KADA TVOJE LJUDSKO SRCE
Izađe na svetlost
Iz superlativa mraka
Tvoju čeljust i tvoj trn
Zameniće lepo lice dužnosti
Da se na vreme budiš.
Kada tvoje ljudsko
Pod nebeskim telom
Podnese nameru težine, do dna
Tvoj avaz i tvoj zadihani um
Sijaće bledilom kao beg od sna
No sasvim dovoljno imaćeš svrhe
Talenat u oku za hvatanje komete
I vreme da je dočekaš u pogledu
Natapajući morem stepsku floru
U dosluhu sa vremenom i mestom
Koje ti pripada u vernosti novih bora
Na tom lepom licu stečene dužnosti.
***
PREVRNUTA KOŽA
Tebi, što te vole moje kosti
Zauzvrat govorim da nema ljubavi.
Pocepano jedro broda
Uvek nalazi put do radničkog žulja
Makar preko krvi, taj bol je dar,
Samohrana nabrekla dojka
Bez šake preko, pramenova iznad
I pesme u nežnom podnožju.
Kada sve ovo ne bude tačno,
U tišini neću meriti vrisak na laž.
Sebi, što me bole tvoje kosti
Zauzvrat govorim da nema ljubavi.
***
PODIGLA JE TUGU SA PODA
Kao da je nebo nacrtano u maramici.
Ništa nas ne plaši više od živih tela naših mrtvih voljenih
Kada nas između dva tiha rata razreše čekanja i vazduha
I negde ispod kiše vatre i pepela, zamole za čašu vode.
Podigla je rebro sa poda
Kao da je senka sišla u tuđa stopala.
Ništa nas ne kori više od bezimenog lika na sopstvenom vratu
Kada nas u čaršave obmota prećutana misao bezrečja i dela
– Da smo iz majčinog tela izlazili krvavi kao zabranjena poezija.
Podigla je sebe sa poda
Kao da je bila srča
Slučajno ispuštenog daha.
Nečija.
***
OTAC PLAČE SAMO U DUBINU
Udarajući glavom u drvo, čelo mu ljubi pupak.
Povorka ptica ne zatvara kljun, taj deo preskače čak i san.
Izvan reči se kruni kuća što nosi puža od sebe težeg
I kičma se njena pod celim svetom savija.
Ni ova godina ne odlazi bez snega, paramparčad njegova
Mene seku na sebi jednako, plamen iz ognja beži nazad u stud.
Izvan reči se osipa stena što raste iz cveta od sebe većeg.
Zjapi u sebi grana što lista u nevreme, pa vara dan
Bez suze i sasvim naga, uvreda šeta po tkivu rane
I peva se himna od meda
I goni je reka niz nedra
Dok u kolevci opet spava
Napuklo bivše očevo celo.
_________________________________________________________________________
NEMANJA DRAGAŠ je jedan od najnagrađivanijih pesnika mlađe generacije i diplomirani dramski i audiovizuelni umetnik. Član je Udruženja književnika Srbije od svoje dvadesete godine. Autor je nekoliko knjiga poezije: Fantazija u plavom (2008), Mikrofonija zrelosti (2010), Obećani svemir (2014), Okovani satima (2015), Izbor iz poezije/Gedichtauswahl (2016) i Morfijum (2018).
Dnevne novine Politika uvrstile su ga među najuspešnije mlade umetnike Srbije 2012. godine. Laureat je 45. Festivala poezije mladih u Vrbasu i dobitnik priznanja “Timočka lira” Radio Beograda 2. Za knjigu poezije “Obećani svemir” dobio je književnu nagradu “Branko Marčeta” 2016. Dobitnik je i književne nagrade “Spasoje Pajo Blagojević” za 2020.
čovjek-časopis 