Month: December 2020

književna pretpremijera: ŠEST PJESAMA FRIDE ŠARAR IZ ZBIRKE “UDALJENA JEDNU STVARNOST ODAVDE”, 2021.

poezija
ŠANEL 5
 
Istuširala sam se Šanelom 5.
Uvek sam mrzela taj parfem,
miriše na starost,
na užeglu šminku i znojave perle.
To je parfem za nekrofile.
Ja volim jednu ženu
kojoj su crvi pojeli oči,
zagušljivo je sad u njenom kovčegu,
duša mi je u njenom trulom telu,
a njena se preselila u moje.
Danas joj je rođendan,
napunila sam 62,
šetam njenu dušu po svetu.
Htela sam da je vodim na kolače,
ali nisam mogla da ustanem sa kauča.
Mogla sam samo da plačem u pidžami,
pa onda izađem na buru
da mi hladi otekline od suza
i da kupim taj parfem za mrtvace
namirišem se jako, utopim kaput u njemu,
oči su mi staklene i prazne,
raskopčani kaput vitla na buri
celi grad miriše
na Šanel 5,
na mene, na nju, na smrt.
 
***
 
GLUPA TVOJA JA
 
Sahranila sam po jednu sebe u svakoj stvari
u koju sam bezrezervno zašla.
Sad u meni postoji groblje
onih ja koje su se davale cele.
 
Nije to kao kad se zaljube misli,
kad se zaljubi srce, nagoni ili čula.
Zaljubi se čovek nekim delom sebe,
pa kad umre ljubav,
amputira taj deo i nastavi da živi.
Drugačije je, dragi, kad se zaljubi celo biće,
svaka ćelija je mali ljubavni svemir.
Kad živiš iza ćelijskog zida
i moja citoplazma je more,
mojim ćelijskim jedrom jedriš.
A osvajao si ta mora, jedno po jedno,
podizao talase, izazivao bure i tople struje,
usplahirio podvodni svet.
Zaljubilo mi se telo.
Zamutio mi se pogled.
Zgusnuo mi se dah.
Srce ostalo nago.
Rekla sam ti da pališ u meni
hiljadu svetiljki što trepere
i u grudima kartonski lampion
koji će da sagori.
Rekla sam ti da mi između nogu kuca
uplašeno ptičje srce
dok si mi na bedru tetovirao petokraku
i govorio da smo rasni poremećeni konji,
da smo sišli sa Olimpa i da će nam deca biti kraljevi.
Vreme je dobilo oblik tvog prisustva
i bivalo šuplje kad te nema.
Disala sam vazduh iz tvojih pluća,
pila tvoju pljuvačku,
licem ti mazila telo.
Za moje zglobove si se držao
da ne propadneš u ambis dok spavaš.
Skretao si tok mojih misli i reči
pravo u sebe,
navodio me da izgovaram ono što ni sam ne smeš:
Da si pravi za mene i da smo arhetipski spoj.
Kad smo pričali da bismo na Adi Bojani
živeli danima goli i slani od mora,
ti si dodao „i znoja“, a ja zaboravila „i suza“.
Zaljubila sam se u našu ljubav.
Zaljubila sam se u tebe, pičko,
što ni srce nisi znao da mi slomiš kako treba,
nego ga ostavio da se grči i pljuje krv.
Sad su mi grudi mokre od suza
koje se slivaju i cure u pupak.
Isplakaću jezero da se udavim u njemu.
Ne treba mi ovo tuđe telo,
poklon raspakovan i vraćen.
Ne treba mi ništa što je tvoje.
Pogotovo mi ne treba
ova glupa tvoja ja.
 
***
 
SVETI TALOG
 
Toliko se gadim ambicije,
ne daj bože da je nanjušim
kod nekog koga cenim,
taj odmah može da zaboravi
na moje uvažavanje.
Svakog dana opipavam svoje motive,
radim rutinski pregled,
u strahu da ću napipati čvor,
zloćudni zametak ambicije.
Za sebe bih bila precrtana i mrtva.
Svet i njegova istorija
imaju oblik ambicioznih ideja.
U toj truloj konstrukciji
oblikovanoj ambicijom, nema ništa čisto.
Ni čiste ljubavi, ni čistog talenta,
ni čistih ideja, ni čistog stvaranja.
Ambicija je gorivo za modeliranje sveta.
I celi svet na nju zaudara.
Ono pravo, istinsko i čisto,
nikada nije oblikovalo svet.
Ono se rasipa i taloži.
Taloži se već predugo.
Toliko dugo da su njegovi slojevi
formirali stene,
dole, u samom dnu sveta
u koje ambicija ne zalazi.
Taloži se tako uporno i prirodno,
fokusirano i solidno,
da ova istorija koja vijori nad njim
izgleda kao slučajnost.
Da ovaj oblik sveta, klesan ambicijom,
izgleda kao crtež na zamagljenom staklu.
 
***
 
RAĐANJE
 
U početku bejah samo ja.
A onda smo bili jedno.
Onda sam te rodila.
Ne celog tebe,
sićušno telo.
Ručice i nožice koje mašu.
Tvoja duša je i dalje
spavala u meni,
nesvesna sebe i sveta.
To razdvajanje je bolelo;
odjeknulo svemirom
kao cepanje atoma.
Gledala sam te ranjivog
tamo van mene
kako započinješ neki život
mimo mog.
Htela sam da se pretvorim u svet
koji te nosi u sebi.
Da izrastem u džinovski balon,
u šator od mesa koji će da te štiti
i natkriljuje umesto neba.
Mislila sam, najgore je prošlo.
Prošlo je razdvajanje.
Sad nam predstoje decenije suživota
i čista roditeljska sreća.
A onda više nisam imala mleka.
Prestala sam da te dojim.
Plakala sam noćima,
kao da te ponovo rađam.
Ponovo se razdvajamo.
I to mojom krivicom.
Ja sam uvek kriva za sve.
Mali deo tvoje duše
tada je izleteo iz mene,
iscureo mi niz dojke
i postao si veći i dalji.
Onda si naučio da hodaš.
Plakala sam na prve korake
i rodila još deo tebe.
Onaj deo tvoje duše koji trči.
Na jesen, kad kreneš u vrtić,
kad te ostavim tamo i okrenem leđa,
rodiću te četvrti put.
Doći će trenutak,
kao i svaki put na igralištu,
kad prekineš igru i osvrneš se
da vidiš gde sam.
Ja ti se nasmejem i mahnem ti,
a ti nastaviš igru.
Doći će taj trenutak i ja neću biti tamo.
Tražićeš me pogledom
i prvi put u životu shvatiti
da si sam.
To me boli više od svega.
Pomisao da sam te izdala
da nisam uvek tu za tebe,
bez obzira na sve.
A onda, razmišljam, navići ćeš se.
Naučićeš da jedeš viljuškom
i skinućemo ti pelenu.
Naći ćeš simpatiju i nove drugove.
Krenućeš u školu.
Ući ćeš u pubertet.
Upisaćeš fakultet i zaljubićeš se.
Neko će ti slomiti srce.
A ja ću svaki put da te rađam po malo.
I sve manje tvoje duše će ostajati u meni.
Onog dana kad umrem
rodiću te celog.
 
***
 
ŠATOR U PUSTINJI
 
Htela sam da ga zadavim golim rukama
jer nije razumeo zašto sam plakala
kad sam na Instagramu videla
Vukovu diplomu sina svoje davne prijateljice.
 
