Treba početi noćas, u četvrtak, u zao čas, Posle jela, pre spavanja, u toku misli, Kad god ovo čitaš, kome god da pročitaš, Jer su počinjanja teška i pritisnuta velikim „NE MOGU”. Treba ponavljati početke, bez obzira gde si stao, Proletećeš ih brže svaki put i time Nadahnuti svoje htenje. Treba uneti odobrovoljenost u svoja dela, Najviše u ona koja zbog sebe ne činiš. (Videćeš onda šta te najviše oslobađa) Učiti od delova vlastitog tela: Uvideti da glava misli, ali posmatrati telo Tako da glavu navodi na razmišljanje. Shvatiti da se sloboda ne prenosi nasleđem, Ona nije tvoja kosa, Treba je oteti od života, razvijoriti kao zastavu, Baš kako olujni vetar tvoju kosu razgaljuje. A kosa je uvek tu, možeš je opipati. I sloboda je tu, nadohvat iste ruke. Treba uživati i u iznuđenostima Dokle god se možeš poigrati sa bilo čime tuđim I posle biti u stanju reći: “Hvala, ništa nije ni polomljeno ni izgubljeno”, Samo tako ćeš imati za tu igru saigrače. Istrenirati um da se nesvesno opusti, A ne ići u toj vežbi dalje od jednostavnog, Po ugledu na širenje nožnih prstiju, (Neka te opet uči isključivo telo) Dozvoliti sebi taj laki efekat Babinskog, I nasmejati se kao dete kad vidiš decu. Rukama treba dati olakšanje, Ruke su pune loših iskustava, Dopustiti im zato da iz njih procure Brzo kao one najlošije vesti, Nešto nalik onome što se dešava i vodi Kada dlanovi od čuvanja otežaju. (A ti moraš znati da ti se i to sprema) Oplemeniti rumenost u obrazima, Uskladiti je sa podignutim pogledom, Posvetiti taj trenutak nečijem licu. To je iskonska pojava koju ćeš aristokratizovati, Jer će ti pomoći pri spoznaji nekolicine onih Koji za “to” imaju odgovarajuće ime, Jedinih koje ćeš nadalje računati. Treba se izdignuti iznad sebe sadašnjeg, Stati na uzvišeno brdo postojanja, i odatle Sagledati početak, kraj i probrati nešto između, Pa uskliknuti pobedu: “Mogu krenuti odakle želim!” Jedino se na takvom putu sreće onaj koga želiš. Tvoje putanje su tvoji zubi, tako ih i održavaj. Zaboravi da posmatraš svoje imperative kao zapovedni Već kao jedini pravi način delanja kako bi delovali. Ne treba uzimati hleb iz svačijeg žitnog polja, Još manje uzimati ga pod izgovorom potrebe. Telo će te naučiti da je lakoma i podmitljiva tvoja glad, A hleb je samo navika duše da se sa njom meko postupa. I na kraju, na početku ili ako je nešto ostalo u sredini, (sve zavisi odakle odlučiš da osmisliš svoj polazak) Treba se otrgnuti svim poređenjima Tako da svaki proživljeni osećaj bude Podjednako neuporediv.
Moja je mama imala godina Manje nego ja sad I nije znala da vozi Isto kao ja sad I vukla je u rukama dvoje dece Kao ja nikad Dok je mom tati vadila gelere Iz žilavih, fudbalerskih nogu Koje su poslednju loptu šutnule Prethodnog leta
Moj se tata pre nošenja puške pentrao po banderama Pamtiću da je godinama kasnije samo igrao šah I tukao brata i mene da nas očeliči Mama bi s grižom savesti znala reći Nije mu lako, ne znate kroz šta je on sve prošao u životu Možda je bio primoran i da ubije nekog Ja znam samo da je ubijao boga u nama I da ga na to niko nije terao Volela bih da sam mu smela reći Nemoj, tata, ne znaš kroz šta prolazimo A sad mi se čini da sam prošla Kroz sve kao kroz maglu
Moja je mama bila uplašena Kao ja kad pomislim da je moglo Biti da je nema Jače poređenje nemam Ali mislim da joj je bilo tako U trenutku kad je shvatila da Stepenište nije dovoljno da sakrije Ni strah ni njen porod od granata I od onoga što je sledilo Krv u žilama tog nesnosnog avgusta Ja se ne sećam kako sam se zvala Znam da me je dozivala Ostavi tu lutku i uhvati brata Ali, mama, noga joj je bosa Čekaće te to sve kad se vratimo Spusti je u taj koferčić da spava Ne brini, ona nikome ne treba Neće je dirati Ali meni je trebalo I to lakovano koferče za medicinsku opremu I raščupana lutka bez jedne cipele Lepa Brena u crvenim čizmama I lego kockice u velikoj kanti I izlizani meda kog sam vukla za pupak Dok nije popucao po šavu Dok nije zaličio na sve te ljude napolju I oko toga smo se posvađale
