Month: February 2021

PET PJESAMA ĐORĐA KUBURIĆA IZ ZBIRKE “KLEPSIDRA”, Kulturni centar Novog Sada, 2020.

poezija
PESMA
 
Žmurim.
Ne pišem je,
ne sanjam je.
Samo je žmurim.
Snatreća je, krhka i lomna .
Hoću da sačuvam je takvom..
Da odnegujem je.
Nek bude sama i slobodna.
Da nadleti mutno nebo
i uzleti do plavetnog azura.
Izvan svakog zla.
 
***
 
PAUK
 
Raste na motici.
Prede do Sunca.
Stvorio je Mesec i zvezde.
Rado se prerušava u pticu.
Budući jutarnjim demijurgom
pije rosu.
Grešan je i kažnjen.
Iako lovac,
lako ga je uloviti.
Gonetajući
umrežio je svet.
Bdi nad usnulim telom.
Taj vaseljenski pesnik
nema krila
a leti.
 
***
 
SEĆANJE JE RASKOŠNO
 
Potopilo je Panonsko more
Svu našu zemlju
Ostadoše atoli koji ismisliše gradove
Nedovršene i nepokretne
Nastanjene senkama vitkih mladih žena
Panonija se batrga u sopstvenom glibu
A Venecija smrdi na ustajalu vodu
Sećanje je raskošno
I suprostavljeno svetu što tone.
 
***
 
HUK
 
Ni barokna raskoš muzike na Temzi
ni dim nad površinom Ženevskog jezera
niti uzburkana stamenost vodenice na Flosi
a ni mehurići vode zatomljeni u zlatu jantara
nisu dostatni
da nadjačaju
blaženi huk vodopada
obrušujućeg a vitkog
skrivenog u šumi kojom jednom hodah.
 
***
 
VERGL
 
Njegov kotrljajući metež proizvodio je prijatnu kakofoniju na Damu u Amsterdamu.
Sred Varaždina grotesktni čiča sa cilindrom i trodnevnom bradom kurblom je zavrteo bečki valcer.
Pamtim vašar u Čantaviru po mladom livrejisanom majmunu koji je, nasađen na Majstorovo rame, uz kez, zahvalno primao novčiće u plehani lončić.
Jednonogi verglaš iz Provanse, pre stotinu godina, svirao je neku setnu melodiju okružen žonglerima, pelivanima i secikesama
Na Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu jedan živopisni Slovenac dva sata manično je vrteo ručicu vergla pred Zmajevim spomenikom.
Mnoštvo đirondašica u Materi verglaju simfoniju pred kamenim crkvama.
Trgovima baskijskih sela konji kasajući okreću zurrunbiloe kao što bi okretali dolap.
 
Srodan je psu. Njegova jednolična, monotona melodija nalik je lavežu.. Udruženi, tvorili bi osobenu, nadrealnu magiju.
 
________________________________________________________________
 
ĐORĐE KUBURIĆ rođen je 1958. u Bačkom Petrovom Selu. Diplomirao na novosadskom Filozofskom fakultetu (odsek za jugoslovenske književnosti i svetsku književnost). Piše poeziju. Bavio se rok, filmskom, pozorišnom i književnom kritikom. Objavi, tu-i-tamo, poneki prikaz ili esej. Živi u Subotici.
 
“Đorđe Kuburić je prema mišljenju kritike pesnik koji na osoben način povezuje urbano iskustvo kulture sa svetom prirode kao naličjem iracionalnih stanja i duševnih poniranja. Između tela i jezika tako se uspostavlja nevidljiva, ali bolna spona, pa ono funkcioniše kao svojevrsni „živi pergament‟ koje prolazi kroz proces jezičkog tetoviranja (Sloterdijk). Bez obzira na konkretne citate, bili oni iz sfere rok muzike, psihoanalize ili filma, ili ironijskih pastiša V. Despotova i V. Rešina Tucića, a u ovoj zbirci R. Petrovića, J.Aćina, V. Blejka, Biblije, antičke mitologije, D. Linča, A. Dedića, itd. Kuburićeva pesma nosi znak autentičnog glasa, koji određene kontekste prilagođava vlastitom doživljaju sebe, sveta i pisanja, i stoga se artikuliše kao svedočanstvo lične poetske mitologije. Tu i jeste teškoća prilikom pokušaja svrstavanja Kuburića u određene poetičke tokove srpske poezije počev od osamdesetih godina prošlog veka. Pounutrašnjeni lirski glas svakako je čujan, ali u ovoj poetici postoje i kritički verizam i neoavangardni bunt, kao i palimpsestno prizivanje različitih kulturoloških i poetskih iskustava u tekst pesme, a to je, opet, tipično postmodernistički postupak.” – iz recenzije Bojane Stojanović Pantović
 

