Month: June 2020

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA MIRKA KEKIĆA “BUGI-VUGI PREDGRAĐA”, SKC Kragujevac, 2020; četiri pjesme

poezija

PISANJE JE SLIČNO BOKSOVANJU, KAŽU

navlačiš brus na te dve grudve
dok govoriš možda bih mogla da ih uvećam
ili ipak bolje uzmem vespu za iste pare
zatim digneš roletne i pustiš treperenje
podneva u stan; gledam te i mislim
koliko bi bilo šteta da ne uzmeš tu vespu

kroz koji minut, guraš se u pun autobus
za fakultet i mašem ti pospan, a
već uveče treperim kao podne

dok idem ka tebi,

i drugovi mi uveliko govore
smiri se, šta ti je,

ali svake noći je derbi

na pokislom stadionu

među tvojim nogama
i vozimo krevet od zida do zida

kao skeledžija čamac od obale do obale,

dok ga ne zaustavi patrola jutra da uradi presek stanja;
a kad sam ti jedno jutro išao iz apoteke
s pilulom za dan posle
nema stvari koja mi nije uzvratila pogled,
kao bare što uzvraćaju, i svet je, ko zna zašto,
postajao krvav i hranljiv kao sveža džigerica

svi ti trepeti

zbog jedne usputne žurke koja se produžila
u tvom stanu,

i koju smo nas dvoje vodili dalje kroz vikende

nalik kokošijem životu koji se završi
pa nastavi da trči okolo. to nam je leto –
trčanje pre nego što završimo u zemički

ovog veka koji preti da nas sažvaće s nogu

jureći na prvi prevoz

u trenucima kada zaćutiš
kao autoput kad na tren utone u tišinu,
ili pak nižući cigarete staneš nizati bivše momke pa
buduće gradove pa lepe momke pa lepe gradove,
stihove iz čitanke i zvučnika, udaje koje ne želiš

kao ni decu i očeve savete
od izbora namaza do beletristike

tad pomislim da smo prelepo napukli
porcelanski klinci, dve grudve

primiču se jedna drugoj,

vidim kako te, možda, topi isparavanje autoputa
kako me topi to isparavanje,
dok iz mene žure crna pokolenja, što i ne bi –

sve prolazi, pa i ja svaki put

pomislim da je nešto sunce

samo zato što brzo trči u noć

a na tom boltovskom, rent-a-suncu, u meni niču biljke

i ne znam ih imenovati ovim četvrtastim gradskim jezikom.
namirisala si to i već ti postajem zanimljiv koliko i polje!

dok, nem, a bez dela, ili nekog tela

mlad, i ništa bolji od prigradskog gradilišta,

na čijem bi mestu mogao biti hotel pun balkona,

osećam da nemam
šta da obećam sem rada, kažem sebi: da, radiću,

jebaću te dok me ne zavoliš!

pred jedan meč
rekao je protivniku

Majk Tajson

ne znam šta je posle bilo s njima
ali bio je to dobar meč
divno proleće

***

PITAO SI ZAŠTO SVIMA GOVORIŠ DA SAM MRTAV
VIDIŠ ŽIV SAM I ZDRAV I TEK NAS ČEKAJU DOBRI DANI

NISAM ZNAO ZAŠTO TO GOVORIM

kada sam se probudio otišao sam do groblja
čempresi su nicali svuda

cepali zgrade i ulice

kao kada si umro

***

ĆEVAPI

preskaču zid da se umažu od trešanja
gađaju uličnu sijalicu

pa u mraku
vežbaju da puše

tereni uličice i uobrazilje
njima ceo svet, i obrnuto

svi imaju male resice na uvetu
kao jaganjce kad pastiri obeleže
da ih poznaju
plus oguljene laktove i musave majice
i pod njima jedno jezero puno kreketa

i kad se razbije komšiji Činču

prozor loptom: šta me briga…
kad se pesniči: ćeš odma’!
kad se kradu sokovi: brže beži!
a kad se mala dugokosa stvorenja
što dižu nos

vraćaju s rančevima kroz ulicu:

svi muk,

pa pljunu u stranu:
glupače jedne, šta ti ispale oči, ćevapu?

kažu jedan drugom da se isklibere

zatim, polako kući na večeru

a daj bože da su palačinke pa da ih mažu

crvenim džemom utisaka poblesavelih

autobus im vraća očeve s posla

noć je, što se kaže
a nema ko se ne iskrade
sa džepovima punim kamenčića
da baca titre na njemu najvažniji prozor
pa se spušta u kolicima iz marketa
niz svaku dostojnu raskrsnicu
dok se ne probudi

***

POPODNEVNA

vetar je celog dana duvao
u komšijisku kuću s roze fasadom
do večeri je razbacao
njenu boju po celom nebu

sve je crveno kad umire
lišće u jesen nebo uveče
a mi još zeleni
slušaj

svuda okolo zuje kosilice
i mirišljavo gine trava

_______________________________________________________________________

MIRKO KEKIĆ (1996, Požarevac) do sada je objavljivao u listovima: Agon, Danas, Braničevo i Suština poetike. Jedan od pobednika ovogodišnjeg konkursa Prvenac za neobjavljenu zbirku pesama sa zbirkom „Bugi-vugi predgrađa“, koji organizuje SKC Kragujevac. Pohađao radionicu kreativnog pisanja Zvonka Karanovića pri DKSG-u. Apsolvent Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

