POSETA
Otkucavši poslednje slovo, N. se osvrnu ne bi li ustanovio poreklo nerazumljivog šuma. Tamo, u mračnom uglu, naizgled udobno smeštena u fotelji, nogu pokrivenih toplim ćebetom, S. je plakala.
– Zašto plačeš?
– Nije te bilo.
– Sve vreme sam tu.
– Ipak, nije te bilo. Eto, čak i ne znaš šta se desilo.
N. začuđeno podiže obrve. Šta je moglo da se desi za tako kratko vreme?
– Kratko vreme? Da li si svestan koliko je vremena prošlo?
Nije imao odgovor. Tačnije, pitanje uopšte nije razumeo. Koliko je vremena prošlo ‒ od kada? Otkad je potpisao ugovor? Napisao prvu rečenicu? Završio prvo poglavlje?
– Od kada? – pitao je, a ona je ćutala.
Najednom mu se učini da S. već uistinu dugo ćuti. Pokušava da se seti šta joj je poslednje rekao, šta mu je poslednje rekla. Nijedan mu razgovor, makar i najobičniji (premda to ne priznaje, jer S. je isuviše neraspoložena) ne dopire do sećanja.
– U pravu si, zaista ne znam koliko je vremena prošlo.
Ali, negde kod sedamnaestog poglavlja… – zapita smeteno, kao da luta kroz maglu – nisi li rekla da je neko bio pred vratima?
– To je bilo pre tri meseca.
– Zaista?
S. ga je posmatrala bez treptaja.
– Tri meseca i dva dana.
– Ko je to bio?
– Zaista se ne sećaš?
– Ne. Ne pamtim da si me o tome obavestila. Mislio sam posle da je neko greškom pozvonio.
– Pa ipak – rekla je S. suzbijajući jecaj – nije bila greška. Uostalom, ja sam u tom času sedela baš ovde gde i sada sedim. Ti si, a ne ja, ustao od stola i otvorio ulazna vrata. Ti si ga, a ne ja, pustio da uđe.
– Koga? – pitao je N. zaprepašćeno, a S. je, skrenuvši pogled, nastavila da govori u prazan zid, kao da ga više i ne sluša. Glas joj je bio pun optužujućih, gorkih suza.
– Možda, da sam ja otvorila vrata, možda bi sada sve bilo drugačije. Mene ne bi prevario…
Nije više mogao da podnese njen mučni, uplakani glas. Oslonio se laktovima o krilo i uronio licem u dlanove. Čelo mu je bilo vrelo i orošeno hladnim znojem.
– Ne osećam se dobro – promumlao je isprekidano – kao da imam groznicu.
– … Preprečila bih mu put, zabranila mu da uđe – govorila je S. ne slušajući ga. – Uostalom, već bih ga kroz špijunku prepoznala…
– Koga?! – povikao je N., a odjek njegovog glasa neobično je dugo lebdeo među zidovima i senkama oskudno osvetljene sobe.
S. je ćutala, više nije ni plakala, a N. je znao da mu ne preostaje drugo sem da strpljivo sačeka njen odgovor. Nekoliko minuta kasnije, kad je progovorila, glas joj je bio kao nov, staložen i tih.
– Kada ste stali jedan pred drugog – rekla je – više nisam mogla da razlučim ko je bio ko. Tako ste bili isti. Čak istovetno odeveni. I glasovi su vam se preplitali, kao jedan, premda vaš razgovor nisam ni čula. Znam samo da je, ubrzo potom, jedan otišao, a drugi ostao. Od tada nijednu reč nisam prozborila. Ne znam koja me je pomisao više užasavala. Da je taj što je ostao u kući bio neko drugi ‒ neko ko samo izgleda kao ti ‒ ili da je taj drugi, zapravo, sve ove godine bio ti, a da si ti bio neko drugi. On je, odmah, jezivo mirno seo pred tvoj kompjuter, i pisao je, i pisao, danju i noću, i mesecima gotovo da od tog stola nije ustajao. A kada bi ustao, među javom i med snom. njegov bi pogled bio odsutan i prazan, kao da me nijednog trena u tom pogledu nije bilo. Ni sama ne znam zašto nisam smesta pobegla od kuće. Možda zato što sam morala da ga sve vreme osmatram, da tražim u njemu makar kakvu potvrdu tvoga prisustva. Nikada se nisam osetila tako strašno sama. Uostalom, znaš da nisam ni imala kuda da odem. A onda se, prekjuče, tri meseca kasnije, taj što je otišao, iznenada vratio. To si bio ti. Ti ‒ kogod da si ‒ što sada preda mnom sediš. Pozvonio si na vrata, i ušao, dajući mi znak da moram da budem tiha, premda onaj drugi nije ni obratio pažnju na zvono. Kao da ga nije ni čuo. Tako je predano radio. Prikrao si mu se s leđa, najednom stežući u rukama nekakav težak kamen, i jednim divljačkim udarcem mu njime razbio lobanju. Začudo, nije bilo krvi, ali on je istog trena bio mrtav. Ležao je na tepihu otvorenih očiju, i to su bile tvoje mrtve oči, koje su tvoje žive oči sada gledale. Ja sam, i sama iznenađena svojom pribranošću, smesta prihvatila da budem od pomoći. Zavili smo ga u tepih, zajedno s tim kamenom, i odneli u podrum. Uvezali ga u nekakve plastične kese, i ugurali u ostavu pod stepeništem. Ta je ostava, rekao si tada, kao da ti je to odavno na umu, hermetički zatvorena, ni smrad od truljenja tela se neće osetiti, a niti će ko njega tražiti, niti ćemo ikada imati potrebe da ponovo otvaramo tu ostavu. Potom si se bez reči vratio za svoj pisaći sto gde je on do pre samo nekoliko minuta sedeo i pisao, i nastavio gde je stao, kao da nisi ni prestajao s radom.
N. je, u potpunoj tišini, saslušao svaku reč. Zaprepašćenje je postepeno nestajalo s njegovog lica, i ubrzo je u njemu zavladao neobičan mir. Oslonio se čelom o dlan i osetio prijatnu svežinu svojih prstiju.
– Pitao si me šta se desilo – rekla je S. naposletku. – Eto, to se desilo. A ja… sada baš ništa više ne znam. Hoćeš li mi reći ko je, na kraju, napisao taj prokleti roman? – I ponovo je glasno briznula u plač.
A on joj je prišao, kleknuo pred njenom foteljom, i čvrsto je zagrlio.
– Sve je u redu – rekao je – sve je u najboljem redu.
DEJAN ATANACKOVIĆ (1969, Beograd; Firenca)
čovjek-časopis 