DOVOLJNO DUGO I DOVOLJNO ČVRSTO

Ako neki čovek, slučajno,
onako dok korača ulicom,
ugleda neku kožu, kosu i vrat,
oči čak i ne mora da vidi,
zagrli neku ženu
ili je slučajno zagrli u nekom mraku,
a da nije čuo ijednu njenu reč,
a da nije video išta od njenog tela
osim nejasne siluete
u trenutku dok joj je pripaljivao cigaretu.
Odmah potom on može da ode
ili da ostane i da nastavi da je grli.
A ako nastavi da je grli
dok vrapci skakuću po pločnicima,
eh kako su tada lepi vrapci
kao njena razmazana šminka,
kao radnici na skeli,
kao žena što prodaje štipaljke po baštama kafića,
kao pogled nezaposlenih pesnika svakodnevice,
kao džin koji ruši avione iznad Gaze i Luganska.

Ako taj čovek nastavi dovoljno dugo
i dovoljno čvrsto da grli tu ženu,
kojoj je sada video telo i čuo reči,
pa čak i ako mu se ne svidi
ni to telo, ni te reči,
potrebno je samo iz nekog razloga,
samoće, dosade, sažaljenja
ili bilo čega drugog,
da nastavi da je grli
dovoljno dugo i dovoljno čvrsto,
dok se smenjuju dani,
dok prolaze meseci
i sigurno je da će je zavoleti,
kao što se zavoli krivo, trulo drvo
koje svakog dana šušti pod prozorom,
kao gorki, bljutavi dim cigarete što se zavoli
i ogavni ukus ljute rakije što zavoli se,
što opije te.

Ako se neka obična žena,
prosečna, nepoznata, slučajna prolaznica
dovoljno dugo i dovoljno čvrsto grli,
sigurno je da će je čovek zavoleti
kao ovaj narod mrtve,
kao moj komšija ratne zločince,
kao moji roditelji mitove, sujeverje i
konformizam.

E baš tako nekako čovek zavoli
tu neku slučajnu ženu
i baš tako žena zavoli
tog nekog slučajnog čoveka
i sve to samo i jedino zato
što ju je iz nekog
ko zna kog razloga
grlio dovoljno dugo
i dovoljno čvrsto.

DAMIR NEDIĆ (Kragujevac, 1984.), iz zbirke pjesama “Kada kamen poleti”, 9/2019.