TRI PJESME MAŠE ŽIVKOVIĆ

NAŠ PRVI SASTANAK

nedaleko od obale i klupa
guske ukvašenih krila pokušavaju da polete
senke mojih vlasi
divljaju na njegovim obrazima
zavijorene vetrom
ni ne pomišljam:
kroz nekoliko nedelja odmeniće ih moji prsti
njegovu ću bradu porediti sa svežinom pokošene trave i suvoćom mahovine na zasenjenoj kori drveta,
zajedno ću s njim
učiti šta znači biti blizak s nekim
sve što se tiče njegovih usana
dovoditi u vezu s kupinama,
jednog ga jutra u šali zarobiti nogama,
probadati zamišljenim nožem
da iskrvari na osunčanoj posteljini. sve će to početi
postepeno da mu smeta
jer će se uplašiti našeg zajedništva

od tada
u pesmama ću mu se obraćati samo u trećem licu
da označim i da se priviknem
na njegovo odsustvo

***

DEFINISANJE SEBE

otputovala sam daleko
ne pokušavam da se vratim.

na maketu sestrinog broda
prislanjam mahunu kikirikija
na pramac
da je iznenadim
nepotrebnim gestom.

plava svetlost lampica
oko broda
poput je zaustavljene plime
bliži se još jedna godina
koja će odmaći

neočekivano sam otputovala
od davne gimnazijske okretnosti
i discipline
zbog izmorenosti

u prtljag natrpan sveskama
pakujem rečenice
kojima objavljujem
da ne želim više ništa
i da mi ni do čega nije stalo
osim
da završim studije, nađem posao
postanem vredna i time opravdam
svoje postojanje
odlučne
neprimenjive rečenice
torba ne može da se zatvori

neodgovornost prema
učenju,
odlascima na konsultacije,
svečanosti, rođendane
toliko nerešivih obaveza
zaglavljenih
u sopstvenoj sobi

ugušim se u snu

zatim se probudim
i ravnodušno prisetim
sna

utešne senke
rastežu se
preko postera na zidu

ponovo zaspim
u strahu da sutra
ne otputujem još dalje

ponekad ne verujem
da uopšte postoje ljudi koje poznajem
pogotovo oni
koje sam najviše zavolela

ponekad mi se učini da sam
nalik gušteru na užarenom kamenu
dobro raspoloženom
sve dok ne posumnjam
u naklonost sunca.

tada bih napustila sve
i odbegla u nepoznate predele
da pronađem i otkopam
u zemlji prebivalište za odlazak u zimski san.

***

U BAŠTI

drveća su usamljena
sve dok ne slete umorne ptice
na njihove grane

svetlost preobražava listove
projektuje ih na fasade
u vidu senki

ni najtanja vlat
ne ostane van domašaja vetra

žiga me levi bubreg, desni jajnik
levo koleno
nedostaje mi vitamin D
i tamne bodlje na njegovim obrazima
kojima tera neprijatelje

pristiže kao poštom
svakog jutra
empatija prema njemu

on je dete
uplašio se
pobegao u severne krajeve
i poistovetio s odmerenim pokretima
polarne svetlosti

manje se ljutim
kad umesto odrasle osobe
uvek zamislim dete pred sobom

______________________________________________________________

MAŠA ŽIVKOVIĆ rođena je u Beogradu 1994. godine. Zainteresovana za pisanje od srednjoškolskih dana. Završila je Filološku gimnaziju, sad studira na Filozofskom fakultetu na Odeljenju za klasične nauke.
Išla je na tri ciklusa radionica kod Ognjenke Lakićević, tamo provela najlepše trenutke u životu.
Na Festivalu Slovo Gorčina u Stocu dobila je drugu nagradu Mak Dizdar u julu 2019. godine.