KAKO SAM OD SINGLE DJEVOJKE POSTALA ODBJEGLI PATER FAMILIAS
Stan je bio sređen, lokacija odlična, a cijena povoljna. Kad sam prvi put vidjela oglas, činio mi se previše dobar da bude istinit. Morala je postojati neka kvaka. Do tada sam se u svom podstanarskom stažu nagledala svega i svačega: namještaja punog gljivica, prozora koji se ne daju otvoriti, vlasnika koji svako malo dolaze u stan nenajavljeni, i dekora u jugoslavenskom stilu, sa zidnim tapetima, čipkastim miljetićima i goblenima. Jedini nedostatak ovog stana jest što u njemu ne bih bila sama, već bih ga dijelila s još jednom djevojkom. Nakon kraćeg premišljanja zaključila sam da mi to neće predstavljati nikakav problem. Uostalom, nije da nikad ranije nisam imala cimere. Duboko sam udahnula i pozvonila na ulazna vrata.
Djevojka se zvala Marina i pozdravila me širokim smješkom. Provela me je kroz stan, koji je bio baš kao na fotografijama. Odahnula sam. Možda ipak sve bude dobro.
Marina je bila nekoliko godina mlađa od mene i radila je od kuće kao freelance spisateljica i prevoditeljica.
“Ne brini, nećeš niti znat da sam tu.” rekla mi je.
“Ja ionako radim po cile dane, a kad ne radim, nemam običaj stat u kući.” nasmijala sam se. Uputila mi je čudan pogled.
“A tako.” rekla je.
“Šta slušaš?” upitala me. Zastala sam, zatečena. Nitko mi nije postavio to pitanje od osmog osnovne.
“Svašta po malo”, odgovorila sam. “Ali ne brini, većinom slušam na slušalice.” rekla sam, za slučaj da ju je to mučilo. Nisam mogla zamisliti drugu svrhu tog pitanja.
“Aha.” odgovorila je, “A šta si po horoskopu?”
“Blizanac.” odgovorila sam. Ovaj razgovor postajao je sve čudniji.
“Uf.” rekla je i namrštila se. Baš kada sam zaustila pitati je u čemu je problem, jer je očito o horoskopu znala puno više od mene, opet se nasmiješila i približila vratima.
“To je to za početak.” rekla je. “Javi ako budeš imala koje pitanje.”
Kada je zatvorila vrata, s olakšanjem sam sjela na krevet.
Olakšanje nije dugo trajalo. Nakon nekoliko minuta opet je pokucala.
“Naprid!” povikala sam. Ušla je, stisnutih usana i prekriženih ruku na prsima.
“Samo jednu sitnicu sam ti zaboravila reć. Meni ti je baš bitno da se suđe odma pere i da sve bude uredno.”
“Nema problema.” rekla sam iskreno. “To je i meni bitno.”
“Nemoj ti mislit da te ja sad nešto napadam, samo..” zastala je “Imala sam loše iskustvo s prethodnom cimericom.”
“Ne brini.” uvjeravala sam je. “Kad god kuham, odma sve sklonim.” Marina razrogači oči.
“A ti kuhaš?” upitala me. Glas joj je bio oprezan.
“Pa, da. ” rekla sam i nasmijala se. “Zašto, al ti nisi?
“Ne” rekla je i grohotom se nasmijala.
“Pa šta ona jedeš?”
“Naručim dostavu fast fooda.”
“Svaki dan?” upitam je u čudu.
“Svaki dan.”
“Dobra si, ja ne bi mogla tako živit.” rekla sam i nasmijala se.
“Barem je jednostavnije čistit.” slegnula je ramenima.
Napokon je izašla i ostavila me s čvorom u želucu. To su gluposti, govorila sam samoj sebi. Šta te briga šta cura jede samo fast food i opsjednuta je čistoćom? To je njen problem. Pa ipak, nikako se nisam mogla riješiti lošeg osjećaja koji me sve više obuzimao oko mog novog smještaja.
