IZOSTAJUĆA SVETLOST
Poezija je igra
u kojoj dobija onaj koji gubi
Sartr
I
Iskoristi prelepi dar koji sneva
učini papir gorećom materijom
Prekrsti užarene šake i zagledaj se
zid je preplavljen ikonama reči
Pokrij udove i drhti u mraku
pokušaj da pišeš bez svetlosti
Spoznaj kako vera priziva ljude
to nenametljivo srce melodičnosti
Stvori plamen oko postojećeg tela
levitiraj vezan kao na lomači
bez slušanja ražalošćenih žena
prihvati jecaj koji se dovlači
Recituj poeziju prosjacima i staklu
i ne obaziri se na noć poodmaklu
II
Nikada nemoj pisati prorocima
ne vredi da čovečnost zna tvoje ime
jer zvuci nadolaze zaboravom
obnovljive Plime i boljka neoprezna
Verujem da će se pevati lakoćom
kada budu zalutali tvorci i More
I ništa neće biti kao stara zora
krhotine zemlje i tajanstvene odore
Ostao sam veran suncu i tišini
u praznoj knjizi vidim život koji ječi
u nesvakidašnjoj blizini ja volim
daleki žar ustreptelosti reči
Otkrij geslo: pozajmi: letargije i pene
možda ipak nađeš oči bezimene
***
POEZIJA ZRENJA
Zanesene reči potiču sa nebesa
volim podstrek koji spaja aksiome
zahuktale zavese mirnih doba
i ulazni štok naviknut na promaju
Prohujali odjek izazvan olujom
i ljubav koja je prestala u magli
mesečinu koja odlazi šetajući
ne ostavljajući ništa iza sebe
I zamračene sobe isušenih očiju
suvi pelin ubran sa vrha sveta
Iz zimskog sna okreću se muze
sa utrobom pevajućih otkrovenja
Melodija duha te prolaznosti
preokreti reči i mršavih bdenja
Venci će sami birati glave
da ne bi trnje postalo siroče
***
SAŽIMANЈE
I
Danas je sunce
kada datumi ispisuju palindrome
kada mesec pojašnjava
izlizani pedalj
Zemljo ti ukroti podvodne reči
jer ljubav je preživela u nama
Dosta smo zakopavali leševe
egzistencijalne uzvike
kao i mitove velikih božanstava
Na pesmu neće uticati vreme:
ovo nebo ostaje zagledano
II
Ako ikada primetiš
a osetićeš
da te poezija više ne želi
da reči postaju
osamostaljena deca
Verovatno ćeš biti sumnja
ali sumnjaćeš i ti
Zbog tih istina
koje smelo su nazirale
***
ALLEGRO
Budiš me očima koje zatvaraju nebo
1.
Možda imamo
jednu jedinu sličnost
što nas razdvaja
a to je ime cveta
koji volimo
Jutro i divne Oči koje su umrle
u svojoj nesavršenosti
2.
Kada bih ponovo ušao
u tu šumu spasa
verujem da bih se prisetio
svog pogubljenja
tu gde Počivaju sva buđenja
i moje oko
u prvom delu mene
Al ne vene reč
već siromašna želja
da se proživi život
koji će drugi
samo osetiti rukama
Rekao sam sve
što sam želeo da probudim
na ovom svečanom tlu
al sveta nema
u snu reči koji tražim
***
PRE ROĐENЈA
Ne znam zašto sam odabrao
da postanem čovek
zašto nisam iskušavao zemlju
dok sam još imao moć
Zašto jednostavno
nisam odlepršao u jata
kao i ostale slepe ptice
koje pronalaze očeve
A govorili su mi
nepoznati starci i čela
da ću između zvezda
pronaći pravog sebe
Tamo sam već bio
i sumnjao u bilo koga
u bilo koje ideologije i sunce
Ne znam zašto nisam otkrio
pravog sebe
kao da su se nebesa poigrala
bacivši me na zemlju
bez tela bez Poezije
koju sam toliko sanjao kroz mrak
Dugo sam pisao o rečima
ali sada reči ispisuju mene
sećam se samo zalutalog sjaja
i zamagljenih očiju
koje su mi spontano rekle:
Zašto nisam upoznao pravog sebe
dok sam birao
gde ću razjasniti trajanje
Ne znam zašto sam odabrao
da postanem čovek
zašto nisam odabrao bela jutra
i letargične oči
Danas bih žrtvovao sve metafore
za onaj život
iz kojeg sam došao
_______________________________________________________________________
RADE ŠUPIĆ iz Lazarevca je 19-godišnji student Beogradske akademije poslovnih i umetničkih strukovnih studija.
Napisao je pesnički prvenac „Poezija koje nema“, koji čeka da bude objavljen.
Nagrađivan je na međunarodnim takmičenjima, kao i na takmičenjima lokalnog nivoa.
čovjek-časopis 