HRAM
(posvećeno pesniku Borisu Laziću)
Da bi ušao u hram
i prineo žrtvu kako je pisano
(na svetom postolju sa žrtvenikom
i prozorom što gleda u padajuće sunce,
i otvorom što viri u usnulog Boga
u ložnici, zlatom i vatrom kovanoj);
da bi ušao u hram moraš preći
tristašezdesetipet stepenika,
bez podnožja,
koje tu čini postolje za hram,
koje se broji svake hrome godine
jer put ka suncu je dobro sračunat.
Imaš vremena dosta za promišljanje
o žrtvi koju ćeš prineti u hramu,
o zahvalnosti;
uzdižeš telo kao misao,
putem od tristašezdesetpetdana.
Negde, na stodvadesetpetom stepeniku,
počinješ da vučeš žrtvu za kosu,
sapinješ joj ruke,
jer pruža otpor i misli da može
pobeći negde;
ona se opire smrti i stradanju
u slavu Boga;
sapinješ joj noge, dižeš je na pleća
i nosiš je sam na put njene slave.
Ona misli da će je Bog poštedeti:
čak i na tristapedesetom stepeniku,
mašta kako će valjda poleteti
kao da je i sama – misao
što pruža otpor tvojoj lobanji,
što pruža otpor svojoj svrsi.
Na pola puta od podnožja hrama,
na pola puta do žrtvenika,
žrtva pomišlja da je – tica, valjda,
pa će odleteti, gore il dole.
A ti nosiš istu misao od postolja
kao i žrtvu;
vučeš je tristašezdesetipet dana
(koliko vredi jedan stepenik),
zagledan u sunce koje je bog,
pomišljajući da žrtvuješ i misao
o žrtvi u slavu misli o Bogu;
da je napustiš i zaboraviš
na toj stodvadesetpetoj lestvici;
neka se sama spusti dole, il uspe gore;
neka bira,
koga briga,
nek ide sve dođavola!
(Vazduh je redak i sve ređi)
Na tristašezdesetipetom stepeniku
Osećaš težinu udova, i žrtve
koju vučeš od stodvadesetinekog stepenika
gde je uvidela da će biti preklana
i od tada te ometa na putu ka vrhu.
Osećaš težinu misli iznete
gore do vrha, do žrtvenika.
Vazduh je redak i već gubiš dah
od pomisli na novi hram koji ćeš dići
(ako bogovi prime ovu žrtvu);
hram će imati trihiljadešestopedesetpet stepenika,
sa postoljem koje se broji hrome godine;
hram u slavu misli koja uzdiže žrtvu,
hram u slavu misli o slobodi,
hram jednakih izgleda za proroka i vrača
što krvlju spira grešnu misao,
hram jednakih izgleda i za onog
što čeka da bude preklana žrtva.
***
BAŠTA
(Osipu Mandeljštamu i jednom uvaženom skupu)
Bioinženjeringom
instaliran u bašti
zuji
u prijatno veče, uz vino,
pred izvesnu kišu.
Moljci polažu larve
u skupo odelo.
Pčele zbiraju polen,
pijući i one gorke lati.
Zalaze duboko i dublje,
kruže suštinom
krunica, tučkova, vlati.
Tanke su opne
i nežne niti.
Isto je krilo i pčeli ubici,
što umirući izjede telo
do kosti,
jer joj je pisano:
BUDI.
***
OTPUŠTENI
(Srđanu Opačiću)
Iza svake rečenice stavlja po tačku.
Iza svake posledice –
dižu vešalo za njega,
prete i pljuju negde u stranu.
Želeći sve da smiri, uskladi
i svemu pravu meru da nađe,
kao drvoseča u gradskom parku,
kao hirurg nad cvećem tumora,
sekao je,
rezao je,
poravnavao;
opijao se,
plakao,
dosanjavao
jer nered je harao svetom.
_______________________________________________________________
SANJA DAČIĆ rođena je 1974. godine u Gradačcu. Živi i radi u Beogradu, gde je i završila studije srpske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu. Bavi se poezijom, prozom, prevođenjem i esejistikom. Objavila je zbirku pesama Pitanja smrti i pitanja večnosti 1994. godine i zbirku priča Godine učenja 2017. godine. Član je Udruženja književnika Srbije.
čovjek-časopis 