NOVE PJESME GORANA GRUBIŠIĆA

poezija

NEDOSTAJE LJUBAV PEVAČICE I BUBNJARA

mleko maslačka
nemajke i nečoveka

šakom dečijom
zeljasta stabljika
otkinuta

i ina baza podataka

znam da se ne kaže inekcija
ali ipak

mrzim
da budem prekriven
psećim dlakama
ali volim pse

pomišljao sam na kraj
učestalo
svaki drugi dan

a onda sam pojeo smokve

***

DOGAĐAJ

dva’es’ godina
kasnije
sećam se
kada si me
prvi put
pozvala gore
u svoju sobu
da slušamo
kasetu
automatic for the people

ova
ne ta
ova druga
ta ti je bila omiljena
na albumu

sonja

***

BITUMENSKI PLUG

kako se uzme,
ali dešava se to učestalo
dam tako novac za voz ili autobus
kako bih sedeo i gledao kroz prozor
retke divlje životinje na njivama i pustarama pokraj puta
ili pruga

teško je reći,
ali često tako dam poslednji novac za autobus
ili još bolje voz
samo da bih sedeo i gledao kroz prozor

nizijske sokole koji stoje na vrh stuba ograde
čitave familije srna, preplašenog zeca u trku
i po koju lisicu
jednom,
bilo je to kada nisam putovao sam
na potezu Subotica – Sombor
kroz prozorsko okno voza
videli smo na stotine srna
silina krotokosti, cunami ranjivosti
a onda,
jedne radne nedelje
naprosto nisam otišao na posao
dao sam novac i seo u bus

tada sam video usamljenog ždrala
na njivi,
u okolini Srbobrana,
ili Sentomaša

***

ZA ONE KOJI SU BAREM JEDNOM PRESPAVALI NA Ž STANICI

bipolarnost borovih iglica
ulična imena ljubavnika
betonski greben i naopaka osmica

pre nego što se obistini
proživi kraj dvocifren broj puta
učini to kako treba

kvark kasnog titraja
mesto za ljubljenje bespuća

nervozno meso mesinga
pokvarena mašina
koja i dalje pokušava da radi

kada se desila ova tranzicija
sa kiselog mleka
na jogurt grčkog tipa
naopaka osmico
organelo u celofanskom čvoru
odigraj potez

u prikrajku poslednje barice
i zimogrozive klupe

naopaka osmico
odigraj kraj
jer biti zdrav to je sve

skoro sve
and all that free jazz

______________________________________________________________________

GORAN GRUBIŠIĆ (1979, Subotica), muzičar (Ana Never, Wooden Ambulance). Zasad nema objavljenih izdanja.

KRATKA PRIČA INES GVERIĆ KORKUT: VIJEST

proza

Nakon što je odvojio pogled od kompjuterskog ekrana, cijela soba izgubila se u magli. Skinuo je naočale i prstima jedne ruke pritisnuo kapke ispod kojih su potekle nakupljene suze. Kotrljale su se niz njegove debele obraze povremeno mijenjajući putanju zbog kožnih nabora. Takav mokri osjećaj na licu imao je kada mu dječaci iz ulice nisu dali da s njima igra nogomet. Sjetio se nakon toliko godina. Suze su navirale, gušće i brže. Rub košulje je čvrsto prianjao uz mekanu kožu vrata čineći prepreku u kojoj su nestajale. Pod prozorom se čula dječja cika.
Kada je na rubovima očnih duplji počeo osjećati bol od pritiska, spustio je ruku i posegnuo za futrolom za naočale. Podignuo je poklopac i presložio krpicu za brisanje stakala, uredno je rasprostirući od jednog do drugog ruba. Sve je odjednom postalo daleko, slova s ekrana, glasovi pred zgradom. Otpuhnuo je nekoliko mrvica s crvenog pliša, pažljivo je sklopio naočale i stavio ih u futrolu. Tako polako ju je zatvorio da se kod preklapanja poklopca uopće nije čuo klik.
Tražeći oslonac za leđa u klimavoj stolici, uzeo je daljinski upravljač i upalio televizor. U prvi mah nije mu bilo jasno što se događa na ekranu. Trebalo je vremena da oči razaznaju detalje komešanja u zelenom gustišu. Tek kada su se životinje povukle na pijesak, mogao je sa sigurnošću vidjeti kako krupna anakonda u gotovo ljubavnom zagrljaju stišće nešto manjeg krokodila. On se na kratko vrijeme umiri, taman se učini kako je prihvatio svoju sudbinu, da bi se opet počeo divlje koprcati. Uspijevao bi napraviti i nekoliko koraka, ali ona bi ga uvijek sustizala i svaki put ga grlila jače, u sve više krugova, sa sve više tijela.
Odjednom je ostao bez zraka. Disanje mu je postalo plitko i ubrzano. Dograbio je ovratnik cijelom šakom i naglim pokretom ruke oslobodio vrat. Vukao je košulju i kravatu prema dolje dok koža nije dobila dovoljno prostora, dok u grlu nije osjetio dovoljnu količinu zraka. Spustio je pogled, podbočio se rukama o stol i nastavio dahtati ujednačenim ritmom. Nije vidio kako je krokodil po zadnji put zatreperio stražnjim nogama prije nego je njegovo tijelo nestalo u čeljusti anakonde.