Pomislila sam „nasledio je pamet od majke“
i neka tinjajuća bol, koju osećam godinama,
buknula mi je iz stomaka prema licu,
počela sam da plačem glasno,
ramena su mi poskakivala od rucanja.
Rečima isprekidanim na slogove
počela sam da pričam mužu ko je ona
i zašto plačem.
Sedele smo zajedno u klupi i bile najbolji đaci.
Mene kod kuće nije čekalo ništa sem knjige,
a nju je leti čekala njiva,
u proleće i jesen hlebovi, ručkovi, štala,
sa deset godina je vozila traktor.
Nije od toga pravila spektakl,
nit’ je na teškom životu emocionalno profitirala,
nije ga se ni stidela,
samo ga je živela.
Bila je siroče bez oca,
u nepismenom svetu koji ne mari za knjige,
nemam pojma kad je učila.
Imala je rupe na đonovima
i svlačila novu garderobu čim dođe iz škole.
Bila je najviša u razredu
i bolja od mene u lastišu.
Njene tirkizne prodorne oči
su se uokvirile u crveno
onog dana kad sam se odselila.
Nije htela da je vidim tužnu.
Tek u sumrak,
pre nego što je kamion pun našeg života
otišao iz sela zauvek,
odvezla sam se ponikom do njene kuće
da joj vratim knjigu,
a njena mama je na kapiji prošaputala:
“Plače celi dan.”
Ređala je samo petice do četvrtog srednje,
da je upisala fakultet imala bi sve desetke do kraja.
Bila bi doktorka, naučnica, izumela bi lek protiv raka,
ali posle mature se vratila u selo,
radi u prodavnici i ima sina,
udala se za lošeg đaka,
ne znam kakav je kao čovek,
viđam ga na njenim fotografijama
u plavim radničkim pantalonama,
među flašama rakije i zaklanim svinjama.
Pomislim, nema veze, možda su srećni.
Pomislim, sin će joj biti seoski šljokator
i polagaće matematiku na popravnom.
Jede me ta nepravda, nemogućnost da se odskoči
od nepismenog porekla, bar nivo više,
da urođena moć nadjača siromaštvo i neznanje.
Kakav tužni dan za istoriju ovog sveta
kad je pamet zakopana usudom statusa i porekla.
A onda sam videla Vukovu diplomu njenog sina,
od oca to nije mogao da nasledi,
pomislila sam da njen dar nije zatrt i bivši,
pretočio se u njega, nastavio je da živi.
Mali je bistar i vredan, upisaće fakultet.
I tu se rasplačem kao luda.
 
A moj prepotentni muž,
kome su dedovi gradonačelnici i admirali,
kome su čitali lektiru pred san,
u čijoj kući se sviralo i učilo,
kaže mi na sve to „pa mogla je da je htela“.
Ma znaš šta,
skočila sam sa troseda,
kako te nije sramota da sa svojih 16 kolena pismenih predaka
znaš šta je ona htela, a šta nije?
Otkud ti ideja da možeš imati stav
o poretku stvari u nepismenom svetu?!
Pa nisu njoj, kao tebi, bile ponuđene opcije da bira.
Ona je opcije gradila sama, dovijala se da dođe do njih,
izmišljala ih i sanjala.
Njeni nepismeni preci su joj nudili motiku i plug,
drugo nisu znali.
Ostavi je na miru,
ti nemaš pojma,
tvoja glava je grad
koji su gradile generacije,
a njena šator u pustinji.
Zamisli sve te šatore,
u celoj ljudskoj povesti,
koje je zatrpao pesak.
Ovaj svet je groblje nerealizovanih potencijala
i ja ponekad ne mogu da podnesem tu tugu.
 
Onda sam plakala još dugo,
ramena su mi poskakivala od jecanja,
a muž me voleo i grlio,
smirivao mi ramena
i rekao da bi se ubio kad bi bio
tako lud i ranjiv kao ja.
 
***
 
ISLAND
 
da sam državnica
bila bih tiranka.
ustav moje države
temeljio bi se na jednostavnom moralu:
ne laži.
ne kradi.
ne ubij.
ne bih imala milosti.
plaćalo bi se očima, udovima i životom.
pa da vidim posle
ko bi se usudio
da u mlade duše,
mekane i anđeoski nevine,
seje mržnju, izopačenost i strah.
da li biste odgajali one
koji su osuđeni na život bez očiju i šaka?
da l’ biste se ujeli za jezik
pre nego što pred svojim malim sinom
izgovorite da su srbi stoka
i da su hrvati gamad?
jer moj mali sin će sutra sa vašim da krene u školu.
na velikom odmoru će ga neko pljunuti jer je srbin.
u srbiji će ga pljunuti jer je hrvat.
on, naravno, neće razumeti
u čemu je problem.
on nema mržnju u srcu.
ali ja ću razumeti.
i doći ću da vam iskopam oko.
u to budite sigurni.
 
a možda je bolje rešenje
da se sutra odselimo na island
gde deca jašu konje kroz paru termalnih voda
i urbanisti traže građevinske dozvole od vilenjaka.
tamo nikog nije briga ko su jebeni srbi i hrvati.
ja ne bih morala da budem tiranka,
zakonodavna, ni izvršna vlast.
mogla bih da budem mama
koja popodne štrika šal,
a pre podne pohađa časove
maternjeg jezika svog sina.
 
__________________________________________________________________________________
 
FRIDA ŠARAR, autorka knjige „Halter ego“ (VBZ, Zagreb 2018.)
Objavljivana u književnim časopisima i zbornicima.
Članica je Hrvatskog društva skladatelja. Peva, piše tekstove i komponuje u bendu Porno brak https://soundcloud.com/pornobrak
Dobitnica međunarodne novinarske nagrade INTERFER za tekst „Prvi Hrvat u mom selu“.
Početkom naredne godine očekuje se njena nova knjiga „Ženo, pokrij tu dušu“ zbirka tvitova i tvitlongera koji su Fridu svojevremeno učinili poznatom široj internet javnosti, zahvaljujući njenom iskrenom i poetičnom odnosu prema društvenim mrežama, kao i nova zbirka poezije pod radnim nazivom „Udaljena jednu stvarnost odavde“ gde će se naći i njena najčitanija pesma „Jebo vas jezik“ koja je 2019. godine objavljena u časopisima, zbornicima i na portalima širom Balkana, te učinila Fridu jednom od protagonistkinja međunarodnog dokumentarnog serijala Free Spirits u realizaciji Hrvatske radio televizije.
Živi i piše u Rijeci.
 

ŠVICARSKI/ŠVAJCARSKI PROZNI ZAPISI JELENE ANGELOVSKI

proza
PASULJ S REBARCIMA
 
I tako je jedno od naše dece krenulo na dopunsku nastavu koja bi trebalo da ga učini manje smotanim. Ovde to zovu psihomotorika, a šta tamo rade, ne znam baš da vam kažem. Kaže, ubacila me u bazen s pasuljem. Pa šta si radila u pasulju? Disala, duboko, pa plitko, i gledala kako se zrnevlje pomera. Aj dobro, prećutim svoju asocijaciju na njena rebarca, da mi se žensko dete ne traumira, no otac ne mogaše da prećuti svoju vizualizaciju Švajcaraca kako se slatko u zbornici smeju tome kako imigrante ubace u pasulj pa ih teraju da dišu. Baka je, međutim, ohrabrila dete, rekavši da je tako i Tesla do najvećih otkrića dolazio nakon što se, jelte, dobro nadisao.
Tom detetu, poznato je, ne treba mnogo da se istripuje da je iznimno u nekom pogledu, te je tako posle kraćeg boravka u mislima, došlo kod mene sa tri pitanja:
1. Ako je voda bezukusna, kako onda menja ukus soku koji se sipa u nju?
2. Ako muva leti u autobusu koji se kreće, da li je ona brža od tog autobusa?
3. Ako je jedna osoba blizu druge osobe, koja je blizu treće osobe, da li je onda prva osoba blizu treće osobe?
Idi sad lepo kod te što te metala u pasulj pa nju pitaj.
 
***
 
KAKO ĆEMO?
 
Jezik uvek nađe put, stalno to ponavljam ovih meseci svojoj deci, očajnoj što ništa ne razumeju, a i ako razumeju, ne znaju da kažu. U tom probijanju jezika važno je otarasiti se svake sujete i razgibati ruke i noge, prosto. Lupaj, nešto će te razumeti. Pročitaj pločicu s imenom, možda je naš. Nasmeši se i kaži ,,ja, genau”. Opusti se, jezik nađe put, kao voda. To koliko sam ja prestravljena pred rečeničnom konstrukcijom u kojoj je smisao u poslednjoj reči, do koje često ne stignem, ne pominjem. To da u tom jeziku postoje i proklete pridevske deklinacije koje ću zapamtiti kad i bifurkaciju Nerodimke, takođe držim u tajnosti.
I tako, jednog dana, ode moj muž da se ošiša. Frizer, Turčin, šiša ko lenjirom i šestarom. U nedostatku reči, uz nekoliko pokreta, dogovore se o frizuri, i moj muž stavi svoju glavu u turske ruke. Kroz par minuta, susedni frizer izvadi telefon, okrene broj, kaže dve rečenice, i pruži mobilni ovom našem Obiliću. Iz slušalice se začuje: ,,Zemljače, de mi reci kako ćeš da se šišaš, nemoj da te ovaj unakazi.” Kažem vam, kao voda.
 
