KOMUNISTIČKO-KATOLIČKI BOR
– Pašćeš, Nevenka! Nevenka, pašćeš! – govorija je dida baki koja se teško ljuljala na tabureu dok je skidala koltrine. Svaki se čas očekivalo da će tresnit i polomit se, ali did je savjesno upozorava prekriženih ruku na leđima, očalama na po nosa i “Slobodnom” isprid sebe. Baka je klimala na tabureu i ništa mu nije odgovorila, samo se okrenila i prostrilila ga pogledon.
To su naime bile pripreme za Novu godinu, najsvečaniji praznik posli mog rođendana u nas.
Božić bi uredno ignorirali, mada je mama redovito kitila bor za Božić. Samoinicijativno, bez podrške ostalih članova, vadila je zeleni pretpotopni kufer s boron i balunima. Svi su činili fintu ko da ona briše prašinu, a ne da kiti kuću. Dakle, izvadila bi taj naš borić koji je parija ka četka od zahoda i počela stavljat staklene balune tako da su oni razbiveni išli otraga da se ne vide. Svićice koje u pravilu nisu radile išle bi zadnje na bor.
A doli ispod bora sve: jezerce od stakla, ovce, magarci, krave i štalica. Kako bi opravdala kićenje bora za Božić, mama je ipak napravila i jedan mali kompromis. Naime, u štalicu je stavila figuricu Dida Mraza, a ovcama, magarcima i kravama dodala keramičke pingvine. Tako da je naš bor bija, možemo reć, komunističko-katolički bor.
Za na Badnjak moj bi did kupija najbolji komad mesa koji bi naša u mesara Peše. To je bija njegov tihi protest protiv bora. Božić niko za doručkom nije spomenija. Svi su mirno jili mesa i krumpira, a did bi reka:
– Boga mi, lip mi je komad Pešo da, jel tako?
Svi bi potvrdili kako je lip komad Pešo da.
Nakon šta se natukla teletine, mama je išla slavit kat niže u Kukoča. Cila zgrada odzvanjala je od “U sve vrime godišća”, a onda bi neki svjesni susid nazva miliciju. To nije bija moj did jer on opet ne bi utira mater svoje unuke u govna, mada je smatra da je nepametna. Milicioner bi doša, upozorija, skinija kapu i sija za stol s njima.
Dan poslin Božića moj did bi izaša iz banja uređen, namazan čičkovim uljem i namirisan “borom”. Pogleda bi prema boru koji je tek sada primjetija i reka:
– Bor je puno lip!
Ka da mu je kamen pa sa srca jer je najgore prošlo bez većih incidenata. Mogli smo mirno dočekat Novu godinu.
Sad je vrime da se vratim na moju baku koja se ginga na tabureu i skida koltrine. Naime, ona bi na Silvestrovo ginila, davala sve od sebe. “Ignis” mašina radila je tuta forca.
– Oprala sam tri mašine robe! – rekla bi.
Sarme su se krčkale, pa vrile po špaheru, mikser bi prigorija od upotrebe. Kuhinjska krpa redovito bi joj se zapalila na plinu pa bi baka, ko oni cirkusanti s vatrom, šibnila krpe u sudoper.
Iz male kužine izlazili bi londoneri i princes-krafne koje je nosila u svoju spavaću sobu na kantunal da ih niko ne dira dok nije vrime. Ja sam lizala metlice od miksera i velike plastične zdjele u kojima je pravila kremu. To mi je bilo najslađe.
Buuuuum!!! Učinila bi pećnica kad bi je baka prvi put upalila. Ali nije se tribalo plašit jer je to zapravo normalno. Nakon buma u pećnicu se stavljala tuka s krumpirima. Francuska salata već se ladila u frižideru.
Za to vrime ja bi dida već satrala da mi da poklon:
– A kaš mi dat?
– Nije još vrime! – govorija bi did.
– A šta si mi kupija?
– Vidit ćeš.
– Aj daj, kad te lipo molin.
– Ne budi tvrdoglava.
– A kad te molin.
– Aj dobro, čekaj da dovršin cigaretu, pa ću onda.
Parilo mi se da mu triba godinu dana da mu cigareta izgori. A onda bi se važno diga sa stola i otiša u svoju spavaću sobu i tamo negdi iza bičava, di ga je sakrija, izvadija dar. Šta je bila veća kutija, meni je bilo draže.
