IZVINJAVAM SE NA “KAKO SI?”
Sve što sam ikada poželela
bilo je u istini
da se ne ponovi
ono kroz šta smo svi prošli.
I htela sam da mi se ponudi
u onoj noći kad je sve moglo biti moje
da bude sve moje,
jer bi i drugi tako bili srećni.
Smrt je neizbežna stvar.
Svi smo bežali
svi se pokrivali krilima
koje su drugi odsekli,
ali niko, osim nas,
neće nositi svoju glavu
u danima patnje.
Dobro je onda kada smo srećni
kada glava leti
i misli iznad nas.
To je onda kada pitamo
„Kako si?”
I dobijemo, a možda i ne,
isto to pitanje.
***
BILA JEDNOM JEDNA KNJIGA
Čitam i pijem ovu kafu
četvrti sat
niti je crnja, niti hladnija
od onoga što trenutno mislim.
I čitam ispovest čoveka
koga mogu nazvati „kolega”.
Ne samo po profesiji
ili podeljenoj fakultetskoj stolici,
nego i patio je čovek.
I pati na preko dvesta strana
faktografski i
pa iz tuđe perspektive,
a svoj bol ostavlja samo na naslovnoj strani.
Mislim da nije ni zaplakao
kad je sve video i čuo,
ali evo kroz prozore
čuje se dečji plač
koji prestaje kad sam zatvorila knjigu
i došla do taloga.
***
OPET, BILA JEDNOM JEDNA KNJIGA, ALI NE I MI
Kada mogu reći: Ja sam iščupala!
Kada mogu reći,
jer sam videla.
Ja sam ti dala tu knjigu gde je život.
Ja sam ti dala tu svest
koju je neko drugi predočio.
I ti kažeš nekom svom dobrom prijatelju:
Znam, znam to od ranije.
Kad mogu reći da će se ponoviti
ona magija tvog, mog posla
ona magija koja nikoga ne ostavlja
ne pušta
da diše u ravnodušnosti…
Videla sam cvetanje
ono koje je jednom godišnje
na izmak mog fakulteta
koji je obeležio moj život
a taj cvet svaki mir posle.
Mogu da umrem.
Bila bih ispunjena,
jer mogu reći,
jer možeš reći:
da sam ja znala
kao i ti.
***
ZAGRIZ(AK)
Moram vam reći
Jako je teško zamisliti
kako neko preživi ukus uspeha.
Zamislite, grizete do imena
i na vašim belinama
ostaje trag krvi
onih prethodnih.
I vi ćete to progutati.
I posle toga
neko će usvojiti da ste potrebni
onda kada njemu uslugu molite.
Ostanimo pri sebi u divljini
da najbolniji osećaj ostaje
šamar
koji i sebi opalite.
Ostaje nam da pljunemo
po sitnom broju godina
nedoraslom
njihovom uspehu koji su mladi
postigli.
***
PRST U KRST
Ni pogled kroz prozor
Ni čista reč oprana suncem
Ne govori o nastavku života.
Začudimo li se ikada,
nad sopstvenim krstom?
Vreme je da on nas ponese.
No, breme je da se čuda dese.
Kucnulo je:
o vrata našeg jastuka,
o čelik našeg srca,
o jablanovu koru koja puca.
Potrebno je tek pored nas
da zasija jedna glava
da se i u snu spava
da se izoštri java.
Vidiš li? Osetiš li?
Tek obzirno isprepleteni prsti
Mogu biti predznak da se sudbina krsti.
_________________________________________________________________________
GORICA RADMILOVIĆ rođena je 21. II 1992. u Somboru. Diplomirala je i masterirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za srpsku književnost i jezik. Trenutno je honorarno angažovana na projektu Leksikon pisaca srpske književnosti Matice srpske. Poeziju objavljivala u časopisima Letopis Matice srpske, Povelja, KULT, Poenta.
čovjek-časopis 