***
 
HAJDI ZA POČETNIKE
 
U maloj školi jednog još manjeg švajcarskog sela došlo je danas pre podne do ivice fizičkog obračuna koji bi se mogao opisati i kao međunarodni incident. Učenik prvog razreda, Angelovski, ne preterano vičan nemačkom jeziku, ali što se kaže, jak kao bik, razvio je specifičan pristup devojčicama koje su mu interesantne. Njegov sistem isključuje jezičke kompetencije, jerbo su nepostojeće, a uključuje snagu koja klade valja, ili u ovom slučaju, nosi devojčice na leđima. Zna da kaže: hoćeš na moja leđa, što je otprilike i dovoljno za celu akciju, u kojoj posebno uživa izvesna učenica prvog razreda, švajcarskog porekla. Ona je danas izostala sa nastave, što učenika Angelovskog nije omelo u svakodnevnom performansu izigravanja magareta, pošto učenica ima, hvala nebesima, sestru bliznakinju. I sve bi bilo idilično ko kod Johane Špiri, da ova druga bliznakinja nema svog zabavljača, da ne kažem nosača. Reč je opet o učeniku prvog razreda, takođe slabijih jezičkih kompetencija, koga ćemo za potrebe izveštaja zvati učenik Šaćiri. Zamislite srećne roditelje bliznakinja.
 
***
 
ŠTA NOVINE PIŠU
 
Prelistavamo za vas, ,,20 minuta” , besplatne dnevne novine koje se u Švajcarskoj čitaju po prevozu.
Idemo redom, udarna vest s naslovne strane. Čovek koji je pre četiri godine na aukciji za 1 franak kupio ogroman sef i od tada mašta o tome šta se u njemu nalazi. Baksuz se, međutim, tako zapekao da ni tim varilaca nije uspeo da ga otvori. Uspeli su, ipak, da probuše rupicu i proguraju kamericu koja je utvrdila da je prokletinja prazna. Vest na sledećoj strani donosi nešto srećniji rasplet. Dve prijateljice kupile su, opet na nekoj onlajn aukciji, dva jastučeta za sedenje na terasi. Otvorivši ih kod kuće, utvrdile su da se u njima krije 20 000 franaka ušteđevine mrtve babe. Prijateljice su ovaj slučaj odmah prijavile policiji, koja je našla babinu ćerku, te je ova odlučila da ih nagradi s par hiljada da im se nađe. Redakcija zatim uveliko raspreda slučaj, uz anketu čitalaštva, koje zdušno utvrđuje da su prijateljice koje uređuju terasu pomalo mentalno ometene.
Idemo dalje, biznis teme. Sviskom razmatra novi poslovni potez. Da li da u svoje poslovnice uvede mirisnu notu sandalovine, sa nagoveštajem mošusa i limunovog drveta. Menadžment namerava da time razonodi mušterije dok čekaju. Opet analiza. Čitaoci kukaju da im je muka od veštačkih mirisa, da ih boli glava i suze im oči, zaštitnik prava potrošača u opsežnom intervjuu razmatra medicinsku bezbednost takvih supstanci, a jedan kralj predlaže Sviskomu da da mušterijama da kuvaju kafu, em će da se zabave, em će da miriše, em će da popiju kafu.
Mora ipak malo i crne hronike. Jedan Hrvat izbo je jednu staricu jer mu je glas u glavi rekao da to učini. Jedan Albanac sa Kosova drži svoju nevenčanu suprugu u nekoj vrsti kućnog pritvora. Osim toga odakle su, kao i da im je omiljeni brend gucci, o ovim ljudima dalje ne znamo ništa.
Za kraj, rubrika ljubav i seks. Žale se čitaoci da im partneri glume orgazam. Nema vam druge, rođaci, nego da potražite neko jastuče na aukciji, šta da vam kažem.
 
***
 
NEDELJNI ZABAVNIK
 
Ponedeljag: sin dolazi veseo iz škole. Šta ima novo, ništa posebno. Zvoni telefon. Ovde učiteljica. Vaš sin je imao malu prepirku sa Paolom, malo su se verovatno i potukli. Uglavnom, čujte se sa roditeljima malog drugara, poslaće vam račun za naočare. Molto bene.
Utorag: Ćerka dolazi sa krosa. Kaži dragička, saznala sam da to što sam osamnaesta ne znači da sam poslednja. Devetnaesti je onaj što je polomio nogu. Malo sam se izgubila dok smo trčali, ali neka žena me je srela i odvela do škole. Wunderbar.
Četvrtag: Obucite dete za šumu i spakujte mu nož i šibice. Ej, bilo je super, seckala sam luk za sos, jela sam ga sa vatre, morali su da me zaustavljaju. Posle su dečaci piškili u vatru da je ugase. Onda smo se igrali kao da smo mi deca čiji su roditelji umrli i mi preživljavamo, pravili smo i grobove za roditelje. Ljubi te majka, kako si mi se lepo socijalizovala.
Petag: Spakuj mi ručak i kacigu, idemo sa školom na sajam video igara. Šta će ti kaciga, to je u gradu. Pa da. Idemo biciklima. 18 km. Jawoll.
P. S. Na slici je sir u crvenom vinu. Nema blage veze s pričom, ali na mene deluje umirujuće, pa će možda i na vas.
P. P. S. Moji đaci ovako pišu dane. Jer Montag.
 
***
 
COSA NOSTRA
 
Kad birate multikulturalni komšiluk, gledajte obavezno da su to neke nacije koje dobro jedu. Mi nismo ništa gledali, ali eto završismo opkoljeni Italijanima. Pritom, to nisu italijanski Italijani koji svoje blagoutrobije prirodno dovode u balans podnebljem, plivanjem, veranjem uz stepenice ili već nečim, nego ovi pošvajcareni, koji se dave u mocareli od punomasnog alpskog mleka, pa završe okruglasti kao gorepomenute loptice sira.
Da se vratim na mudar izbor komšiluka, juče je u okviru završne vrtićke svečanosti organizovan švedski sto multikulti đakonija, gde su moju pitu od mesa i dva sunarodnička bureka potukli do nogu ovi ludaci sa svojim picama, pastama, predjelima, a sirotinjski žuti kolač s višnjama nije imao šanse protiv raskalašnih tiramisua i profiterola. Najžalosnije je što sam mislila kako će Švajcarci koji, kad odluče da se bahate, umoče presnu šargarepu u majonez, biti fascinirani pitom i kolačem. Ubiše me Italijani.
Ali zato, tu je vendeta. Kad moj sin istrči na poljanče da igra fudbal sa Vićencom i Đulijanom, a oni ko dva debela Nemca ufću i pufću od gola do gola. Leave the gun, take the canoli.
 