Moja je mama sačekala Da dođem u zrele godine Pa onda još malo, za svaki slučaj Kad mi je priznala da je delićem sebe ipak mrzela Što je tad morala da vuče Nerazumnu decu I da istovremeno umire i preživljava zbog brige za nas Jedno tek prohodalo, drugo preterano tvrdoglavo Što li je uopšte rađala to mlađe Svi su joj govorili da je luda Znali su šta se sprema U vazduhu se osećalo Onda je zaplakala Ne mislim ja to stvarno, nego sam bila sama i očajna Vi ste oboje nastali iz ljubavi U redu je, mama, čak i ako misliš stvarno Meni padaju na pamet i gore stvari kad se osamim Sve je to za ljude, jer je nastalo od ljudi Pripadnici iste vrste nauče da žive s onim što rade jedni drugima Ali nisam joj to rekla, sačekaću još malo
Moja je mama bila hrabra Kao ja ponekad Kad je sela u crnog forda Potrpavši nas decu umesto Spakovanog escajga za goste Nikada korišćenog I džakova moje odeće koju je nosio i brat Iz nekog razloga nas je pokrila ćebetom Budite ispod te deke i ne mrdajte A odozgo je nabacala rolne toalet papira I dva porodična albuma U kojima su se gužvale roditeljske slike s Plitvica i Bleda I uglavnom dečje slike S odsečenim glavama ili nogama Uvek je nešto falilo kad mama kadrira Tad je tek učila da fotografiše A bila su samo 24 snimka po filmu I dan-danas nije talenat Ali sačuvala nam je glave na ramenima Za to baš moraš biti talentovan I sad smo svi zajedno na slici Smejemo se na polici iznad televizora I pravimo se da je jedino ovako moglo biti I da nam se ništa nije moglo desiti Kad je krenula van zvanične kolone Prateći tatin savet i traktor njegovog prijatelja On zna prečice, brže ćete stići A ja ću da vas sustignem Da li se čoveku uopšte žuri kad ne zna kuda će Sam sa sobom Pogotovo kad je žena I to s decom koja malo kmeče, pa dremaju Između konzervi i rolni Kao nasukane ribe
Moj je tata osećao Kao što ja osećam Da je razapet između duga prema otadžbini i brige o svemu ostalom Njemu je porodica bila sve ostalo Verujem da je tad kroz suzne kanale izbacio Sve zalihe vode iz sebe Predviđene za takvu patnju I da mu sad telo sačinjava manji vodeni procenat nego što je naš Jer ga nikad nisam videla da plače A čovek mora da plače bar jedanput Moj je tata bio razočaran Kao što se nadam da nikad neću Kad je pobratimu poverio ključeve od naše kuće Da bi u slučaju ako od nje nešto ostane Jednom mogao da je proda I kad je taj pobratim spalio sve godine drugovanja Zajedno s maminim zavesama Dok je tata bio pod nekom jačom vatrom I jednog poniznog dana otkupio zemljište Za pišljivi cvonjak
Moja je mama bila neutešna Tek kad smo došli na sigurno Jer joj ništa nije tako izgledalo I tu se slomila Bila je nesigurna u svoj jezik Bar dva dana je na njemu ridala Pri pomisli da će joj deca biti siročići Pri pomisli da je auto jedva izgurala iz nekog blata Pri pomisli da je osedela na par mesta I da joj se to desilo brže nego njenoj majci Pri pomisli da možda stoji na rubu sveta A mislila je da je to negde daleko, ne u susednoj zemlji Moja je mama bila utešena Tek kad je tata stigao kamionom elektrodistribucije Čime je namirio neprimljene plate I tople obroke i hladno oružje Jebeš sve, sad ćemo ispočetka Kako su mogli prvi ljudi Tako ćemo i mi
Ja sam bila utešena Kad je mama iz crnog forda izvukla Ćebe i razmotani toalet papir I kad sam spazila lakovani medicinski koferčić I u njemu šaku lego kockica Medino pupak-dugme I raščupanu Lepu Brenu bez crvene čizme S kojom sam te noći zaspala na podu Moj bi brat sigurno imao šta reći Da je bio sposoban da priča Progovorio je tek pred prvi razred Taman toliko da ga ne zadirkuju da je mutav
Tih smo dana rukama jeli iz istog tanjira Zatim smo prvih nedelja čekali Svako svoj red da koristi kašiku I tako je bilo do tatinog prvog posla Moji mama i tata nisu tad znali koliko su srećni Što su umesto pribora za ručavanje Uspeli da ponesu nešto neuništivo U duplom dnu svog kofera za prvu pomoć.
ZORANA MILIĆ (1989, Sisak) kretala se krivudavom linijom Hrvatska Kostajnica-Požarevac-Beograd-Požarevac. Zahvaljujući znanjima koja je stekla na Katedri za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, trenutno živi i trudi se da ponovo piše u Požarevcu.
čovjek-časopis 