Month: May 2020

UTICAJ KLIMATSKIH PROMENA NA REORGANIZACIJU POSLOVANJA

Njene boje su svuda unaokolo, i još mnoge druge sitnice. Kad god se okrenem, oborim nešto. Zatresem štafelaj sa započetim platnom, istresem četkice iz prazne krigle obložene skorelim temperama, ili prospem šolju kafe. Pa još nekoliko njih na putu do toaleta. Jednu za drugom. Iznenade kao mine. Ostavlja ih na različitim mestima. Na vodokotlić, preko mašine za pranje veša, uz ivicu prozora. Skoro uvek se isflekam pred odlazak na posao. Haotična bračna zajednica. Ona se sapliće o debele, bele čarape. Udobne su za duge šetnje. Zato obožavam da ih nosim. Podiže i baca usrane gaće sa stolice. Gazi fakture po podu. Ponekada na njima crta. Pravi skice. Onda se svađamo i otimamo oko istog papira. Njoj su od interesa crteži, a meni su bitne brojke. Ja svodim račune investitorima za hotele na primorju, brodogradilištima, trgovcima duvanom i privatnim medicinskim klinikama. Ona slika. Umalo deveta godina kako priprema svoju prvu izložbu.
Moja žena besni kada je probudim. Noć ili popodne. Telefon ili dodir. Nema razlike. Najviše na svetu voli da spava. Ja najviše na svetu volim da posmatram buru. Takvi smo mi. Mazimo se naizmenično. Masiramo stopala. Ona moja, ja njena. Istovremeno. Brojimo plodne dane. Vodimo ljubav. Ispijamo vino. Spremamo večere. Uglavnom paste. To je najjednostavnije. Različite varijante. Morski plodovi, povrće, stari sir, list svežeg bosiljka. Isključivo s taljatelama. Dosađujemo se. Prdimo. Bodrimo se. Biramo nameštaj. Uvek nešto iznova preuređujemo. Ja bih svuda da postavim police za svoju literaturu iz ekonomije. Ona traži prostora za slike. Onda se svađamo. Ostavljamo jedno drugo. Odlazimo zauvek i psujemo. Delimo imovinu. Pojebemo se. To bude jako dobro. Pa se mirimo i zahvaljujemo Bogu što smo se upoznali. Zadovoljni smo i bezbrižni. Ideja da zauvek ostanemo zajedno zaista ima smisla.
„Šta bi ti bez mene?”
„Ništa. Sve bi bilo jedna velika praznina”, odgovorio sam.
Nedugo zatim je nestala. Najpre je prestala da drema vikendom popodne. Obično se nakon obilnog ručka zavalimo u ljuljašku i kusamo sladoled dok nam glave ne klonu. Jadran šumi u daljini. Leto.
„Ne mogu više ovako”, samo je iznenada rekla.
„Okej, ne moramo da se ljuljamo. Hoćeš da gledamo neki film, ili da igramo monopol? Ni meni se ne drema.”
„Ma, ne znam. Prestala sam da budem strastvena po pitanju spavanja.”
Počela je da se budi noću. Hodala bi po dnevnoj sobi do jutra. Ponekada bi izlazila. Lutala dvorištem. Čupala travu i tresla drveće. Poslednjih šest meseci uopšte nije spavala. Našla se zarobljena u čudnom stanju. Onda su joj doktori rekli za tu retku bolest. Nasledna je. S majčine strane. Pogledala me je izgubljeno i rekla da je sreća što nemamo dece. Ubrzo nakon toga oduzela je sama sebi život. Sreda na četvrtak noću. Zubnom pastom. Ne jednom, već dve. Žvakala je i gutala. Penilo je dok se nije udavila.
„To je zaista nemoguće”, rekla je doktorka hitne pomoći.
„To se ne bi dogodilo da je imala zdrav san”, rekao je doktor prilikom zaključivanja njenog slučaja.
Dobro sam se isplakao. Nagutao sedativima i zaspao. Jadran je napolju divljao.