_______________________________________________________________________

INES GVERIĆ KORKUT (1970, Banjaluka) po struci je psihijatrica i psihoterapeutkinja. Riječi u poslu koristi kao dijagnostičko sredstvo i terapijski alat, a izvan posla za pisanje kratkih priča i pjesama. Polaznica je radionica zagrebačkog CeKaPe-a. Tekstovi su joj objavljeni u nekoliko zbornika i književnih časopisa, u Večernjem listu u sklopu natječaja Ranko Marinković te u fanzinu Revizor. Dobitnica je prve nagrade na natječaju za kratku priču URBANA metaFORA u 2018. godini (Knjižnica Vladimir Nazor, Zagreb). Na regionalnom natječaju Ulaznica dobila je treću nagradu u kategoriji kratke priče za 2019. godinu (Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanjin“, Zrenjanin).
Živi u Zagrebu, piše gdjegod stigne.

POEZIJA SLAĐANE BUŠIĆ

poezija

NIŠTA NE ZNAM

O šumi ne znam ništa,
a svakog je dana obilazim,
razgledam koren, zid, kosti,
danas sam i zemlju okopala
punu kofu sebe iz šume odnela,
disanja gradovima
bez vazduha vraćam,
svedočiće o svesti praznine,
duša, časovnik bez kazaljke,
juče sam stigla i do potoka,
drvo nije imalo kuda da padne,
a od težine savilo se sve
što liči na mene, poplave
i zemlja je u nove hramove padala,
hrabrosti
i pluća su tako nežna,
neko i dalje pita dok govorim
šta o šumi ne znam
dok brojim stabla koje rušiš
(i (ne) znaš zbog čega).

***

POVEZ OKO SUNCA

Kada je preminuo komšija
nisam umela da kažem ništa
bilo mi je tek pet godina
i dve nakon što sam progovorila
prva sam ga videla kako leži
u dvorištu punom bulki,
mislila sam da odmara ruke
ceo je dan kosio dvorište
i ja sam sela do njega
i dugo sam milovala smrt
da nikad ne osetim kako će boleti
kad nečiji otac ne diše
ili moja majka prestane
ili sestra ode s druge strane
u potrazi za gudalima,
tada sam pluća mogla videti
samo kada su piliće šurili,
pa čerupali
i nisam im dala
makar ostala bez supe
koju sam jedino volela,
nije se budio komšija,
čupala sam mu bradu i brkove
nakon što su crnine postale ogledalo
i sunce je maramu oko glave povezalo
i nisam nikoga dozivala,
bilo mi je stalo da vidim
kako se odmara
čovek koji nikada nije stao
i na pešačkom prelazu cupkanje
nestrpljivo, tada još nije bilo semafora
blizu mu je reke kuća,
opet danas nešto govorim
ali nigde se ne čuje
da li to i dalje sedim
kraj mrtvog komšije.

***

SVI ZABORAVLJENI

Mravi uvek u krug
sa leđima punih tereta
isto svira jedna kompozitorka
i dalje je tu zemlja izdignuta
dom za hiljadu mrava
a prošlo je više od dvadeset godina
mislila sam da su migrirali
kuće su prolazile
dolazili su neki novi ljudi
(bez kostiju)
ali se dom nije promenio
(kosturi)
ni kukurik petla izjutra
što pesmi ne da se začuje,
srna se u šumi prepala mene
i pre pogleda
dok sam prostor iznova upoznavala
i očekivala kako će nešto istrčati
koraci i ja sam se prepala pre vremena
vukova koji nisu na koži laneta,
zar je toliko bolan svaki odlazak
so bez usana, glava bez vrata
i svako vraćanje što ožiljke nosi
zaboleli me krugovi
u kojima još žive
svi zaboravljeni mravi.

***

DOJKE BEZ UGRIZA

Starica još peva uspavanke
nikad začetom detetu
koje pod miškom ljulja.
Svake večeri ništa u kolevku.
Njene su dojke nabrekle
od nerođenih ugriza,
zrno da ne nestane u očima.
Ozebao svaki neponikli zub,
dubak i sve
što od maramice nas otkida,
zabranjen joj embrion,
plod, utroba,
ali starica i dalje peva
i neke malene šake
i još manja stopala
i glava manja od klikera
ceo joj svet koji ljulja.

