OTETO
Ovde sam sada. I sve je puno.
Forma je ispunjena nameštajem,
zidovi nemaju vlagu, čak je kuća i ljudima
ispunjena.
Sve je mirno, i antena na krovu, i odžak, i gromobran.
Određene ptice cvrkuću u bašti,
venjak je noću pokriven,
sve je puno, niti jedan kutak nema da je prazan,
ako jeste, to cvetovi žele da buknu.
Ja ipak mislim o jednoj praznini,
o napuštenome klasju i šljivama rasutim po spaljenome tepihu
koje beru osvajači moga prostora,
no ja ne kažem da je išta moje!
Svako ima pravo da otima,
ali ma čime napunio oteto
to će uvek biti prazno.
Neko menja sijalice sada,
ali zar će one svetleti?
Ja znam, neko se brine i o mojoj praznini,
ne dopuštajući da se bilo čime ispuni.
***
ČUDOVIŠTE
Niko poput tebe u naš Crveni Hotel kročio nije,
rekla mi je tiho žena iz moga Grada,
niko drugi no ti možeš spasiti našeg Gospodara,
samo se ti maskirane zveri ne bojiš
i samo ti u sebi neguješ elegantnost duha.
Jedino tvoje jezgro on ne može slomiti
i jedino tvoj izvor ne može isušiti.
Probaj naše čuveno crveno jelo,
kroz sećanje će ti želatin istinitog proći
i ti ćeš znati da si ovde bila Kraljica.
Čudovište tajanstveno ulazi i vidim da me se boji.
Rukama teškim dodiruje mi telo,
a prže mu se prsti,
a svest mu se gubi, ceo se užari,
pa stade urlati –
Stidim se!
Hajde da razgovaramo! Hajde da razgovaramo!
***
KAKO UMIRE DETE
Kada mi je dodijalo očevo ponašanje malodušno
mačku sam mu usmrtila.
Istovremeno srećna i nesrećna
iznutra me je nešto zagolicalo, mistično.
I to kako, gurnuh je u čeljust avetnome psu.
Petrovići ga nikada nisu tako dobro nahranili.
Kada me je izbezumilo majčino licemerje
popeh se na najveće drvo i
slomih obe noge postojeće,
umalo ih nisu amputirali.
Kada su mi dlake rasle,
pincetom sam ih čupala
jer druga sredstva poznavala nisam,
uložak naopako okretala,
vezivala dojke nabujale.
Neko je voleo to da gleda.
Neko je želeo da i ja postanem pseće lice
što jezika isplaženog
čeka na svojih devet života.
***
MONSTRUM
Zajedničko svim monstrumima je
što nisu našli način da se izraze.
***
VREDNO ŽIVLJENJA
Tek kada napišem, to se desilo.
Ljubav, smrt, izložba, prijateljstvo, doručak, kristali,
Ništa što u priči nije, ne postoji.
Zato neprestano moram živeti tako da to ima smisla
napisati.
Sve je promašeno što ne vredi opisati.
Sve.
___________________________________________________________________________
JELENA VUKANOVIĆ piše poeziju i prozu, zastupljena u mnogim zbornicima i časopisima, ovogodišnja pobednica Šumadijskih metafora.
čovjek-časopis 