***

Moja žena je često u društvu govorila kako sam ja njen armadilo. I to se jednog dana u julu, pre šest godina zaista i dogodilo. Najpre je sve izgledalo kao mala bubuljica između plećki s kojom je trebalo biti strpljiv i naglo je stisnuti čim sazri, ali ona je bivala sve veća i tvrđa. Iz nje je izronila kost i počela da se grana. Tako sam u roku od dve nedelje dobio oklop na leđima. Deca naših poznanika su mi se rugala. Njihovi očevi imaju čelične udove, peraja, sabljaste zube ili surlu. Oklop je retka i nepopularna stvar. Neki ljudi su mislili da sam gliptodon, ali ne, ja sam bio armadilo. I to nisam mogao da promenim. Nakon izvesnog vremena, navikao sam se na to što jesam. I izgradio samopouzdanje. Postao sam tvrd i uspešan. U svim segmentima života. Napredovao sam na poslu. Oklop mi je otpao dva dana nakon njene smrti. Najpre je počeo da truli. Oko krajeva. Sredina je bila još uvek dobra. I prilično čvrsta.

***

Nikada nisam posebno mario za persijsku mačku koju je moja žena obožavala. Ali, po navici, krenuo sam da sipam hranu. Metalna činija je puna. Zdela s vodom netaknuta. Vratio sam sadržaj šake u džak i pozvao Dobrilu. Tako je zovemo. Tako smo je zvali. Otvaram ulazna vrata. Vičem. Mrzim tu mačku. Nema je. Nema ni njene kutije s peskom. Zovem svastiku. Ona gaji neka posebna osećanja prema tom dlakavom jastuku s nogama.
„Uspeo si.”
„Kako to misliš?”
„Otarasio si je se.”
„To nije istina. Voleo sam je.”
„Voleo si je?”
„Volim je.”
„Pa, gde je onda?”

***

Dobio sam deset radnih dana da se dovedem u red. Nije mi bilo potrebno toliko. Ali, iz firme su insistirali. Oni vode računa o privatnim problemima zaposlenih. To je bitna stavka. Žele da pomognu. Zaključili su, iscrpnim istraživanjem, da srećni i zadovoljni radnici doprinose više.
Prvog radnog dana, nakon pauze, otišao sam ležerno obučen. U adidas trenerici. Onako kako sam se i probudio. Nikome nije smetalo. Ili nisu hteli da me gnjave korporacijskim sranjima. Košulje. Košulje. Sakoi. Odela. Ti predstavljaš firmu, čoveče. Ti nisi ti. U radno vreme ti si mi. Mi smo zajebani. Uverljivi. Jedinstveni. Kravata. Šta je s kravatom? Ništa od toga. Nosim klompe. Crne. Diskretne. Divan dan. I glavonja je strpljiv.
„Svestan sam koliko si sada ranjiv, ali vremenom češ opet da očvrsneš.”
Sedim u kancelariji i ispitujem prostranstvo. Terasasti vinogradi u daljini su u magli. To me čini deprimiranim. Volim da posmatram te redove. Nisam raspoložen za predmete i teget registre. Crvenih se bojim. Udišem. Izdišem. Polako. Dovoljno je samo da postojim. Čudan osećaj.
„Koliko još da čekamo?”, rekao je nakon pauze za ručak.
„Šta se desilo s pejzažom?”, pitao sam.
Još jednom je pokušao da me digne i motiviše. Nakon šestog puta je procenio da i dalje nije pravi trenutak, ali je ipak pokušao. To mu je u opisu posla. Da se šepuri. Namršten sam i zamišljen. Vreme prolazi. Najpre je govorio o klijentu, pa o tome koliko je sve to bitno za nas. Njegovo šareno perje podrhtava, dok izgovara ustaljene fraze sa zadrškom. Ide mi na kurac. Paun. Ćuran. Bljak. Moram da se potrudim. Svi jedemo isti hleb. Jedina bitna stvar u životu je da stignemo na vreme. Brzo i kvalitetno. Jedinstven koncept uspeha. Klijent mora da bude zadovoljan. To nas čini velikim. Po tome smo iznad ostalih. Njegove reči u početku jako odzvanjaju. Bla! Bla! Bla! I to što govori ima smisla. Bla. Bla. Blablablabla… Onda sve gubi draž. Najpre mnogo jasnije čujem kako kolega na kraju hodnika gužva papir. Grize selotejp traku. Neki automobil napolju štuca. Čujem osobu koja trči, dok joj ključevi zveckaju u džepu. Onda čujem vetar i talase, pa morski krastavac kako se pomera u plićaku. Srećan sam.