***

POSTANJE ROGOVA

(Kukavica ne prestaje da peva)
od prevelikog prisustva
šuma se prepunila
i svaki put kada petao kukurikne
neko ugleda sunce,
umre ili zbog obećanja
sve ostavi, u pužu raste zid
još od rođenja
zovu ga kuća, kada se sruši
kapi pokvase sve jagorčevine i jagode,
rogovi su bez vreće u nastanak
pod krilima ožiljak bolan je
nekome je plač nebeska kiša,
drugima kap za zarastanje
svih posekotina iz kojih smo
i molitva mačke je na kolenima
ne bi li iz klupka
raspetljala greh svih prapredaka
i postpotomaka
a igla nije isplela nijedan
(dok pada sve sa krovova)
i zatvoren hram pun sveća
gore nenamenje
i tamjan u sidro plovi
i pada u plam kamen,
kćeri bez korena
i sinovi svih stabala,
svako višeglasje je kuknjava.

_________________________________________________________________________

SLAĐANA (BRANISLAVA) BUŠIĆ rođena je u Nastasijevićevom “Tamnom vilajetu”, odrasla u šumi, a živi u gradu gde stabla seku i zamenjuju tržnim centrima. Prašta i kad teško diše. Piše da bi lakše spoznavala i razumevala sebe i svet koji je okružuje. Do sada ima objavljene dve zbrike poezije “U uhu duh (a/u)” u izdanju SKC Kragujevac, edicija Prvenac i zbirku poezije “Tabani na jeziku” u izdanju Centra za kulturu, obrazovanje i turizam u Mladenovcu. Učestvuje na Festivalima poezije. Najdraži joj je Festival poezije mladih u Vrbasu, jer je tu stekla prijatelje za ceo život. Saradnik je Obrazovnog programa za decu, mlade i porodicu Radio Beograda 1. Voli da sluša program kulture i umetnosti Radio Beograda 2 i smatra da svet bez pozorišta, slikarstva, muzike, književnosti i ljubavi ne bi bio isti.

ČETIRI PJESME SIME MRAOVIĆA (Kutina, 1966 – Zagreb, 2008) IZ ZBIRKE “NA ZEMLJI JE SJENA”, Meandar, 1994.

poezija

PTICE, JUG, AFRIKA

Afrika ima mnoge prednosti.
Kad kiše padaju nije važno kamenje
izrađeno od kelvara, staklene i
vilinske slitine. Tu su briljantne
konstrukcije nabujalih rijeka i
raspadnutih crnih očiju. Divni su
ljudi nalik morskoj mački.
Hrana je navrh drveća i
jako pojednostavljuje pilotiranje.
Ali afrička kiša, brža je od mlažnjaka
vesele joj se svi zanesenjaci.
Tamo, na površini, u svibnju ove godine,
preimenovan je jedan nacionalni
park u pokusnog pilota. Najčuveniji
je slon koji za dana
popase sve laži pustinje.
Jedan je kod nas u zoo vrtu, ali je
ograđen visokom ogradom.

***

ŠAMAR MAFIJI

U zaboravu pronađi krletku
u njoj budi mašta.
Ja rastem u snijegu
otvaram vrata,
sapinješ maramu
kojom plivaju koljena.
Ne naslanjaj noge na zid
ne pritišći trbuh
ne popravljaj kosu,
razljućeno sunce.
Zapali kosti da bude toplo.
Pojedi ušteđene osjećaje.
Sve nas rastuži ljepotom.

***

UZAJAMNO PREPLITANJE

Pjesma je nastala povodom vijesti
o ubojstvu Olge Vaksel u Oslu.
Svi smo nakratko bili zaljubljeni u nju.
Sve nas je nadahnula na nekoliko
ljubavnih pjesama. U svakoj pjesmi
prevlađuje osjećaj grešnosti i krivnje
zbog te nedopuštene strasti.
Jedna sam od nekoliko pjesama,
kaže jedna pjesma. Izgovori me do kraja,
piše u zadnjem stihu, u pjesmi.

***

STVARI KOJE SU DOBRE

Svaka stvar je dobra.
Leđa su joj puna plodova.
Kad zamislimo zid koji
poznajemo od prije, a ne
gledamo ga, on je proziran.
To već svi znaju.
Između dva nebodera
koža ti se ježi i povraćaš
ptice i drvored, jer si se najela
povijesti. Oblizuješ se na ružičnjak?
Danas ćeš ručati sve što je ostalo
ekološki čisto i nevidljivo.
Ipak, znaš pretvoriti crna jutra
u smisao. Makar naivno,
želiš ubiti prljavu rijeku
ubiti nebo nakićeno letjelicama.
Već smo svi bolesni, putujemo
u živopisne nastavke.
Previše je novčanih problema,
kažeš, sakrit ću sve svoje tajne
u male životinje
koje trebaju malo hrane.
Ugasit ću žeđ
mirisima meka raslinja,
zaspati u zagrljaju
nasmijana lava.

