nešto je vuče tom odvratnom čovjeku, nešto je vuče. svjesna da njen sljedeći korak ima u sebi već unesen, nepromjenjiv kurs, ona tvrdoglavo odbija krenuti. bogovi se smiju
postoji snaga toliko jaka da svojevoljno upravlja njime ključanjem krvi a on se pita, o bože, zašto imam ovoliko snage, pa udara glavom o zid, ali brzo odustaje jer ne voli bol. i mrzi se zbog toga, ali ono iznutra i dalje ključa i vrije i ne da razumu svjetla nego ga goni pa on ide krvavih očiju u naručaj one koja bezumno jaše po njemu dok joj se potpuno ne preda, ili skoro potpuno, barem dok ga ne iscrpi, dok zadnji atom lažnog znoja ne ishlapi u prvim zrakama jutra
vraća joj se onaj stari prkos, onaj sjaj u očima, kreće se uspravno, zna gdje ide, sjeda čvrsto, zauzima oblik, oko nje se nakupljaju atomi smisla. to zračenje prodire mu u kosti, rastvara molekule sjećanja na onu prozračnu predanost njenom sigurnom vodstvu, onu neograničenu snagu u kostima, i on popušta. ona se obavija oko njegovih kostiju, olabavljuje mu namjeru
riječi mu se skupljaju na rubovima usnica, skupljaju na rubovima usnica, skupljaju na rubovima. nešto u njemu spava, već dugo
u bljesku ljekovitog ludila, diže pogled i vidi je, svoju snagu, svoju ljepotu. prilazi joj i zagrli je kao onda, samo čišće. i u toj pukotini, u tom rascjepu, na međi svjetova isprepliću se u smisao
ali jao! uvid je samo trenutak. prestrašile se duše i usukale natrag u neuralgičnu ranu svojih malih istina, portal se zatvorio. ipak su robovi vremena
otišla je da mu ostavi možda na pragu i pobjegne. ne, da mu ostavi možda na prozoru, pokuca i sakrije se. ne, da mu dođe na vrata s možda, ranjenom pticom. ne, da pokuca i ostane, da uđe, da ode, da sjedne. tri zime. tri zime su prošle a onda se obrušila na možda svom snagom i skakala po njemu do idućeg kolovoza, dok smokve nisu popadale i dok zelenim livadama nije zapuhao snažan vjetar. čahura se otkotrljala, a noćna leptirica uporno se zabijala u prozor
bili smo tamo, zašto mi ne vjeruješ, to se dogodilo, zašto mi lažeš, nazvat ću ga, reći ću mu, nemoj molim te, hoću! da mu kažem, da mu kažem, što ćeš mu reći, da mu kažem, nemaš mu što reći, imam, da mu kažem, da ga pitam
na proljeće je dobila pismo koje je mirisalo na zumbule. na zumbule. odmah je znala da se na njega netko prvo posrao, a onda ga namirisao. ni nakon što je pismo stavila u kutiju, koju je stavila u još jednu kutiju, pa u još jednu i još jednu, prokletih zumbula nije se mogla riješiti. povraćala je skoro mjesec dana
MARTA KOLEGA multidisciplinarna je umjetnica koja živi i radi na relaciji Zagreb-Zadar-Kali, u Hrvatskoj. Jednako je inspirira tradicija pričanja priča i poezija, tradicijsko pjevanje i suvremena vokalna improvizacija. Tri godine vodila je muzičku sekciju „ZborXop“, pjevala u duetu „Marta&Glo“ i bendu „Čiribilu, baveći se intenzivno tradicijskom pjesmom i muzikom Balkanske regije (Hrvatska, Srbija, BiH, Makedonija, Bugarska). Voli melos koji spaja zapadnu i istočnu muzičku tradiciju. 2017 i 2018 putuje u Sevillu i Granadu učiti flamenko pjevanje i ples. Trenutno radi na svom solo muzičkom performansu „Sedam sivih slika nikoga ne vole“, nastupa u flamenko bandu ‘A Cuerdas’ i vokalno-instrumentalnom duetu zajedno s gitaristom Zlatkom Ratkajecom. Piše i izvodi tekstove i muziku za kazalište (lutkarsko-glazbena predstava ‘Tonko i muore’, multimedijalna predstava ‘Regoč’). Vodi ženski zbor u Zadru, s naglaskom na tradicijskim pjesmama Balkana. Stipendistica je američkog Open Society Instituta (Undergraduate Exchange Program) za jednogodišnji studij na Sveučilištu Georgia, SAD (2007-2008) te Erasmus Mundus master programa MAIPR (Master in International Performance Research 2011-2012), na Sveučilištima Warwick, Amsterdam, Beograd i Tampere.
Ne znamo ništa, gotovo ništa O usjevima, žetvi, plugu, Žuljevima i crnim noktima Ne znamo koje je boje Noć u grudima sela Jednostavno ne znamo ništa O klici i uzgoju, a sve O potrošnji i zatiranju nade
Znanje smo skupljali po prijestolnicama, Njušeći pare asfalta poslije pljuska
I o zakulisnoj arheologiji Pokolebanih, ponešto znamo Najviše onda kada posljednji Sunčev trzaj ujesen razapne Fasade između minareta i brda, A ostatci prošlosti cvile poput Ustrajnosti politike na odsutstvu Bilo koje vrste povjerenja
Taksisti su svugdje isti, postoje tri tipa: Šutljivi, nesnosno raspričani ili bezazleni, Naoko obazrivi memoaristi Naših unutarnjih borbi, a da ih o tome Čitavo vrijeme vožnje ne zanima ništa Voze u rupe, na sastanke ili fabrike bluesa Noću ispraćaju sve do u haustor, brižno, Da ne bi netko sumnjiv ušao iza nas
I nitko ne uđe iza, ali zađe u nutrinu, Ostavi u njoj upitnike i grafiku Zbog kojih se slamamo nenajavljeno U smrdljivom pothodniku ispod petlje
Tuga izrasta iz pomne recepture, poput Tijesta iz pekare u kojoj žvačemo jutro, Želucem visoko baždarenim, otpornim Na đavolje namjere glutena i suza Sve dok šine, nasipe, pasaže, raskršća, Sva ona mjesta na kojima posustajemo Ne zamijenimo sigurnom kućom U kojoj je stanovala najmudrija Seoska pridošlica gradskih manira
Kada smo prvi put sjeli u mravinjak, A insekti promilili dječjim gaćama, Oprala nas je, nahranila i uspavala U hladnoj sobi pod vunenim biljcem Trideset godina kasnije, otipkala nam je Staračkim rukama na Nokiji 33 10: „Dobro je, sve dok niste ušli u brak“
Znala je dozirati omekšivač za najgrublji veš Da se još razumjela u jezike i muziku, Mongolka bi nam rekla:
