Odrasla sam u kući u kojoj se pivo otvaralo viljuškom. Nedelje su bile lepe male večnosti okončavane spremanjem knjiga i sušenjem kose, na kauču, između dva brega naslaganog veša. Majka se smeštala u svoj kutak za peglanje i uključivala televizor. Upravljana njenom rukom, pegla je klizila vrelim stopalom niz rukave tatinih košulja. On bi nedeljom uveče odlazio kod Vladana, u susedni stan, da gledaju utakmice. Ponekad su od njihovog nezadovoljstva ili euforije odjekivali hodnici zgrade. Tata je znao da opsuje. U tom smislu, nije mu se mogla osporiti kreativnost. Svakodnevno je pomerao granice psovačkog nadahnuća. Psovka se javljala kao poetizovan vid priznavanja nevolje. U verzijama koje je on stvarao, često su bile deseterački spevane, što im je davalo smešan epski kontrapunkt. Ali motivi su imali avangardni karakter. Umesto boga, krvi, hleba i drugih tradicionalno biranih objekata za one radnje na terenu psovke, u očevom repertoaru povremeno su gostovali kanarinac, dukat uglačani, papilotna ili tranzistor. Jednom čak i lipova daska. To je bilo onda kad sam im rekla da ću upisati filozofiju. Čuješ li ti ovo, dreknuo je ka majci i istog časa uveo lipovu dasku u trpni koitalni kontekst. Posle mnoštva uzaludnih pokušaja da mu veže u čvor taj, kako je govorila, ,,pogani jezik“, majka je prestala da se zgražava. Ovog puta mu se čak pridružila: Dina, sunce mu jebem, pa zar nije bio plan da upišeš farmaciju? Bio je. Većina roditelja voli da zamišlja budućnost svoje dece kao put u život lišen neizvesnosti. Za to je potreban siguran posao, a teško obolelo društvo traži apotekare. Mnogo apotekara. Ekrane su već bili zaposeli vidovnjaci i iscelitelji, a prometna raskršća – apoteke, male mirišljave kasarne sa uredno postrojenim medikamentskim jedinicama. Narod je dolazio da se naoruža utehom i otupelošću. Utehom, da bi mogao da živi, a otupelošću – da ne misli o životu sklepanom na temeljima utehe.
A lepo mi je stajao beli mantil. Nekoliko dana po upisu u Srednju medicinsku, sašila ga je po mojoj meri baka Katica, komšinica iz prizemlja, penzionisana kostimografkinja. Hopa-cupa, skoči, da ti vidim oči, pevušila je starica dok je preko mojih leđa i bokova zatezala krojački metar. Živela je sa već prosedim, mentalno zaostalim sinom Veliborom, koji me je jednom u ulazu uhvatio za dupe. Manguparija iz kvarta zvala ga je Velibor Sto Posto, jer je nesrećnik svoje rečenice često završavao izrazom statističkog apsoluta. Joj, Dina, kako ti je dobro dupe, sto posto. Svaka zajednica, ma koliko bila mala, mora da podnese danak unuverzumu neotpornom na greške. Velibor je simbolizovao kosmički otkup naše zgrade. Zato mu se sve praštalo i bio je voljen. Njegov život sastojao se u tome da jednom dnevno izađe u park, povremeno uhvati nekog za dupe i mirno stari sa svojom majkom.
Ponekad sam ostajala malo duže pred ogledalom obučena u beli mantil. Donjim rubom mi je doticao kolena. Kad nikog nije bilo u stanu, oblačila sam ga na golo telo. Koža mi se prijatno ježila pod sveže uštirkanom tkaninom. Medicinski mantili mojih školskih drugarica bili su kupljeni u radnjama. Stajali su nekako kruto i stubasto na njima, pozivajući na profesionalnu distancu, ali ne i na stereotipne aluzije koje uobičajeno budi tako uniformisan ženski stas. Moj mantil je bio skrojen da me učini privlačnom. Uostalom, nosila sam ga obilazeći krevete u kojima su patila ljudska tela. Podražavan obrisima moje figure, imao je moć da tuđi bol i strah makar na trenutak zameni skrivenom žudnjom koja vraća u život. Ipak, u tom poziranju pred kućnim ogledalom bilo je svega sem samozaljubljenosti. Najviše nekog nejasnog odmeravanja volje da devojka koju vidim u odrazu pristane na moje ja. Nije me činila spokojnom jednostavna činjenica da ona postoji. Želela sam da prihvati svoju neponovljivost. Zato me je gledala tako upitno iz hladne dubine ogledala. I jednog jutra sam čula: Šta hoćeš od mene? Šta još hoćeš? Pitanja koja sam u tom času mogla da postavim sebi, došla su sama i neočekivano, s druge strane zida, sustignuta kršenjem posuđa i tupim zvukom udaraca. Vladan je redovno tukao svoju ženu. Već sam znala uvod u ritual: iza uzajamnih optužbi i galame, muzika u njihovom stanu iznenada bi postajala glasna, a potom se budilo poprište bračnih sukoba. Ovog puta, ako bi se zanemario taj zid, sve se događalo na korak od mene. Ništa, ništa neću od tebe, ni tebe neću – urlao je. Batinanje se, kao i ranije, završavalo njegovim izlaskom iz stana i treskom vrata. Iza muzike koja je naglo utihnula čuo se zvuk srče skupljane metlom. Potom i plač. Najednom sam se uplašila vlastitog lika u ogledalu okačenom na zid iza kog je jedva čujno grcala žena. Prigušeno cviljenje nakratko bi zamuklo, tek da se još očajnije vrati iz grla uhvaćenog kratkotrajnim okovima jecaja. Tako se može plakati samo ležeći uza zid. Mogla sam da zamislim to telo koje se trese od ridanja, sklupčano poput upitnika pred kojim je izmaknuto neko od onih večnih pitanja.