MIKROPRIČA SONJE ANTONIĆ

proza

KRATKI DOKUMENTARNI FILM

kad sam baš umorna, koji sekund pre nego utonem u san, zamišljam kako snimam kratki dokumentarni film. ne odmaknem mnogo, već u prvim scenama izgubim se između sebe i kadrova, zamišljam detaljno kako bih mogla, iz kojih uglova, kojim objektivima. naravno, snimam film crvenim nikonom, što mi jerina rekla da kupim, a ja otišla i kupila.
//
na kastingu – smotra pokojnih likova: baba se pojavi kad okrenem točkić na šporetu. druga se pojavi ispod prljavih sudova.
//
obična postavka, kuhinjska. italijansko kuvalo za kafu, ručni mlin iz jugozapadnijih predela, domovine predaka. scena traje, meljem, možda bude neki kadar izbliza. kafa peni, stojim pored artur martin šporeta. made in smederevo, godina proizvodnje cca 1974. noga mi je savijena, stopalo desne noge pridržava leva butina. ruke sam prekrstila.
//
naracija: život? život je prva scena iz kratkometražnog dokumentarnog filma u kojem je jerina umrla. jebiga.

______________________________________________________________________

SONJA ANTONIĆ ponekad, kad ustane rano, kuva kafu na babinom šporetu iz sedamdeset i neke; u položaju Vrksasana, domunđava se s nemogućim i svemogućim bićima. I s pticama.

KAO IMELA

poezija

Ona je u tebi
od začeća,
od prvog časa
tvog postojanja,
od tvog prvog uzdaha,
od prvog plača,
ona je u svakom atomu
tvog bića,
u svakom trenutku
tvog žića,
ona je u tvom oku,
u tvom krvotoku,
u tvom srcu,
u tvojoj duši,
u tvojoj jetri,
u tvojim plućima,
kada ti rasteš
i ona raste,
dok ti stariš
ona je sve mlađa,
sve ljepša,
sve zanosnija,
kao imela
na šumskom stablu,
sve zelenija,
hrani se tvojom krvlju,
diše tvojim plućima,
gleda tvojim očima,
hoda tvojim nogama,
miluje tvojim rukama,
ljubi tvojim ustima,
liježe s tobom u istu postelju,
kao da ti je muž,
kao da ti je žena,
dok ti spavaš
ona bdije,
kada se budiš
ona snije,
kada boluješ
ona ozdravlja,
ti brojiš dane,
mjesece, godine,
slaviš rođendane,
nazdravljaš rodbini i prijateljima,
ona se smješka
i čeka,
strpljivo čeka
tvoj zao čas,
nikada se ne odvaja
od tebe,
prati te u stopu,
kao sjena
i vreba na tvoju glavu
kao gladna hijena.

FUAD HRUSTIĆ (Gradačac, 1963.), prvonagrađena pjesma na ovogodišnjem književnom natječaju/konkursu “Musa Ćazim Ćatić”.
autor je i laureat Nagrade Lapis Histriae 2020, za kratku priču “Mladi lososi” https://www.forumtomizza.com/sl/fuad-hrustic-mladi-lososi-2020/335/

TRI PJESME LENE RUTH STEFANOVIĆ IZ ZBIRKE “IZVINITE, MISLIM DA UMIREM”, OKF, Cetinje, CDNK, Podgorica, 2020.

poezija

POČUJ,

danas,
sedmog dana mjeseca Lava
pet hiljada sedamsto sedme
po starom računanju vremena
u smiraj pretoplog dana
u Podgorici,
prije nego što na kraju moje ulice
počne da zalazi umorno sunce
tu, đe se nebo spušta na zemlju
zapaliću svijeće
od gline sam načinjena
u prah ću se vratiti
ali ja znam da je
Bog, naš Bog,
stvorio ovaj svijet
moj svijet
samo za mene

***

NUDIŠ MI VELIKODUŠNO SVOJE PREZIME

Starine bi rekle da i nije neko
A mene bi kao trebali da uzmu
Sve i da sam pod manom
Navodno sam od takvog roda
Znaš te priče
Nadgornjavanje, nadplemenjavanje,
Olimpijske igre među bratstvenicima
Ti ne očekuješ puno, kažeš
Sve ka’ kod majke
Minus gunđanje
(skuvano, oprano, ispeglano…)
plus seks
ne smijem da se ugojim, to valjda znam
moji su mi valjda obezbijedili
stalan posao, po jedan stan u gradu i na moru i dobra kola
koja ćeš ti da voziš
Udala se moma da ne s’edi doma…
Ne smijem pridikovati kad trudna budem s’eđela kod tvojih
(dok si ti vani s drugovima;
kažu ta faza ne traje predugo,
obično tek nekih pet godina)
onoliko puta, koliko bude trebalo da se rodi našljednik
da nastavi ovaj genetski maraton
Pravoslavlje je opet u modi
jedna, druga, treća, peta ćerka
nema više selektivnih abortusa
(srećom)
Aurevuar materice dok se ne rodi sin…
Nudiš mi velikodušno
svoje prezime
A ti?
Pa, tvoje prezime je dovoljno
učinit ćeš me časnom ženom
iako me više nećeš željeti
onako debelu, vazda trudnu
ali, pošteno od tebe (i tvojih!)
pošteđeli ste me najgrđeg –
sudbine ostalice,
25togodišnje staropodgoričanke…
jake žene kojoj su dovoljne kćeri
koja ne misli za svaki mali neobrezan ku*ac da je luča mikrozma
crnogorskom narodu
ženi kojoj ti, takav ne trebaš
koja može sama
baš sve.
A ti…
Ne znam šta da ti kažem.
Hvala ti na ponudi,
ali meni tvoje prezime stvarno ne treba.