Ain’t no love in the heart of the city
***
I. KAKO OPSTAJU KAMIKAZE
Gdje titan prvobitnog proljeća Ukleše uske zaljeve, Fjordove bez kompasa, Izniknu anđeli Razvedenih obala
Bez solidnih temelja, Maternice za uporište, Pluća za disanje, Zjenica za prizore, Plutaju i čekaju
Sve je njihovo Nabreklo od tekućine
U dobi od četiri godine, Mahovinom previju Vodeno krvarenje Odaberu drvo-donora I kažu mu: Zacijeli nas
Posade ga na čistinu Između dvije krajnosti Koje su načinile njihov Krhak kičmeni stub Priviju se uz deblo, Umisle dendroterapiju Trljaju se o koru Dok ne iščezne Poriv za poništenjem
Sve njihovo vapi Za stabilnim korijenjem
Autosugestija, placebo, Uopće nije važno Njihovo je uvijek bilo Da sebe reizmišljaju
***
II. ZAŠTO POSRĆU KAMIKAZE
Anđeli su lakomisleni Posrnu iz neobuzdane želje, Tresnuvši bez najave S jastuka šećerne vune O bilborde i kiborge Neiživljeni nožni prsti Zapletu se u šahtove, Dalekovode i turbine Skončaju kao šišmiši U naopakoj urbanoj priči Preostane im jedino da Kože najdražih ulica Rastegnu do točke pucanja Samo da vide je li u brazdama Ugaženih sjećanja Ostalo ikoga s kime bi Prošetali kao ljudi
***
NOMATKINJE
U ovom životu, bile su nomatkinje I rijetko je tko mogao naslutiti O čemu je pjevao taj rasuti saudade Koliko snažno su voljele topose Koji nisu rodni, a naročito osobe Koje nikad nisu ni upoznale
Panonskom nizinom ostavile su tragove Hrvanja s amorfnim protivnikom Bio je to jedini moguć kung-fu tuge Nad ušćem, riječni su galebovi Ljeti kružili u V-sekciji A nad ocvalim remizama točno u Vrijeme kada im je ispadala kosa, Ljuštio se epitel, pucalo rožnato tkivo, A praškaste se čestice tijela taložile U procjepe zahrđalih šina
Govorili su im da su čudne i da imaju stila, Ali nikad leoparda, tigra, ždrala, zmije ili zmaja Kojim bi mudro porazile impuls lutanja „Skrasile se, skućile, smirile“
Bilo im je daleko to pitanje jata, kao i Reprogramiranje na tvorničke postavke
To su bile naše žene o kojima se šuti Mogli ste ih susresti U evropskom Jeruzalemu, Austrougarskom predgrađu, U svakoj zapišanoj uličici S pukotinama u asfaltu, Prečicama ka beznađu
DNK nikome važnih pamćenja Ugrađivao se u krinoline Astmatične jeseni i zamirao, Bez da je ikada spoznao taj tuđi, Bezbolniji, udomljeni život
Zimi su, bez plaćenog grobnog mjesta, Na počinak odlazile sretne
***
TERAPIJA
Kada onemoća, Od tijela načini grad-državu Poput starih Sumerana, Na vrhu hrama Podigni zvjezdarnicu Prema zakonima neba, Uvijek očekuj poplavu, Ako voda i prodre do Nasada iza tkiva, Izmisli klinasto pismo I trag povrede utisni u Vremensku pločicu Božanstva van dosega Tvog teleskopa Već će se pobrinuti da Formulu iscijeljenja Dekodiraš tek mnogo kasnije, S novim, snažnijim kostima U poznatom, žilavijem mesu
MAJA RUČEVIĆ rođena je 1983. u Zagrebu gdje je diplomirala francuski jezik i književnost i hrvatski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Radi kao novinarka i prevoditeljica. Dobitnica je dviju nagrada za poeziju za mlade pjesnike (Ratkovićeve večeri poezije, Bijelo polje, 2008. i 2009.). Poeziju objavljivala u online i tiskanim časopisima, proza ušla u finala i polufinala književnih natječaja u regiji (Poezija, Strane, Književna republika, Večernji list, Kritična masa, FEKP, Prozak, Agon, Kvaka, Treći trg, Rukopisi, Ekran-priče, Alma, Van kutije – Antologija nove poezije ex-Yu prostora …). 2016. joj je objavljen roman prvijenac ‘Je suis Jednoruki’ u izdanju izdavačke kuće Algoritam. Spomenuti roman ušao je u izbor polufinalista nagrade t-portala za roman godine, u polufinale nagrade ‘Janko Polić Kamov’ za najbolje književno djelo na hrvatskom jeziku te u polufinale nagrade ‘Fric’ za najbolju knjigu neprevedene fikcijske proze. Nedavno je završila novi rukopis pjesama te radi na zbirci kratke proze. Živi na relaciji Sarajevo – Zagreb.
Pokušavam da plačem upinjem se ne ide suzni kanali začepljeni kao arterije jastuk je suh ništa od scene a la bridget jones da pijem mama ima negdje rakiju za obloge grdna je boli me briga ustajem kuhinja u polumraku sudoper tu je dolje uzmimam bezbojna tečnost izgleda kao voda otvaram pomirišem nestane mi pljuvačke u ustima baš je grdna čaša soba krevet boca nalijem popijem sve mi je jasno šutnja Nećko prstom kruži po konzervi piva sve je jasno Delbojeva glava duboko u rukama zašto je tako teško što odlazi pijem puno ljudi odlazi svi odlaze mamine prijateljice odlaze rade po staračkim domovima brišu guzice njemačke gospode za eure koje ovdje ne mogu dobiti brišući guzice na onkološkoj klinici pijem svi odlaze na mastere studije stipendije čuda odlaze da konobare utovaraju kamione pijem prave njemačke zgrade njemačke mostove njemačku zemlju ovdje će ostati pustinja zašto je tako teško pijem zašto nam je svima teško zašto je toliki šupak pijem šta mu je Nećko rekao šta mu je dobri Delboj odgovorio pijem Mašo hajde sa mnom Ovdje je sve što poznajem i volim zahrđalo zastarjelo napušteno obraslo ko će to braniti ako svi dezertiramo ko će to braniti od ovih što ostaju magla se diže iz podnožja mojih očiju sve mi je jasno krpa od čovjeka jasna mi je tuga prezir pretvoren u samoprezir popili smo poparu upali u zamku sve mi je jasno magla se diže na zjenice smiješio se u onom čudu što se vrti zar ne zna da mi je odvalio pola srca magla se podigla pijem više ništa nije jasno.