NA VALENTINOVO

poezija
Kaj to veter pripoveda,
z nekim se spomina,
kaj se fali, kak je zbavil
svetog Valentina?
 
Bil je v snegu sam, bez puta,
ni znal, kam bi hodil,
vetru ga je bilo milo,
pak je njega vodil.
 
V vsaki grm je svetec gledel,
kad je v šumu zašel,
tičeke je vsigde iskal,
ali ih ni našel.
 
Vse je lepo, vse v belini
lepše nemre biti,
ženiju se danas tiči,
zakaj bi se skriti?
 
Ni ih niti nigde čuti,
kaj tak dugo spiju? –
Smrzli su se, bogci mali,
zato vsi mučiju.
 
DRAGUTIN DOMJANIĆ (Adamovec, 1875. – Zagreb, 1933.) iz zbirke pjesama “PO DRAGOMU KRAJU”, 1933.
 
u predgovoru knjige:
 
Ove popevke predajem narodu
onak, kak ih je moj dragi sin
za izdanje složil i priredil.
 
Mama
 

NOVE PJESME STEFANA MITIĆA TIĆMIJA

poezija
Hajde, zini već jednom AAAAAAAA
 
„Hajde, zini već jednom.“
Viče zubar, viču novinari.
A meni se oduvek samo ćutalo.
Ćutalo o svemu.
Tu i tamo imao sam neke ceduljice.
One sada obilaze svet.
Odavde do Japana i nazad, po obodu.
One će me nadživeti.
Ja se voštim i krošnjam: dan po dan.
U cipelama mi sitan šljunak sa Morave.
A dom tamo gde otvorim notes.
Imam brkove od jogurta
i šešir od novinske hartije.
Deci iz komšiluka već odavno sam bajat:
oslovljavaju me sa „Čiiiiko“.
 
„Hajde, zini već jednom.“
Viče rodbina, viču ovi, viču oni.
A meni se oduvek samo ćutalo.
Ćutalo o svemu.
Tu i tamo imao sam neka nadanja.
Katkad uspevao da ponesem kornjaču na leđima.
I često poooojma nisam imao.
Odrastao u štali prepunoj slame,
modrih kupina i zvezdane prašine.
Kroz prozorče za ptice posmatrao svet.
Sanjao da sam krilat.
Sad sanjam kako sa daske padam u okean.
Kako mi iz očiju vade zelene alge,
iz ušiju zvukove sirtakija,
a iz dlanova srč polomljenih tanjira.
Sanjam da sam tamo gde su me nekada zvali Odi.
 
„Hajde, zini već jednom.“
A ja ne smem.
Između zuba nosim jedno žumance.
Liči na sunce, skuvala ga nana, davno.
 
***
 
OTOM POTOP
 
Budala koja snagu pronalazi u krhkosti.
Eto, to je on, Oto.
Nije potrebno da poseti
Muzej iluzija u Nušićevoj,
dovoljno je da ujutru otvori oči:
kapak po kapak.
 
Njegova država je Privid.
Nalazi se tamo
dokle mu pogled doseže.
Tu, na okohvat i metar preko.
 
Budala koja temelj gradi od pamuka.
I očekuje sigurnost kad dođe do krova.
Eto, to je on, Oto.
 
Živi u beskonačnom nizu asocijacija.
Povezuje ih u milisekundi: hop, hop, hop.
One se lepe jedna na drugu
te mu tako ometaju Stvarnost.
Doživljaj se lepi za doživljaj
i više ni u šta nije siguran,
sve je mulj.
 
Taj Oto ne živi, proživljava.
 
