POGLED
Dve godine sam imao
kada me je otac
u mojim trenutnim godinama
nosio u naručju
Kako me to samo plaši
I odjednom mi se grad činio manjim
Mora da su izgradili nove zgrade
Sigurno su banke
Banke i kladionice
Druga su to vremena bila kažem sebi
Za dve godine poraste beba
ili se izgubi čovek
A izgubljene ljude posle toliko
vremena obično proglase mrtvima
Crni upitnici mi izletali oko glave
Mislio sam da ću dosad
znati ko sam
Mislio sam da mi usta
neće biti puna peska
Na ulasku u zgradu naišao sam na
psa koji gleda u daljinu
Mogu da se zakunem da je imao
ozbiljniji pogled na budućnost
od mene
Ulazim u stan
kao stara fotelja
koju je neko pokupio sa ulice
Umivam se i prvi put
uočavam zašto mi je majka govorila
da imam pogled preko obrva
na oca
***
APETIT
Ima nešto neprirodno
kada držite stare dok plaču
Kaže da više nema apetit
Nije zanimljivo jesti sam
Gledam ga izgubljenog
Isti nos imamo
i to me plaši
Dobro se sećam
iz maminih priča
koliko ih je tukao
Naročito baku
koja je pokušavala
da sakrije decu
Ostajući sama
oči u oči
sa rasklopljenim
čovekom
Noževi mu ispadaju iz usta
otkada je umrla
Kaže
sebi broji dane
Da je znao da će ga sada
boleti
više nego što je ikada
mogao da je istuče
verovatno bi sebi
razbio nos
***
BOMBE DEVEDESETIH
Prilazi mi grupa momaka
Smejući se međusobno
i dugo gledajući me mrtvo
Očima istreniranim
da u mraku nađu skupi logo
Kažu druže
duga kosa je za pedere
Verovatno se to protivi
njihovim idealima
iz devedesetih
Nesumnjivo
godinama u kojima
nisu mnogo živeli
Kažu mi i kako bi
zbog kose
mogao da dobijem batine
Ali
ne znaju oni
da bih im ja isto tako
skakao po lobanjama
Proglasio rat ćelavima
Popio im oči
i u njihove šupljine
posadio mak i suncokret
Izgleda nismo drugačiji
Možda nije do kose
Svakako nije testosteron
Možda je krivo
zagađeno tlo
iz kog smo ponikli
i krvave godine
koje nismo
preležali
***
GLAVA
Zvuk frižidera pulsira u noći kao zubobolja
Od tebe će biti nešto
mora biti
nešto
Čudim se svojim prstima
uznemiren poput novorođenčeda
Moja budućnost je mitsko čudovište
Sedam godina ne znam gde mi je kuća
Moj jezik je bodljikava žica
obmotana oko Novog Sada
Moj mir je točak po kom
trče beli pacovi
Svaka soba u kojoj sam živeo
sada je nalazište nafte
Sećanja su u tuđem želudcu
Zvuk frižidera pulsira
kao sirena za vazdušnu opasnost
I dalje očekujem osudu višeg bića
svaki put kada bacim staru hranu
Strah
da više ne mogu
da jednog dana neću imati
ni to što imam
Ustajem
i krećem se po stanu
kao muva sa jednim pokidanim krilom
***
STOMAK
Svakog jutra me prirodni časovnik
budi u pet
Da sam sujeveran
rekao bih da sam u prošlom životu
bio lovac odgovoran za istrebljenje
belih nosoroga
ili
trgovac umetničkim vrednostima
u dalekoj istočnoj zemlji
Ne znam koji je dan u nedelji
Vozači autobusa nose crninu
kada sam bolestan
Prodavačice u supermarketu
znaju na koju stranu žvaćem
Cela Zemljina rotacija
svedena je na časovnik
bez brojeva
Razumem zašto su spaljivali ljude
koji su govorili o
ciklusima i kruženjima
Ne mogu ni da zamislim
strah prvog čoveka
kada je izumeo točak
Kakvo je to bilo
veličanstveno rođenje krize
__________________________________________________________________________
MILOŠ MARKOV rođen je 1993. godine u Subotici. Diplomirao je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Zastupljen je u brojnim časopisima i zbornicima, kako onlajn tako i štampanim. Živi i radi na relaciji Subotica-Novi Sad-Beograd.
čovjek-časopis 