Polako prepoznajem elemente oko sebe: krevet, posteljina ljetna (samo čaršaf), jastuk stegnut oko moje glave kao francuski ključ, prozor, kiša ponovo je počela, strop čini mi se nižim nego što je bio, polica, knjige, ormar, Kavafi na natkasni pored mene. Moja soba. Ne mogu se pomaknuti, probudila sam se prije svog tijela, rakija je umtrvila prenos električnih signala iz mozga, pokušavam se pomaknuti, u glavi mi je novčić i zvecka kao u praznoj kasici, mučnina, pomičem glavu, gledam jesam li povratila (nisam, nema ništa) miris slanine i jaja me udari u nozdrve, mičem se, sjedam na krevet, podrigujem kao superhik, soba je čudno uredna, gledam okolo polupogledom, vrijeđa me svjetlost dana, sakrivam zjenice da ne ispare, ustajem, novčić u glavi rasuo se u hiljadu komada, glava zvecka kao bebina zvečka, doteturam do kupatila, shvatam da sam u pidžami, ne sjećam se da sam je obukla ali ne sjećam se skoro ničega. Puštam česmu da se olakša, voda teče, zapahne me svježina lavaboa, odmjeravam da li da se pogledam u ogledalo. Neću, istišćem pastu, ona izlazi na četkicu kao gnoj iz rane, muka mi je od te misli, nagnem se nad šolju, povraćam, jednjak me boli od toga, puštam vodu, žuto zelena tekućina nestaje u viru (grašak od jučer), perem zube, odagnavam misao o gnoju, četkam snažno da se očistim, najradije bih se očetkala cijela tom pastom za zube. Pitanje od sinoć sijevne kao migrena, pogledam se u ogledalo, zašto mu nisam rekla da se goni u kurac, da mi se gadi, bilo šta, ostavila sam ga tamo da sjedi na vrteški kao autistično dijete, ništa nisam postigla ni za sebe ni za njega. Odvlačim se do kuhinje: mama. Sjedi za stolom, servirana dva tanjira, slanina i jaja, palačinke, džem, puter, čokolešnik, bože kako volim čokolešnik, kutija se sjaji na stolu, doručak je bogat kao da sam prošla odličnim. Sjedam, glava kao fišek sjemenki, zvecka kao da je neka hrskavica pukla u njoj, zvecka kao izvrnuto koljeno. Jedem uprkos mučnini, mama ništa ne govori. Ne govorim ni ja. Ne znam da li me gleda, suđe odzvanja, mi šutimo. Sipam čokolešnik, posežem za mlijekom. Mašo, kaže mama. Sipam mlijeko u tanjir. Mašo, našla sam te sinoć na podu u povraćotini. Znači ipak sam povraćala, pa šta,malo mlijeka, volim kad je manje mlijeka. Rakija za obloge je skoro prazna, kaže mama naoko mirna, razbila si čašu. Tako je, kao da je nešto tresnulo sinoć i to je očistila. Kad je manje mlijeka ne stvara se kaša, bude još hrskav. Mašo razgovaraj sa mnom molim te kaže mama. Čujem kako joj se oči pune suzama. Hrska pod zubima i ostane onaj slatkasti okus na nepcu, ma divota. Ja stvarno više ne mogu ovako shvatam da si ljuta pogriješila sam rekla sam groznu stvar kajem se Mašo zaista se kajem. Ni dva ni četiri tanjira ovoga nisu dosta, samo ne valja kad se pretjera sa mlijekom, dobiješ razbuzanu kašu. Ali moraš da shvatiš da ni tvoje ponašanje nije normalno ne znam čime sam ga zaslužila ja sam jedna, Mašo, nemam nikakvu pomoć, ni mušku ruku. Jedno vrijeme sam ga jela bez mlijeka, samo nagnem iz kese, dobivala sam zatvor od toga. Ne znam više kako da se postavim prema tebi ne znam kako da doprem do tebe i sad evo kao da govorim u zid dosta mi je toga skoro ti je trideset godina u guzici Mašo Čujem suze kako padaju na stolnjak kao kamenje sa ruševne zgrade, šutim, gledam u vjevericu na kutiji čokolina. Reci nešto drekne mama. Ustajem, uzimam tanjir Sjedi čuješ li me ja sam ti majka sjedi naređujem ti da sjedneš. Tanjir čučne u sudoperu. Idem prema vratima, izlazim iz kuhinje. Vrati se čujem je kako proklinje, zamišlja da je lik iz Biblije, deklamuje. Ako sad izađeš nećeš se imati kamo vratiti, viče za mnom. Aha jest mislim. Zalupim vratima.
Delboj stoji na šanku, pokušava zakačiti nekakav transparent. Šank se ljulja pod njegovom težinom. Sjedam, ne primjećuje me. Okrenut je leđima, fokusiran, pokušava jedan kraj zalijepiti selotejpom za neon koji je davno prefarbao u narandžasto. Prilazim mu nečujno ništa ne sumnja, tiho psuje komad selotejpa koji mu se neprestano lijepi za prst. Drugom rukom drži transparent koji je ustvari velika traka papira, ne vidim šta piše. Prišla sam, gotovo ga dodirujem, on i dalje u svijetu selotejpa. Grubo ga uhvatim za nogu, on vrisne, transparent padne, on se okrene unezvijeren. Trebalo mu je sekundu ili dvije da me izoštri i prepozna zbog panike. Jesi ti normalna, kaže. Smijem se Mogao sam te štosirati iz refleksa, kaže ozbiljno. Ma hajde kažem koga ćeš ti štosirati, kažem. On silazi sa šanka gunđajući. Kako ide turski, pitam. Od naslsn nisam odmakao, kaže i diže papirni transparent s poda, Učim kod ovog jarana što dovlači nargile iz Turske. Zar nisi upisao kurs, pitam Kakav kurs, kaže i penje se na šank noseći transparent, komad selotejpa zalijepljen za njegov prst vijori. Znaš li ti koliko to košta, kaže s prezirom. Mislim da ti je pametnije da uzmeš novi komad selotejpa, kažem. On pogleda onaj zalijepljeni koji se zavrnuo i mahao potpuno neupotrebljivo. Delboj uzdahnu, siđe sa šanka, uze selotejp i presječe komad zubima. Ovako je mom jaranu zub ostao na selotejpu ovo treba oprezno, kaže i otkida još jedan komad, poveći. Penje se na šank. Svakakve jarane imaš, kažem. On se nasmije. Da ti pomognem, kažem. On odmahuje glavom. Šta ti zapravo radiš, pitam. Sad ćeš vidjeti, daj pridrži ipak ovo dok ja skoknem na drugu stranu, kaže. Penjem se na šank, pritisnem mjesto koje je držao, zalijepljeno je ali ne baš čvrsto. Delboj razvi transparent, pope se na stolicu, zalijepi transparent za izblijedjelu zavjesu koja pokriva ono što Delboj zove ostavom. Transparent je raširen, Delboj stoji nasred kafane, silazim i ja, gledam piše: SRETAN RODŽENDAN. Ovo je za Nećka, kaže Delboj i smiješi se kao brižni otac, srce hoće da mi pukne, transparent klizi sa strane šanka, trčimo da ga spasimo. Transparent se smirio kao vezani ker. Sjeli smo gledamo ga. Šta misliš, kaže Delboj. Meko đ, kažem, on kaže šta. Meko đ nije dž, nije rodžendan nego rođendan, kažem. Razočarenje pređe preko njegovog čela. Jebi ga, kaže, znao sam dumao sam jedno deset minuta nad tim slovom kad sam pisao. Jebat ga, kažem, ove godine je rodžendan, Nećku neće smetati. On se osmijehne veselo. Smeta meni što sam nepismen, reče. Nećku će biti smiješno, kažem. Delboj sjeda u njegovu stolicu. Gdje je on, kaže. Ne znam, nije mi se javljao. Danas nije dolazio nikako. I ja zamalo nisam došla, kažem, glava me razvaljuje. Delbojme gleda upitno, nasmijem se. Napila sam se sinoć sama sa sobom, maminom rakijom za obloge. Delboj zvizne u čudu. Gleda me polu-zabrinuto, polu-impresionirano. Ne progovara. Ne progovaram ni ja. Česma kapa, tupi udari vode u lim. Zašto, pita Delboj. Imala sam jedan susret, kažem. Delboj zašuti. Njegova ruka se miče prema meni puževom brzinom. Hoće da me zagrli neprimjetno. Odjednom, mijenja smjer, njegovi znojni prsti samo me potapšaju po ramenu. Pokvarila sam Delboja. Gledamo u transparent. Napravit ćemo Nećku pravi rođendan, kaže Delboj na kraju, i mi ćemo se osjećati bolje, imam i šeširiće i one stvarčice što vrište kad puhneš u njih. Rodžendan, ispravljam ga. Da, kaže on, rodžendan. Opet tišina. Delbojeva ruka se ne pomiče. Moja ruka se počinje znojiti od njegove znojne ruke. Je li došao, pitam, je li Jakov bio ovdje. On šuti, ne gleda me, odvaguje da li da slaže. Ali Delboj ne zna lagati. Dolazio je, kaže, ništa bitno. Šta te je pitao, kažem. Ništa. Delboj, šta te je pitao. Ama ništa. Delboj. Pitao me da idem s njim. Šta si mu rekao? Tišina. Šta si mu rekao? Ništa posebno, rekao sam mu da neću, a da i on razmisli, super je što ide ali svašta se može postići i ovdje sa malo više truda i puno sreće, doduše, ali nije u tome stvar, rekao sam mu da ga ovdje vežu neke stvari koje…. Delboj je istrtljao sve ovo vrlo brzo, ali se naglo zaustavio na ‘koje’. Ne insistiram dalje, teško diše, dovoljno sam ga izmučila ovih dana. Sigurno misli da sam luda. Delboj, kažem, izvini za ono neki dan. Uredu je, idem po pivo. Donesi i meni, kažem, glava me razvaljuje.
