POEZIJA JELENE VUKANOVIĆ

DAS IST FUR HUND!

Svetozare, milu majku ti…
drugi put danas gaziš na isti ekser,
dva puta na isti ekser u jednom danu, Svetozare,
to znači da ne učiš – na greškama.
Da tako dobro ne kuvaš,
mmm, da mi ne daruješ raspala rebarca
i bubrege sočne, ja bih tebe davno…
Nego, vidi onog slatkog Švabu, danas mu izdah
sobu, onu koju si ti prethodno –
farbom umazao. Farbom!
Ah, jedva sam izvetrlila!
Vičem, jer me ništa ne slušaš,
kako da ne vičem. Da ti nije mene, Svetozare,
srce bi proboo, a ne kopito!
Sećam se kakva sam dama bez tebe bila!
Ali moram ti priznati da se smejem tvojim –
padovima – a istovremeno brinem da –
ne propadneš.
Odi ‘vamo!
Manfred mi kaza sada:
Das ist fur hund.*
Odi Sveto, jedi ti moj hund, av av av**
Njam njam, Svetozare, ljubavi!
Ne mogu te ne voleti kada sa takvom slašću glođeš –
koske – nemačke.
Ljubimče moj!
I mene bi tako, oglodao, psu!

*ovo je za psa
**jedi ti moj psu

***
Moj humani prijatelj stalno urliče na mene.
Dere se kada KACKAM,
kada pričam tiho
kada pričam glasno.
Pita je li ti i tako kući pričaš –
bez milosti.
traži pavlaku pa urliče
jer to nije ta –
pavlaka.
TA.
Moraće opet do prodavnice.
On smatra da ja biram namerno reči sa
puuuuno suglasnika! Da petljam!
Ali moj humani prijatelj donosi mi ,,urme”
i magične časopise,
pune reči, reči samo za mene,
znajući čime se ja… zapravo hranim.
Samim sokom životnim
i ohlađenim paklom
najmanje moguće osvete.

***
U moje reči – i pas bi se zaljubio.
Da? Od jezika sam stvorila religiju.
Sad više nije važno kakve su mi grudi.
Pusti dodire, pričaj mi priču, reče.
A ja šta ću, uhvatim dah pa kažem:
Biće još čistije od kiše u nedelju.
Liži kuće, tamo gde je slatko
tamo živi bombon.

***
Humana Marija!
Moju prijateljicu gricnuo je drski zec
bolje reći UJEO!
Ona ga je baš tada pripremala za klanje:
kad brže bolje se predomisli –
poštedi ga i stavi u lonac bez ikakve kipuće vode
tek da ga malo opameti
i zbuni!

***
Plemenitost…
Bude se kraj tebe i čuju te,
da hrčeš.
Oblače te i vole te onako kako tebi ne odgovara.
Govore ti magijske reči koje se tebi čine trošne,
ono što ja zamislim
ne meri se ni sa stvarnošću kreveta,
ni sa jačinom zvuka.
Ja te volim kao nastajući život
prljavo, iz krvi,
i plačem jer za drugo i nemam zube.
Čekam da ti se nasmejem,
čekam da te budim,
čekam podne da me uspavaš
čekam da se pretvaram da ne dišem,
u toj krajnosti prst tvoj pod nosem mojim
najveća je naša ljubav.
Ono što ja zamislim
ne meri se sa stvarnošću obzira
ni sa jačinom sunca,
čekam da prohodam da mogu ja tebi dolaziti
a ne samo ti meni:
za sada ti puzim, gusenica.
Život svakodnevni – ne uguši moje sećanje.
Čekam da ti kažem toliko reči
a ne samo: da, da,
iako je tebi to najlepša reč moja: ikada.
Čekam da mogu ti reći
a sada me, zlato moje, semenom stvaranja ispuni,
prihvatam u sebe samo ono od čega sam,
sazdana. Da,
ovo što ja osećam nema granica.
Ne umem ti reći sada da vila iz nektara kaže
kako ću sve zaboraviti, pa da zapišeš
za svaki slučaj, da se ne istope moja krila,
da ne zarobe u jantaru nesvesti
jednu jedinu istinu moga bića.

______________________________________________________________________

JELENA VUKANOVIĆ, apsolvent Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, katedra za srpski jezik i književnost, sa španskim kao drugim jezikom. Piše poeziju, a najčešće prozu. Prevodi sa španskog.