Ljudi sanjare da dožive stotu,
On se
na svih svojih trideset osam
sapleo.
Glup iznova.
 
Nehotice se uvek dočekao na nadu.
 
***
 
MOJ SIN, TIH KAO TAMIŠ
 
„Moj sin bio je tih kao Tamiš.“ Rekla je majka. „Nije bilo potrebe da se škilji, sasvim jasno videla sam ribe koje su plovile i mrestile se u njemu. Toliko je bio čist, dobar i bistar. Čitao je stripove kraj reke i skupljao kamenčiće. Te ovaj, te onaj. Imao je čitavu kolekciju. Čuvao ih je u starom koferu svoga oca. Oca sa kojim nije govorio. Probadalo ga je sve to.“ Rekla je uplakana. Oči su joj bile modre, kao grožđe. „Kad su ga izvukli mrtvog iz reke, u džepu jakne našli su oproštajno pisamce sa rečima od mulja. Pisamce teže od čitavog Pančeva i kamenje… I kamenje, da, ono kamenje…“
 
___________________________________________________________
 
STEFAN MITIĆ TIĆMI (1992, Leskovac, Srbija)
Dela: “U’vatile me lutke” (ARTE, 2015), “Ja sam Akiko” (LAGUNA, 2018), ‘’Kaput od mahovine’’ (LAGUNA, 2020), ‘’Tu, nadohvat muke’’ (POVELJA, 2020) i “Džem na oblak” (kratki poetski film, 2021).
 

POEZIJA, PROZA I ESEJISTIKA SUVREMENIH MAKEDONSKIH AUTORA U PRIJEVODU BORJANE PROŠEV-OLIVER: Tanja Aždaja

proza
PROZNE MINIJATURE TANJE AŽDAJE
 
Ponudi se bombonima na recepciji, svi smo mi gosti na ovome svijetu.
 
***
 
Prođoh pokraj tebe s nervnim slomom, ali me nisi primijetio.
 
***
Kakvim matematičkim vještinama vladaš?
– Pretvaram imaginarne probleme u realne i nakon toga ih racionaliziram.
 
***
 
Kokoš poliglot želi biti kremirana u juhi sa slovima od tjestenine.
 
***
 
Nitko te ne pita kako želiš doći na ovaj svijet; možda želiš doći oprašivanjem, da te umjesto rode donese pčela.
 
***
 
Makedoniji ne trebaju vize. Sve granice su prijeđene unutar države.
 
***
 
Žirafa je koza voajer.
 
***
 
Ako ti treba netko da te ostavi na miru, tu sam.
 
***
 
Jedno je biti mazohist, drugo je biti žrtva sadista.
 
***
 
Taman posla da se uozbiljim pa da mi se svi smiju!
 
***
 
Ne dijele nas zidovi i vrata, nego pragovi tolerancije.
 
***
 
Ulazi d u sobu s ogledalima…
 
d | b
— —
q | p
 
***
 
Ako ne postaneš pepeo, nećeš znati jesi li feniks.
 
***
 
Živim sa žanrom u očima.
 
***
 
Uzalud ćeš se objesiti, nije to tvoj nivo.
 
***
 
Mile voli discourse.
 
***
 
Ako ovako plačeš, bolje mi je da ne umirem.
 
***
 
Ne moraš biti plesač da bi proputovao svijetom, možeš biti i vjetar.
 
***
 
Ljubav je odsutnost kanibalizma.
 
***
 
Niskobudžetni zabavni film: makedonska politika.
 
***
 
Ignoriram te, znači postojiš.
 
***
 
Hajde, umri ti prvi, pa da ne patiš za mnom.
 
***
 
Plačem s uključenim brisačima.
 
***
 
Pišem iz duše dna.
 