***

ZABORAVI

Razdoblja života omeđena izlascima knjiga
Prije „Arhetipa…“, poslije „Boje…“
Svi događaji skoncentrisani u vrijeme pred zbirku
I nešto malo poslije nje

A drugog vremena nema, ne onako zapravo
Kad rukama pokrijem oči
svijet prestaje da postoji
Ostaju samo knjige
Dobre, loše, pametne, komercijalne, svijete, plažne…
Knjige
U njima – ljudi, životi, putevi kojima nisam pošla,
đeca koju nijesam rodila,
zemlje u koje nijesam stigla
Zauvijek sam ostala dijete na kolodvoru Zoo
nijesam htjela Barbike, nijesam htjela svilene haljine,
pošla sam s Kristijanom F.
u rogabatni Gropijoštad
Ostavla sam svoju crvenu pionirsku maramu i značku
sa vođinim likom
Zbog njenih očiju boje meda i dečaka iz vode
daleko je Amerika
za ovakve poput nas
mi bježimo u mrak
Vrijeme se vraća
Klupko se odmotava
Unazad
Unatrag
Šaman mi pruža osušeni korijen
Neke ritualne plemenske biljke
Očistiće moju psihu, izbaciće demone
Zaboravi
Pobrisaće knjige koje sam čitala kada to nijesam smjela
Povratiću
Čitave klase kojih više nema
Zaboravit ću zemlju koja ne postoji
Prestat će bol
Prestat će želja da se vratim
Onamo što više ne postoji
Onoj meni koje više nema
Dok sanjam
neke džipove
Sasvim nalik na crne grobove
Voze desno, ka prošlosti,
Odrastanju,
Stvarima o kojima ne smijemo pričati
Ne dam svoju krv
vampirima, klatnima, egregorima
dežurnim dušebrižnicima,
palanačkim tračarama urokljivih očiju
okrećem polukružno crni džip za sahrane
nazad u budućnost
okani me se, mani me se
s pričom
ne ponavljaj za mnom,
ne gledaj za sobom
zaboravi
ako se okreneš
pretvorićeš se u stub soli.

_______________________________________________________________________

LENA RUTH STEFANOVIĆ piše poeziju i prozu.
Do sada je objavila: zbirku eseja „Arhetip čuda“ (2006), pjesme u prozi „Io triumpe“ (2008), zbirke pjesama „Đavo, jedna neautorizovana biografija“ (2011) i „Boja promene“ (2013) i roman „Šćer onoga bez đece“ (2017). U štampi je roman „Aimée“ i zbirka pjesama „Argo Navis“.
Uključena je u brojne antologije: „Antologija savremene crnogorske kratke priče na engleskom jeziku“, edicija Katedrala (2010); „Koret na asfaltu“ – prva antologija crnogorske savremene ženske poezije, Nacionalna zajednica Crnogoraca Hrvatske i Skener Studio, Zagreb (2013); Američki izbor najbolje evropske proze – “Best European Fiction”, Dalkey Archive Press (2014); Antologija „Pjesnikinje Crne Gore 1970–2015“‚ J. Vukanović, JU Ratkovićevih večeri poezije (2017)…
Prevođeni su joj radovi na albanski, engleski, poljski i ukrajinski jezik.
Živi i radi u Podgorici.