***
 
SMUČENJE
 
Pogledajte sliku. Žena na pragu četrdesete razdragano vozi slalom niz pitoreskne padine švajcarskih Alpa. Ma milina. Ali, braćo i sestre, trnovit je taj put. Trnovit, pa još preko posut užarenim ugljevljem i mestimično prošaran ekserima. Zarđalim, razume se.
Moje skijaško detinjstvo obeleženo je sećanjima na tvrde pancerice, sneg u rukavicama i za vratom, mokru potkošulju ispod dva džempera i skafandera, kricima mog oca levooo, levooo, pa je l’ sam rekao levoooo, po kojima smo posetiocima Karaman Grebena sigurno ostali urezani kao istureno odeljenje neke psihijatrijske bolnice gde se ski obuka preporučuje kao terapija izbora odmah posle elektrošokova. Međutim, naći će se među čitaocima ovih redova ne jedna osoba koja je u toj školi mog oca proskijala, i skija i danas.
Hoću da kažem, znam ja da je skijanje, dok ga ne naučiš, krv znoj i suze u koncentratu. Ali kad si roditelj onoga koji uči, to je onda jedna sasvim nova dimenzija horora. Tinejdžerka je ljuta tri dana unapred, preventivno. Mali su puni entuzijazma dok ne dođe do montiranja opreme. Žuljaju me cipele, svrbi me kaciga, gde mi je druga rukavica, curi mi nos, jedna skija mi je ostala tamo 500m niže, zašto ja ne mogu da imam štapove, magle mi se naočare, vrućina mi je, žedna sam, kad ćemo kući, i vrhunac svih vrhunaca: piški mi se. Kada se proces montiranja opreme na troje dece završi, i Apolo 13 bude konačno spreman za lansiranje, onda sledi snalaženje na snegu. Paralelno, pa ra lel no, je l’ sam rekla paralelno! Ne leđa padini, ne le đa pa di ni, je l’ sam rekla! Plug, plug, pluuuuug, je l’ sam rekla plug! U sledećih deset minuta počeo je čas u školi skijanja i to je jedini razlog zašto vam ovo ne pišem iz koronarne jedinice.
Škola traje dva sata. To su dva sata pripreme roditelja za razmontiravanje opreme, pakovanje i povratak kući. Oni ih koriste skijajući se ili opijajući se na suncu. Ili oba.
Pogledajte sad opet sliku. Liči malo taj osmeh na Džokerov, oder?
 
***
 
APRILILILILI
 
Prvi april zatekao nas je bunovne. Prednosti kućnog školovanja mogu otkriti samo roditelji koji su u stanju da nakon što u osam priključe decu na video konferencije i ubodu im slušalice u uši, mogu lepo da se vrate da spavaju jer su sinoć morali da završe sezonu. Naravno da nismo znali koji je sat u svemiru i druge kalendarske informacije i naravno da su naša deca to znala. Sin nam je doneo kolače. Otvorili smo samo usta, blaženi zbog ovog toplog porodičnog iskustva, da bismo sekund kasnije shvatili da je kolač bio premazan pastom. No dobro, taman smo i oprali zube i doručkovali. Od spavanja više nije bilo ništa, te krenuh put toaleta. Moja skoro pa dvocifrena dioptrija ujutru bez sočiva dozvoljava mi da potrefim vrata i wc šolju, što je normalnim danima dovoljno. Ali ne i prvog aprila. Braon gomilica na dasci, ispostaviće se prazna kartonska rolnica wc papira natopljena vodom i formirana u karakterističan oblik delovala je mojim ćoravim očima i bunovnom mozgu dovoljno realistično da mi se smuči onaj fini kolač s pastom.
U nastavku dana ispostaviće se da su naša deca ovog prvog aprila imala neku fiksaciju na wc, wc šolju i wc papir, u potpunoj suprotnosti sa sanitarnom krizom. No, roditelji su prethodnog dana došli u posed pretposlednjeg pakovanja papira u lokalnoj prodavnici, te su deca mogla da se raspištolje. Da ne idem u detalje, imali smo: ,,Mama, iskakio sam gumenu patkicu”, jednu strašnu odštampanu sliku zalepljenu preko daske (podsetite me posle ukidanja vanrednog stanja da vam kažem ko je bio na njoj) i, kao vrhunac, dekoraciju celokupne zalihe papira od strane najstarijeg deteta. Polepila je likove iz neke predstave, kojom nas davi za vreme svakog obroka kao prilike za interaktivnu razmenu mimova koje su članovi porodice u međuobročnom periodu videli na internetu. Što kažu psiholozi, deca osećaju atmosferu u porodici, strahove i teskobu. Izgleda da su ova naša nekim svojim finim dečjim instinktom shvatila da smo u prilično velikom sranju.
 
***
 
ASIMPTOMATSKI
 
Nego da vas pitam, kašljucate ovih dana? Malo vas stegne u plućima katkad? Nekad vas podilazi kao nekakva jeza? Ako ništa, grebucka vas barem grlo? Znam, i mene. Već mesec dana. Ali ima rešenja.
Ustanem jutros, jedna sinja kukavica zakukava iz dnevne, jedna iz dečje sobe. Ne radi daljinski. Ne radi kompjuter. Glavni kompjuter za školski rad u kući. Crklo napajanje, mrtav. Konferencija u toku, kačimo se preko laptopa, tražimo lozinke. Dok to radimo, dete se drapa li drapa. Pogledam, vaške. Mašala, krupne, pažljivo gajene tokom dve nedelje karantina. Istretiramo se, uradimo domaći, ajmo malo u dvorište da provetrimo mozak. Dete sedne na ljuljašku. Dete izvodi ničim izazvanu akrobaciju, pada, ljuljaška se vraća i zalepi dete u potiljak. Čvoruga raste, vaške navlače cipele za planinarenje. Ajmo nazad u kuću. Čas klavira, skajp ne prepoznaje lozinku. Malo, veliko, razmak, to je lozinka za školsku platformu. Ne, za video konferenciju. Otvori novi skajp. Evo stiže i muž iz spoljnjeg sveta. Umačem jednu ruku u varikinu, drugu u alkohol ne bih li ga zagrlila, a onda veštim pokretom nindže strgnula jaknu s leđa. Da je iznesem da se luftira, šta ste mislili. Onda ulazim u mod Horejšio Kejn CSI Majami, te pratim mesta u stanu koja je muž dodirnuo pre pranja ruku i obavljam sanitarnu inspekciju. Najzad, šaljem svojim đacima video poruku. Traje neočekivano dugo, možda zato što sam zalepila dva puta jedno isto. Nema veze, ko da to neko sluša.
Šta hoću da vam kažem? Nijedan simptom danas nisam imala. Malo mi nešto oda po glavi, ali nebitno.
 
***
 
MASNA LAŽ
 
Deca ne smeju da se lažu, to je jedno od svetih roditeljskih pravila koje sam naučila da ne kršim još onda kad sam mesec dana stavljala crni luk u svako jelo, bezočno pritom tvrdeći da ga nema, eda bih svojoj ćerki dokazala eteričnu prirodu crnog luka, kao i njegovu sklonost ka dezintegraciji. No, to što decu ne lažem, nikako ne znači da ne lažem njihove učiteljice, doduše samo kad to same traže i zasluže.
Stigne tako juče tabela iz škole. Treba u nju da upišemo šta radi dete kad u toku dana i koliko vremena ta aktivnost traje. Učiteljica je popunila prvu rubriku da nam pokaže. Fruštuk. Firtel nah zibn. 7.15! Ja sam stvarno osoba širokih shvatanja i verujem da neko i u ovoj situaciji u 7.15 već doručkuje, ali gospođo, brate, pa da li ste vi čitavi? Ispod nepregledni niz redova, do večernje lektire u osam uri. I čime sad ja to da popunim, kojim aktivnostima svoje ćerke? Gledanje jutjub tutorijala o trikovima s akvarijumskim ribicama? Crtanje po čipsu? Brojanje koliko najviše žvaka može da stavi u usta? Ok, to mi je do osam. A šta do uveče? Ništa. Ako hoće takvu igru, dobiće je. Izbacim dete iz sobe da ne gleda, zatvorim vrata, zasučem rukave i prionem. Pola osam — gimnastika kraj otvorenog prozora. Osam — tuširanje i zatezanje kreveta. Pa učenje, pa aploudovanje domaćeg, pa klavir, udri tuci. Negde kad sam stigla do srede, shvatim da učiteljica zna kad mi aploudujemo domaće i da je to u 11 uveče, pa malo nafriziram tabelu. Kod četvrtka shvatim da ponedeljak nije bio peti, nego šesti april, i da sam sve domaće pogrešno izmislila. Setila sam se i da ona vidi moju ćerku svako jutro u 10, da joj je prilično očigledno da nije radila aerobne vežbe pre toga i da joj se krevet vidi na kameri. Sad, dva su moguća scenarija. Ili iduće nedelje idem u socijalnu službu na razgovor, ili će shvatiti da je ono dete još i odlično ako imaju u vidu ko ga vaspitava. Odruči!
 