_____________________________________________________________________________
 
TANJA AŽDAJA je rođena 1985. u R. Makedoniji. Još od malih nogu kreće tražiti sretnu zvijezdu s prvim parom cipelica od plazma keksa. U dobi od jedne godine gubi cipelice u bitci na Mliječnome putu. S dvije godine shvaća da su mnoge zvijezde na putu kojim je krenula prašnjave te kupuje prvi par svilenih opančića za gladak hod kroz kozmo(kao)s.
U jednom trenutku završava osnovnu školu i matematičku gimnaziju, a već sljedećeg, Fakultet elektrotehnike. Potom po drugi put snažno zamišlja istu želju, a zvijezda mazohist zasja od sreće i eksplodira po repu jedne komete.
S 20 godina Tanja želi biti udomljena u srcu astronoma i počinje nuditi satove parasomnije. S 25 počinje kipjeti i davati rezultate kao sa 60. S 30 doktorira na znanstvenom institutu, gdje živi na radnome stolu i radi kao istraživačica.
U slobodno vrijeme lovi ideje padavičarke izložene po sajmovima. Na nekom od tih sajmova mogu se naći i njezine dvije knjige „Gajle cinema“ (zbirka igara riječi) i „Seir i ništa“ (ilustrirane igre riječi – zajednički projekt s ilustratorom Dimitrom Grčevim).
 
– Prozne minijature Tanje Aždaje izbor je autoričinih tekstova objavljivanih na makedonskom sajtu Okno https://okno.mk/taxonomy/term/34866
 

U MRAKU

poezija
gledaj donje rublje
ovješeno po neboderu
suši se pokretna tama
banalne noći prljaju sve što je nevino
ništa ne može osušiti glupost
dođi, odlazimo iz grada
lukobrani brane luke
od valova prezira usamljenosti
 
zašto si me pozvao na more?
 
htio sam ti pokazati valove
i govoriti uzaludno o mraku
i recitirati misli o prvoj sukrvici
koja nas možda iskupljuje
htio sam ti reći
da je mrak obična pojava
da su krunice u automobilima banalne
da su križevi oko vrata banalni
da su banalni i debeli zlatni lanci
na sirovim crvenim šijama
da je banalno prstenje totalno banalno
na seljačkim prstima bez intelekta
 
i bez mora znam
dijagnozu zemlje
ali volim sjediti uz tebe i nesvjesnu vodu
slušati rock i gristi usijane žice
ako malo i ostarim kao iskusna gitara
nema veze, glazba ne može ostarjeti
htio sam ti reći
da je nemoguće izraziti se kratko
o dugom putovanju nakraj noći
 
htio sam ti reći
da je banalno postalo nepodnošljivo
da su sapunice mokre od epskih organizama
od lažnih jecaja, ljigava smijeha, reklama, interijera
da samo more može podnijeti
banalne dijelove ekrana
da se banalni grčevi banalnog
zabijaju duboko kao sklizavo smeće čak i u daleki
antarktički led bez televizije
 
i bez mora znam
dijagnozu blata
ali volim sjediti uz tebe
dodirivati tvoje prolazne ruke
tvoje valovite hlače, tugu, sve
naginjati iz boce buduću nostalgiju
votku, pivo, vino i violine, barove i alternativu
crne južnoameričke rijeke u ponoć, sve
 
da bih te mogla voljeti
ja ne moram znati ništa
o paralelnim praznim svjetovima
zaostaloj slami, o slamnatim milijunima
koji gledaju ushićenu prazninu
slamnati laboratorij big brother
o novčanim misijama na mozak i Mars
ti i bez mora znaš
kolika je moć moje privrženosti
tebi i nestajanju
 
znam, more samo podcrtava
svakodnevicu kao banalnu vodu
taj tamni sjaj u mraku
kratkotrajni pokret tople svemirske juhe
prije kraja koji nosimo u dahu
 
MILKO VALENT (Zagreb, 1948.), iz zbirke pjesama “OTVORENA ROSA”, V.B.Z, 2017.
 

NOVE PJESME DUBRAVKE BOGUTOVAC IZ CIKLUSA “MOJ DEČKO”

poezija
MOJ DEČKO VOLI UDALJENOST
 
Mi smo inače susjedi.
Ali otkad je izbio ovaj rat, ja sam u izbjeglištvu.
Od tada naša ljubav cvjeta.
Moj dečko voli udaljenost.
Smišlja literarne asocijacije kako bi me zaveo.
Citira mi A Be Šimića.
A ni ne zna da sam podsjeća na Crnjanskog.
Zanosan je moj dečko otkad nismo susjedi.
Što sam dalje, to sam mu draža.
Priželjkuje da ovaj rat nikada ne završi.
 