Svađe mojih roditelja izgledale su kao vodvilji. Sporadična prebacivanja bez čvrstog zapleta, mahanje rukama kao da se reguliše saobraćaj komičnih argumenata, pretnje razvodom koje se izriču slično recitalu za Dan škole. Onaj ko bi iz sukoba izašao poražen, vraćao se svakodnevnom koještarenju da isceli rane. Nije bilo modrica, podliva i polomljenih zuba. Za jedini zub koji je mama izgubila bio je kriv viseći kuhinjski element. Bez prenesenog značenja – o glavu joj se obio pred muža postavljen ultimatum da se visina čitavog niza tih drvenih kutija okačenih nad sudoperom i šporetom prilagodi njenim potrebama. Još nenaviknuta na novi položaj otvorenih vratanaca, užurbano poslujući da zgotovi ručak, licem je naletela na jedno od njih. Najzad da i ja legnem s kafanskom pevačicom, šalio se moj otac, polažući joj gazu na oteklu gornju usnu uz obećanje da će je voleti i tako krezubu. Skrivanje osmeha šakom nije trajalo dugo. Nekoliko dana kasnije, ušla je u stan punog srca i praznog novčanika. Oko za oko – plata za zub, svečano je izjavila i rastegla usne u osmeh bez rupe. Bilo je to onog proleća kada su komšijska deca od nevredećih novčanica pravila aviončiće kojima su pilotirali Josif Pančić i čika Jova Zmaj.
O, apoteke, apoteke! Tako su nam potrebne. Svetilišta za vernike čiji bog govori jezikom fizioloških tegoba. Objavljuje se kroz glasnike što u večnoj tami tela uzimaju na sebe alegorijske oblike uvećane prostate, lenjih creva i artritičnih zglobova. Oltari pred kojima poklonici otvaraju nečitke akatiste recepata i dijagnoza, a mlade uglađene sveštenice im na dlanove, uzdrhtale od vere u sintetičku sreću, spuštaju kutijice sedativa kao naforu. Vernici se ozareni vraćaju kući. Uz njih je Sveti Bromazepam.
Ispunilo me je osećanje ponosa što sam roditeljima tako izravno predočila svoju odluku o studijama filozofije. Sećam se nakratko zavladale tišine. Sa televizije se smeškao čovek koji vrti prsten i proriče budućnost.
Dakle, tako – filozofiju… Ako budeš imala sreće da ne poblesaviš, sigurno ćeš umreti od gladi“. Majka je rekla toliko. Otac nije rekao ništa. Gledao je u prazno, zavaljen u fotelju, i čupkao davno izvučenu nit iz levog naslona za ruku. Zvao je to ,,nirvana-končić“. Potom je ćutke otišao u kuhinju i viljuškom otvorio pivo.
________________________________________________________________________________
DEJAN ALEKSIĆ (1972) pesnik i stvaralac književnih dela za decu – proznih, pesničkih i dramskih. Diplomirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.
Objavio je deset pesničkih i preko dvadeset knjiga za decu, kao i knjigu dramskih tekstova. Dobitnik je značanih književnih nagrada u Srbiji, ali i nekih međunarodnih: ,,Vasko Popa“, ,,Maša Selimović“, Zmajeva nagrada Matice srpske, ,,Branko Miljković“, nagrada SANU ,,Branko Ćopić“, nagrada ,,Borislav Pekić“ (za dramski tekst), ,,Risto Ratković“, ,,Miroslav Antić“, Prosvetina nagrada, Brankova nagrada, ,,Matićev šal“… Među priznanjima za književnost za decu ističu se Nagrada ,,Politikin zabavnik“, ,,Neven“, nagrada Zmajevih dečjih igara, ,,Plavi čuperak“, ,,Rade Obrenović“, nagrada Grada Niša za najbolju knjigu za decu, nagrada Sajma knjiga u Beogradu, nagrada Radio Beograda, priznanje White Raven – minhenske Međunarodne biblioteke za decu i mlade; dvostruki je dobitnik regionalne nagrade za književnost za decu ,,Mali princ“.
Pesme Dejana Aleksića uvrštene su u brojne antologije i prevođene na nekoliko evropskih jezika.
Njegovi stihovi i proza za decu deo su nastavnog programa u osnovnim školama, a roman Cipela na kraju sveta na listi je obavezne lektire za 7. razred.
Radi kao glavni i odgovorni urednik Izdavačke delatnosti ,,Povelja“, u Narodnoj biblioteci ,,Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu.
čovjek-časopis 