PROMENE.
Sve je to bilo polako. To naše skidanje. Na svakih sedam dana po jedan komad odeće. Kao da smo pili antibiotike. U isto vreme, padne maska, sa tela. Bol nije jak. Lep je i mekan. Pucanje kožice, kao jedan mali balon od žvake. Promene su došle s vremenom.
Jednom mi je mama rekla:
Ti misliš da ja ne znam, koliko si ih promenila.
***
OSAMNAEST STANICA, OSAMNAEST GODINA.
Vozila sam se trideset trojkom. Imala sam tačno 18 stanica do tvoje sobe. Prvo ide stari deo, a onda novi deo grada. Prolazim pored pijace, tamo nekad kupujemo odela. Onda pređem most, ispod ide mutna reka. Jedva čekam da stignem. Znam da ćemo ležati na tvom krevetu i pričati o tome da li me boli ili ne. Blago me maziš ispod pupka, nekad i lizneš, kažeš da mirišem na smokvu. Bio je letnji dan, zvala sam te da ti kažem, nećemo biti roditelji, a ti si rekao:
Ne ide da deca prave decu, mada sam mislio o jednoj smokvici.
***
PLANINA.
Zima je, svi stojimo. Čekamo da se kutija povede tamo gde se kopaju tela, posle duša ode. Gde ode, niko ne zna. Muka mi je, hladno i puši mi se. Malo plačem, ne puno. Ti me samo treseš. Dopire mi zvuk tvog mumlanja.
– Martina probudi se, opet sanjaš pokop.
Malo se okrenem na bok, ti uđeš, pokopaš me do kraja. Izađeš, otreseš po meni sve šta imaš. Nastavim da plačem, kad me pitaš čemu opet uplakano lice. Kažem na planini smo, ona me rastužuje.
***
TUŠIRANJE.
Završimo vođenje ljubavi. Ono se svodi da ti vodiš. Guraš mi glavu na dole, ja neću. Kad kažem neću, ti se ljutiš. Kad kažem hoću, pljujem na sve strane, delove tebe. Pričaš:
Zar nije ovo što mi radimo jebena ludnica?
Gledam te, zaboravila sam ko si, izgubila sam te. Pokušavam da te nađem. Ti bi ponovo da pljuješ po meni, a ja bih samo da se istuširam.
***
KAO DA SE NIŠTA NIJE DOGODILO.
Sedim za crnim šankom, crtam zvezde po masnom drvetu. Pitam se ko pravi uglancane šankove. Pitam se ko ih kupuje. Ti se motaš oko mene, tražiš otvarač za vino. Mumlaš kako si zaboravan. Prešla sam na crtanje srca. Dignem glavu i pitam:
Misliš da je Milica kurva?
Mislim da je kurva, ide i jebe se na svakom koraku, a ima i decu.
Otvarač je našao.
Mene je on jebao na tom šanku, kasnije ostavio.
Kao da se ništa nije dogodilo.
_________________________________________________
ZORANA MARAVIĆ rođena je 1985.godine u Beogradu. Diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kroz posao je aktivno učestvovala u promenama društva, podizanju svesti o važnosti demokratije i ljudskih prava. Držala je edukacije na temu prava građana u lokalnim sredinama. Završila je Muzičku gimnaziju Dr Vojislav Vučković, na smeru violončelo. Bila je član različitih kamernih grupa i orkestara. Piše fragmentarnu prozu i poeziju. Delovi romana objavljeni su na različitim regionalnim književnim portalima. Njen roman prvenac “Ne može Sunce da čeka” bio je u širem izboru za NIN-ovu nagradu za 2022. godinu.
*
“Prva knjiga Zorane Maravić, Ne može Sunce da čeka, govori o Martini, njenom detinjstvu, odrastanju, porodici, izazovima ljubavi, iskušenjima koje okruženje svakodnevno stavlja pred nju, ali i pred nas. Kroz devedesetak proznih fragmenata, često poetski intoniranih, plete se priča u kojoj glavna junakinja konstantno propituje sve(t) oko sebe, ne mireći se s takozvanim datostima, koje servira patrijarhat. Martina je nekad u velikom kontinentalnom gradu, a nekad na moru. U oba ambijenta ona pokušava da osmisli i posloži život tako da u njemu ne pobede tradicionalne uloge i odnosi među ljudima. U tom smislu se ona, suptilno ali promišljeno, bori protiv normi koje zadaju patrijarhalna kultura, kapitalizam, nacionalizam i drugi zlonamerni -izmi. Ne može Sunce da čeka je velika priča, kratka proza, poetsko-prozni mozaik o Martini, ali i o nama ovde i sada. I o tome da borba, iako često toliko iscrpljujuća da deluje beskrajno i besciljno, itekako ima smisla. Zorana Maravić je napisala knjigu koja se čita na trenutke s knedlom u grlu, na trenutke s osmehom od uha do uha, a nekad i sa stisnutom pesnicom, ali koja nas već nakon prvih nekoliko stranica prigrli – kako to samo dobra, nežna i britka književnost može. Ne može Sunce da čeka je knjiga kojoj ćemo se sigurno vraćati.” – Bojan Krivokapić
čovjek-časopis 