***
 
VESELA BRAĆA, ŽALOSNA IM…
 
Prva nedelja posle raspusta, u narodu poznatija kao gladna godina, a u stvarnosti sporija nego tri gorepomenute, tek je prevalila sredu.
Prvog dana, sin je, valjda da bi osigurao svoju nemuštu upečatljivost kad krenu doživljaji s ferija u Davosu, u školu poneo frulu. Ne onu blokflautu, nego drvenu frulu, bora dugić frulu. Završi se škola, prođe 20 minuta, ponosna majka zamišlja kako joj sin ko onaj bremenski muzikant vabi drugare ulicama našeg zaseoka. Kad je prošlo 45 minuta, majka se malo zamisli i shvati da je za to vreme mogao da odsvira jedno 800 puta Na kraj sela žuta kuća i da je krajnje vreme da odškrine vrata anksioznosti, najboljoj družbenici svake majke. Učiteljica se ne javlja, ulice puste, krene majka put škole, sve osluškujući zvuk frule. Kad eno ga, u dvorištu. Traži frulu, izgubio je negde. Pa sat vremena je tražiš? Pa nisam znao.
Drugi dan. Doručak. Ej, znaš da sam juče jeo cveće na odmoru? Ajde, ono s drveta? Ne, iz trave. Aha. A što? Rekla mi je drugarica. Pa je l’ jela i ona? Jeste, zajedno smo.
Za sve zainteresovane, moj sin će voditi kratak kurs integracije, prijave su otvorene, mesta ograničena. Šifra: mozga bez.
 
***
 
RASKISELIŠE LI VAM SE OPANCI?
 
Deca u ovim krajevima provode u školi čitav dan, te je sve podešeno da im tamo bude što udobnije. Imaju svoje papuče, čašu, sve stvari im stoje u školi, knjige koje čitaju tih dana, u učionici je kutak sa društvenim igrama, kauč ili lejzi beg. E sad, kad ste to zamislili, zamislite moju ćerku, osobu koja ležerno shvata ceo život, a naročito je spremna da prigrli situacije u kojima se od nje očekuje da bude opuštena. Kao recimo u školi. Danas smo imali razgovor sa učiteljicama, nešto kao otvorena vrata. Sede tri učiteljice preko puta nas, sedimo nas dvoje i naša ležerna ćerka s druge strane stola. Razgovor traje oko sat vremena, ali ćerka se ne buni jerbo je u glavnoj ulozi. No, stolica je ne naročito udobna, te ona zauzima svoju omiljenu žaba pozu, dakle diže noge u papučama na sedište. Muž mi je pod maskom, ne vidim mu lice, ali osećam sleva rastuću frapiranost. Učiteljice ne konstatuju bilo šta čudno. Dete je i dalje opušteno, masira stopala dok žvaće pertlu od kapuljače i pri tom aktivno učestvuje u ovom serioznom pedagoškom razgovoru. Nas dvoje menjamo farbe, malo kao signaliziramo ali sasvim uzalud. Dete ide korak dalje, razgovor se odužio, valja se razgibati. Zbacuje papuče. Kreće da krcka prste. Na nogama. Bogo moj. Izlaze mi pred oči seni predaka koje nisu svoje učitelje smeli u oči pogledati, ova žvaće pertlu i krcka prste. Učiteljice istinski ne vide da se išta čudno dešava, nas dvoje smo se pomirili sa činjenicom da smo odgojili Petka. Gotov razgovor, izlazimo, ja zinem da kažem reč-dve o masaži stopala, ali utom začujem: “Znači, htela sam da umrem od sramote od tebe i tvog nemačkog”. I šta sad čovek da radi nego da sedne, izuje se i slatko iskrcka sve prste.
 
_________________________________________________________________________________
 
JELENA ANGELOVSKI (1980, Pančevo) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za srpsku književnost. Magistrirala je 2009. godine, sa tezom ,,Modeli pripovedanja u tetralogiji Utopija Pavla Ugrinova”. Doktorsku disertaciju ,,Prozni opus Aleksandra Tišme” odbranila je 2014. godine na istom fakultetu.
Radila je kao bibliotekar u Gradskoj biblioteci u Pančevu, a od 2006. do 2018. kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi ,,Jovan Jovanović Zmaj” u Pančevu. Bila je mentor je i nastavnik u Grupi za kreativno pisanje i srpski jezik Regionalnog centra za talente ,,Mihajlo Pupin” u Pančevu od 2008. do 2018. godine. Objavila je dve zajedničke knjige u okviru grupe za Kreativno pisanje Centra za stvaralaštvo mladih, Zadaci iz marljivosti (2000) i Dnevnik 2000 (2001). Učestvovala je u priređivanju Sabranih pesama Dušana Vukajlovića. Više godina uređivala je Zbornik poezije i proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije ,,Rukopisi”. Učestvovala je u izradi tri udžbenika za srpski jezik u izdanju ,,Eduke” iz Beograda. Pisala je pogovor za zbornik Restart: panorama nove poezije u Srbiji. Objavljivala je eseje, prikaze i kritike u književnim časopisima. Od 2018. godine živi u Švajcarskoj, u blizini Ciriha, gde predaje maternji jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće prozne beleške o svojim imigrantskim iskustvima objavljuje na blogu stelovanjeglave.com

DVIJE PJESME JELENE SAVIĆ

poezija
 
DOBRE ROMKINJE
 
dobre Romkinje su one kojima je žao
kojima je žao što su žive i izvinjavaju se
izvinjavaju se što su diskriminisane
izvinjavaju se što opterećuju vlasti svojim prisustvom
izvinjavaju se što potpadaju pod kategoriju ljudi i što se zakoni moraju odnositi i na njih
izvinjavaju se jer je jedino od čega im se dozvoljava da žive đubre
izvinjavaju se što žive u naseljima koja smrde
izvinjavaju se što nemaju pravo da odluče koliko dece će imati
izvinjavaju se što nisu obrazovane, što nemaju posao i što nemaju vode da operu svoju decu
izvinjavaju se što im deca smrde i što uznemiravaju ljude po autobusima svojim kreštavim glasovima
izvinjavaju se što prose i vuku za rukave
izvinjavaju se što nemaju dokumenta
izvinjavaju se što se razboljevaju
izvinjavaju se što lekari moraju da ih pregledaju
izvinjavaju se na smetnji
izvinjavaju se što zauzimaju prostor
izvinjavaju opštinama i socijalnim službama što ih opterećuju svojim prisustvom
izvinjavaju se političarima što žive na mestima koja su od posebne važnosti za razvoj i slanje lepe slike o gradu u svet
izvinjavaju se romskim muškarcima što su diskriminisani
izvinjavaju se romskim političarima što su tu jer treba da rade u intresu Romkinja
izvinjavaju se aktivistima i aktivistkinjama što treba da brinu o njihovim intresima i kad nisu plaćeni/e za to
izvinjavaju se feministkinjama što im stvaraju neprijatnosti svojim postojanjem koje ih suočava sa vlastitim rasizmom
izvinjavaju se ako im nije potrebna pomoć
izvinjavaju se ako neće da budu poligon za vežbanje dobročinstva
izvinjavaju se ako neće da se bave isključivo romskim problemima
izvinjavaju se ako su obrazovane
izvinjavaju se ako imaju posao
izvinjavaju se ako su uspešne u tom poslu
izvinjavaju se ako imaju dobre plate
izvinjavaju se ako nisu isključivo ulične aktivistkinje
izvinjavaju se ako se bave teorijom
izvinjavaju se ako psuju
izvinjavaju se ako su lezbejke
izvinjavaju se ako im to nije najvažnije u životu
izvinjavaju se ako neće da imaju decu
izvinjavaju se ako su lezbejke i hoće da imaju decu
izvinjavaju se ako ne znaju da sviraju violinu
izvinjavaju se ako ne znaju da gataju
izvinjavaju se ako imaju lepu odeću
izvinjavaju se ako im je suknja prekratka
izvinjavaju se ako neće da se pojebu sa svim muškarcima
izvinjavaju se, izvinjavaju se, mnogo se izvinjavaju
i ja se izvinjavam
oprostite na neprijatnosti
 
***
 
KAO DETE
 
Kao dete
U svom krilu sedim
Gledajući se veselo u oči.
 
Kao dete
Želim ljude-igračke
Da zadovoljavaju moje potrebe.
I da prestanu da postoje posle toga,
Baš me briga.
 