BENJAMIN BAJRAMOVIĆ rođen je 1989. godine u Zenici. Diplomirao je glumu na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu 2011. godine. Igrao je u zapaženim domaćim, regionalnim i internacionalnim produkcijama (“Tajna džema od malina”, “Životinjska farma”, “Moja Fabrika”, “What is Europe”, “Muški-ženske/Ženske-muške”, “Schlachtfeld erinnerung” etc) Dobitnik je nagrade “Oslobođenja” za kratku priču 2020. godine. “Itake” je njegov prvi roman.
Nјegove reči su palimpsesti Ironičnog majstora rasvete Drugo učini dok jedno kaže Dželat poštenju što upućuje Srdačno saučešće budućim Izneverenim poverenjima Ispod maske pristojnosti lјubi Sopstveno dvoseklo ogledalo Na razrokom jeziku lisice Vreba Janus sa tvojim imenom
III
(Dosađivanje)
Prijatan osećaj bezvolјnosti Besprekorno opružen u lenjost Drži glavu na šestaru lakta Nedelјa mu na leđima sedi Kriza uzbudlјive razonode Otuplјuje čula za misao Da bi telo stavila u pokret Monotonijom povraća višak Vreme ugojeno ponavlјanjem Koje ne proizvodi razliku
VII
(Brblјivost)
Previše je vetra u rečima Jer nije svaki govor glas, niti Svaki glas može značiti govor Preti nam potop i slomlјen jezik Buka što preplavlјuje posede Zagušuje vazduh, uši, cevi Salva verbalne nediscipline Razoružava sagovornika Previše je reči u rečima Da bismo se mogli zaštititi
XII
(Netaktičnost)
U nesporazumu sa vremenom Kretanje u zgrušanom prostoru Neusklađenim ritmom donosi Crnu sreću svojim postupcima U raskoraku između sebe Ovde i tamo sada i onda Zavađen trenutak traži vagu U beloj oluji peščanika Čupavog boga olovnih krila Trudnog od potonjeg naraštaja
XVI
(Sujeverje)
Koliko nas plaši sve ono što Znamo i ono što ne vidimo Toliko je vere u značenja Vekovima dizanih do slike Sloboda je prazan list hartije Sa imenom nasleđenog straha Nisi više onaj koji jesi Ako mišlјu ne dotičeš boga Ili veću skrivenu prazninu Pred kojom ćeš hteti da zadrhtiš
XVII
(Gunđanje)
Vidiš li nesavršenost svega Ili je pogled u meni slomlјen Kad se jezik opremio da tka Stih težine a ne olakšanja Kao da ništa nije dovolјno Lepo i dobro pred zadovolјstvom Ovako inokosan otkrivam Tajne sveta dostojne prezira Samo kada ne bi bilo ovih Reči što mi se suprotstavlјaju
XXV
(Kukavičluk)
U susretu sa izazovima Kičma na kratkoj dasci od leda Uzmiče drugačijim oprezom Armija mrava bela od znoja Dugim nogama daje se u beg Metronom nervozno odbrojava Veliki udes malim grudima Tuđa srca u našim kucaju Drhti gnezdo pod senkom rebara Hladnim strahom podmetnutih jaja
XXVII
(Poznoukost)
Znatiželјa starija od stida Ispred neprosvećenih podsmeha Slavi trijumf u pogledu smrti Horizontalnost knjigâ i reči Otiče pritisnuta vremenom Vertikalnost alatki i znoja Povija se iskustvom dlanova Ne znam zašto sam tu, tek postojim Ja sam mlad, ja sam star, trajem sporo Učenje se nije završilo
XXVIII
(Ogovaranje)
Glasovi natapaju zidove Penju se kapilarnim silama Uši dovedene do visokog Stepena verbalnog usijanja Svrbe pod oštrom karikaturom Imena oko kojeg obleću Uposleni crveni jezici Pečeni na razgovetnoj vatri Besne reči traže usidrenje U štucanju prizvanog odsustva
BRANISLAV ŽIVANOVIĆ (1984, Novi Sad), objavio je knjige poezije: Pogledalo (2010), Crno svetlo (2012), Sidro (2017), Pesma galiota (2019). Živi i radi u Novom Sadu.
Sedimo za stolom u oronulom predgrađu koje ponovo oživljava. Stara skladišta od cigli postaju nova urbanistička zona. To se zove gentrifikacija. Rekao je Vomp. Nedaleko od luke niču male zelene oaze nakrcane tehnološkim novotarijama. Svedoci smo preobražaja Hakam oblasti. Raj za generacije osvešćenih. To smo mi. Sedimo svi zajedno. Mamu i njeni prijatelji. Nosimo majice s obeležjima lokalnog fudbalskog tima, u bojama koje predstavljaju slobodu i borbu za bolji život, vladavinu ljudskih prava i otpor neoliberalnom kapitalizmu. Gušimo se od smeha. Ispijamo dobra vina starog i novog sveta. Grickamo švajcarske sireve, italijanski pršut i španske masline. Neko je doneo dimljenog lososa i zeleniš s dresingom od mirođije i nečeg belog, kremastog. Lepi mi se za brkove kao pivska pena. Mamuini prijatelji su levičari. Uglavnom doktorandi humanističkih nauka, poneki profesor ili docent. Vomp je filozof. On previše razmišlja. Na ivici je da odustane od studija. Nisu mu bitni ispiti. Bitna mu je suština. Uglavnom, ostao je bez para.
„Čovek bez ideje je usahlo drvo na vetru“, ponavljao bi istu misao uvek kad je sit i zadovoljan.
Moje ime je Zui. Ja sam dete farmera. Morao sam da pobegnem od slame i balege. Sada radim svakakve poslove. Uglavnom teške. Najviše volim da poziram umetnicima. Nag. Mamu kaže da sam građen kao Apolon. Kako god, pristojno plaćaju.
Mamu je preglasna. Od vina postaje razmetljiva. Razgovaramo o ugnjetavanju običnog čoveka i hordama jadnih izbeglica. Pominjemo zidove, bodljikavu žicu, blato i elektro šokove. Prepričavamo scene iz metroa. Kritikujemo državu i sistem. Mas je pomenuo azil za pse. Vomp grize svoje prste.
„Sada je trenutak. Moramo da stanemo na put ovoj tiraniji“, Guhaam lupa pesnicom o sto. Puding od vanile podrhtava. Guhaam obožava kada je u centru pažnje. Mamu je navučena na njegove baljezgarije. Sluša uspaljeno srčane govore pune empatije prema nesnađenom pojedincu i bespravnom poretku. Ponekad pomislim da svršava od toga. Dok se jebemo, tera me da ponavljam revolucionarne pokliče. Uglavnom, Guhaam nema muda. Dobro je situiran i povaljuje ribe glumeći romantizovanog predvodnika.