Radila sam od deset do šest, a kako ne bih morala svakog dana naručivati hranu, imala sam običaj kući skuhati nešto za ponijeti na posao. Tog jutra skuhala sam rižu, ponijela tunu i na štednjaku zažutila malo povrća na maslinovom ulju. Kad sam se vratila, Marina me dočekala ozbiljna lica.
“Moramo popričat.” rekla mi je.
“Šta je bilo?” upitala sam je. Glavom su mi prošli razni scenariji: možda su iznajmljivači povisili cijenu, možda nas izbacuju, možda cura ima neki veliki osobni problem.
“Jutros si ostavila sve šporko.” rekla mi je optuživačkim tonom. Podigla sam obrve.
“Molim? Nije moguće, sve sam očistila.” rekla sam. Zbilja sam pazila da ostavim dobar dojam na svoju novu cimericu, posebno nakon što mi je naglasila da joj je to bitno.
“A šta je onda ovo?” upitala me i odvela do štednjaka, koji je bio jednako čist kao jutros.
“Šta?”
“Ovo.” rekla je i pokazala mi na dvije mrljice od maslinovog ulja, jedva vidljive golim okom. Došlo mi je da se nasmijem, ali onda sam vidjela njen ozbiljan izraz lica i odustala.
“Evo.” rekla sam i pokupila ih jednim potezom papirnatim ručnikom.
“Nije dobro.” rekla je Marina. “Mora sve bit bilo.” S tim riječima, pošpricala je mjesto zločina s otprilike pola boce sredstva za čišćenje i stala ga bjesomučno ribati. Gledala sam u nju u potpunom šoku.
“Pa šta ćemo onda radit kad bude veliko čišćenje?” upitala sam je. Ona je mučenički uzdahnula.
“Rekla sam ti, ja ne podnosim mrlje. Šta ću kad imam oko za detalje. Štednjak mora izgledat nekorišten.””A dobro ako tebi tako mora izgledat, nije onda ni čudo šta ništa ne kuhaš.”nasmijala sam se, ali umjesto da se nasmiije, ona je počela energično kimati glavom.
“Pa da, meni se ne da to svaki dan glancat. Ovako je jednostavnije.”
Nisam ništa rekla.
Sve bih to nekako i prešutjela, da nisam vidjela kako je nedugo nakon tog incidenta obrisala ruke istom krpom kojom je obrisala štednjak.
“Mislim da ti to nije baš higijenski.” rekla sam joj. Pogledala me zbunjeno. Tek nakon dugotrajnog objašnjenja shvatila je u čemu je problem.
“Ahaaa, da, u pravu si.” rekla je.
Nije to bio posljednji put da je Marina bila začuđena nekom banalnom činjenicom za koju sam mislila da je svaka odrasla osoba zasigurno zna.
Jednom sam se vratila s posla i vidjela otvoren hladnjak, ištekan iz struje. Iz njega se cijedila voda. Hrana je još uvijek bila unutra. Većinom moja. Ona je tu držala samo slatkiše i sir u listićima, onaj u kojem je svaka kriška bila zamotana i plastiku. Moja jaja i piletina bili su tempirana bomba salmonele.
“Frižider se nije moga zatvorit.” rekla je kad sam je pitala zašto je to, zaboga, napravila.
“Ali ostavila si hranu unutra.” polako sam rekla, kao da objašnjavam djetetu.
“Dosad mi ništa nije bilo.” rekla je i nehajno odmahnula rukom. Ostala sam zabezeknuta.
Bitno je očima nevidljivo. Kao bakterije. Za razliku od vidljivih kapljica na lavandinu koje treba što prije obrisati. Jer Marina ima oko za detalje.
Marina je ubrzo pokazala da su zatvorena vrata moje sobe za nju samo smjernice, a ne pravila.
“Kad ćeš opiturat zid?” rekla je prilikom jedne spontane inspekcije moje sobe, u koju je ušla bez kucanja. Zid je doista pokazivao naznake da bi mu trebalo dati još jednu ruku boje, ali nije izgledao toliko loše da bi bila potrebna hitna intervencija. U svakom slučaju ne u unajmljenom stanu, u kojem je upitno koliko ću se još zadržati.