Kao dete,
na podu sebe
Sedim, raširenih nogu,
Opuštenih, debeljuškastih, malih šaka
I crvenih očiju ridam.
Dernjam se grlato,
Mokrih obraza,
Praveći smešne izraze lica.
Onda
Zastanem na trenutak,
Naduvam svoje male grudi
I nastavljam grozno da se derem.
 
Kao dete
Želim da ridam,
A od velike mene
Jedva se otkida jecaj u uzdahu.
Spuštam svoju olovku
I odlazim na spavanje.
 
___________________________________________________________________
 
 
JELENA SAVIĆ (1981, Beograd), s autoričinog bloga (https://usernamekaspoetry.wordpress.com , 8/2016.) i iz knjige “Diskurzivna tela poezije”, Asocijacija za žensku inicijativu, Beograd, 2004.
 
 
 

NOVE PJESME PETRE ČEČ

poezija
ZAŠTITA OD PARAZITA
 
nepoznati gradovi
imaju poseban okus
pazi gdje lutaš
zapet će ti među zubima
 
imam drevni strah
da ćeš samo ustati od stola
i reći mi da sam dosadna
 
teško upoznajem nove ljude
promatram kako se ponašam
kao sramežljivost krošnji
 
naoko blizu
ali uvijek bez dodira
 
***
 
IGRA SKRIVAČA
 
u dubini pleksusa
tik iza slezene
živi moj mali glas
pet mu je godina
 
voli kad mu se tepa
mazi po kosi
kad ne treba biti
duplo veći od svoje visine
 
gutao bi nježnost
kao lavina drveće
vodopad kamenje
uragan krave
 
zato sam uvijek na oprezu
ako te pustim tako blizu
tko mi ostaje kad odeš
 
pregladnjela djeca
ne znaju reći ne
 
***
 
NEPOZVANA NA TULUMU
 
nisam dobila uputstva
za društvenost
taj dan su mi prodali
zapetljanost u niti
vlastitih misli
sposobnost sklapanja
u preuske posudice
 
garancija je brzo istekla
valjda su zaboravili pečat
 
samo iz daljine te proučavam
kao da si slika
fotomontaža nedopuštenih zabava
izložba koju ne smijem dotaknuti
 
ogrnem se svojom kožom
kad mi postaviš pitanje
tako prekrijem
sve nespretnosti
 
ako ne znaš gdje sam
pronaći ćeš me
kako sjedim u kutu
i mjerim si puls
 
____________________________________________________________________________
 
 
PETRA ČEČ (1990.), djevojčica iz Varaždina, psihologinja u Zagrebu. Trenutno u procesu završavanja edukacije iz Gestalt psihoterapije. U srednjoj školi je sudjelovala u Literarni grupi i državnom Lidranu. Pjesme iz te faze su joj objavljene u raznim zbornicima. Od tada nije pisala 10 godina te se sada vraća poeziji.
 
 

DVIJE PJESME FERIDE DURAKOVIĆ IZ ZBIRKE “KAO KIŠA U JAPANSKIM FILMOVIMA”, Dobra knjiga, 2018.

poezija
SATI MUBERE PAŠIĆ
 
A gle – umjesto Mubera Pašić
Htjedoh napisati
 
Dan kad se ubila Virginia Woolf
Ili: Dan kad se ubila Sylvia Plath
 
Žene koje je prevodila
Mubera Pašić
vestalka
s jezika žene na jezik žene
 
Ali istine radi, pišem:
 
Dan kad se ubila Mubera Pašić
niko neće zapisati kao
poetički presudno važan
 
Pa šta ako su usred Beograda
bezdomnoj pjesnikinji iz Sarajeva
nasred ulice oteli tašnicu
u kojoj je čuvala rodni grad
i njegovu nesreću
 
Potom su je srušili na zemlju i tukli
 
Tog dana je u stvari Mubera Pašić
izvršila samoubistvo
gurnula glavu u rernu
zaronila u dubok vodeni vir
nestala s mape pjesnikinja
 
Poslije je umirala mjesecima
u zagrljaju svoje ljubavi
koja ju je na zemlji držala
 
Ali kome je to važno?
 
Pjesnikinja nije pripadala nikom
ni državama nacijama grupama pokretima
posebno ne književnim
 
osim ženama
u tegobnoj povijesti
imanja svega i nemanja ničega
 
Eto
Nisam ja žena bez korijena u svijetu
ovom surovom,
bez sjaja
u krvavocrvenom sjaju malih naroda
 
Mubera je prevodila Virginiju
prevodila Sylviju
Sebe
Sebi
za mene
za žene
 
I ako ne vidiš ništa
Znaj da je ljubav živa.
I da se može dalje.
I da se baš zato
ne može.
Ne govori nikad
pesmu noću.
Dan je da ubijaš.
Noć da budeš ubijen.
 
***
 
ŽENSKO PISMO
 
Muškarcima
 
Jučer si me toliko naljutio
Da mi se tlak digao do neba, na oči
Mi je pala gusta crvenkasta magla
Kao u mrazna jutra –
Pjesniku zanimljiva ali pacijentu opasna
 
A neka, rekla sam sebi, on od mene čini pjesnika
koliko i pacijenta!
Da se s vremena na vrijeme tako žestoko
Ne posvađamo
U meni bi presahnula pjesnikinja
A ostao bi tek nedovršen pjesnik s visokim tlakom
 
Koji bi te tukao zato što nadahnuće u njemu sahne
Koji bi te usahnuo zato što nadahnuće u njemu tuče
Kao srce pred udar:
Znoji se u meni prestrašen
Pjesnik na rubu pameti
Gleda te ispod oka, zavidi ti na zdravlju koje si očuvao
Jer njegovi su živci loše večeras
Njegovi živci su loše
I niko ga više ne priznaje
A on je svima njima toliko dao
 
Dok Pjesnikinja u meni u tvojim rukama cvate
I veli: Ljuti me! Ljuti me koliko hoćeš!
Neka se tlak diže!
Nek srce udara kao prvoga dana ljubavi!
Jer ćemo se poslije danima miriti
I grlit ćeš me kao bogataš skupu kinesku vazu
A ja ću o tome pisati oduševljene pjesme
Baš kao Walt Whitman kad je napravio prvi korak.
 
______________________________________________________________________________
 
FERIDA DURAKOVIĆ (1957, Olovo; Sarajevo), pjesnikinja, autorica kratkih priča, kolumnistica, spisateljica za djecu. Diplomirala književnost i srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Sarajevu, davno. Objavila 15 knjiga poezije, proze, prevoda s engleskog i književnosti za djecu. Između ostaloga, objavila Srce tame (poezija), Vjetrov prijatelj (bajka), Putnici kroz (ne)vrijeme – 50 godina Sarajevskih dana poezije (koautorstvo), Pokret otpora (kolumne i eseji). Između ostalih, nagrađena nagradom Hellman-Hammet Fund for Free Expression 1992. godine, a za pjesničku knjigu Heart of Darkness (White Pine Press, Fredonia, New York, 1999) dobila nagradu Vasyl Stus Freedom-to-Write-Award, koju dodjeljuje PEN New England, SAD. Nagrađivana za poeziju i dramske tekstove. Knjige pjesama objavljene u SAD, Bugarskoj i Italiji. Poezija prevođena na dvadesetak jezika. Do 2013. godine radila kao izvršna direktorica PEN Centra u BIH.
 
 
 

KRATKA PRIČA MILANE GAJOVIĆ: PONOR

proza
Prošle godine sam otišla na izložbu sprava za mučenje koja se nalazila na Kalemegdanu. Posjetioci izložbe su, sa samo nama svojstvenom morbidnom slašću i užitkom, posmatrali naprave čija je svrha bila da se njima čovjek ponizi, unakazi, namuči i ubije. Oni su sve vrijeme fotografisali izloške kao da se radi o fikciji, a ne o stvarnosti.
 