„Jeste li videli laž?“
Što smo pijaniji, dijalozi postaju sve komplikovaniji. Koriste se strane, neizgovorljive reči, fraze na latinskom, termini iz marksizma. Već godinu dana rešavamo civilizacijske probleme u ovom istom stanu. Uz trpezu i alkohol. Moderna revolucija može da se sprovede kada bismo svi kolektivno izbegli da platimo porez. Razrađivali smo Masove hipoteze. Zamislite da političari primaju platu isključivo od donacije zadovoljnih građana. Sada kaže da to nije prava stvar. Prava stvar je bomba. Dinamit. Kalašnjikov. Nema pregovora. Došao je trenutak malo i mi da tlačimo. Guhaam ga smiruje i savetuje da ne brza. Mamu ustaje i kaže da ne može više ovako. Želi da se što pre uključi u akciju. Ona je pronašla način. Barem dok se ne stvore uslovi za nešto više. Sveobuhvatnije.
„Društvo, ja za tri dana odlazim u Indiju.“
Napravila je teatralnu pauzu. Pogledala je Guhaama upitno, tražeći odobravanje, ili bar neki znak da je zadovoljan njenom odlukom. Guhaam je vrteo čašu i odmeravao boju dobre berbe.
„Bravo, Mamu“, napokon se oglasio. Ostali su aplaudirali nazdravljajući. Onda su klicali dok je Mas proizvodio zvuk planinskog gorile. Pokušavao sam da shvatim kako se uklapam u celu priču oko slonova. Prethodne noći sam napisao kratak govor i naučio ga napamet, sve u nadi da ću je pitati da živimo zajedno.
Kada su svi otišli, ali najpre izmešavši obuću, kapute i bacivši po peglu u kupatilu, strpali smo sudove u mašinu. Pokušao sam da je poljubim u trenutku kad smo se slučajno uhvatili za isti tanjir. Sklonila je glavu. Tu slatku bundevicu u kojoj se krije lek za oholost čovečanstva.
„Jel’ to stvarno, ili se samo praviš važna pred njima?“
„Zašto bih se pravila, ti jednostavno ne možeš to da razumeš. Ja se ne zadovoljavam malim ciljevima. Žao mi je.“
Pogledala me je, puna prezira, i rekla da je najbolje da večeras ranije odem. Očekuju je sati pakovanja.
ZUI
Mesec dana nakon što je Mamu otišla, dogurao sam do dve pakle dnevno. Sedam miligrama katrana po cigareti. Pljuga. Džoging. Pljuga. Tuš. Nikotin. Pa još nikotina. Mas mi je rekao da mu je žao kako je sve to između Mamu i mene ispalo. Vomp mi je pod mišku ćušnuo formular i propratno pismo, njegovu uredno pripremljenu prijavu. Bio mu je potreban taj posao, ali je odustao zbog hladnoće. Rekao je da ja znam s životinjama i da bih se verovatno dobro snašao.
„Evo ti i adresa. Daleko ostrvo. Istraživačka stanica. Apliciraj. Pomoći će ti da se središ.“
„Kitovi?“
„Kitovi, krave. Isti kurac.“
„Do kada je rok?“
„Sve ti tu piše. Ti si dobar dečko, Seljak“, vikao je s druge strane ulice.
Seljak. Tako su me oslovljavali. Sve je počelo s Guhaamovim podjebavanjem. On je to izgovarao krajnje podrugljivo i zlobno. Ostali su zvučali simpatično. Prijateljski. Tog dana, dok sam ulazio u taksi za aerodrom, Guhaam se gotovo očešao o moje rame. Nije zastao. Nije me ni pogledao. Pokušao sam da ga dozovem, ali se nije okrenuo.
Promenio sam dva leta. Ribarski brodić me je doveo do betonskih stepenica uz strmu kamenu liticu. S vrha pružao se pogled na ledene bregove. Izranjali su iz vode na samom ulazu u fjord koji zadire duboko u kopno. Magla je tekla kao reka s planina u pozadini. Preda mnom se pružao travnati plato s belom kupolom u centru. Iz nje su štrčale dve visoke antene. Okliznuo sam se i pao na kolena. Ranac prenatrpan stvarima oborio me je na bok. Psovao sam fensi košulje, patike za trčanje i bade mantil. Na vratima je stajao starac u oker skafanderu. Klimao je glavom.
„Kafa? Čaj?“
„Kafa.“
Noh me podseća na pokojnog strica. On je bio mnogo stariji od mog oca. Retka, seda kosa koja oko temena tamni. Uredno izbrijan, miran, prijatnog glasa i nepokolebljiv. Vuče noge kad hoda. Nosi glomazne cipele i sat koji pokazuje tačno vreme u Ukrajni.
„Dobro je. Nema više čaja.“
Sedimo za stolom jedan naspram drugog. Noh me odmerava i mulja gutljaj u ustima. Na stolu započeta partija domina. Odigrava.
Prelazim palcem po crnim tačkicama. Prijatna je na dodir. Onda mi se pred očima stvara slika vodoskoka, pa kit koji otvorenih usta izranja na površinu. Reklama za osvežavajuće bombone. Danonoćno se vrti na nacionalnoj televiziji. Odustajem od poteza.
„Da li znaš kako ženka kita doji mladunče?“
Odmahujem glavom. Noh ustaje i odvlači se u drugu prostoriju.
„Ovde ćeš da spavaš“, dovikuje.
NOH
„Pssssst.“
Ako želim da saznam čemu služe svi ti tasteri (sa i bez natpisa), potenciometri (manje ili više osetljivi), svetleće indikacije žute boje, svetleće indikacije zelene boje, sonari, ekrani i jedna načeta rolna ubrusa, moram da budem uporan. Noh ne govori mnogo. Uobičajeno je, da ja započnem razgovor rečima kako, ili šta misliš. Često ne završim pitanje. Dobijem prst koji se njiše.
„Čitaj“, ponekada mi da jasne instrukcije. Uglavnom sedimo u tišini.
„Psssst.“
To i nije prava tišina. Neprestano se čuje brujanje ventilatora na mernim instrumentima. S vremena na vreme zakrči radio-veza. Noh, posle jutarnje gimnastike, stane kraj prozora i kusa kašu iz blendera. Kada su dani vedri odatle se vide sante leda koje plutaju poput napuštenih prekookeanskih brodova. Donedavno su se ovde okupljali. Izgovara istu rečenicu. Pre toga, uzdahne. Kada je tmurno, ne kaže ništa. Samo kusa. Znatno brže. Onda navuče slušalice, pa osluškuje. Ja popijem nekoliko kafa. Izađem ispred na tren, da udahnem svež vazduh, protrljam oči, protresem se. Dobro jutro. Urliknem. Osetim golickanje, kao kod aparata za inhaliranje. Čist udisaj. Bez smoga. Obiđem krug po stanici, pa se zavalim i čitam.
Petog dana otkrio sam prostoriju u stražnjem delu stanice. Sređivao sam neke kutije, kad su mi se ukazali nastavak hodnika i još jedna vrata. Iza njih, duguljasta zapuštena soba s tegovima i bendž klupom. Na prašnjavom podu, trenažni bicikl u delovima i pored njega sprava za veslanje s pokidanom sajlom. Prozor na severnoj strani bio je zatamnjen slikom. Obrisao sam je i bez Nohovog znanja okačio o zid u trpezariji.
Jedrenjaci ustremljeni kao roj ljutih stršljena. Kilometri mreža i harpuni. U uglu krv i peraja, utrobe razbacane na sve strane. Osamnaesti vek. Žetva kitova.
„Mast“, izgovorio je umesto laku noć.
Sutradan više nije bilo slike.
Prošli su meseci. Naučio sam mnogo toga o kitovima. Baratam i latinskim imenima. Jasno mi je šta su sisari. Imao sam dovoljno vremena da shvatim i samog sebe, a i Mamu. Imao sam dovoljno vremena da ponavljam iste scene, da tumačim reakcije, odgovore, i analizram šta bi moglo biti bolje. Drugačije.
Noh se probudio čio i veseo.
