„Sranje!“ dreknuo mi je Andro na uho. „Daj, debilu jedan, usra si me!“ skoro sam pala sa zidića. Andro je pokazivao prstom na ulaz preko puta. Iz njega je izišao Miro. Vodio je Ljubavnika.
„Šit!“ dreknula sam i ja.
„Zombi…“ šapnuo je Andro.
Pobjegli smo. Miro je lajao. Ne znam što je radio Ljubavnik. Možda je kesio zube ili gulio kraste s lica. Tako je jedanput Fredikruger uhvatio jednu malu i bacio joj lutku u peć, a onda je oštrio one noževe što mu izlaze iz prstiju i mala je čučnula i to joj je bila najveća vuna u životu. Kad je on krenuo prema njoj, moja je mama krenula prema televiziji i ugasila je.
„Mama!“ vikala sam kad sam uletjela u kuću i zalupila vratima. Andro je ostao ispred, pa je mlatio rukama i nogama.
„Jeste li poludili?!“ dreknula je mama iz kuhinje.
„Mama, mama!“ vikala sam ja, a Andro je lupao po vratima.
„Koji vam je bog?!“
„Ljubavnik…“ jedva sam govorila i morala sam se nasloniti na zid.
„Šta ljubavnik?“
„Posta je zombi.“
„Ma daj, molim te! Vrag odnja i Heloin i ko ga je izmislija!“ vikala je mama dok je Andri otvarala vrata.
„Aj, brzo peri ruke.“
„Stvarno, mama. Eno ga doli. Šeta Mira.“
„Brzo su ga pustili iz bolnice.“ govori mama sama sebi, a meni pokazuje rukom da se idem oprat. Mama je stavila tanjur ispred mene. Andro je sjedio na dvosjedu.
„Andro, ajde kući ručat. Zakasnit ćeš u školu.“
„Ja bi ovde ruča.“ rekao je Andro. Mama je uzdahnula i napunila tanjur pireom i kokom, pa rekla: „Evo i tebi. Ima u Senke za svakoga. Zato i ne lunja po svitu nego stoji doma.“ Onda je zazvonio telefon.
„Baš sam im dala ručak. Ma nema problema. Poslat ću ti ga čim pojede.“
Tako je mama rekla teti Ljubi, ali Andro nije htio otići. Sjedio je na dvosjedu i pravio se da ne čuje što mama govori. Ja sam se presvlačila i polako obuvala tene.
„Požuri!“ vikala je mama.
„Ja ne bi išla u školu.“ tiho sam rekla.
„Zašto?“
„Tako.“
„Ajde ne zezaj.“ rekla je mama.
„Ja se bojim.“
„Kakve su to sad majmunarije?“ rekla je mama. „Bojim se.“
„Čega?“
„Zombija.“
„Zabranit ću ti gledat televiziju!“ dreknula je. „Uzmi torbu i piči.“
„Kad se bojim.“ sram me priznati, počela sam plakati.
„Čega se imaš bojat u srid bila dana? Nema zombija. Razumiš li? Zombiji su samo na glupoj televiziji.“
„Ima. Ljubavnik je. Vidila sam ga u dvoru.“
„Kakvi vražji zombi. Bija je u bolnici, pa je malo blid.“
„Odnili su ga kad je umra, a vratija se živ.“
„Nije umra.“
„Vidila sam.“
„Vidit ćeš ti moju peščurinu. Ajde! Magla!“
U školi je bilo bezveze. Nismo rezali tikve, nego nam je učiteljica dala zelene trake, pa smo ih lijepili u glupe lance. Ni ljepilo nije dobro mirisalo. Debilna škola.
Navečer su mama i tata pričali o didi Anti i didinom bratu što je došao iz Australije i što se zove Majkl, a prije se zvao Mijo. Gledala sam ja na televiziji kako oni tamo imaju puno morskih pasa što ih zovu šarkovi i oko kuće im umjesto mačaka šetaju klokani.
„Morat ćemo ih zvat na obid.“ rekao je tata.
„Obavezno.“ rekla je mama dok je njupala hrenovku.
„Oćemo u nedilju?“
„Naravno. Odma u nedilju dok ne podile ono šta su donili za rodbinu. Oće doć i tvoji?“ rekla je mama i pogledala tatu ono kao što gleda mene kad je pitam deset kuna za slaju.