***
 
MOJ DEČKO ODGOVARA NA PISMA
 
Moj dečko odgovara na pisma
sutradan.
Uhvati se za logičke pogreške u njima
i komentira ih.
Sve drugo prešućuje.
Njemu je neobično važno
što ja inzistiram da me se oslovljava sa Gospođice.
Vidi u tome svojevrsni feministički problem.
Preskače redove i redove
nježnosti,
bujice osjećaja,
ignorira toplinu koju mu šaljem
i pita me:
Kako to misliš,
Gospođice?
 
***
 
MOJ DEČKO NIJE RAVNODUŠAN
 
Teško je ostati ravnodušan nakon tolikih riječi,
kaže moj dečko.
Morao bih biti sociopat da mi ne budeš draga,
dodaje.
To je njegov način da mi kaže
nešto lijepo.
Ali prekriži me,
dodaje za svaki slučaj,
da ne bi bilo zablude.
On uporno zaboravlja
da je zabluda
najljepši dio.
 
_______________________________________________________________________________
 
DUBRAVKA BOGUTOVAC (1981) trenutno je u izbjeglištvu u Srijemu, a neki tvrde i u Slavoniji. U vezi je na daljinu sa srpskom književnosti i geštaltom, a za potrebe poezije i s dečkom.
 

DVIJE PJESME MARICE FERHATBEGOVIĆ (iz poetskog ciklusa “Dom”)

poezija
 
SOBE U KOJIMA NAS JE SVIJET IZDAO
 
da mi je da dođeš tu
makar još samo jednom, mama
u našu staru kuću, staru koliko i djetinjstvo
gdje smo bili svi još netaknuti, cijeli
da zagospodariš svojim autoritetom, pojavom
sitnim očima koje ciljaju u nas dok slušamo taj tvoj
vječiti monolog koji okreće sobu i namještaj
poredaš nas kao đake, i oca isto
prevrćem očima dok pričaš a oni se ne miču
jer ja sam nemirni đak uvijek si to znala
i tada ti smijeh siđe niz grudi kriomice
 
a u noćima kao ova kad sve oživi
na oba svijeta
da mi je da prenesem naš dom
gore na otok koji se odlomio
od tvog dlana mama
tvog dlana koji se još opraštao od radosti
i velike tuge
na nebu strašno nesigurnom
da vam dodirnem lice
i tebi mama
i ocu i sestri
da vam kažem koliko mi nedostajete u svakom
gradu i vremenu
da vam kažem da je bol drvo
koje raste u meni i danas kada znam
da je život samo soba negdje
usput u nekoj ulici gdje su pod prozorom
psi lajali
 
poslije bih lakše disala
lakše živjela, mama
i vjerovala da sam mjesec
nad bijelim sobama
u kojima nas je svijet izdao
 
***
 
LONAC PREKUHANIH USPOMENA
 
Sestri
 
gledam te mama kako silaziš
do mene
čak stidno jer neki te ljudi
znaju ubjeđivati
da sam umrla
a ti znaš da su oni već posenilili
zaboravili
i nije njihovo da pamte
ipak ti si majka
ne mogu oni vidjeti kako nas dvije prvo
popijemo kafu
u tri sata kad dođem s posla
dodaš mi lonac prekuhanih uspomena
da ne pravim ručak
već je puno sati i djeca su mi gladna
zuriš u lonac koji odlazi
i tvoje oči su odjednom zbunjene
vraćaš se u sobu punu vriske
uspomena
tu je go i hladan vazduh
zagrcnuta si od straha ali moraš tu prenoćiti
tu je sigurno jer lopovi i bogovi
pljačkaju stare ljude koji spavaju
na predgrađu očaja i ludila
uzimaš koru od banane i stavljaš na ono svoje
razrooko oko
jer negdje si pročitala da se tako
rana progrize
 
MARICA FERHATBEGOVIĆ (1959, Živinice, BiH)

ne propustite: NOVE PJESME DUNJE MILUTINOVIĆ

poezija
DVE TREĆINE MAČKE, JE LI TO MNOGO
 
Hoću da živim više života:
Jedan u Pančevu,
a da radim u Beogradu
i imam za linijski taksi uvek.
Mašala – 15 minuta 250 dinara
preko Dunava, pa peške.
Taj grad je iznenađenje
i njegova reka me vraća u Alabamu.
(Nije da sam ikada bila,
tek sam skoro
prvi put bila i u Pančevu).
Sve ostalo mu je malo postapokaliptično
sem kiflica i krošnji u centru.
 