Možda sam se ogriješila o posmatrače. Možda čak i u trenutku fotografisanja neki od njih osjećali isti tupi užas koji mene obuzima na samu pomisao da je neko (potencijalno Ja) provodio sate i sate svojih radnih dana promišljajući o alatkama koje treba da razore sve ljudsko u drugome (tako je ,,Nirnberška djevica“ kovčeg-sarkofag u kom se nalaze metalni šiljci koji žrtvu treba da probadaju ne dodirujući njene vitalne organe). Ta morbidna slast se na njemačkom jeziku iskazuje riječju koja označava zadovoljstvo koje u nama budi tuđa patnja – schadenfreude.
 
Hladni i mračni hodnici kalemegdanske tvrđave, ispunjeni jezivom muzikom, budili su u meni veliku želju da zatvorim oči, začepim uši i pobjegnem što dalje s tog mjesta – žive rane moje svijesti, ali sam ostala, kao prikovana nekom mazohističkom mađijom. Imala sam osjećaj da bih u tom slučaju pobjegla od života samog.
Podzemni zidovi razdvajali su kao ponor spoljni svijet od htonskih predjela u kojima ne postoje granice ljudskog zla. Kad izađem, gledaću u prolaznike prepune prividne sreće i potisnutog jada, sramote i stida. Tako mirne u sebi i sa sobom, opijene vjerom o nebeskim predjelima, o čojstvenim odlikama svojih malih grešaka i zala; prestravljeni od ogledala i svega šta im pokazuje bar djelić istinskog odraza.
 
Nataložena iskustva imaginarnih likova o kojima sam čitala razbuktala su mi maštu. Postala sam žrtva na trenutak u svojoj svijesti (o, najlakše je poistovjetiti se sa žrtvom, jer je svaka žrtva velika). Činilo mi se da osjećam oštricu šiljka koji probada moju ustajalu misao i da su zidine oko mene zapravo utroba nekog velikog čudovišta koje halapljivo usisava i isisava hladni vazduh od kog se moja koža ježi i postaje tanka i prhka. Obuzeo me osjećaj slabosti u venama i u propadljivoj krvi. Misli su mi pomodrele od ogoljenosti pred sobom i pred mišlju o tome šta bih ja učinila da sam se kojim slučajem našla u okolnostima koje bi pokazale šta mogu da postanem.
 
Vjerujem da ja ne bih mogla učiniti isto šta i oni koji su gušili, davili, polivali krečom, pravili abažure od lijepo istetovirane ljudske kože, a od kostiju dugmad i sapun; još juče – u osvit mog rođenja – u mojim zavičajima otvarali žive rane zemlji i u nju bacali bezimene komade mesa. I znam, čim sam u to povjerovala – bih. Samo nisam dobila priliku da se naviknem na opojnu oporost mirisa krvi, na gnjecavost mesa pod šakama; na tuđi jad i slabost (o, kako je lijepo i opojno imati moć nad drugim).
 
Kada sam izašla iz podzemlja, posmatrala sam ljude – tako srećne i radosne s grobnicama svojih savjesti, neosjetljive na bol, svemoćne bogove nemislećeg prisustva, i zavidjela sam im, jer sam u paralelnim lavirintima svoje svijesti osjetila krvničku žudnju. Nisam se vratila u stvarnost s olakšanjem, ali jesam odahnula.
 
_______________________________________________________________________________
 
MILANA GAJOVIĆ je osnovne studije završila na Odsjeku za srpski jezik i južnoslovenske književnosti u Nikšiću, a magistarske na Filološkom fakultetu u Beogradu, gdje je trenutno doktorand. Stipendista je Matice srpske – Društvo članova u Crnoj Gori. Poezija joj je objavljena u Vesni, časopisu Filološkog fakulteta u Beogradu.
Piše i objavljuje naučne radove iz književnosti.
 
– priča je objavljena u zborniku “Biber 03”, Centar za nenasilnu akciju Sarajevo-Beograd, 2020.
 
 

POEZIJA DŽEVDETA BAJRAJA (XHEVDET BAJRAJ)

poezija
 
VREĆICA ZA KUPOVINU
 
Ne znam za tebe, dragi prijatelju
ali mene život neprestano ujeda svojim zvjerskim zubima
i ništa mi drugo ne preostaje
nego da mu uzvratim ugrizom
 
Bacim cigaretu i prelazim ulicu strpljivo
da neki auto ne odere
moje nove novcate cipele
 
Uđem u supermarket
janjeći kotleti
izbor ribe
pileća krilca prsa bataci… cijeli pilići
bikovi testisi kravlji mozak goveđa jetra
svinjski papci zečevi prepelice
sve teško, sve pažljivo zapakirano
s cijenom u kutu
da vidimo možemo li si to priuštiti
 
Nosim vrećicu s tortiljama
zelenim meksičkim papričicama
šest Indio piva, lijepa i hladna
tri kutije Delicadosa, bez filtera
i vraćam se kući
jesti
tortilje s papričicama
i komadićem sebe
 
***
 
ANĐEO I BIVŠI ANĐELI
 
Anđeo je sišao s nebesa u hotel s pet zvjezdica
Spustio se liftom u prizemlje
Ušao u WC noćnog bara
Pišao nabrzinu
Mirno pošmrkao kokain
(Gore, u visinama, disciplina je željezna)
Kad se injektiranih očiju
Vratio u bar, otkrio je tajnu
Da svi smo mi anđeli
Iz raja protjerani
 
***
 
CVJETOVI
 
Cvjetovi
kad se rode
plaču
kao bebe
 
***
 
POGLEDAJ MENE
 
Kad ostaneš sam
a crne se vode zapjene pred vratima tvog života
izađi van, nađi neku birtiju
i nakon sedmog ili osmog pića
jedino što ćeš osjećati da ti nedostaje
bit će zdjelica slanog kikirikija
 
Pogledaj mene
ja sam sretan
između prve i treće kave
to jest
otprilike sat i pol
svaki dan
 
__________________________________________________________________
 
DŽEVDET BAJRAJ (XHEVDET BAJRAJ) pjesnik je i scenarist rođen na Kosovu 1960. godine. 1999. godine dobio je azil u Casa Refugio Citlaltépetl putem programa Međunarodnog saveza književnika za progonjene pisce i otada sa suprugom i djecom živi u Meksiku. Autor je nekoliko nagrađivanih knjiga poezije. Trenutno predaje književnost na sveučilištu u Mexico Cityju.
 
s engleskog preveo Željko Belinić (sa španjolskog na engleski prevela Alice Whitmore)

POEZIJA ĐORĐA KRAJIŠNIKA (iz rukopisne zbirke “ZAMISLI ZAMBEZI IZ RIBLJE PERSPEKTIVE”)

poezija
 
***
 
kad pokret blag
haljine s tijela skine
kao jedrosti božica
poteče
i vaseljena
u sočnu breskvu
zabrekne
 
***
 
malaksalo
od mirisa kože
u pamučnoj kvašnji
gmiže
a
pod čipkom jezik
raskorijenjen
na neputu
sam
sebe
propituje
i sve je bliže i bliže
 
***
 
iza
paravana
izvrnute figure
bolesnika
šprice
halteri
i sestre
slatke od znoja
svaka
k svojoj
dalji
prostoti
 
***
 
žena
presvučena
u apsurdan čin
nešto mislilo
svojeglavo
uporno
i
kralj lir u meni
pred svjetinom
ustuknuo
 
***
 
najcrnje je pred zoru
kad misao zgrušava
a moru vodu vuče
oseka
i oko otoka
okošta
oko
pa se pučina ne vidi
spavajte pingvini
spavajte
jer
pred zoru je najcrnje
 
