***
Bez milosti i saosećanja prolazimo
kroz život
u neznanju
bahato mremo
uništavamo se negde
potajno
rugamo se sami sebi
rastrojeni
osmehnuti
ludi
***
Izbačen na periferije
u očima držim kompase.
Orijentišem se hitro
između neba i zemlje.
Označen tačkom, crnim krugom,
slučajno načinjenom tetovažom.
Sa omčom o vratu; uhvaćen
u zamku, utvrđenu putanju.
Pertle sam zavezao u knjigama,
prefarbao putokaze, ostrva, planine.
Rukopis kuvara sledim,
tanku pitu manastira;
listove životnog osiguranja,
zastarelu tombolu, kombinaciju brojeva.
Gledam u noćne pepeljare;
preparirane ptice;
kišomere, talog; podrhtavanje večeri,
igle gramofona; trag mastila.
Preplavljuju me tragične opere u bolničkim sobama
dimenzija osam puta osam metara.
Otvaram
crne kutije vremenskih mašina.
***
Pocepani kao papiri
otkinuta krila leptira
hitinski rogovi jelenka
nakalemljeni na nešto drugo
pokušavamo
iskorenjeni
da prepoznamo svet
gorocvet
lek
pronalazimo
opipavamo u sebi
tantuz
položaj kamena
nepoznatu vrednost
izgubljen račun
***
Izduvali smo se
svukli stare kože
zamenili sva odela
košuljice i ljuske
izbrisali tetovaže
izgubili kilograme tela i kosu
U toku projekcije filma
poželeo sam da budem crnac
negativ
lik iščezao sa fotografije
mineral
srebro
________________________________________________________________
PETAR MILORADOVIĆ (1970, Gornji Milanovac) objavio je sledeće knjige poezije: Sredozemlja (1997), Porto (2000), Slajdovi (2004), Kolonija (2007), Poslednja večera (2010), O zelenom kamionu i drugom (2014), Rubovi (2018).
Živi u Gornjem Milanovcu.
čovjek-časopis 