“Ne znam, nije mi to sad prioritet.” rekla sam i nastavila se spremati za izlazak. Marina je napućila usne.
“Bilo bi ti ugodnije tako, znaš.”
“Nemamo svi oko za detalje.” rekla sam. Ona je sažalno kimnula.
“Vidim da ni radni stol još nisi nabavila.” rekla je.
“Meni ti zapravo ne triba radni stol.” rekla sam.
“Kako to?” pogledala me kao da mi je upravo izrasla još jedna glava.
“Radim od deset do šest, tamo imam radni stol.” kažem, i prešutim, šta te briga šta je u mojoj sobi.
“A lipo, znači ti ništa ne moraš doma radit, blago ti se!” rekla je patničkim glasom.
“Prava sam sretnica.” rekla sam kiselo.
U dugom podstanarskom iskustvu, shvatila sam da je ključ uspješnog suživota poštivanje međusobnih pravila, kao i tolerancija i spremnost na kompromis. S obzirom da je Marini čistoća bila apsolutni prioritet, pristala sam na njene zahtjeve, u nadi da će je to malo odobrovoljiti i potaknuti da i ona poštuje moje želje. I tako sam, kad mi je pod nos gurnula tablicu s dnevnim, tjednim i mjesečnim rasporedom čišćenja, pristala upisati svoje ime na za to predviđena mjesta. Ako će joj to što značiti, nek joj bude, mislila sam.
Kad je Marina ušla u kupatilo, ispustila je užasnuti vrisak.
“Dođi odma!” rekla je. Pojurila sam, očekujući da je vidjela provalnika, ili, u najmanju ruku, žohara, ali krivac za tu reakciju bila je tek jedna dlaka moje kose u kadi, na koju je Marina užasnuto pokazivala.
“Jesi ti to maloprije prala kosu?” upitala me.
“Ako nisi ti, onda sam ja.” nasmijala sam se.
“Ja nikad ne perem kosu doma.” rekla je. To me zateklo.
“Molim?”
“Pa da, zašto bi šporkavala kadu. To je trideset kuna.” slegnula je ramenima. “Meni se barem ovo ne događa.” rekla je i kimnula prema dlaki.
“Sorry, mislila sam da sam sve počistila, to mi je promaklo.” rekla sam, uzela komad papira i uklonila krivca.
“E pa očito nisi.” rekla je i odmarširala dalje visoko podignute brade.
Nekad sam imala osjećaj da živim s petogodišnjakinjom koju je netko pustio da živi sama i dozvolio joj da svaki dan za večeru jede čips ili hamburger. S druge strane, petogodišnjakinja se barem ne bi pretvarala. Marini je svako jutro, čak i vikendom, alarm zvonio od sedam pa nadalje, iako nikad nije ustajala prije jedanaest.
“Jel može malo tiše?” povikala bi ujutro, dok bi ja kuhala kavu i spremala doručak prije odlaska na posao.
Jedne večeri, usred radnom tjedna, Marina je kući dovela dvoje svojih prijatelja koji su pustili muziku na najjače, i to u tri sata ujutro.
“Jel može malo tiše?” zaderala sam se, pa su se stišali. U svoj pravedničkom bijesu našla sam mrvicu više zadovoljstva nego što je to bilo primjereno.
Marinina definicija “rada od kuće” bila je poprilično fleksibilna. U taj rad računala je i vrijeme gledanja raznih filmova i serija.
“Ali prevodiš titlove?” upitala sam je, impresionirana. Odmahnula je glavom.
“Ma ne, ovo mi služi da učenje fraza.” rekla je.
“Dobar neki posal.” nisam mogla izdržat da joj ne kažem.
“Sve je to dio mog plana. Moram savršeno znat engleski ako se mislim odselit u Ameriku.” rekla je.” To mi je bila novost. “Jedini problem su pare. Do kraja godine moram uštedit za to.”
Došlo mi je da se nasmijem. “A to planiraš tako šta ćeš gledat serije?”
Pravila se da me nije čula.