„Fala Bogu da oće. Šta uopće pitaš?“
„A eto, nadala sam se da neće.“ uzdahne mama, pa počne kupiti suđe sa stola.
Njih dvoje su pričali što će im skuhati, a meni to nije bilo napeto, pa sam gledala televiziju dok se nisu poćapali. Mama je vikala: „Kokoš!“ Tata je vikao: „Teletinu!“ Na kraju je ispalo da će ispeći komadić teletine za barba Majkla i ženu, a za nas kokoš.
„I da si reka svojoj materi da uzme komad kokoše, jesi me čuja?“ vikala je mama.
„Kupit ćeš za svih teletinu i gotovo.“
„Oćeš ih poslin provozat s jahtom kad si toliki tajkun?“ rekla je mama, a ja sam odmah naćulila uši. Baš su bezvezni. Oni meni ništa ne govore, a ja njima sve moram reći. Da nije teletine tko zna kad bi mi rekli da su kupili jahtu?
„Kate, dođi ovamo!“ zavikala je mama.
Vrtila sam po glavi za što sam kriva i nisam se mogla sjetiti, osim ako joj teta Jelica nije rekla kako sam tukla kamenjem onu njezinu mačketinu što možda ima željezni želudac, ali ja mislim da nema, nego to moj tata samo tako govori, jer ne voli tetu Jelicu. Polako sam došla do stola, gledala hoće li podignuti ruku, pa sjela.
„Slušaj me sad dobro!“ odahnula sam. Ovako govori kad mi treba nešto zabraniti. „U nedilju će doć barba Majkl na ručak.“
„A njegova žena?“
„I ona.“
„A baka i…“ mami su se stisnule oči pa sam ja stisnula usta. „Barba Majkl je fini gospodin i ne želim nikakve gluposti za stolom.“
„Dobro.“ rekla sam jer nisam znala na kakve gluposti misli, a onda mi je objasnila.
„Ne jede se prstima, žvaka se ne lijepi odispod stola, ne vade se šmrklji iz nosa, pa se pokazuje svima koliki su, ne govori se punih usta. Usta tribaš otvorit samo da staviš spizu u njih. I ne želim da isprid babe i dide pričaš o našim tajnama.“
„Kojim tajnama?“
„Znaš ti dobro, a sad peri zube i leć!“ rekla je mama.
Mama je stavila na stol sira i pršuta i najveću zdjelu francuske. Preobožavam francusku. Molila sam Boga da je nitko ne voli, pa da sve ostane meni. Zaništa sam molila. Debela žena od barba Majkla je izvadila kao bagerom. Došlo mi je plakati. Dida Ante je pomirisao pršut i rekao: „Plastika“, a baba ga je gurnula laktom da nitko ne vidi. Ona njega uvijek gura laktom.
„Nego, reci ti meni sinovče, kako nisi maloj dâ ime po svojoj materi?“ reka je barba Majkl dok je potezao jednu dugu fetu pršuta prema svome tanjuru.
„Prva je bila…“ reče baka pa umukne i počne premještati sir po tanjuru.
Tata se zakašlje. Mama otrči u kuhinju. Sigurno joj opet nešto gori. Dida baci salvetu na stol, pa otpiči u zahod. Barba Majkl pogleda svoju ženu, debelu Kejru, pa slegne ramenima i nastavi jesti.
Baka počne plakati. Meni je žao bake. Svaki put plače kad netko spomene Anku. Ja nikad ne plačem, jer se Anke ni ne sjećam. Samo nekad, kad mama i tata gledaju televiziju, odem u njihovu spavaću pa izvadim kutiju u kojoj su Ankine slike. Najdraža mi je ona gdje Anka sjedi na krevetu, a ja u paketini ležim kraj nje. Obje ćelave.
Debela Kejra manđa francusku. Mama se vratila iz kuhinje. Briše nos kuhinjskom krpom.
„Oćemo sad juhu?“ pita.
„Ja bih preskočila juhu, ako može.“ govorim kao što moramo govoriti u školi. Mama će me sad sigurno pohvaliti.
„Ne može!“ ništa od pohvale.
Jeli smo juhu. Ja sam stalno gledala na papirić šta sam ga nacrtala da se sjetim što ne smijem činiti. Na papiriću su zatvorena usta, prst s govnom iz nosa, žvaka, ruka i upitnik. Upitnik je za tajne, jer nisam sigurna koje su. Sve sam prekrižila debelim iksom kao što se prekriže otrovi u filmovima.