*
 
odabrala Petra Bolić
 
_________________________________________________________________________________
 
ĐORĐE KRAJIŠNIK rođen je 1988. godine u Sarajevu. Studirao je književnost. Književni je kritičar, kolumnista i novinar dnevnog lista Oslobođenje i mjesečnog magazina Dani. Bio je učesnik niza seminara i treninga u okviru projekata civilnog društva, te pohađao Schools of Political Studies – Council of Europe u okviru Ljetnje škole demokratije u Strasbourgu 2009. godine. Već dvanaest godina radi u polju kulture, književnosti i novinarstva, sa ulogom kulturnog animatora, kritičara, kolumniste i novinara koji nastoji povezivati kulture na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Sarađivao je do sada sa brojnim umjetnicama i umjetnicima, te drugim kulturnim poslenicima, sa cijelog ovog prostora, objavio više stotina razgovora i tekstova na različite teme umjetnosti, kulture, izgradnje mira, antifašizma i lijevih politika. Jugoslovenski kulturni prostor smatra svojim jedinim prirodnim habitusom u okviru kojeg nastoji djelovati i biti svojim radom prisutan u svim tim kulturama. Sarađivao je sa E-novinama, XXZ magazinom, Peščanikom, kritičarsko-satiričnim podlistkom Beton u listu Danas u Beogradu, Media Centrom Sarajevo, a trenutno aktivno sarađuje sa online platformom Mreže za izgradnju mira i trojezičnim portalom Kosovo2.0. Tekstovi su mu također objavljivani i u drugim medijim u BiH i prostoru jugosfere, a prevođeni su na njemački, engleski, albanski i mađarski jezik. Tokom oktobra 2017. godine mjesec dana je kao stipendista Gothe instituta u BiH radio za list Der Tagesspiegel u Berlinu. Recenzirao je i uredio nekoliko knjiga. Bio je selektor za regionalnu nagradu Meša Selimović koja se dodjeluje u okviru književnih susreta Cum Grano Salis, te član žirija za nagradu Europske unije za književnost. Piše poeziju i prozu, tokom 2020. godine završio je knjigu pjesama “zamisli zambezi iz riblje perspektive” koja će tokom 2021. godine biti objavljena u Sarajevu, a potom u Zagrebu i Beogradu.

temat SUICID: KRATKA PRIČA TATJANE VENČELOVSKI

proza
KLIN
 
Nikada nije videla ovakve tapete. Svetloplave, sa tankim uzdužnim prugama, a između njih neki minijaturni dezen, nije dobro razaznavala, pet godina nikako da odredi novu dioptriju. Na tren joj se činilo da je to boja očiju nedonoščeta, ili boja prerano rođene ljubavi, a onda, opet, da više liči na isprani čaršav, preko kojeg su se trljale stidne dlačice kurvi iz malog hotela u Barseloni, seća se da je to bila treća poprečna ulica u odnosu na Ramblas, odmah uz ofucanu berbernicu ispred koje je uvek sedela rano ostarela žena u invalidskim kolicima. Jednom je, prolazeći, pomislila da bi pitala jednu od tih devojaka da spava s njom, samo da bi se zarazila. Gonorejom ili ljubavlju, svejedno, to mu dođe na isto, kad ste trajno imuni na osećanja. Plavo joj nikad nije bila omiljena boja, više joj je izazivala gađenje zbog svoje providnosti, čak ni pogled u nebo nije u njoj pomerao baš ništa, ništa, ništa, vodilo je u beskraj.
 
Možda je zato sad, opčinjena, zurila u te tapete, jer sa kreveta na kom je uspravno i krotko sedela, činilo se da te tanke uzdužne pruge daju neki okvir, utiskuju preko potrebne granice u njen život, u vizuru tog života, čineći ga manje rasplinutim, opipljivijim, izvesnijim.
 
Sitan dezen mogle su biti latice nekog orijentalnog cveta, ili zrnca morske soli, ili klice iz tuberkuloznog kašlja majčine prijateljice koja je pre trideset godina skončala na Kipru, do kraja žudeći da jednom vidi Indiju. I danas se sećala njenih ogromnih hipnotičkih očiju i ruke koja drhtavo nanosi krvavo crveni ruž na tanke usne, dok na ogromnom prstenu ostaju lepljivi tragovi nesigurnosti. Glorija se zvala, a njena bolesna mršavost je ipak poštedela najlepše grudi severne polulopte, čak su joj i u smrti, pričalo se, bradavice još jedno vreme bile vrlo žive, pa su tinejdžeri bili opčinjeni, a agnostične meštanke se krstile, objašnjavajući to njenim spiritualnim vezama sa guruima i onima koji su to mogli biti i za malo para se za to i izdavali.
 
Krevet je bio namešten. Nije želela da ga kvari, iako je za tren poželela da se uvuče u zategnuti prekrivač, skoro neprimetno, onako kako bi se uvukla i u misli nekog muškarca, ne kvareći im raspored, ali ostavljajući iza sebe utisnute obrise, što u većini slučajeva, više žulja. Mogla je tu nelagodu da iskoristi. Nikad nije. Volela je da pretpostavlja.
 
Došla je vozom, u ovo malo mesto, ophrvano mirisom uvelih ljubičica. Nikakav poseban izbor. Haljina na kopčanje, koja je mogla biti majčina, cipele s niskom petom, jeftine hulahopke neutralne boje. Prazne ulice, hotel sa lošim stepeništem, drvenim privescima za ključeve i urednim sobama. Mala mesta drže do reda. To je vrsta izvesnosti da će sutra doći i da će i život biti na istom mestu, tačno tamo gde se završavaju snovi.
 
Ona već duže vreme nije sanjala ništa. Tako život nije znao gde tačno treba da bude.
 
Na plavom zidu, visoko do prozora, visio je kalendar. Na lošem papiru pisalo je Februar, iako je već počeo juni. Možda je neko od predhodnih gostiju želeo da se podseti kad je platio poslednju ratu za kredit, koji je to tačno bio dan u nedelji kada je nazvao ženu, da proveri kad je ročište, a u stvari samo da joj čuje glas, ili da li godišnji kači i dane vikenda, ili koliko je tačno prošlo od poslednje menstruacije. Ili, a to joj se činilo verovatnije, u ovoj plavoj sobi sa urednim krevetom mesecima niko nije odseo, a sobarica je ulazila tek jednom nedeljno da provetri, ne gledajući u kalendar, a i zašto bi, kad su dani svi isti.
 
Zurila je sad već satima u zid i u kalendar. Iako slabovida, uočila je da je ekser ispod kalendara masivniji nego što je bilo potrebno za nošenje dvanaest papirnih obećanja. Tu je sigurno nešto drugo stajalo, pomislila je, a kalendar su obesili da zabašure sećanje i prekriju tamnu prašnjavu fleku. Uvek je tako. Ono što je izloženo suncu i svetu vremenom bledi, i zbog uočljivosti postaje nevidljivo, a stvari koje pokrivamo i prećutkujemo postaju mračne i ostavljaju trag. Onda nas žuljaju, bodu, grebu i peku dok ih u nedrima nosimo kao zalutalo popino prase. Kao železni klin u krhkom zidu egzistencije.
 
Možda je tu visio veliki portret vlasnika ove stare spratne kuće dok još nije bila hotel, nekog brkatog plećatog muškarca koji je propio budućnost, pa su zbog dugova naslednici prodali kuću preduzetniku u pokušaju. Ili porodična uspomena, neko melanholično ulje na platnu sa teškim kitnjastim ramom. Ili ikona. Ili krst. Ili ogledalo, napuklo po dijagonali i žuto na rubovima, klopka u kojoj su sačuvani svi neželjeni i pohotni odrazi. “Možda” uvek ima tu solidnu težinu koja traži gvozdeni klin.
 
Odjednom je bila mokra između nogu. Nije umela da odredi da li od znoja ili žudnje, ili se upiškila. Moglo je biti bilo šta od ta tri i bilo joj je svejedno. Uzroke i posledice godinama već nije uspevala da razabere.
 
U plavoj sobi svetlost je bivala sve slabija i onaj sitni dezen više se nije nazirao. Kao da joj je malo laknulo.
 
Ustala je, otišla do zida, lagano se propela na prste, skinula kalendar, našla stranicu za juni i položila ga na krevet. Onda je svukla mokre hulahopke. I pre nego što će od njih napraviti omču i vezati je za klin, olovkom za usne zaokružila je u junu broj tri i iznad sitnim rukopisom napisala svoje ime i dodala: u 18:47.
 
________________________________________________________________
 
TATJANA VENČELOVSKI (1965, Sremska Mitrovica) diplomirala je glumu na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Objavila četiri knjige: Tamo u životu (pesme, Brankovo kolo 2004), Isidorin šal (lirske priče, Biblioteka Danilo Kiš Vrbas, 2012. I 2016), Ošišano sunce (pesme, Presing 2016) i Osveta nežnih (pesme, Nova POETIKA, jun 2020). Živi i radi u Beogradu.