Kasnije tog dana obavijestila me da je našla novi posao. “Ako mislim u Ameriku, triba mi puno para.” rekla je. Bilo je to iznenađujuće racionalno od nje, i bilo mi je drago što je počela razmišljati svojom glavom. Trebala sam znati da neće potrajati.
“Al danas ne radiš?” upitala sam je za nekoliko dana.
“Dala sam otkaz.” slegnula je ramenima.
“Šta je reć?” oprezno sam upitala
“Shvatila sam da ja s faksom ipak ne želim radit u kafiću. Kužiš, to je ipak ispod mojih standarda, ne želim se baš toliko ponižavat.” po zraku je mahala svježe manikiranim rukama.
“A misliš da je drugim ljudima koji konobare to životni poziv?” upitala sam je. Prostrijelila me pogledom.
“Moram držat do svojih standarda.” rekla je.
Prisjetila sam se isprintane slike Johnnyja Deppa u A4 formatu koja je krasila Marinin radni i životni prostor. Zamišljala sam njene planove za budućnost: uštedjet će brdo love gledajući serije od kuće, onda će se odselit u Ameriku, gdje će mometalno upoznat Johnnyja Deppa, koji će joj reći da je cijeli život čekao samo nju i kleknut će na jedno koljeno. Mislim da je Marina ipak gledala previše serija.
Tog vikenda nije me bilo kod kuće. Bilo je lijepo opet se družiti sa svojim starim prijateljima i maknuti se od ludog ritma na poslu, i još luđe Marine. U portun sam ušla s koferom i osjećajem lakoće. Uskoro mi je ostao samo kufer. Ispred stana nalazile su se dvije ogromne crne vreće smeća.
“Šta je s onim kesama isprid?” upitala sam je čim sam ušla. Pogledala me kao da ne zna o čemu pričam.
“A to, nisam izlazila iz kuće ovih dana pa sam poslagala smeće isprid. Ti ionako svaki dan ideš na posal pa ih možeš usput bacit.” rekla je činjeničnim glasom.
“Znači nisi izašla nigdi od petka?” upitala sam je s nevjericom u glasu.
“To je samo tri dana.” rekla je i pogledala me kao da nešto nije u redu sa mnom. Odlučila sam ne upuštati se u daljne rasprave. Uzdahnula sam i odmah otišla baciti smeće, za što su mi trebale cijele dvije minute, jer su kontejneri bili s druge strane zgrade. Nije me ni pogledala kad sam se vratila.
Tad sam shvatila zašto mi je naš suživot toliko poznat. Bilo mi je kao da gledam svoje roditelje. Mama je stala kući, a tata je bacao smeće koje bi mu ona ostavila kraj vrata. U ovom braku, ja sam bila muž, falili su mi samo brkovi, karirani ogrtač, stare papuče i novine.
Probleme s cimericom nastojala sam riješiti tako da sam kod kuće boravila sve rjeđe. Otkako sam došla, svako malo negdje sam putovala, a ako nisam bila na poslu, išla sam vani s prijateljima. Marina je uvijek bila kući. Osim jednog puta.
Činilo mi se da tom radnom tjednu nikada neće doći kraj. Šef me je gnjavio, kolege su postajale sve manje duhovite kako se satna kazaljka pomicala, što je samo doprinijelo mojoj glavobolji. I zato, kad su me prijatelji pozvali na pivo, napravila sam presedan i odbila poziv. To i dalje nije bio najčudniji događaj te večeri. Negdje oko osam sati, Marina je izašla iz sobe u kratkoj crnoj haljini i tušem na očima koji je sezao gotovo do uha.
“Ideš van?” upitala sam je.
“Pa petak je.” rekla je i pogledala me iskosa, a onda odmjerila moju kućno-sportsku kombinaciju. “A ti ne izlaziš baš?” pitala me. “Inače mislim.”
Sada je bio moj red da je čudno pogledam.
“Boli me glava.” rekla sam.
“A šta ćeš, ja ću se onda zabavit i za tebe.” zacvrkutala je i otišla. Nasmijala sam se naglas u praznom stanu.