Ja san uvik znala šta će mi kupit jer sam o toj svojoj želji počela pričat na vrime. Za jednu Novu godinu zaželila san walkman. Toga onda nije bilo za kupit u svaku butigu. Walkman je moj did iša svečano kupit u “Duty free shop”. Sićan se, bija je u lučici u Spinutu. Između šteka “marlbora” i viskija, odma do finih pakovanih bombona u limenim kutijama, sta je walkman. I kad je te Nove godine dovršija cigaretu, otiša je u spavaću, zavuka ruku iza bičava i izvadija walkman. Gušta je dok san odmotavala kartu, a ja bi mu govorila:
– Ma kako si zna, ajme, kako si zna da baš to oću?
– Eto, jesi sad mirna? – zadovoljno bi did.
– Jesan! Puno ti fala!
Baš sam bila sritna. Onda bi baka rekla:
– To ti je i od mene, da znaš. Brzo baku poljubi! – pokazala je prston di ću je poljubit.
Meni se uvik parilo da će se za novu godinu nešto veliko dogodit, a uvik je bilo sve isto. Nakon šta smo se ubili sarmama, tukon, francuskon i kolačima, digli bi se od stola i išli gledat televiziju. Na samu pojavu Zvonka Špišića, kojeg je od milja zva Spišalo, did bi spustija glavu i počeja češat tjeme. Jedva je čeka uključenje beogradskog studija i Cuneta Gojkovića. Srbi bi razvalili narodnjake. I oni su mu išli na živce, ali nakon Spišala bili su super. Njega nije moga ni u štampu. Kad bi se pojavila Lepa Brena, najveća zvizda naših naroda i narodnosti, moj did bi redovito pita:
– A ko je ovo?
Ka, ne zna!? Jer normalno nije u redu da jedan intelektualno nadmoćni komunista zna za jednu pevaljku. On je volija samo slušat Mozarta dok je karta u “Hajduka”.
Ja san tila bit Lepa Brena kad narasten. Ona je bila seksi bomba, kako je zva moj tata, dok je susid Grizelj izjavja da više vridi but od njegove Jasne nego cila Lepa Brena.
Inšoma, did je odbija znat ko je spomenuta Lepa. Njega je glad u svitu i kapitalistička govna šta ne daju pšenicu gladnima, a pritiće in, više mučila od popravka vodokotlića u našoj kući. Najvolija je politiku. Jo, da mu je bilo vladat i upravljat, ma ga je bilo straj.
“Bum, Cile, bum” bila je moja omiljena pisma. Skakala sam po bakinom krevetu i glumila Lepu Brenu.
– Dosta je bilo, ne skači! Otiće šušte! Neman ja para za kupit novi! – vikala je baka dok me pokušavala uvatit.
A moj bi did kad bi se Lepa Brena pojavila i dalje začuđeno pita:
– A ko je ova?
I da nastavin… Dakle, još smo isprid televizora i gledamo naizmjenično Zagreb pa Beograd. Baka bi najradije išla leć jer je primorena. Ali izdržat će do odbrojavanja. I napokon: 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1… SRETNA NOVA GODINA!!!! Svi se ljubimo, mene ljube pogotovo, i otvara se Bakarska vodica. Uliva se u posebne čaše koje mogu bit i za sladoled i za šampanjac. Jedna je naciknuta zato “triba pazit kako se iz nje pije” – upozorava baka, koja će “samo malo Bakarske”, jer ona ne voli inače vino. Tri minute posli otvaraju se ulazna vrata i prvi susidi Komšinica Vuka i Jovo dolaze čestitat. Cmačemo se… Sve najbolje, zdravlja, ljubavi, sriće i para… I idemo leć.
Kad bi se ja ujutro probudila, prvo bi se razočarala jer se ništa nije desilo. Sve po starom, baka pije svoju gorku crnu kafu, puši i rješaje križaljku. Ali… Samo malo… Did…. Did sluša walkman!?!? Moj did i zadnji krik tehnologije na ušima – nespojivo!
Razvalija osmijeh, gušta! Misli da se ne čuje, a iz slušalice trešti: “Da mi kupiš, Mile, suknjicu od svile!”
TISJA KLJAKOVIĆ BRAIĆ (Split, 1979.)
čovjek-časopis 