„Mala Kate, sad će tebi barba Majkl nešto dat.“ govori barba Majkl i miješa po džepu od hlača.
„Ma ne tribate.“ govori mama. „Već ste nam svašta donili.“
Tati je donio drvenu sliku od neke njihove opere.
„Baš je dobra, uvijek mi je bila želja imat ovakvo nešto poviše televizije.“ rekao je tata.
Mami je donio stolnjak s golim crncima kako kopljima hvataju koze.
„Ma baš je krasno.“ rekla je mama i odnijela ga u kuhinju.
Meni je donio željeznog klokana. Glupi barba Majkl!
„Evo ti jedan australijski dolar.“ pružio mi je preko stola dolar. „To ti vridi, čini mi se, šest kuna.“
„Pet.“ rekao je tata.
„Hvala.“ rekla sam ja.
„Onda, sinovče, vidim ja da vi ovde dobro živite. Imate i tivi i vidio.“
„Nemamo više vidio. Bacili smo ga preklani. Prešli smo na cidi.“ rekao je tata dok je rezao meso.
„Bacili? Onda ste vi bogati.“ vikne barba Majkl. „Imamo i jahtu.“ govorim ja.
„Kakvu jahtu?“ pita baka.
„Ma to se ona samo šali.“ govori mama, pa me pogleda koljački. Ups, to je bila tajna.
Mama je kasnije donijela Bečku tortu. Bila je okrugla s rupom u sredini. Niz nju se cijedila čokolada. Baš sam se zaželjela torte. Onda sam se sjetila da bih trebala pohvaliti mamu. Bit će joj drago.
„Oooo, otkad tortu nismo jeli.“ pogledala sam ponosno oko sebe, ali nitko nije primijetio kako sam dobra i pristojna.
„Rekla sam ja mome Stanku…“ promrmljala je baka.
„Eto vam ga.“ rekla je mama dok je rezala tortu.
„Mramorni.“ rekla je baka, pa uzdahnula.
„Uvik mu pogodi čvrstoću.“ smije se tata kao debil.
Drugi se nisu smijali. Mama je bacila nož na stol i otišla u kuhinju. Tamo je bacala posuđe, pa onda povikala: „Ko će kavu?“
„Vot?“ rekla je Kejra, debela žena od barba Majkla.
„Kofi.“ rekao je barba Majkl.
Kad su otišli, ja sam morala prati zube i leći. Čula sam kako se mama i tata svađaju. Ovako su se svađali mama i tata od onoga Kramera, pa se poslije rastavili.
Ja ne znam bih li voljela da se moji mama i tata rastave. Linda ima uvijek nove gađete. Govori da joj to tata kupuje, jer ga peče savjest što ga je njena mama potjerala. Zašto ga je potjerala, pitala sam je jedanput. „Nemam pojma“, rekla je.
________________________________________________________________________
RUŽICA GAŠPEROV rođena je i živi u Splitu. Priče su joj objavljivane u časopisima, zbornicima i na portalima u zemlji i inozemstvu, između ostalog i na: Fantom slobode, Oksimoron Beograd, Književnost uživo, Arteist, Avlija, Beogradski književni glasnik, Info zona, Radio Gornji grad, The Split Mind, Zg noir (Sandorf)(i u prijevodu za američko izdanje (Akashic books, NY), Matica Velika Gorica, GK Slavka Kolara Čazma, Književni krug Split, West Herzegovina Fest.
Ušla među šest finalista za Nagradu VBZ-a 2011. za roman godine.
Drame „Adio pameti“, „Kolači“ i „Sretan rođendan“ su joj objavljene na Drame.hr.
Bjelovarsko kazalište i Sinjsko pučko kazalište postavili njenu dramu „Adio pameti“.
Druga nagrada za priču “Prozor u dvorište” na natječaju za satiru 2016. GK Slavko Kolar Čazma
Marijina nagrada na 7. Natječaju za kratku priču Muzeja anđela u Varaždinu.
“Albatros” 2018.g. za zbirku priča “Gubitnici”.
Druga nagrada na 10. Susretu hrvatskog duhovnoga književnoga stvaralaštva za monodramu “Ljiljani za anđela”.
Članica je grupe Novi književni val, sa čijih je stranica preuzeta ova priča (izvorno iz zbirke “Gubitnici”) https://noviknjizevnival.wordpress.com
čovjek-časopis 