Jedan život u Atini, molim.
Jer je beli grad na moru
i tuda su hodali bogovi,
drogirana Pitija s Kerberom
bez povoca.
I filozofi.
I liči na Kaliforniju
po onome što znam iz knjiga.
Male plavobele tende na ulazu u grad
Zarđali bojleri i prva generacija
sunčanih panela
po krovovima trošnih kuća.
I pomorandže i palme i žukva.
A vikendica u prašini je dovoljna
za život, u kome si uspešan.
Sve je duplo veće od duplo više sunca.
I miriše na kilometar.
A ima i nečega krutog
kao ispucala zemlja,
ili stubovi,
ili savršen nos.
Harmonija slobode i pravila.
Naučim starogrčki,
za sporazumevanje s Heraklitom i Homerom
Dante mi je rekao da ću ih sresti.
I biću spremna.
 
Jedan vek svoj da samo hodam
po irskim poljima i liticama.
Celu da je pređem peške
zelenu i mokru
navučem hronični bronhitis
ili rahitis.
Pluća i kosti – to je da se troši.
Da ne utihne grlena pesma
i u sve legende poverujem,
alhemijom potpetica.
Preživljavajući, kroz apsurd, svesna.
Golicavo me raduje
odjek jezika koji umire
u onom, koji svako razume.
Naučiću taj vratolomni prastari galski,
biću mu čuvar.
Gutaju me magle što nose utvare i vile.
I ljudi često nestaju.
Sve je zamađijano,
ali su čekanje raskrinkali
i nije im strana glad.
Tamo bih sigurno pisala bolje.
 
Jedan bih provela u Arizoni
vozeći kamion
po celom kontinentu.
Išla na sve moguće koncerte
jer tamo dođu svi,
na predavanjima bih slušala
kad govori Čomski
i svirala sve od harmonike do bendža
u bendu
sa kojim bih opet obišla kontinent
ovoga puta u kombiju,
jašući na nesanici.
Zna ona kuda.
 
Jedan život sa mornarom,
čekajući u lepoj samoći
sa decom, na njegove priče
i povratak kući.
Uvek pomalo brižno.
Jedan život kao mornar, dugokosi,
u kome mene neko čeka,
a ja sam im,
kao mornareva žena, verna.
I kao u ovom sada životu,
pisala bih pisma
i sedela s Mesecom
ćutke.
Pregovaramo pogledima.
 
***
 
DAN DERBIJA – NEOBJAVLJENI EP FRENKA LARAMIJA
 
Klaćenje raspalog busa
smešta me u zaprežna kola
nekada negde na Divljem Zapadu.
Cipele su postale čizme,
obruč šešira, meko na kosi,
u šakama čvrsto kaiševi
tašne od kože.
Spuštam pogled – odjednom,
držim uzde.
 
Pred ulaz u šumu
u čoporima naskaču
banditi obrijanih skalpova
viču, pevaju, psuju
nadnose se nad devojke,
guraju starce
i svi unutra kao da se smanjuju.
Njihova obest nema veze sa igrom.
 
Starije žene huškaju na pobunu:
– Deco, pa nismo na Divljem Zapadu!
Hladno se osmehnem,
samo žene slušaju žene,
dok deca, neka već prosedih brada
prezrivim keženjem prikrivaju stid.
Slinava podrugljivost na licima hijena
u prisustvu nejači.
 
Vozač, nemoćni šerif,
goni konje punim kasom
pokušava da nas sve razveze
pre nego što neko strada.
Tetovirane ruke se kače o šipke
Lica lažnih vojvoda sa njihovih butina
sva skaču kao jedno.
Ni devojčicama ne treba toliko opreza,
koliko strašnim momcima treba zaklon.
Strogo čuvana tajna
potisnuta u nesvesno.
 
