnija misao već zato što je teža. Emotivno je teža jer podrazumeva i misao o nekoj drugoj situaciji, izvedena je iz nje, ima rep, sa sobom nosi i misao „tamo sat ne stoji ispred mene“. Šta ću sad s tim repovima, otkud znam koliko oni traju. Podkategorije su glupe, njih neću. Ovo će biti misao treće kategorije. Pored misli iz prošlosti vuče i budućnost, one neka traju minut. Sada kada imam sistem, pobedio sam. Koga?
***
IVANA MILJAK KARANFILOV rođena je novembra 1986. godine u Novom Sadu, gde je doktorirala na katedri za književnost Filozofskog fakulteta, i završila master studije dramaturgije na Akademiji umetnosti. Na katedrama, kao i na projektima bavila se kinematografskim elementima u književnim delima avangardista. Priredila je i objavila zbirku filmske proze Boška Tokina „Veliki planovi“. Radila je kao profesorka u Karlovačkoj gimnaziji, na predmetima Književnost, Retorika i besedništvo, a potom na katedri za slovensku filologiju univerziteta „Etveš Lorand“ u Budimpešti. Dobitnica je književne nagrade „Đura Đukanov“ za zbirku priča „Danas kada sam došla kući“. Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 