„Danas mi je rođendan.“
Pokušao sam da se rukujemo i uputim mu čestitke. On je jurnuo k frižideru s rezervama konzervi koje smo jeli. Prevrnuo je sve i izvadio vakumirani najlon s odrescima. U drugoj ruci držao je flašu viskija. Vatru smo neprestano raspirivali fenom za roštilj. Gasio se žar od suvišne vlage.
„Koliko si napunio?“
Noh nije odgovorio ništa. Sipao je i zahtevao da eksiramo. Ispili smo do dna tri puta. U magli.
„Sunčan dan iznad oblaka“, rekao je. Klimnuo sam glavom i zavrnuo nogavice.
„Sunce je negde tu.“
Podigao sam pogled, ali sve je bilo nepromenljivo, beličasto.
„Baš onako kao što je i ona negde tu.“
„Ko?“, upitao sam.
„Ara. Poslednja ženka svoje vrste. Zbog nje smo i mi ovde. Ima nešto malo preko sto godina. Bila je dole u fjordu pre trideset. Snimio sam njen poslednji zov. Uporna je. Traži savršenog muža.“
Pomislio sam na Mamu. Na njene slonove. Na otiske u pesku. Noh je poslužio ražnjiće.
„Probaj.“
Zagrizo sam, željan roštilja. Konzervirana hrana me izluđivala.
„Dopada ti se kitovina?“
Ispljuvao sam sažvakan zalogaj spreman za gutanje na vlažnu travu. Sačekao je pravi trenutak. Umalo se nisam zagrcnuo. Bacio sam i ostatke. Ceo ražnjić. Od svega što sam pročitao i zamislio u svojoj glavi, shvatio sam da ne želim, ni na koji način, da naudim tim divnim bićima. Ponajmanje sam želeo da ih jedem. Noh se smejao.
„Ne bacaj. To je poslednja kesa.“
Podigao je najlon. Na zgužvanoj nalepnici pisalo je svinjetina. Psovao sam. Noh je nalio još viskija. Alkohol. To mi je bilo potrebno da se osetim ravnopravnim i dovoljno kompetentnim. Želeo sam da postavljam pitanja.
„U čemu je problem?“
Odveo me do magacina. Otkrio skalameriju nalik podmornici. Držao sam poluispražnjenu flašu.
„Ovo je Džef. Čelični mužjak. Naš zadatak je da, kada se ona pojavi, pošaljemo Džefa u štetu.“
Nešto nalik bojleru s perajima stajalo je na izduvanim gumama. Pokušao sam da ga podignem. Zabolela su me leđa.
„Voliš li društvene igre, sinak?“
Podigao sam flašu radujući se.
„Na eks.“
Naizmenično smo merili alkohol u krvi nekim kineskim meračem. Pokušavali smo da zajebemo senzoriku načinom kako duvamo.
0.9
1.2
0.8
0.3
1.6
1.6
1.3
„Pssssst, danas mi nije rođendan“, rekao je kad sam već klonuo.
ARA
Osluškujem.
Hhhhhhhhhhhhhhhhhhhhh…
Poslao sam imejl Vompu. Pitao sam ga kako je. Odgovor je stigao trećeg dana. Izgleda da ti je dobro, napisao je. Ne žalim se. Učim. Zanimljivo je. Čuješ li se s Mamu? Napisao sam. Na odgovor sam čekao još duže. Onda sam dobio od nje jedan dugačak mejl. Uglavnom je, u prvom pasusu, pisala o mojim manama. Onda je tri puta duže pravdala svoje. Nije pomenula slonove. Rešio sam da joj odgovorim kad budem odabrao prave reči.
Hhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhh…
Noh više ne osluškuje. Žali se na bol u predelu stomaka i ranije odlazi na spavanje. Neprekidno slušam i izveštavam ga o svakom prizvuku koji liči na nju. Sanjam kako mi se obraća. Poslednja žena na svetu.
Dobio sam još jedan imejl. Ovog puta od Masa. Napisao je kako je razočaran političarima koje je podržavao. Lepo je to elaborirao svrstavajući ih u različite rodove, fokusiran na porodicu svinja. U post-skriptumu napisao je da se Mamu vratila u Hakam nakon dve nedelje provedene u Indiji i da se ubrzo zatim odselila u neki mali grad. Dobila je dete. S njom je otišo i Guhaam. Izračunao sam. U periodu kada je zatrudnela, prestali smo da koristimo kondome.
Noh je umro s brijačem u rukama. Nag. Postupio sam po proceduri i pozvao ekipu. Dolaze po nas. Po posmrtne ostatke i mene. Dok sam čekao, nisam prestajao s osluškivanjem.
Potrčao sam po Džefa i povukao ga za njušku, željan da izguram pastuva. Mislio sam da je to jedina prava stvar koju moram da učinim. Gurao sam. Teglio. Uz pomoć Nohovog kombinezona uspeo sam da dovučem mašinu za oplodnju do vrata, a onda sam pomislio na Mamu i njene reči koje su me bole u slepoočnice svaki put posle seksa pod tušem. Ona nije želela decu. Imala je velike ciljeve.
1 Bulhuk je štap sa kukom na vrhu koji se koristi za kroćenje slonova.
MILJAN MILANOVIĆ rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirke priča „Bending” (2010.) i „Produžetak vrste” (2019.). Priče su mu objavljivane po časopisima i zbornicima (ARS, Dometi, Povelja, Trash) i uvršćene u uži izbor književnih nagrada u regionu (Europe Short Story, Lapis Histriae, Zvona i Nari, Andra Gavrilović, Miodrag Borisavljević).
Zamisli kutiju i zamisli da je sve počelo u gornjem lijevom uglu. Jesam li rekao da je noć? U kutiji ima neko. Sama, a i nije. Onda je razvalila svoju kutiju pa smo zajedno sjebani dočekivali drage goste. Prvo smo grlili umrlog dječaka plavih očiju. Kasnije su navratili ujaci i daidže, sjedili za istim stolom, iz iste kištre trusili pive. Redali su se potom Milan Katarinin, pokisli Urbanov robot, zatim Nietzsche, al’ on se nije zadržavo, pa rođaci iz Zemuna sa vrećom trave, Tilda Swinton Darko iz Haustora, jedan Nijemac i jedan Irac, pa Vilhelmina što mi je posudila Bibliju Hamo i Soso, Sejo i jedan što je psovo mater nekoj mrtvoj Selmi. Za sve njih smo te večeri imali mjesta i posteljinu da ne ozebu.
***
ŠAKOM U DUŠU (U spomen na Emira Šakovića)
Srijeda, dva i deset poslijepodne Čitam zbirku dobre poezije, nema u njoj ni patetike ni romantike Šaketa me, osjećam se ko vreća Stihovi nasrću momački, direkti, krošei, aperkati, nema klinča Pokušavam se sabrati, osvježiti Palim cigaru i srčem krvnički, dim se sabija u plućne cilindre Lice duše bubri u hematomima
***
MANDARINE
Sjećaš li se kad smo ono jednom ležali i preseravali se patetično kako to samo zaljubljeni znaju ja sam bio sretan i go, a ti si šaptala tad si obećala da ćeš mi donijeti mandarine ako ikad završim u bolnici smijali smo se tome.
Jesu l’ ti rekli da sam utrno da ne osjećam više one noge nevrmajnd, važno je da ne boli prošlo je dok sam čekao mandarine.