KRATKA PRIČA TAMARE LUJAK

proza

KRPENJAČA

„Balabane, izađi napolje!“, viknu starac srdito.
„Mrzi me, deda“, odgovori dečak suvo i dublje zabi nos u mobilni telefon.
„Dođi da vidiš šta sam u štali pronašao!“, ustraja starac.
„Baš me briga“, promrmlja dečak sebi u bradu i, lupivši besno po hologramskoj tastaturi, izgubi život u igrici. Zakoluta iznervirano očima i baci telefon na sto. Vatra u smederevcu veselo je pucketala. Klinac zevnu od dosade, protegnu noge tanke poput dva pruta i stade da razmišlja. Kad je već život izgubio, mogao bi i da izađe napolje, da udovolji dedi…
„Dobro, evo me“, reče dečak suvo i začkilji na sunce, koje je bilo visoko na nebu. Zar je već podne, pomisli Balaban. Muva mu prozuja pored glave i dečak poskoči uplašeno na drvenom tremu. Starac se osmehnu.
„Šta si pronašao?“, upita nezainteresovano. Starac je držao nešto pod stopalom, nešto okruglo i prljavo.
„Krpenjaču“, odgovori stari, dok mu se brk zadovoljno osmehivao. Najzad je izmamio unuka napolje. Tri dana sunca nije ugledao, prošetao, a kamoli potrčao po dvorištu! Prokleti mobilni telefon, i kad su mu ga roditelji kupili!
„Šta je to?“, upita dete i pređe, uz škripu, preko dva-tri drvena stepenika.
„To je lopta“, odgovori starac strpljivo i pomeri je lagano. Krpenjača se zakotrlja po travi i stade.
„I čemu služi?“, nastavi dete.
„Igri“, objasni stari. „Za njom smo jurili kao ludi, kad smo bili deca. Nismo znali za telefone tada. Imalo smo samo klikere i krpenjače.“
Unuk je posmatrao starca i čudio se njegovoj priči. Mora da je bio lud, kad je bio mali. Ču, da potrči. Svašta. Pa da istegne mišić ili ugane nogu ili nešto još gore. I ta lopta. Gotovo da se raspada. Ne svetli, ne zvoni – čemu onda služi?
„Želiš li da probaš?“, upita starac.
„Da se igram?!“, upita Balaban zapanjeno. „Ne pada mi na pamet! Lopta je tako dosadna!“ Viknu gotovo ljutito.
„Dosadna?“, zapanji se starac. „Dosadna?! Daću ja tebi dosadna!“, viknu srdito i šutnu loptu svom snagom.
Krpenjača polete preko dvorišta, prelete visoke krošnje stoletnih stabala, koje je još dedin otac posadio, i odlete skroz niz dvorište, daleko, do same drvene ograde. Balaban je stajao u čudu. Otkud dedi tolika snaga? Zar ga ne bole noge, zar mu ne klecaju kolena? Kakvo je sad to čudo? Kako je tako lako šutnuo loptu? Kako je tako visoko poletela? Još nikad nije video da nešto leti tako visoko! Kakvo je to čudo? Šta je pokreće?
Ta i mnoga druga pitanja zujala su dečakovom glavom, kad se desi neko čudo i on, kao omađijan, potrča za loptom. Otišla je, sakrila se, trebalo ju je pronaći, vratiti je dedi, naterati ga da je šutne još jedanput, da vidi kako to čudo leti, koliko najviše može da poleti.
Najednom se sva priroda oko Balabana uskomeša. Sve se probudi, vetar zahuja, ptice zacvrkutaše visoko u granama drveća, probuđene njegovom nesvesnom vikom, pas zalaja ispod trema, privučen iznenadnim pokretom i grajom.
Balaban se dade u trk, u početku lagan i nesiguran, krivudav, potom sve sigurniji i brži, da bi na kraju jurio preko dvorišta, prav kao strela, sav zadihan i zajapuren, pluća punih vazduha. Dan je bio nekako mekan, kao stvoren za jurnjavu po dvorištu.
Balaban ugleda krpenjaču, dotrča do nje, stade na loptu nogom i, izgubivši iznenada ravnotežu, pade u nisku travu. Pas u tom trenutku dotrča do njega i poče da ga liže po licu. Miris sveže pokošene trave uvukao mu se u nozdrve, plodna zemlja prijatno ga je hladila, dok su mu ptice letele visoko iznad glave, a sunce mu nežno milovalo lice.
Balaban se glasno nasmeja. Pomazi psa iza uha, zagnjuri glavu u njegovo gusto krzno i upi sve mirise koje je ovaj sobom nosio, a nosio je sve – od skorelog blata sa reke, preko krtičnjaka ispod stoletnog hrasta, do mirisa sena i trebljenog kukuruza. Dečak se osovi radosno na noge, udari bojažljivo krpenjaču i kad vide gde se poslušno pokrenula, viknu iz sveg glasa preko dvorišta:
„Deko!“, veselo će. „Dekoo!“, ponovi poziv nestrpljivo. „Dođi da se igramoo!“
Starac radosno požuri dvorištem.

_________________________________________________________________________

TAMARA LUJAK (1976, Beograd), piše kratke priče, aforizme, epigrame, haiku, književne prikaze i dr. Bavi se prevođenjem. Književnik, novinar, saradnik i urednik mnogih časopisa. Objavljivana u časopisima i zbornicima. Prevođena na engleski, poljski, mađarski, nemački, francuski i burmanski.

POEZIJA I PROZA SUVREMENIH MAKEDONSKIH AUTORA U PRIJEVODU BORJANE PROŠEV-OLIVER: Monika Stojanovska

poezija

POEZIJA MONIKE STOJANOVSKE

IMA I TAKVIH DANA

Ima i takvih dana
kada netrpeljivost u meni prekipi kao zaboravljena voda
u limenoj posudi
dok se kroz zavjesu zagledavam u neki ponovljiv scenarij
pomišljam da nikada neću saznati što je to umjerenost,
bešumno se zagrijavati do određene temperature,
a ne procuriti i pobjeći iz svoje posude.
Ima i takvih dana
kada poželim neke misli toliko snažne da ih se gotovo može dotaći,
stanja koja takoreći imaju svoj oblik i teksturu,
Želim ih dotaći,
umalo, uvijek
u tim danima kada mi stvari stalno bježe.