Kola se ljuljaju u brzini,
turira motor, njište konji,
grla urlaju. Sa znojem
u vazduh isparava panika.
 
Iz skoka jedan veliki
sleće na mene, malu.
Spremno ga dočeka koščati lakat.
Neprijatnost u rebrima ga otrezni,
kliberi se i kaže:
-’zvini..
Na Divljem Zapadu sigurno bih
bila najbrži revolveraš u gradu.
Ovde mi je, umesto ruke,
samo jezik brži od pameti:
-U redu je, ti si zaista tako širok.
To ga prene – dva nula za mene.
Ležerno izdržavam
led njegovog pogleda
There can be only one.
Zna i on.
Drugi ga povlači
u stilu pusti budalu
i sada pevaju
još glasnije
jer šta bi drugo.
 
Odbijam da budem talac
zajapurene buke,
ubrzo izlazim, sama u sred šume.
Lagano vučem čizme po prašini
sasvim bez straha.
Znam da se čopor ne napušta,
kad samo u njemu
nisi slab.
 
***
 
ŽIVULJKE
 
Od životinja za koje znam,
u mom dvorištu žive
treći pas,
bezbrojni, ili isto treći mačak i
dvadesetdvogodišnja kornjača
veličine muške šake.
Kornjača proguta pet sardina
u pet zalogaja,
a mačak nikada
ne pojede glave.
Pas spava u žbunu lavande
na koju posle miriše.
 
Od životinja za koje ne znam,
znam da tu žive
i zmija i jež.
Krticu se pravimo da ne primećujemo
kad pomera
vrh svoje iskopine
na metar od naših stolica.
Puštamo je da misli
da to što nas ne vidi
i nju čini nevidljivom.
 
Trenutno nemamo mačku,
mislim, ženku,
pa se po puzavici na zidu
bacaju gušteri
i kao koze po branama, šetaju grlice.
Svakog jutra
dok još nema nikog
svrake prečešljaju teren,
držeći liniju.
Puževi golaći
jedu mačiju hranu.
Ostavljaju po njoj tragove.
A gačak čak umoči hleb
u vodu za pčele, sa klikerima
gledajući me pravo u oči.
Jer jedino bi čovek
možda mogao da ne zna:
Niko nikog ne dira na pojilu.
 
***
 
SLOVENSKI MATRIJARHAT
 
Kada je prva žena
pošla u svemir,
majci je rekla
da ide samo nešto da obavi.
 
Nakon prve samostalne izložbe
umetnica je sa proslave otišla ranije:
u 30 godina, imala je
izlazak do deset.
Majka je čekala u mraku trpezarije.
Kao da i sam pogled
nije bio dovoljan da ubije,
teška staklena pepeljara
proletela je umetnici
tik pored glave.
Pogled
nije promašio.
 
Oduvek sam htela
da samo ostavim
Dobro sam
na parčetu papira,
odem i nikad se više ne javim.
Neopterećena svojim tragom,
možda bih i stigla negde
da mama nije tako
ponosna na mene.
 
______________________________________________________________________________
 
DUNJA MILUTINOVIĆ, iz Beograda. Završila nemački jezik i književnost. Bavi se prevođenjem i uči irski. Pesme su nastale 2020. pred i na onlajn poetskoj radionici Ognjenke Lakićević.
 

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA INES KOSTURIN “HERBARIJ”, Sisačka udruga za promicanje alternativne i urbane kulture, 2021; četiri pjesme

poezija
SULUDOST SMRTNOSTI
 
Ponekad se čini
Što duže čekamo kraće živimo
I u tmurnoj toplini naših potplata
Izbija cvijeće
Da označi mjesto kamo ćemo se vratiti
Nastaviti čekati
Po čekanju mjerimo život, ne samo dane
 
I ako budem čekala svaki život
Da kosa naraste
Nokti da otpadnu
I još previše prenebitnih sitnica
I onda u drugom životu
Opet isto
Samo onda da narastu nokti
Da otpadne kosa
Da se rasprsnu zubi kao prezreli nar
 
