LEKOVITO BILJE
Senka se stopi sa prozorom, maglovit vir zarobi me u travom obrasli ulaz, crvena se pretapa preko šake, sok paradajza klizi, leto je vrelo, butine su iskapane, stopala hladna. Glas otpravnika stanice dopire do sobe. Probija uši, ljuta sam, klecaju kolena, oči crvene, obrazi se gube.
“Voz koji po redu vožnje polazi u šesnaest časova izuzetno ne saobraća”
Ostavim trag na staklu, poguram prozor još malo da prikupim vazduha. Pesak je svuda po trotoaru, vraća me natrag na neku plažu, Kiril sakuplja školjke. Sačekao je sledeći voz i otputovao te večeri.
“Polazak za voz 13 42 sa petog koloseka”
Ovim prevozom više niko ne putuje. Vagoni su prazni, skoro da je ceo potpno prazan, zapaliću cigaretu misli, dok mokri u putničkom toaletu.
“Mogu li da Vas zamolim da ove moje stvari ostanu u ovde nekoliko trenutaka”
Riđokosa je prommljala, i osatavila kese pune stvari. Nešto se dešava, ali Kiril nije svestan toga, pored redovne terapije popio je još litar konjaka. Lane se penje na peron, vozač preskoči stanicu. Kiril se osvrće, žena je nestala, njene prelepe stvari su tu, njene haljine, torbe, čak i cipele, da li da je potraži, lutao je dugo vagonima, svaki je bio prazan, konačno osmeli se i uđe u kabinu za vozače, sedela je tamo.
Taj međugradski voz retko saobraća, Kiril je iznenađeno istrčao iz njega. U bifeu vojne bolnice nakon nekoliko dana ugleda mladu ženu u bolničkoj pidžami. Ušla je u lift, on je utrčao za njom ali već na sledećem spratu izašla je. Iza nje ostala je barica. Kiril se nasmejao.
Vratio se kući, odložio vojnu uniformu, iz torbe izvadio radnu svesku i počeo zapisivati. Pre nego što započne postrojavanje, obratiti se Načelniku odeljenja krivičnih sankcija. Pre nego što se vrati Janja proveriti njene dokumente. Pre nego što se planirano dogodilo na putu do posla Kiril je naleteo na iste stvari sa kesama. Sada je jasno. Ona žena koja leži u bolnici ostavila je stvari kod njega. Da li očekuje da ih vrati.
***
MAŠINISTA
Mašinsko inženjerstvo bilo je taman toliko tupo da bih mogla čitave dane provoditi uz njega slušajući o praznim preciznim instalacijama. Gledajući u njega koji razmišlja o pokretanju motora, misli su mi nekako profunkcionisale. Gledam, mislim, osluškujem. Nikad ne bih rekla da će ispasti toliki mentol, ali da. Dogodilo se. U klubu pre nekoliko dana, ispričao je moj san pred svima. Zanimao se za orijent, i tako dosadan ali grub i zadrt nije obraćao pažnju na mene. Dan, za danom postajala sam osetljivija i ne bi odgovarala na njegove provokacije.
– Dođi, dođi kod mene…– govorio je. Potom se okreteo na drugu stranu i spavao. Nekoliko godina unazad ponaša se čudno.
– Pogledaj ovakav motor mi pravimo.– stajao je tik do voza i pokazivao. Potom bi se okrenuo i zapalio cigaretu.
– Možemo da izgorimo nemoj pušiti u vozu.
– Ja bih voleo da izgorimo. – nagnem se na prozor i posmatram drveće u šumi, nekako se razdvaja i skuplja, kada se malo dublje zagledam izgleda kao da letimo i upravo bi trebalo da skočimo…
– Pogledaj ovaj motor sam ja projektovao, dođi da vidiš. – približava se uzima me za ruku i odvlači do mašine.
– Ne diraj to.
– Slobodno, ovo je sve moje i tvoje. – Napuštena fabrika motora, polupano staklo, mnogo benzina, ulja, nafte čega god mirisi su užasni i trebalo je što pre izaći odavde.
– Kada si prvi put primetio da gubiš razum. – pita i potegne obarač.
________________________________________________
ZORICA JOŠIĆ rođena je 1994. godine u Ljuboviji. Objavljuje pesme u časopisima i čita na knjževnim večerima. Učešće u projektima Argh, Poezin sa poetskim performansima. Pisala pesme za časopis Librarion, kao i kratke filmske prikaze za časopise Helly Cherry i Dotkom. Bavi se slikarstvom, književnošću i filozofijom. Nezavisna scena svih kreativnih dodelila joj je drugu nagradu “Rade Tomić” za najbolju neobjavljenu pesmu na konkursu za decu i mlade. Učestvovala na tribini “Vasko Popa” na Međunarodnom beogradskom sajamu knjiga i Radionici kreativnog pisanja izdavačke kuće Enklava. Uvrštena u Antologiju savremenih kratkih književnih formi INAKU, Skoplje. Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 