***

Alarm u sedam. Naglo ustajem iz kreveta. U meni se budi želja, kao svetlucav žar koji se pali. Ponovo volim svoj posao. To je odlično. Najbitnija stvar za postizanje cilja. Vrela pomisao da sam dobar u tome što radim. Dokazivanje. Iznova i iznova. Karijera. Rezultati. Napredak. Izazovi čekaju na mene. Vrebaju. Kao gladna zver. Perem zube. Oblačim košulju. Siva košulja. Roze košulja. Kravata. Obuvam spenserice. Preskačem stepenike. Ne smem da zakasnim. To je bitno. Kao što glavonja kaže, mi smo ovde da uspemo i pobedimo ostale. Onda sam osetio vetar. U garaži. Neočekivano. Vrata su zatvorena. Automobil je nestao. Zakasniću.
Kao šestogodišnjak, mislio sam da vetar zapravo ne duva. Mislio sam da imam taj osećaj na licu zato što tako brzo trčim. I bilo mi je lako da pobeđujem izmišljene suparnike trčeći po proplancima i izbrazdanim oranicama s jeseni. Sada sam u velikoj planetarnoj trci. Njen kraj, a ni početak, ne mogu da provalim. Ovde nije poenta koliko brzo trčim. Prestiže me grupa usko zbijenih sredovečnih džogera u sportskoj opremi. Žurim na posao. Na velikom zidu koji pregrađuje humanost i oholost, između pozorišta i odvratne nacionalističke političke opcije, iscrtan je grafit vizionari se osvrću na budućnost, a mi na prošlost. Shvatam jednu istinu. Dugo mi je trebalo. Perfidni i glupi ljudi osvajaju svet. Tome se suprotstavlja jedna bundeva.
Koj kurac se ovde dešava? Viču kočijaši koji su ostali bez konja. Sve ovo nema nikakvog smisla. Ni neko sutra, ni juče, a ni ovo danas.
Moj posao.
Moja situacija.
Alarm u sedam.
Glavonja.
Njegovo perje.
Persijska mačka.
Muškarac – žena.
Odnos.
Institucija.
Gutanje zubne paste.
Armadilo.
I tikva.
Tikva.
Prostranstvo gde je do juče bila ogromna zgrada i parking, popločano je belim keramičkim pločicama. Prstom čeprkam svežu fugu. Moja karijera je nestala. Sedam na jedan od preostalih ivičnjaka i čekam. Nailazi tramvaj. Poslednja stanica. Oglašava se vozač. Nadalje nema šina.
„A moj posao?”
„Nema ni njega. Potraži nešto drugo. Pametan si. Nisi dete. Snađi se.”
„A tako smo lepo sarađivali.”

***

Kada sam imao sedam, čitav svet mi je izgledao kao fabrika lizalica. A onda je nestalo magije i odraz u ogledalu postao je distorzirana java. Od tada se sve promenilo i mutiralo u gadan, masan vic. Svet se promenio. Ili je možda ostao isti. Ja sam se promenio. Postao sam sličan njemu. Imun na laži.
Prisećam se prvog intervjua za posao. Baš na ovom istom mestu. Tu gde sam proveo pola svog života. Nekoliko dana nakon diplomiranja. Kao da sam prestravljen kročio u močvaru punu aligatora. Sa zebnjom gledam u samouverenog poslodavca. Vlasnik firme. Predstavio se skraćenicom CEO. Pitam ga šta to znači. Sležem ramenima. Ljubičasta maramica viri iz džepa na sakou. Na reveru ima izvezen logo firme. Sveže obrijan gospodin do njega čisti prašinu s porodične slike. On kaže da je CTO. Treći gospodin stoji.
„Dobar dan. Prvo, želeo bih da zahvalim svima na interesovanju za posao u našoj firmi”, grmi kao da govori kroz megafon. Ona je CHRO.
„Pred vama je test koji će nam pomoći da broj kandidata koji ulaze u finalni krug ograničimo na šest. Srećno!”
Dugo me je vlasnik firme odmeravao dok nervozno češam bradu.
„Recite mi, vidim odlično ste uradili ulazni test, gde vidite sebe za pet godina?”
Gde?
Gde? Gde?
Gde? Gde? Gde?
Gde? Gde? Gde? Gde?
Odjekuje.
Gde? Gde?
Gde?
U Indiji.
Na Kubi.
Na Tibetu.
U čeljustima aligatora koji se muči da me proguta.
Gazda firme je Bog, ali ja nisam verovao u takva božanstva. Oduvek sam gajio simpatije k Dionisu. Kupke, vino i seks. To je prava stvar, dečače. Pomahnitale orgije s Menadama. Doživljavam ekstazu i oslobađam se svih ovozemaljskih stega. Zdepasti Silen poliva me vinom iz amfora i postajem satir s konjskim ušima, repom i nabreklim kurcem. Igramo slobodni i grešni u dugoj, pijanoj povorci.
„Jezik ti je zelen”, rekao sam.
„Žvaćem dolare”, rekao je.
Gazda firme u koju su me primili je Nemac. Duplo božanstvo. Chase money, not women. Ponavljao je kao mantru. Uglađen. Smiren. Staložen. Sa srebrnim pipcima. U godinama kada ne bi trebalo ni da mu se diže bez vijagre. Ali hormoni ga neverovatno pucaju na ambicije. Za vreme sastanka popije litar zelenog čaja. Za poslovnu večeru pije konjak sa zrncima kafe. Njih krcka savršeno belim zubima. Lagano. Dok mu pričam o sebi. On je kao fazan koji trguje nojevim jajima. Mogao sam mnogo da naučim od njega. Umesto toga, protraćio sam svoje vreme na sanjarenja.