***
NEFER-PLAY
/Za sve ono što neću, trebalo je da se samo rodim… Branko Miljković/
Ja sam atletičar, ne baš svojom voljom Utrkujem se na nepoznatoj dužini s preprekama Staza ima milijarde traka, delegati nikad ne znaju tačan broj Moji najbliži trče u svojim trakama, bodre me svojim glasovima I ja njima tu i tamo podignem palac desne ruke u znak podrške U prepunoj svečanoj loži imam navijače Htio bih znati šta oni sada misle o ovoj trci, oni su svoju istrčali Iz priča sam saznao da su me najviše bodrili dok sam klečao u niskom startu Oni su tad uveliko trčali Čuo sam i da su slavili dok sam se nesigurno opirao nogama o startne blokove Pitam se jesu li imali razloga za slavlje jer Pod jedan – niko me nije pitao želim li učestvovati u ovoj trci Pod dva – kakav je to sport u kojem nemaš trenera da ti pokaže neke finte Pod tri – jebeš sport u kojem pobjednik na kraju ne trči počasni krug sa zastavom na leđima
***
OUT
postoji li drugi put, da nekako zaobiđem taj grad, da ne ulazim u one ulice i da zaboravim kako svijetle u zdjeli od planina, da zaboravim i stadion čije tribine su spavale dok smo sjedili kraj out linije, ne sjećam se jesmo li bili van ili unutar nje, ali sad ionako više nije važno, postali smo najlonski prozirni, bez onog u nama i bez nas u onom sad smo ionako out
ELVIR KOPIĆ rođen je 22. septembra 1982. godine u Bosanskoj Krupi. Završio Pedagoški fakultet na Univerzitetu u Bihaću, a postdiplomski studij na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Tuzli. Radi kao nastavnik u srednjoj tehničkoj školi.
Kad je ovaj, drhtavo kuckajući štapom kao da trese voćku, s gornje police srušio dvije Mikado čokolade s rižom, prodavač ih je gunđavo pokupio s poda i ubacio u starčeva kolica. U njima su već bile tri konzerve sardina s povrćem, Adria Mare (za večericu), kruh (tvrd ka kamen, požalio se osjetivši ga u ruci četiri minute ranije) i plastična čašica čvrstog jogurta pred istekom roka trajanja, to jutro snižena za pola kune (zato ga je i uzeo). – A otkad je, molin te lipo, kiselo mliko prominilo ime i prezime?! – starac će. – Nije, ovo je oduvik bija čvrsti jogurt, mladi gospodine – odgovori mu prodavač. – Ali ja nisan doša po jogurt. Nosi ga ća – reče starac odgurnuvši čašicu dok je prodavač, kako mi je kasnije sâm prepričao, po tko zna koji put taj tjedan zakolutao očima. Na izlasku, starac je pažljivo spuštao kolica niz blago povišen prag, jedan pa drugi kotačić. – Kad bi mi koji otpa, bija bi gotov – protisne i okrene se prema meni koja sam sjedila na klupi, oslonjena o zid dućana, i zapisala što je rekao u bilježnicu na krilu. Šepav na desnu nogu i slijep na lijevo oko, širokih, prkosnih nosnica. Zguren, nizak. Jedan od dva udovca ovdje, po vlastitoj procjeni, onaj zgodniji, na otoku sa sedam udovica. Ali ne, to ne znači da njih dvojica imaju velik izbor, ne može se sada smijati iako bi htio, opet će ga uloviti grčevi u želucu i opet neće htjeti zvati doktoricu jer već zna što će mu prepisati – antibiotike, kao i prošli put. Ispričat će mi sve o relativno novijoj povijesti otoka jer još uvijek dosta vidi na to svoje dobro oko, a svašta i čuje, nego prvo, znam li što su Arapi pitali Indijce? – Arapi pitali Indijce, što ćemo nakon devet? Indijci rekli nulu. I tako je u svijetu proradila nula. Nula na kvadrat, nula na korijen, kako god okreneš, ostaje isto – nula. Tako i naši otoci nigdje ne putuju niti će putovat. Australija, s druge strane, putuje prema Kini, jedan centimetar na godinu. Ako ih pritisnu kontinenti, još se može desit da naši otoci izrastu ili potonu. Mediteran se punio preko Gibraltara, jedanaest godina. Topile se sante leda i razmicale ploče, i tako su nastala naša mora. Iza Turske ima Srebrno more i to more ima pukotinu. Postoji mogućnost, doduše mala, da Mediteran isteče baš kroz tu pukotinu. Ali kako će se izlit, tako će se i napunit, pa smo opet na istom. Na nuli.
LORA TOMAŠ diplomirala je indologiju i anglistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a na Centralnom europskom sveučilištu u Budimpešti magistrirala je rodne studije. Suuredila je i suprevela dvije antologije suvremene indijske kratke proze i poezije – Popodnevni pljuskovi: izbor iz indijskoga ženskog pisanja (V.B.Z., 2011.) i Lotosi od neona: indijski autori o gradovima i drugim ljubavima (Studio TiM & Indijski kulturni centar, 2017.). Rana verzija njezina prvog romana, Slani mrak, ušla je u finale V.B.Z.-ove nagrade za najbolji neobjavljeni roman 2019., a kasnije mu je pridodana i kratka priča Prozor s pogledom, odabrana za finale natječaja Festivala europske kratke priče 2018. Nekoliko je godina provela u južnoj Aziji pišući reportaže i književnu kritiku za tamošnje publikacije, sad se u Zagrebu bavi književnim prevođenjem i podučavanjem jezika.
Progledala sam iza dugih podvodnih trava u mutnu vodu ranoproljetno hladne rijeke protljala oči da ih napusti sav mulj izašla sam na prstima šapućem: ne želim narušiti tišinu ptice sam nahranila zmijama iz kose rode su odletjele u polja gostiti se u zaklonu valova visoke trave na vjetru čaplje zaposjedoše obje obale poput sivih stražarica a gdje si ti dugonogi astronaute? jesi li postavio sve vlakove na tračnice, usmjerio zrakoplove da oko tvoje glave love sunce? ubrala sam brusnice i pripravila čaj od bazge, prigni se kad presložiš puteve da napokon doručkujemo
***
REČENIČNA VEČERA
uroniti se u hladnu vodu pa proteći kroz tragove olovke na papiru govoriti jezikom oluje asonancom vjetra aliteracijom lišća parnom rimom kiše
zvijezde su ostale razbacane poput istrgnutih riječi ispljunutih zalogaja rečenične večere
ako smijem dopusti mi olovkom ti produbiti korita u koži
***
NJEŽNA
mogu li se prozvati nježnom dok izgorena stojim ispod federa samoljepljive trake i samozaljepljenih muha smijem li biti nježna s krvavim desnim koljenom i krvavim gaćicama jesam li nježna ako ostavim pijesak na prstima dok jedem ne perem tijelo nakon skakanja ne marim za guščja pera i češljeve
vidiš li me nježnu? roneći i vrišteći oko grebena poput uklete sirene šupljeg trupa vukući za sobom sunce na lancima zazivajući izumrle krijesnice
mogu te nahraniti rosom nježna kao poljski kotrljan
SARA MALIĆ rođena je 1999. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Velikoj Gorici. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studira komparativnu književnost i švedski jezik i kulturu. Poeziju redovito objavljuje na svojim društvenim mrežama, a objavljivana je na portalima “Strane” i “Poeziju na štrikove”. Sudjelovala je na književnoj tribini “Učitavanje” te pjesničkoj tribini “Govorimo glasnije”.
A kada bi me pitali šta znači rečenica na francuskom koju sam istetovirala na ramenu, obično bih im odgovarala da je to misao Mišela de Montenja, ili Marsela Dišana, ili Pola Valerija, ili Andrea Bretona ili Gi Debora a ponekad bih rekla i da je to sentenca Luja Lumijera o filmu kao pronalasku bez budućnosti.