“Triba mi test za trudnoću.” rekla je Marina za nekoliko dana, a ja sam se ukočila. Ispričala mi je da se spetljala s bivšim onog vikenda dok me nije bilo, a sad joj kasni menga.
“Držim fige.” rekla sam joj. Nisam znala što bih joj drugo rekla u toj situaciji.
“Hvala.” rekla je, a lice joj je zasjalo.
“Nadam se da će bit pozitivan. Baš bi tila bebicu”. Nisam ovo očekivala, pa sam dala sve od sebe da zadržim neutralan izraz lica.
“S bivšim?”
“Da, zgodan je pa bi bila baš lipa bebica. Ionako radim od kuće, pa mi ne bi bilo teško sve uskladit.”
“Izgleda da si o svemu dobro promislila.” rekla sam i polako se udaljila iz kuće, preispitujući svoj zdravi razum.
Kad sam se vratila, doživjela sam šok. Stol je bio svečano postavljen, a na sredini su se nalazile čak dvije zdjele s hranom, jedna u kojoj je bila tjestenina, a u drugoj umak, u kojem su se nazirali različiti jenednako narezani komadići povrća.
“Očekuješ li nekoga?” upitala sam je.
“Da, tebe!” rekla je i široko se nasmijala.
“Dobro…?” dozvolila sam joj da me oduvuče do sjedalice i posjedne.
“Mislila sam da ti nikad ne kuhaš.” rekla sam skeptično.
“Inače nisam, ali ovo je posebna prilika.” rekla je. Nije mi se sviđalo kako to zvuči.
“Imat ćemo bebu!” povikala je. Oči su joj se zacaklile. “Jesi li uzbuđena?”
“Čestitam, ali kako to misliš, mi?”
“Pa ti i ja. Beba će rast s nama.” rekla je činjeničnim glasom.
“Molim?” Nisam mogla vjerovati svojim ušima. Činilo mi se kao da Marina živi u paralelnom svemiru. “A što je s ocem?”
“On je poslužio svojoj svrsi. Ionako nije neki obiteljski tip.” odmahnula je rukom.
“Mislim da to neće funkcionirat.” rekla sam blago, da ne uzrujam buduću mamu. “Bolje da beba i ti budete sami.” Htjela sam reći: i da ja ne slušam nečiji plač cijelu noć kad moram ujutro na posao.
“Ne možeš nas sad ostavit!” zavapila je. “Bit će super, vidit ćeš. Prava avantura.”
Vidjela sam da tu nema pomoći. Ništa što bih ja mogla reći ne bi je uvjerilo da promijeni mišljenje.
Navečer, kad je Marina otišla na spavanje, u tišini sam spakirala svoje stvari i otišla iz stana. U sandučiću sam joj ostavila ključ, novac za svoj dio stanarine, kao i kratko pismo objašnjenja. Možda ga jednom pokaže djetetu, da mu objasni zašto sam ih napustila. Nadam se da mi neće previše zamjeriti.
______________________________________________________________________
SARA KOPECZKY BAJIĆ (1992.), rođena u Zagrebu, odrasla u Splitu, radila je kao knjižničarka, koktel-majstorica, korisnička podrška izgubljenim turistima, djeliteljica letaka, prevoditeljica, i u posljednje vrijeme najčešće, učiteljica engleskog jezika. Proza i poezija objavljena joj je u brojnim hrvatskim i internacionalnim časopisima, zbornicima i portalima, između ostalog i na: Književnost uživo, Info zona, Kritična masa, Kultipraktik, Časopis Kvaka, ZiN Daily, PS-Portal, UBIQ, The Split Mind (čija je bila i urednica).
Osvojila prvo mjesto na natječaju Pučke knjižnice i čitaonice Daruvar za najljepše ljubavno pismo.
Osvojila drugo mjesto na natječaju za kratku priču “Zlatko Tomičić”.
Jedna od dobitnica nagrade Daniil Pashkoff, uvrštena u zbirku Lead Me To The Waters objavljenu u Njemačkoj.
Više puta uvrštena u izbor za nagradu Prozak.
Članica je grupe Novi književni val https://noviknjizevnival.wordpress.com
čovjek-časopis 