***

Zatvaram se u kuću. Otvaram konzervu pasulja. Sipam u tanjir i podgrevam. Kroz prozor gledam komšiju, iz petospratnice preko puta, kako pokušava da patuljastog šnaucera izvede u šetnju. Kusam. Brišem brkove. Bacam pogled na našu zajedničku fotografiju. Moja pokojna žena se smeje. Ja duvam maslačak. Jedina uramljena koja je preostala. Sve druge su isparile. Kao i većina mog donjeg rublja, alata iz ostave i posuđa. Ker zastaje na trećem stepeniku i neće dalje. Korpulentni vlasnik se savija i ljubi ga u njušku. Umiljava se. Moli ga da krene. Pas odbija. Ulica između ograde mog dvorišta i trotoara naspramne zgrade je pod belim pločicama. Ceo grad polako postaje toalet. Pas se napokon spušta i zapišava ivičnjak. Posle toga beži natrag k ulazu. Vlasnik besno pritiska interfon. Zgrabio sam mobilni i krenuo redom po imeniku. Želim da razgovaram s nekim. O nebitnim stvarima. Besposlen sam. Nemam hobi. Nemam ideju. Okrećem brojeve. Redom. Isti, po nekoliko puta. Zauzeto. Onda se neko javlja. U telefonu piše moler.
„Dobar dan.”
„Ne radim više”, rekao je.
„Vi ste jednom krečili kod mene. Sve u belo. Sećate li se?”
„Tako se najlakše vidi kad je prljavo. Žao mi je, ne radim više”, rekao je. Onda se začulo nepodnošljivo šuštanje. Zovem dalje.
„Doktore!?”
„Više nisam lekar, sada sam šinter”, prekinuo je vezu.
Pozivam sve redom. E. F. G… Niko nije raspoložen za razgovor. Jedna gospođa je vidno uplašena. Rekla je da joj je nestao zec. Rekao sam da je razumem. Onda je dugo plakala i nije prozborila ništa. Odlučio sam da naslikam nešto na praznim ženinim platnima. Nisam mogao da pronađem četkice. Slikam prstima. Razvlačim nekontrolisano boje. Napolju besni oluja. Nestalo je struje. Osećam se kao zgnječeni paradajz. Zavlačim se pod jorgan. Iznenada je utihnulo. Otkrivam lice. Oko mene jeziva belina. Mlečno nebo i pločice. Tvrde i hladne. I ničeg više. Sve je nestalo. U daljini vidim crnu tačku. Krećem k njoj. Najpre oprezno, a potom sve brže i brže. Jurim. Znoj mi se sliva s čela. Tačka prerasta u čistačicu. Nosi teget mantil. Briše ravnomernim dugim pokretima. Pred njom žuta tabla s natpisom: Pažnja, klizav pod! Pogledala me je i nasmešila se.
„Gotova sam za danas.”
Čvrsto sam stegao džoger.

______________________________________________________________________

MILJAN MILANOVIĆ rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirke priča „Bending” (2010.) i „Produžetak vrste” (2019.). Priče su mu objavljivane po časopisima i zbornicima (ARS, Dometi, Povelja, Trash) i uvršćene u uži izbor književnih nagrada u regionu (Europe Short Story, Lapis Histriae, Zvona i Nari, Andra Gavrilović, Miodrag Borisavljević).