Šegačila sam se iz dosade. Nisam znala šta bih sa sobom. Sve što sam zaista radila bilo je dodavanje još jedne alke svome uhu ili pupku, ili bradavici, ili obrvi.
Ponekad sam zamišljala sebe kao ženu u nevolji, kao ženu koja je istrčala iz kupatila ispred podignutog noža serijskog ubice, kao ženu u bekstvu od nasilnog ljubomornog muža.
Hodala bih tako gola naokolo i pušila cigaretu za cigaretom. Ljudi bi mi prilazili i nudili pomoć, ženi u nevolji uvek neko priskoči u pomoć.
Možda neko od njih ne bi blenuo u moje gole noge ili grudi, možda bi se taj neko zagledao u moje oči, možda bi znao francuski i pročitao to što piše na mom ramenu.
I ako bi kojim čudom znao šta je napisano pitala bih ga da se udam za njega.
***
O SVETU BEZ KRAJA
Imao sam nesnosne glavobolje.
Ptice su me ometale, inkubator ispod mog kreveta stvarao je larmu od koje nisam mogao da zaspim. Kada sam se najzad oslobodio prokletih ptica i stigao na zakazano mesto, ona je već bila otišla.
Različite ličnosti koje su me obilazile sastajale su se svakog četvrtka i razmatrale moj napredak. Četvrtak je postao najvažniji dan u nedelji. Nagrađivali su me malim belim konjima koji su dolazili i odlazili, čekali me i ispraćali.
Imao sam dovoljno vremena da vidim kako trava prekriva parking od izlivenih betonskih cvetova, kako radnici postavljaju prekookeanski kruzer na travnjak preko puta moje zgrade, kako se otvaraju butici za meso, cveće i konzervisani planinski vazduh i kako ih ljudi zaobilaze jer su na pogrešnoj strani ulice.
Kažnjavali su me dirigovanim snovima. Sanjao sam kako naga pozira Klimtu, kako hoda okružena svojim bivšim muškarcima, kako me napušta jer se zaljubila u putujućeg prodavca seks igračaka. Nisam imao izbora. Počeo sam da vodim dnevnik.
V. me je upozoravao da ne činim to. Zakazao sam susret s njim i smišljao koliko smem da mu se poverim. Možda da mu otkrijem njeno ime? Smem li da mu govorim o moru koje zapljuskuje usnule obale njenih bedara? O njenim zagonetnim pismima koje mi je pisala na unutrašnjoj strani korica pesničkih knjiga nađenim po autobusima?
Žurio sam na sastanak s namerom da mu ispričam sve. Umesto V. ugledao sam sebe kako ležim zavaljen u široku rascvetalu belu kalu. Igrao sam se s dvanaest belih zečeva i svakoga oslovljavao po imenu.
Iznenada, nebo se zgusnulo, razmotalo u crnu somotsku prostirku. Nešto je nakratko zapucketalo, zasvetlelo, neke žice su na tren odebljale i stanjile se. Pozornica se promenila. Stajao sam na suncem obasjanom trgu. Dvanaest mršavih figura obučenih u bele toge propovedalo je o svetu bez kraja.
Mogao sam satima da slušam muziku njihovih samoglasnika, šuštanje njihovih suglasnika nalik šuštanju mlade vitke šume koja me je uvlačila sve dublje u sebe, ali padala je noć. Morao sam nazad u postelju.
Blitzkrieg 1990. / Srebrni Surfer 1991. / Mama melanholija 1996. / Extravaganza 1997. / Tamna magistrala 2001. / Neonski psi (izabrane pesme) 2001. / Svlačenje 2004. / Tamna magistrala (izabrane pesme), Hrvatska, 2008. / Box Set (sabrane pesme) 2009. / Bubnjevi i žice, autoput i noć (izabrane pesme), Ukrajina, 2011. / Burn, Baby, Burn (izabrane pesme), Austrija, 2013. / Pepeljuga u hromiranom kovčegu (izabrane pesme), Makedonija, 2014. / / It Was Easy to Set the Snow On Fire (izabrane pesme), USA, 2017. / Najbolje godine naših života (izabrane pesme), Slovenija, 2017. Mesečari na izletu (LOM, Beograd, 2012) nagrada „Laza Kostić“. Kavezi (LOM, Beograd, 2013) nagrada „Biljana Jovanović“. Najbolje godine naših života (LOM, Beograd, 2014) nagrada „Kočićevo pero“ i „Kočićeva knjiga“ Zlatno doba (LOM, Beograd, 2015) nagrada „Dušan Vasiljev“. Iza zapaljene šume (LOM, Beograd, 2018)
Pesme su mu prevedene na šesnaest jezika. Zastupljen je više antologija savremene srpske poezije kod nas i u inostranstvu, najznačajnije u New European Poets (USA, Minnesota, 2008).
Romani: Više od nule, Četri zida i grad, Tri slike pobede.
Još samo devedeset pet dana i Imaću dvadeset četiri Učim da se prilagodim Više ništa nije toliko burno Impulsivnost je umorna i nezadovoljna pored mene Kaže napušta me uskoro Ne može više da me podnese. Stižu neki čudni dani sve je pod uticajem manjka energije Ptice bezvoljno mašu krilima Pozdravljaju sunce i veruju da su srećne Dobro je da postoji muzika Da napravi balans Da isključi tegobu Pruža mogućnost odlaska na mirna mesta Vredna restarta. Subota je i grad je živ A ja sam ostao kod kuće Dovoljno je da shvatim da stvari polako počinju da se menjaju Nekada smo živeli samo za subotu uveče Da poteku reke piva Pravimo gluposti i smejemo se na svaku prokletu stvar Humor se sveo na jednostavnost A vikend je sve redje opcija. Još samo devedeset pet dana i Imaću dvadeset četiri Prvi put sam zaplakao decembra 96-te u 12:51 Posle toga sam prestao da brojim.
***
AUTOAGRESIJA
Neko vreme bude mirno Onda opet krene tumbanje po glavi Večiti bubanj ne prestaje da lupa Misli protiču brže i seku stvarnost Uvek se desi u pogrešnom trenutku Baš onda kada je veče predviđeno za sreću. Subota više ne ume da me voli Prevario sam je po ko zna koji put Stalno joj predlažem trojku Ona ipak ceni monogamiju Pa se do jutra volimo samo autoagresija i ja. Bilo bi lepo da je život nasmejan Kao na slikama.
***
NE OPTEREĆUJ SE, VUDI
Voz za ništavilo Čekaju dvoje Starija gospođa pravi dva koraka Tamo ovamo Ne misli o kiši napolju Lik ima zamišljenu liniju Hoda do kraja hodnika i nazad Ćute, tako divno ćute Pojavljujem se i kvarim ugođaj Spuštam se pokretnim stepenicama U ritmu bluza Tom Vejts ide pogrešnom stranom puta A saksofon peva prave note.
Sve mi liči na amaterski prikaz Prolaznosti života.
Uloge su odavno podeljene Ovde nema Vudija Alena Da nam kaže: Usamljenost je to što nas muči Znamo to i sami.
STEFAN KIRILOV rođen je 1996. u Vršcu 1996, gde je i proveo najveći deo svog života. Objavio je zbirke poezije Sve je baš lako (Presing izdavastvo 2017), Pion sa margine (Nova poetika 2018), Raštimavanje (Nova poetika 2019) i roman Napuštajući Vetrograd (Nova poetika 2020). Pesme je objavljivao u časopisima Blacksheep.rs, insp, Outloud, Džabaletan. Trenutno živi i radi u Beogradu. I dalje misli kako će saosećanje jednom spasiti svet.
čovjek-časopis 