Kada smo drugi put stigli na ostrvo jelena
priznao si mi čega si se bojao sećajući se
ovog mesta, ove vode
U tihim noćima gde zidovi žvaću tupe zvukove
kratkotrajnih radnji – nečije dežurne klompe
odlaze do toaleta
U tvojoj kutiji jedan je krevet od juče prazan
i samo tupkanje citostatika uliva se kao more
kroz usku cediljku insomnične noći
Vid ti se muti, koža postaje tuđa
ježi se i drhti od ideje da voda je voda
I da bi opet želeo vodu na tom ostrvu
Zvukove talasa, smeh naše dece
pesak na bosim tabanima, večeru sa mnogo začina
i pogleda u koje se naselilo toplo septembarsko more
Tada si već znao – opet ćemo ovde doći
ali taverna sa najboljim suvlakijem bi mogla biti zatvorena
jer Tula je stara, a starci umiru
Tako to ide, misliš u toj polujavi
čekajući da istekne beskonačna kap
koja će razoriti podivljala tkiva
i dozvoliti ti da opet odeš na ostrvo jelena
A tamo, baš kao i ovde, gde klompe odlaze od
kutije do kutije, od braunile do braunile,
Tula se šeta, gega i preporučuje večeru,
Jer na njihovom meniju samo večera postoji
Osmeh joj je velik kao ostrvo samo
ne sluti da će sledeće godine u isto vreme
stolovi biti puni osušenog lišća
iako je leto
A ti mi kažeš da se bojiš da izgovoriš
ono čega si se bojao i tada, u tihom bloku VMA –
Bojiš se Tuline smrti
Bojiš se da nam više nikada neće poslužiti
sve one voćne dezerte na račun kuće
MILENA ILIĆ MLADENOVIĆ (Beograd, 1986.)
čovjek-časopis 