KRATKA PRIČA ROBERTA MUŽIĆA: LUD BEZ MENE

Čim je ušao, ostale su počele šaputati i smijuljiti se. Rekla mi je cimerica da je on novi na odjelu. Mi smo mu navodno prva grupa. Iza njega je ušao stari smrdljivac i predstavio ga. On mu je supervizor. Jebiga, srećo, već si se zajebo s njim. On te može naučiti samo koji je novi super lijek za nas lude. Upute o lijeku nije ni pročitao, jer ne možeš kao muško čitati, dok ti farmaceutska predstavnica puši kurac. Pa ti draga ne uživaj u seksu, jer ovaj ne zna nuspojave nabrojiti. No, gdje sam stala. Jebote od ovog diazepama sam ko napušena zlatna ribica. Aha, da… novajlija. Predstavio se i on kratko. Rekao da je sa sela za koje nitko iz grupe nije čuo. To što se jedan naš odličan pisac rodio u njemu, možda nije znao ni on. Hah. Ima ugodan glas, mora mu se priznati. Ne izgleda toliko loše, jedino je malo niži. Da vidimo što će pametno reći u sljedećih osamdeset i tri minute…
*
Čini se kao dobrica. Cijelih sat vremena gledao me u oči poput dvogodišnjeg djeteta. Htjela sam mu zabiti njegovo naliv-pero između tih slatkih plavih očiju barem desetak puta. Ali, barem mi nije povisio dozu. Taj bonus ću mu pribrojati kasnije. Neka zbog svog početničkog idealizma živi dulje dvije minute. Zaslužio je. Kad sam ga pitala zašto se odlučio baviti s nama ludima, rekao je da nas pokušava razumijeti. Srećo, možeš ti pokušati razumijeti i Hitlera, pročitati sve o njemu, ali samo sam ja u svojoj glavi sa sobom. Za tebe nema mjesta niti će ga ikad biti. Rekla sam mu da je to nedovoljan razlog. Brzo je propjevao da mu se otac ubio lovačkom puškom, dok je on još sanjao kako će postati napadač Real Madrida. Odlučila sam se s njime brže poigrati. Moglo bi bit kratko, ali zabavno.
*
Kad sam se prvi put napila pred njime i došla pred njegov stan, nije se uznemirio. Nije pitao kako sam došla do adrese, pametan je on, zna neprijatelja. Rekao je da mogu prespavati u njegovom krevetu, da ne idem sama po mraku. On će na kauču. Dobričina. Kad sam gola izašla iz kupaonice, samo je rekao laku noć i okrenuo se. Zbog ovog ćeš, srećo, patiti dvostruko kasnije. Ujutro mi je priredio doručak i kavu. Rekao je da ima grupu u 9 pa mora ići. Ja da se ostanem izležavati koliko hoću, samo da ostavim rezervni ključ ispod vaze. Naravno da sam ključ prvo kopirala, neće se on tako zajebavati sa mnom. Pitala sam ga što će mu cura reći kad sazna. Odgovorio je kratko da će shvatiti. Brzo će te ona, srećo, izgubiti…
*
Prvi put me uzeo u svom uredu. Izdržao je puna 4 mjeseca, 6 dana i 18 sati da me ne dotakne. Ostali bi pali na testu maksimalno u mjesec dana. Poseban si, srećo, nema šta. Čak i nije dao da mu popušim. Je l ti mene zajebavaš? Odrezat ću ti ga škarama sljedeći put kad zaspiš. Valjda ovo nisam pomislila dovoljno glasno. Ipak je on psihić, tko zna što ih uče na tim fakultetima. Kad sam ga pitala jesam li mu lijepa, odgovorio je da zna što radim i zašto. Kad sam pitala žali li onda, rekao je da ne. Sljedeći put sam ga slično pitala u njegovom krevetu. Dobila sam isti odgovor, jebemu. Pitala sam ga je li ikad bio suicidalan. Šutio je.
*
