BESNILO SPAVANJA
(Grob od peska)
(Tako sam naučio da zavolim bombu)
Sve su me se vatre obigrale
Kamenom se žene po ulicama tuku
kako bi dokazale da vukovski feminizam
ne vredi,
ni korekture.
A meni
Kao ženi
to i nije smetalo.
Što nas je manje
više vremena imamo za igru.
Sećaću se.
Nosim u
grob od peska
Svo zrnevlje koje pronađem
u besnilu spavanja.
Obigravam po suzama
Računam koliko me koja može tešiti.
Stideću se.
I ne tražim da po kolenima
merite zapreminu moje ljudskosti;
Vode više i nemam!
Ne mogu ni da pijem
te vaše osuđene vesti
Čuo sam da umete da spavate
I da bez dobrog sna i
ne možete da živite.
Tako sam naučio da zavolim bombu
I da shvatim zašto umirete u snu.
***
RASPAMEĆENE OKUKE
Kako da raspametim ljude u vašim okukama?
– postanak teze: Obale u nama sudaraju se na suprotnim stranama.
Sva večita slova betonskog sveta
bivaju lepša kad naše okuke
odumirući nestaju.
Čak i u mirisu grehova
betonske ploče popuštaju
a sklopljena tela
u prvom spajanju
ostaju nepomerena
Više od ovog bića
Više od ove misli
okamenjene tišine
budeći se plaču.
Uzamrle dečije ruke
Učvrsle muške grudi
mog malog nestalog deteta.
Voleći da živim
dešavam se svetu bez bola.
Ukrojena visinska trenja
Udvojbene konstrukcije u meni
utrunulim peskom iz njegove suvišne ruke
Paviljonska žena u meni
ružom se hrani,
tera se zapadno.
Otrgla se okuka seća
ukrajinskih silovanja.
U betonu se čuje njegov glas…
I ruke koje nosim,
nosim da bih njega voleo.
***
BELOPUTA TRAGIKA
Šarke nesvesnih pameti
Vrtele se u stepenišnim prostorima
Moja niša
Bivala je većom
I svo se crvenilo svodilo na spuštanje.
Belokosi mermer unaokolo
Suvišnosti mojih nogu.
Nisam umeo da te opcrtam,
Tvoje konstrukcije
U staklenim predelima
Budnih mojih delova.
______________________________________________________________________
ŠĆEPAN POPOVIĆ rođen je 1999. godine u Nikšiću. Svoj stvaralački stil mahom svrstava u asocijativno savremeno kazivanje. Objavio je manju zbirku poezije pod nazivom „Mađioničar“. Član je Književnog kluba „Poenta poetika“ iz Nikšića.
čovjek-časopis 