Nitko ne zna o čemu se zapravo radi
u fenomenu „sramežljivih krošnji“,
drveća koja godinama rastu jedno uz drugo
i nikad se doista granama ne dodiruju,
bježe si za dlaku,
i ostavljaju male prostore koji se prema njima oblikuju,
Ili pak se oni, možda oblikuju prema prostorima.

Nitko ne zna što stoji iza
svih zbunjenih razmaka,
osim da se osjeća nemoćnim
dok uzalud pokušava dati neki smisao
udaljenosti.

Tako i ja tih dana
pogađam na što me podsjeća
forma praznine
i nabrajam što sve može u nju stati
no ipak sve to ne stane
umalo.
I tako mi se praznina smije u lice
suzama koje hladno kapaju po meni
da bi se zatim s mene vruće izlile

Niz zavjesu gledam:
Postupno
listaš

***

ZATVORENE MISLI

Jasnoća mi je zamagljena
misao jasna
(dobro je kada ne znam)

Kada silno mislim na nebo
mrtvog goluba vidim
(dobro je dok me žalosti nešto)

Ljudi su takvi kakve zamišljam
kada o sebi najmanje znam
(loše je što se razočaravam)

I čim u mojoj glavi postanu ono što nisu
znam da sam im slobodu dala
da lete

Odlučila sam jučer da me više povrijediti nećeš
(danas mrzim kad sve isto grliš)

Zašto uporno pred gužvom u meni hvataš mjesto?
tijesno je i mračno
molim te da ne čekaš red
znaš da ću te pustiti

molim te,
znaš da ću te bez pitanja pustiti prvog
nemoj,
zar ćeš mi opet dozvoliti da stojim iza tebe?
bez odgovora

ponekad mislim da
oni koji bulje u prošlost
tek izgovor žele naći za današnje suze
jer ono prošlo tek svjedočanstvo je
o pripadanju,
romantično opravdanje
za izgubljenost u jutrima novim

(možemo li gledati naprijed?)

i ja se bojim

Osjećaji su mi pijani demagozi
koji ne žele napustiti stol
I kada se ugasi i zadnje svijetlo
čujem ih s licem u dlanovima
dok oni mirišu na samouvjerenost
i bunilo

Istovremeno bezglasno kimam glavom
znajući dobro
da su zaboravili put ka kući

(događa se svakom)

Udomljavam ih širom otvorenih vrata
da ih ispratim kada me netko trijezan
osvijesti

da je
tijekom noći pjesma prestala biti pjesmom
miris prestao biti miris
a dopustila sam da budu most
koji se nadvija nad vodom koje više nema

(možemo li gledati naprijed?)
znam da je mutno

Soba koju pospremam
čini se dobro

sve dok u pukotini parketa
ne nađem uglavljen spomen
prašine nema
i s njom niti smisla
ništa ne može biti kristalno čisto
ponovo

mišlju i mukom naciljaj
u meni dio koji ukrotiti trebam
da ne odeš nakon prvog lošeg sna

zatvori se sa mnom
i ne odgađaj budućnost
zbog još veće daljine
svaka jasnoća je zamagljena
magla je tek jasna

zatvori se sa mnom i
kroz rupu u srcu
gledaj kao kroz ključanicu
naprijed

(i ja se bojim)

***

MOŽE BITI LAKO

Može biti lako
ako potjeramo glasove
koji nepozvani
izvode akrobacije
na rubovima naših misli
balansirajući na glavi
s nogama u zraku,
naslađujući se našim nedostatkom
ravnoteže

Može biti lako
ako ima samo nas
jedno uz drugo
bez onog čovjeka koji je bio
prije nego si sreo
čovjeka koji jesam
i obratno

bez žamora i gužve
nekih naših minulih oblika
koji samo
teže
i teže

Može biti lako
tek kada odlučimo živjeti
kao u blijedom pijanstvu,
smijući se boljkama
koje bolujemo

dok se klackamo omamljeni
ritmom života
koji je možda mogao biti bolji
ali nije

Može biti lako
ako se ogolimo na travnjaku
iza zidova koje smo podigli do neba
dubeći u mekoj zemlji dokaz
da smo gledali oblake,
na trenutak

Može biti lako
ako dozvolimo novim gostima
da razmjeste predmete
u našemu domu
poredane po inerciji
nakon svakog nereda
ponovo

Može biti lakše
ako makneš težak povez
s prozora tvoje sobe
da te jasno vidim u osami
i tada kada najviše boli
i da na staklu vidiš otisak
moga dlana
kao znak

da može,
uistinu može biti lakše
nego što jest.

_________________________________________________________________________

MONIKA STOJANOVSKA rođena je 1993. godine u Skopju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu “Blaže Koneski”, odsjek za talijanski jezik i književnost. Radi kao ilustrator i dizajner za vlastiti mali brend “Moki” i kao medijski analitičar.
Poezija joj je objavljena u ‘Rukopisima’ br. 42 i 43; “100 000 pjesnika za promjene” 2016. i 2017, zborniku “Astalna projekcija” 2018. i u nekoliko makedonskih časopisa.
Priprema svoju prvu zbirku poezije.