Ako prejako kihnem
Hoću li tada rjeđe živjeti
 
Već sada kao da živim
Svaki treći dan
Dišem svaki treći sat
Ostatak vremena čekam
Da pluća prodišu
Da srce prolupa
Da riječi progrizu napolje
 
Suludo od stajanja
Cvijeće pod nama umjesto
Kroz lišće diše kroz dlanove
I tek kad se maknemo s mjesta
Jasno je koliko procvate
Tlo na kojem se korjenujemo
 
***
 
PRISILNA IZBIJELJENOST
 
Vrlo oprezno
Uzgojila sam divljinu u kosi
Oprezno
Da ne proguta i mene
Barem ne još
 
I sakrila kukavički satove
 
Sakrila lica što se izbjegavaju
I lica što previše govore
I ona što odaju previše šuteći
Gradeći od sjevera na dolje lice
Kojeg se neću previše bojati
I koje će samo ponekad režati i na mene
 
Vrlo
Vrlo oprezno
Odgojila sam divljinu ispod kose
I nanijela pun džep špranja
Kao cjepanica što se brižno unose
Da produže ljeto
Da me potajno
Nose u krošnje i da živim
Uz svoje još barem dva ljeta
I da ne budem samo jedno lice u jedan život
Nego da me i voda odnese
I da izgorim
I da se raspadnem da iz mene
Proklija jutro
 
Na susjedinom raspelu nekome nije
Otkucao lažno novi početak
Pa se pola sela sjatilo
A malo je tko znao
Ostaje li život iza pretrpanog stola
I zatrpanog groba
 
***
 
POTISKIVANJE
 
Izašla sam u zoru
Pokupiti veš
Objesiti novi
Pogledati jesam li još čitava
I poznajem li se još
 
Neka jutra vole lagati
Neka jednostavno vole uzbuđenja
Igrajući se lovice sa stopalima
Šalju me noćima na putovanja
Slijepim ulicama
Da se vratim izmorena i znojna
I ne potpuno tu
 
Južina nosi venecijanske maske i snijeg
Pa biramo želimo li glumiti
Samo licem ili cijelim očima
Da nam odgovara ovo vrijeme
 
Neki su životi lakši za odigrati
U njima se riječima kaže sve što se misli
 
Sutra mi neće smetati
Što je štrik smrznut i što se vlaga
U kući koti poput divljači
Oprala sam ljetne oči
Ostat će vani do prve suše
 
Do tad treba oprezno disati
Da ne ulaze virusi
I sve što još neizrečeno pluta
 
***
 
POTKIVANJE
 
U godinama
Kad se svako zastranjivanje smatra izdajom
Čak i pločnici su neprijateljski nastrojeni
Prema potplatima
Pa upijaju bilo koji pogled koji nije prepisan
Nečijim koljenima vrebajući
Priliku da me prizemlji
 
I možda nije potpuno točno
Ni potpuno prikladno praviti se da su poklade
Cijelu godinu
Nositi tuđe kosti i tuđa leđa
Međutim potpuno je privlačno
Biti neočekivan
 
U godinama
Kad se zemljani putovi zanemaruju
Jer su preblizu prirodi za našu ugodu
I k tome pamte tko je prošao po njima
 
Prebrzo se prihvaća prolaznost
Ironično
Jer nikad se nije više odbijala smrt
Učim kako se potkovati
Da me se čuje
Ako se već glođem kroz godinu
Pa je od ogrizaka sve manje vidljivo
Kako sam počela
 
Učim kako se saviti
I obuti željezne čizme
Da ne potonem tek tako u kaljužu i
Da ostanu moji otisci po čelima spavača
Čija čela odaju ishlapjelost i predaju
 
Bez obzira koga ću probuditi
Upalite svjetlo
 
___________________________________________________________________________
 
INES KOSTURIN rođena je 1990. u Zagrebu, ali živi u Petrinji. Magistra je primarnog obrazovanja.
Samostalno je 2014. godine objavila prvu zbirku poezije, Papirno more, a početkom 2021. objavljuje drugu zbirku poezije, Herbarij.
Poeziju objavljuje u raznim zbornicima i časopisima. Na međunarodnom natjecanju Concorso di poesia e teatro Castello di Duino 2018. osvaja treću nagradu.