Rasplakao se jučer. Zna da je izdao struku. Nije smio dopustiti da se razvije ‘attachment’. Zar stvarno misliš, srećo, da ti o tome odlučuješ? Samo bi manje uživao u svemu. Ovako, možda ti bude i ugodno prije nego što isišem iz tebe i posljednju kap krvi, posljednju životnu energiju. Jer rekla sam ti da sam prazna iznutra, bezbroj puta. Ljuštura koja se poput raka hrani tuđim životom, malo po malo. Izvlačim iz tebe sve tvoje dobre osobine i pretvaram te u narcisa. Narcisa koji si oduvijek bio iznutra, samo što mu nisi dao dovoljno slobode. Ti ili tvoji roditelji, ko ga jebe. Izvana ćeš djelovati samouvjerenije, ostat ćeš u glavi dobar, ljudi će ti pljeskati sve više. Ali iznutra će ona tvoja mala klica rasti i rasti. Kukolj će narasti i ući u svaku tvoju stanicu, u svaki tvoj mitohondrij. U konačnici ćeš se ugušiti vlastitim stanicama koji ti daju da dišeš.
*
Nisam ga vidjela ni čula 18 dana, 22 sata i 46 minute. Pitala sam cure iz grupe. Rekle su da je nakon godišnjeg dao otkaz. Seli se u drugu bolnicu, na drugi odjel. Ovisnici, kažu. Tako je srećo, okruži se narkomanima. Okruži se alkoholičarima poput mog oca. Bježi od nas, manipulativnih vampira. To ti je jedina nada. Shvatio si brzo, doduše, ali svejedno kasno. Znam tko si. Ako si se preselio, naći ću te. Znam o čemu sanjaš, čega se bojiš i na što drkaš. Znam o tebi onoliko koliko mi je potrebno da te stavim pod zemlju, a da te prstom ne dotaknem. Bar si nosio kondom uvijek, to ti moram priznati. Malo si mi zakomplicirao stvar, ali neka, kreativna sam ja. Što ćemo prvo sjebati, srećo, ha? Tvoju karijeru ili tvoj privatni život? Možda da ti nađem brata, čujem da je slađi od tebe, a gluplji. Savršeno, ali previše lako. Zaslužio si poseban tretman. Samo da mi ovaj medicinski braco svrši u usta pa će mi reći u koju si se rupu sakrio. A onda si moj, srećo, samo moj. Dolazim…
*
Drugi posao si uzeo samo kao paravan. Dobar si do kraja, znaš, samo ti je kraj blizu. Nećeš još dugo. Vidim, počeo si piti lijekove koje propisuješ. Zadnji put kad si se mislio objesiti bilo je prije 4 sata, 17 minuta i 36 sekundi. To bi značilo da imamo još samo… opa, ovu večer. Srećo, nećeš je nikad zaboraviti. Mislit ćeš o njoj i meni, dok ti se ne pridružim u paklu. U raju nikad nije bilo mjesta za nas. Ali što ti to govorim, ti me ne čuješ više. Ti spavaš. Uspavao te zaplicon. Vidiš kako je dobar. Uspava te, a miče ti snove. Sad je tvoja mala noćna mora pored tebe u krevetu, a ti se ne možeš probuditi. Koji paradoks. Ali ja ću čekati. Čekat ću da se ta mala kemikalija izluči iz tvoje krvi i krene prema tvom kurčiću. A onda ćeš se morati probuditi. Nisi valjda dijete da se upišaš? Ne, nisi. Ti si srećo, samo jedan od mnogih koji će se za par sati probuditi, ne bi li ih osoba poput mene ponovno uspavala. A onda ćeš spavati dugo, duže od bilo koje pizdarija koja je sad u meni. Zato neka ti još ova noć bude bez snova. Laka ti noć.
*
Malo je ljudi došlo. Kad su stavili usred tjedna, jebiga. Kao da nisu mogli čekati još tri dana da dođe subota. Njemu je svejedno, on može čekati. Njegovoj staroj se u očima mogla vidjeti neizmjerna bol. Morala sam nešto izgovoriti.

– Vaš sin je bio dobar čovjek.
– Hvala vam, gospođice. Žao mi je, ali niste mi poznati. Vi ste bili njegova…
– Kolegica s posla.
– Hvala Vam što se došli.

– Jesi li ok? – rekao je čim sam ušla u auto.
– Ma da, da. Mogu upaliti radio samo? Ubija me ova tišina.
– Naravno, draga, radi sve što hoćeš.
– Najbolji si, znaš, srećo.

Vrtila sam postaje, dok se nije čuo Severinin stari hit:
– Da li znaš da si mrtav bez mene, živjet ćeš bez svoje sjene (…)
Samo ja ću na tvoju bol, uvijek imat monopol.
Prikladno, pomislih tužno.
No, bar će ona imati njegove oči.

ROBERTO MUŽIĆ (Mali Lošinj, 1995.) student medicine, piše kratke priče, novele i eseje.

priča je objavljena u zborniku Rukopisi 42, Dom omladine Pančevo, 2019.